UGREEN USB C na tip B 2.0 kabl za štampač - 2m Ugreen 50446 kabl za štampač je idealan izbor za povezivanje MacBook-a sa štampačem, skenerom, switch-om štampača ili čak eksternim hard diskom sa USB 2.0 Tip B interfejsom. Radite savršeno sa uobičajenim štampačem ili skenerom sa USB-B 2.0 portom. Ugreen USB-C USB-B kabl podržava sinhronizaciju velikom brzinom pri MAX 480 Mbps, brže i bezbednije od veze preko Wi-Fi mreže.

Tajni dosije NKVD-a namenjen Josifu V. Staljinu, sastavljen na osnovu zapisnika saslušanja Hitlerovog ličnog ađutanta Ota Ginšea i sobara Hajnca Lingea u Moskvi 1948/1949. Beograd 2012. Mek povez, 445 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. V3 Knjiga o Hitleru sadrži opise dvojice SS-oficira koji su Hitlera sretali svakodnevno, iako s njim nisu bili bliski. Divili su mu se, bili su ubeđeni nacionalsocijalisti, ali – kao i većina njihovih savremenika – nisu prozreli pravu prirodu diktatorovih ciljeva. Ponekad bi u svojim izjavama nagovestili osudu određenih postupaka kako bi zaštitili sebe, ali nikada nisu poricali da su bili u Hitlerovoj neposrednoj blizini. Knjiga o Hitleru je jedinstven i zaista specifičan dokument: proizišao je iz materijala dvojice SS-ovaca. Autorski tim sovjetskih tajnih agenata je tokom četiri godine radio na Hitlerovoj biografiji, toliko dugo dok ona nije u svakom pogledu odgovarala čitalačkim navikama njenog naručioca. Tekst dosijea br. 426a iz bivšeg partijskog arhiva ne sadrži samo mnoge do sada nepoznate detalje Hitlerove politike i vođenja rata već pruža i pravu sliku realnog života ljudi koji su se okupljali oko Hitlera. U ovom dokumentu se na najoriginalniji način odražava nesrazmernost između vođe Trećeg rajha i onog čoveka koji je u određenom periodu verovao da će s njim moći da deli Evropu pa ga je pratio u ubojiti pohod koji je milione ljudi koštao života. Knjiga o Hitleru istovremeno prikazuje srž antagonizma između Hitlera i Staljina, dvojice potpuno suprotnih ličnosti, u kojoj su mnogobrojni istoričari, od Alana Buloka do Ričarda Overija, pronašli ključ razumevanja istorije prošlog veka.

Želimir Đ. Mikić UVEK VAŠA život i delo dr Ketrin Makfejl Matica srpska, Novi Sad, 1998. 424 strane. Lepo očuvana knjiga. Zadnja strana malo uprljana. Dr Ketrin Makfejl poreklom iz Škotsker je jedna od brojnih lekarki i bolničarki koje su došle u Srbiju tokom Prvog svetskog rata , gde je radila u Kragujevcu i Beogradu, potom lečila Srbe u bolnici na Korzici , potom u pozadini Solunskog fronta. Odmah po oslobođenjuu januaru 1919 praktično iz ničega osnivaprvu dečiju bolnicu u Topčideru ...

Izdaje MLADINSKA KNJIGA Ljubljana Svi mi zelimo da znamo kako su ljudi nekada ziveli. Zelimo da znamo ne samo istorije carstava i ratova, te imena vladara, vec smo radi da saznamo kako su ljudi radili, u sta su verovali, cega su se igrali, kako su se odevali i hranili, kako su putovali i gradili svoje domove - recju, kako su odista ziveli svoj svakidasnji zivot. OCUVANA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 V11

U dobrom stanju Христо Ботев -Тодор Павлов Jezik: bugarski Tvrdi povez Godina: 1949 Strana: 291 Христо Ботев (буг. Христо Ботев; Калофер, 6. јануар 1848 — Вола, 1. јун 1876) је био бугарски песник, револуционар и публицист. Родио се у Калоферу у породици учитеља и књижевника Ботја Петкова. Од 1854. до 1858. године Христо Ботев се школовао у Карлову, где је његов отац предавао. Године 1863. уз подршку познатог бугарског књижевника Најдена Герова је отишао у Русију где се уписао у Другу Одеску гимназију. Тамо се упознао с руском књижевношћу и руским писцима и револуционарима Александар Херцен, Николај Чернишевски и Николај Доброљубов. У том периоду је Ботев почео писати поезију а прва његова објављена песма је Својој мајци (на бугарском: Майце си) коју је 1867. године П. Р. Славејков штампао у свом листу. Искључен из гимназије, враћа се у Бугарску, где кратко време ради као учитељ. Године 1867. Христо Ботев је емигрирао у Ђурђево у Румунији, где долази у додир са бугарско емиграцијом. Касније је живео у Букурешту, Браили, Галацу и радио као учитељ у Александрији и Измаилу. Дана 10. јуна 1871. године Ботев почиње издавати свој први лист Реч бугарских емиграната. У априлу исте године је ухапшен због револуционарне делатности, али је потом ослобођен захваљујући подршци Васила Левског и Љубена Каравелова код кога је ускоро почео радити као штампар. 1873. је објавио први број свог сатиричног листа Будилник, а крајем 1874. почиње штампати и новине Застава (на бугарском: Знаме). После устанка у Босни и Херцеговини 1875. године под руководством Ботева је Бугарски револуционарни централни комитет почео припремати устанак и у Бугарској. Због ранијег избијања устанак није успео, али је мајем 1876. избио Априлски устанак и тада са четом устаника Ботев прелази Дунав код Козлодуја. У тешком боју 1. јуна 1876. Ботев је погинуо близу Врачанског Балкана. По њему се зове Народно позориште „Христо Ботев” Димитровград.

SAVEZNICI IZDAJU DRAŽU I SRPSKI NAROD - Voja Popović Arhiv 48 str čuveni nemački pisac i novinar J. Altmajer napisao je o suđenju Draži. Mihailović je pobeđen zato je stavljen na optuženičku klupu pored običnih zlikovaca, da bi sa njima u istom sekundu bio i osuđen. i postavljen pred iste cevi. Hristos i Barnabas .. ništa novo ispod sunca Istok i zapad istočna i zapadna orijentacija stali su jedan pored drugog u beogradskoj sudskoj sali. Ni o čemu drugom se nije radilo I zato je Mihailović morao da umre

U dobrom stanju Istorijski ogledi o američkoj demokratiji / Hauard Zin ; prevod sa engleskog Andrej Grubačić Jedinstveni naslov On history. srp Omotni naslov Istorijski eseji o američkoj demokratiji Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 1. izd. Novi Sad : Svetovi, 2004 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 218 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Grubačić, Andrej, 1976- = Grubačić, Andrej, 1976- Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 74 ISBN 86-7047-437-9 (broš.) Napomene Prevod dela: On history / Howard Zinn Kor. i hrpt. stv. nasl.: Istorijski eseji o američkoj demokratiji Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 215-216. Predmetne odrednice Demokratija -- SAD Zinn, Howard, 1922-2010 = Zin, Hauard, 1922-2010 Hauard Zin je odrastao u sirotinjskom, emigrantskom delu Bruklina, gde je kao stariji tinejdžer radio u brodogradilištu. Tokom Drugog svetskog rata bio je artiljerijski podoficir u avijaciji, a potom doktorirao na Univerzitetu Kolumbija. Za svoju prvu knjigu La Gvar-dia u Kongresu dobio je nagradu „Albert Berveridž”. Sa porodicom se 1956. seli u Atlantu, gde postaje šef katedre za istoriju na Spelman koledžu. Od tada je napisao i objavio brojne knjige, uključujući i Narodnu istoriju Sjedinjenih Država; SNCC; Novi abolicionist; Neposlušnost i demokratija; Politika istorije’, Pentagonski dokumenti; Kritički eseji; Ne može se biti neutralan u vozu koji se kreće; Lična istorija našeg vremena; Čitanje Zina. Zin je napisao i tri drame: Ema, Venerine kćerke i Marks u Sohou. Među brojnim nagradama koje je dobio, najnovija je Lananova literarna nagrada za 1998. godinu. Kao penzionisani profesor političkih nauka Bostonskog univerziteta, živi sa suprugom Rozlin u okolini Bostona. Analitički i kritički eseji istaknutog intelektualca i aktiviste o kontroverzama američke demokratije, o unutrašnjim napetostima i spoljnim nelagodnostima američke politike.

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 171 strana. Napomena: na ivici prednjih korica trag presavijanja; ako se to izuzme, knjiga je, bukvalno, kao nova. K2 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću.

Dragoljub Trajković: NEMANJINA DUBOČICA - Od najstarijeg vremena do oslobođenja od Turaka, Turistička štampa Beograd 1961, str. 120. Istorija Južnog Pomoravlja, Dubočice i Leskovca. Dubočica -- Istorija -- Srednji vek Leskovac -- Istorija -- Srednji vek Očuvanost 4-; Dragoljub M. Trajković (Leskovac, 8. novembar 1904-Beograd, 6. januar 1992) je bio istoričar, pravnik i publicista, poreklom iz Leskovca. Dragoljub Trajković rođen je 8. novembra 1904. godine u Leskovcu, u trgovačkoj porodici, terzije Mihajla i Julke Cekić Mojsinče. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Karijeru u pravosuđu započeo je 1932. godine u Leskovcu kao sudijski pripravnik, gde je radio do 1936. godine. Nakon toga premeštan je po kazni, zbog svog javnog angažovanja, u Prištinu a zatim u Prizren, a potom u Pirot. Po završetku statusa sudijskog pripravnika, raspoređen je kao sudija Sreskog suda u Ohridu (1936-1940). Ratne godine proveo je kao starešina Sreskog suda u Arilju (1940-1942) i sudija Okružnog suda u Valjevu (1942-1944). Posle rata izabran je za sudiju Vrhovnog suda Srbije (1945). Do kraja karijere bio je pomoćnik i zamenik javnog tužioca Srbije u Beogradu. Dragoljub Trajković preminuo je 6. januara 1992. godine u Beogradu u 87. godini života. Bio je osnivač i član uprave Narodnog univerziteta u Leskovcu. Skoro sedam decenija bio je hroničar i istraživač prošlosti Leskovca i okoline. U književnom časopisu Naše stvaranje i naučnom časopisu Leskovački zbornik objavio je ukupno oko 200 priloga. Objavljivao je i u drugim novinama i časopisima - Leskovačkom glasniku, Leskovačkom privredniku, Vranjskim novinama, Nedeljnim novinama (Leskovac), Zeti , Tribuni (Aleksinac), Našem listu, Braničevu (Požarevac), Pravdi, Našoj reči (Leskovac), Arhivu, Analima, Pravnom životu (Beograd). Tokom svoga života objavio je više od 100 većih studija, rasprava i monografija o prošlosti ili savremenim prilikama Leskovca i okoline, kao i čitavog Južnog Pomoravlja.

SASTITITE EKRAN OD SVOG TELEFONA. u slucaju sitnih ogrebotina, pada telefona ili ostecenja, bolje je da vam se polomi zastitno staklo nego sam ekran. Jer staklo se jeftino i lako zameni a ekran ne bas, a i to ne zna svako da odradi a da na kraju bude kvalitetno i neprimetno. ***ovaj model stakla pokriva samo ravan deo ekrana*** Prilikom ugradnje vodite racuna da ekran bude POTPUNO CIST, pre stavljanja stakla, kao i da to radite u prostoriji gde N E M A prasine jer moze da se zalepi za lepak koji se nalazi na staklu. POGLEDAJTE I MOJE DRUGE PREDMETE NA LIMUNDU I KUPINDU SIFRA: zxas

Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

U dobrom stanju U službi revolucije : (sećanja) / Isa Jovanović priredio Vojislav Milin Jezik srpski Godina 1987 Novi Sad : [Institut za istoriju], 1987 (Bečej : Proleter) Fizički opis 291 str., [12] str. s tablama ; 21 cm Drugi autori - osoba Milin, Vojislav Zbirka Edicija `Vojvodina u borbi`. Ser. Sećanja ; ǂknj. ǂ22 Napomene Registri. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- U uspomenama Aleksandar Ranković Drugi svetski rat, KPJ, Đilas, Ranković Rođen je 24. aprila 1906. godine u selu Izbištu, kod Vršca. Potiče iz zemljoradničke porodice. Njegova rođena sestra Anđelija-Anđa, takođe je bila aktivna u radničkom i revolucionarnom pokretu. Bila je prva žena Aleksandra Rankovića i poginula je juna 1942. godine u Gackom, kao borac Druge proleterske brigade, a posle rata je proglašena za narodnog heroja Jugoslavije. Posle završene osnovne škole, pohađao je mehaničarski zanat u Vršcu. Još kao šegrt, 1921. godine, se uključio u sindikalni pokret i učestvovao u štrajkovima. Godine 1924. prešao je u Beograd, gde se zaposlio i postao član Nezavisnih sindikata (sindikalne organizacije kojom je rukovodila Komunistička partija). Po povratku sa odsluženja vojnog roka, 1928. godine zaposlio se u Beogradu i angažovao se u sindikalnom pokretu. Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog partijsko-revolucionarnog rada, često je puta hapšen i proganjan, od strane policije. Pošto je bio proteran u rodno mesto, zaposlio se u Vršcu, gde je takođe nastavio sa partijskim i sindikalnim radom. Kada je napustio Vršac, radio je u više mesta u Srbiji, Bosni i Hercegovini i ponovo u Beogradu, sve vreme ne prekidajući sa partijskim radom. U godinama neposredno pred početak Drugog svetskog rata angažovao se i u radu antifašističkih organizacija. Godine 1939. bio je uhapšen i izveden na suđenje, ali je u nedostatku dokaza bio oslobođen. Potom je, po direktivi Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, napustio Beograd i prešao na partijski rad u Sarajevo, gde je primio dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Oktobra 1940. godine je, kao delegat PK KPJ za BiH, učestvovao na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj u Dubravi, kod Zagreba. Početkom 1941. godine bio je upućen na kurs pri CK KPJ za partijske sekretare. Odmah posle početka Aprilskog rata, 1941. godine, vratio se u Vršac i kao dobrovoljac se prijavio u Jugoslovensku vojsku. Posle kapitulacije, pao je u nemačko zarobljeništvo, ali je uspeo da pobegne i ode u Beograd. Odatle se vratio u Sarajevo, gde je nastavio sa partijskim radom. Kao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za BiH učestvovao je na Majskom savetovanju KPJ održanom u Zagrebu i po povratku aktivno radio na organizovanju ustanka u Bosni i Hercegovini. Bio je neposredni učesnik u sabotaži u zeničkoj železari, 1941. godine, kada je uhapšen i osuđen na smrt. Uz pomoć partijske organizacije, uspeo je da pobegne i zatvora i spasi se sigurne smrti. Sve do 1943. godine aktivno je učestvovao u Narodnooslobodilačkom pokretu Bosne i Hercegovine, kao član Glavnog štaba NOP odreda BiH. Jula 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, prešao je u Vojvodinu, gde je preuzeo dužnost člana Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine i organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Maja 1944. godine, otišao je na ostrvo Vis, gde je Vrhovnom štabu i CK KPJ referisao o razvoju Narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini i primio direktive za dalji rad. Juna iste godine vratio se u Srem, koji je tada bio središte oslobodilačke borbe u Vojvodini, i nastavio sa radom. Član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije bio je od njegovog Drugog zasedanja, održanog novembra 1943. godine u Jajcu. Posle oslobođenja Vojvodine, oktobra 1944. godine, učestvovao je na Prvoj konferenciji Narodnooslobodilačkog fronta Vojvodine, na kojoj je izabran za predsednika ove organizacije. Aprila 1945. godine na Sedmoj konferenciji Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, na kojoj je ponovo izabran za organizacionog sekretara PK KPJ za Vojvodinu. Na Prvom osnivačkom kongresu Saveza udruženja boraca NOR-a Srbije, održanom 9. maja 1948. godine u Beogradu, izabran je za potpredsednika Zemaljskog odbora SUBNOR-a Srbije. Bio je jedan od osnivača Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“, a u periodu od 1951. do 1952. godine bio je i njegov predsednik. x2

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Beograd pre 200 godina - Dušan J. Popović Sazvežđa Beograd Po knjizi iz 1935 Geca Kon Stranica : 220,ilustracije Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) je bio prvi istorijski sociolog u Srbiji. Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite... K.D.S.3.2.

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Naslov Politički život Jugoslavije 1914-1945. : zbornik radova / [urednik Aleksandar Acković] Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Treći program, 1973 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 601 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Acković, Aleksandar, 1922-1974 = Acković, Aleksandar, 1922-1974 Zbirka Sveske Trećeg programa ISBN (Broš.) Napomene `U Trećem programu Radio-Beograda održan je u martu 1973. godine trodnevni skup istoričara `Politički život Jugoslavije od 1914. do 1945.`. U svesci se objavljuju radovi sa ovog skupa.` --> na spor. nasl. str. Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Skup istoričara `Politički život Jugoslavije od 1914. do 1945.` (1973 ; Beograd) Jugoslavija -- Politička istorija -- 1914-1945 Jugoslavija -- Unutrašnja politika -- 1914-1945 Jugoslavija -- Spoljna politika -- 1914-1945 SADRŽAJ PRVI SVETSKI RAT I STVARANJE JUGOSLAVIJE Milorad Ekmečič: Sudbina jugoslovenske ideje do 1914. 11 Dragoslav Janković: Srbija i stvaranje Jugoslavije 49 Novica Rakočević: Crna Gora i ujedinjenje 75 Bogdan Krizman: Hrvatske stranke prema ujedinjenju i stvaranju jugoslavenske države 93 Janko Pleterski: Slovenačke političke stranke u Prvom svetskom ratu i jugoslovensko pitanje 129 Momčilo Zečević: Slovenačke političke stranke prema stvaranju jugoslovenske države 149 Dragovan Šepić: Jugoslavensko pitanje u politici Saveznika 1914–1918. 179 Mirko Mirković: Versko pitanje u borbi za stvaranje prve jugoslovenske države 201 Dragan Živojinović: Sveta stolica i stvaranje jugoslovenske države 1914–1918 223 Bogdan Krizman: Pitanje granica Kraljevstva SHS poslije Prvog svjetskog rata 275 JUGOSLAVIJA OD 1918. DO 1941. Andrej Mitrović: Spoljnopolitička doktrina novostvorene jugoslovenske države 311 Slavoljub Cvetković: Idejne borbe u KPJ dvadesetih godina 329 Toma Milenković: Socijalreformistički pokret u jugoslovenskim zemljama (1917–1929) 347 Branislav Gligorijević: Parlamentarni sistem u Kraljevini SHS (1919–1929) 365 Todor Stojkov: Unutrašnja politika vladajućih krugova u Jugoslaviji (1929–1939) 389 Živko Avramovski: Politika velikih sila na Balkanu (1933–1939) 411 Pero Damjanović: Borba za revolucionarnu marksističku partiju – uslov pobede u revoluciji 439 DRUGI SVETSKI RAT Pero Morača: Proces konstituisanja političke platforme KPJ u oslobodilačkom ratu i revoluciji 467 Branko Petranović: Vodstva građanskih stranaka i njihova politika za vreme rata i revolucije naroda Jugoslavije 493 Dušan Živković: Koncepcije KPJ о narodnoj vlasti 531 Vojmir Kljaković: Međunarodni okvir jugoslovenske revolucije 555 Venceslav Glišić: Zločini u Drugom svetskom ratu u svetlu istorije i prava 573 Veselin Đuretić: Teorijsko-metodološki smisao odnosa klasnog i nacionalnog u NO ratu 583 MG145 (N)

Opis proizvoda • UNIVERZALNA VELIČINA: Maska oko struka Romix RH01 prilagođava se svim oblicima tela zahvaljujući svojoj univerzalnoj veličini. Idealna je za svakodnevno nošenje i neće te ograničavati tokom tvojih aktivnosti. • SPORTSKA UPOTREBA: Ova maska je odličan izbor za sve tvoje sportske aktivnosti, bilo da treniraš napolju ili u teretani. Pruža ti slobodu pokreta i podršku koja ti je potrebna dok se baviš omiljenim sportom. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Veoma je lako staviti i skinuti masku oko struka Romix RH01, što je čini praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Njena jednostavnost osigurava da možeš brzo nastaviti sa svojim aktivnostima bez komplikacija. • KOMFOR I PODRŠKA: Dizajnirana da pruži maksimalan komfor i podršku, ova maska oko struka će postati neizostavan deo tvoje sportske opreme. Osećaj se udobno i sigurno dok postižeš svoje fitnes ciljeve. • STILSKI DIZAJN: Crna boja daje maski oko struka elegantan i stilski izgled, što znači da ćeš izgledati dobro dok radiš na svom zdravlju i formi. Osim funkcionalnosti, Romix RH01 donosi i estetski užitak. Maska oko struka Romix RH01 je dizajnirana da ti pruži udobnost i podršku tokom svih tvojih sportskih izazova. Sa univerzalnom veličinom koja odgovara svima, ova maska je idealna za nošenje u različitim situacijama, bilo da se radi o trčanju, vežbanju u teretani ili bilo kojoj drugoj fizičkoj aktivnosti. Njena jednostavnost upotrebe omogućava ti da se brzo prilagodiš i nastaviš sa svojim treningom bez prekida. Osim što je praktična, maska oko struka Romix RH01 je i veoma stilski dizajnirana. Crna boja joj daje moderan izgled koji se lako uklapa u tvoj sportski ormar. Bilo da si na trčanju ili u teretani, ova maska će se istaknuti svojim izgledom i funkcionalnošću. Za one koji traže kombinaciju stila, komfora i funkcionalnosti, maska oko struka Romix RH01 je odličan izbor. Ne dozvoli da ti bilo šta stane na put ka ostvarenju tvojih fitnes ciljeva. Opremi se ovom maskom i uživaj u svakom trenutku dok radiš na sebi. Ne čekaj više, dodaj masku oko struka Romix RH01 u svoju sportsku kolekciju i osiguraj sebi partnera koji će pratiti tvoj ritam. Budi spreman za sve izazove i postavi nove granice sa ovom neophodnom sportskom opremom.

PETAR KAČAVENDA NEMCI U JUGOSLAVIJI 1918-1945. Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 1991 172 strana 24 cm Edicija - Studije i monografije ISBN - 86-7403-037-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UVOD Položaj Nemaca u Jugoslaviji od 1918. do 1941. Razvitak nacističkog pokreta među Nemcima u Jugoslaviji Aktivnost folksdojčera u aprilskom ratu NEMCI BANATA NA VLASTI Zločini nad Jevrejima i pljačka njihove imovine Pljačka imovine Jevreja Položaj ostalih naroda za vreme okupacije Oružane formacije folksdojčera i borba protiv narodnooslobodilačkog pokreta Nemci u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Vojne jedinice folksdojčera Nemci Bačke i Treći rajh Materijalni doprinos nemačke nacionalne grupe vođenju rata Evakuacija Nemaca iz Jugoslavije Zaključak Dokumenti Rezime Registar ličnih imena Skraćenice `Petar Kačavenda, naučni savetnik i direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu (r. 9. avgusta 1932, Kupnik, Vojvodina, Srbija). Srbin. Diplomirao na Grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao radom`Razvoj i aktivnost narodne vlasti na velikoj slobodnoj teritoriji Jugoslavije u drugoj polovini 1942. godine` (1966) i odbranio doktorsku disertaciju `SKOJ I omladina u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije 1941-1945. godine` (1972); objavljena 1975. Radio u Institutu za radnički pokret, a od 1969. godine je u Institutu za savremenu istoriju, u svim naučnim zvanjima. Objavio preko 50 radova u domaćim i stranim časopisima i 6 knjiga od kojih su najznačajnije: `SKOJ i omladina u ratu i revoluciji` (1978), `SKOJ 1941-1948 (1979), `Ujedinjeni savez antifašističke omladine Jugoslavije 1942-1945` (1985), `Nemci u Jugoslaviji 1918-1945` (1991). Član je Društva istoričara Srbije. Dobitnik Plakete grada Beograda (1984) i nosilac Ordena rada sa srebrnim vencem (1974). Govori ruski i služi se nemačkim i engleskim jezikom... `U izradi ovog teksta autor se potrudio da na osnovu izvorne grade i odgovarajuće literature dâ čitaocu do sada najkompletniju informaciju o nemačkoj nacionalnoj manjini u Jugoslaviji u periodu 1918-1945. godine`. (Nikola Živković) `Želim da istaknem da ovaj rukopis može da posluži kao obrazac i primer kako se na relativno malom prostoru može na sažet način reći mnogo...` (Đorđe Knežević)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Branimir Altgayr Andrija Artuković Jakob Awender Dušan Biber Dragiša Cvetkovićjakob Eliker Nikola Gaćeša Karl Heger Hajndrih Himler Adolf Hitler Božidar Ivković Josip Gottfried Kutchera Jakob Lichtenberger Josip Mirnić Ante Pavelić Janko Sepp Spreitzer Sepp Šandor Veg Johann Wuscht Nikola Živković

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

Novo! Autor: Gordana Petković, Izdavač: Muzej grada Novog Sada - Novi Sad, 2010. god. Broširan povez, 22X22 cm. 158 str. Kunstdruk, ilustrovano Stevan Ćirić 1886-1955, Ministar prosvete i predsednik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije Muzej grada Novog Sada je u hramu vere i kulture, Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima 14. juna, po drugi put priredio izložbu o delu i liku Stevana Ćirića, ministra prosvete i Predsednika Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije. Pre osam meseci, 74. godine postojanja Doma Narodne skupštine proslavljeno je u Beogradu, u zgradi na Trgu Nikole Pašića, otvaranjem iste ove postavka posvećene čoveku najzaslužnijem za njenu izgradnju. - Bilo mi je čudno da o jednom političaru takvog formata, državniku i humanisti, Karlovčanu, koji je živeo u ne tako davnoj prošlosti, postoji tako malo podataka. Tragom njegovog dela došla sam do vrlo zanimljivih i brojnih podataka, i nisam mogla da pretpostavim da je bio toliko svestran, pošten, predan i neverovatan u svakom smislu. Čitajući o Stevanu Ćiriću otkrila sam da čitava njegova porodica, a pre svih, njegov brat vladika bački Irinej i njihov otac Isidor Ćirić, patrijaršijski sekretar u Sr. Karlovcima, zaslužuju da budu u literaturi i istoriji naroda kojem su služili - rekla je Gordana Petković, viši kustos muzeja grada Novog Sada i autor ovih izložbi, . I mada se ovom izložbom pokušala ispičati priča, pre svega o političkom životu ovog velikana, autorka nije mogla zaobići i njegov privatan portret niti njegova druga angažovanja. Ovako bogata, sadržajna, znalački predstavljena biografija Stevana Ćirića nikoga nije ostavila ravnodušnim, niti one koji su o njemu znali malo, niti one koji nisu znali dovoljno. Stevan Ćirić je rođen u Sremskim Karlovcima 18. po starom ili 30. maja po novom kalendaru 1886. godine, od oca Isidora i majke Eveline, rođene Krečarević. Njegova porodica, sredina u kojoj je rastao, dobro materijalno stanje, odredili su životni put mladom Ćiriću. Posle školovanja u Novom Sadu, Debrecinu, Budimpešti i Beču vratio se u Karlovce i radio kao gimnazijski profesor tokom osam godina. Profesorsku karijeru zamenjuje političkom, prvo kao gradski načelnik Karlovaca, banski većnik Dunavske banovine i član Banovskog školskog odbora. Godine 1931. kandidovao se na parlamentarnim izborima i ušeo u Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije, kao poslanik za Staropazovački srez. Tri godine kasnije postavljen je za ministra prosvete u vladi Bogoljuba Jevtića, a 1939. istu funkciju obavljao je u vladi Dragiše Cvetkovića. Prvi mandat kao ministar prekinuo je 1935. godine, pošto je izabran za predsednika Narodne skupštine. Na to mesto je biran četiri puta jer se izbor skupštinskog Predsedništva vršio u oktobru, svake godine. TOP Srbija 16 jun 2011.

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.