ДНЕВНИК 1936-1941 МИЛАН ЈОВАНОВИЋ СТОИМИРОВИЋ МАТИЦА СРПСКА 2 О О О а) Јовановић Стоимировић, Милан (1896-1966) - Дневници ....................................................... ... Милан Јовановић Стоимировић је био /н о в и н а р/. Новинарски посао започео је у Политици. Био је главни сарадник гласила Радикалне странке `Самоуправа` (1921-1923) и аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину (1929). У Скопљу је од 1932. до 1935. године издавао лист `Вардар`. Од 1935. до 1937. радио је у Централном прес бироу, а од 1937. до 1938. био је директор новинске агенције `Авала`. Од 1940. начелник је Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. У току окупације (1941-1944) био је директор Државног архива у Београду и главни зредник `Обнове` (1941). Због тога је после рата био осуђен на 15 година робије. Пуштен је после половине издржане казне! Милан Јовановић СТОИМИРОВИЋ присуствовао је многим кључнимм догађајима свога времена и о њима је писао пуно и добро. Његов животопис указује на личност, која је била предодређена за идеалног сведока историје. Остварио је изузетну новинарску каријеру. Уживао је велико поверење ауторитативног и моћног државника - МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА, за чијег је председниковања обављао читав низ важних дужности. Као уредник `Самоуправе` и један од водећих људи у Централном пресбироу и информативној агенцији `Авала` био је на местима где су се сливале најразноврсније информације из свих области друштвеног живота. Због природе посла Јован Стоимировић је био и службено и приватно најтешње повезан са владајућим круговима и друштвеном елитом свога времена - са државницима, војницима, свештеницима, глумцима, писцима, сликарима... Често борави у иностранству. Сусретао је људе који управљају судбином Европе и света. Видео је и чуо пуно тога што није било доступно јавности! ... Дневник Милана Јовановића СТОИМИРОВИЋА драгоцено је сведочанство свога времена! (Михајло Грушић) ............................................................... Р е ф е р е н ц е Кнез ПАВЛЕ Кнегиња ОЛГА Војвоткиња од КЕНТА Милан СТОЈАДИНОВИЋ Драгиша ЦВЕТКОВИЋ Ђенерал ДУШАН СИМОВИЋ Влатко МАЧЕК Антон КОРОШЕЦ Мехмед СПАХО Никола ПАШИЋ Јован ДУЧИЋ Иво АНДРИЋ Милош ЦРЊАНСКИ Слободан ЈОВАНОВИЋ Николај ВЕЛИМИРОВИЋ Димитрије ЉОТИЋ Цинцар МАРКОВИЋ Петар ЖИВКОВИЋ ГРОЛ Геца КОН Ванча МИХАИЛОВ Кнез Лујо ВОЈНОВИЋ Патријарх српски ГАВРИЛО ДОЖИЋ Кемал АТАТУРК Исмет ИНЕНИ Едуард БЕНЕШ Адолф ХИТЛЕР Херман ГЕРИНГ Јозеф ГЕБЕЛС Бенито МУСОЛИНИ Галеано ЋАНО Јућан СРБИЈА МАКЕДОНИЈА РУМУНИЈА МАЂАРСКА ТУРСКА ГРЧКА ЧЕХОСЛОВАЧКА НЕМАЧКА АУСТРИЈА (Аншлус) ИТАЛИЈА АБИСИНИЈА ФРАНЦУСКА Ј е в р е ј и `Имају људи право који веле да ми нисмо, авај! - способни да одржимо ову државу! Душа ме боли и ја се јежим од страха` ... `Међер смо ми Срби један непобожан, бесан и осион народ`! ... `Увече је био говор Хитлеров, луд, пуст и нетактичан говор... Он не уме да се заустави. Он дрнда и гњави. Њега заноси пљесак масе и то је опасно. У два минута пред 8 увече био је најлуђи. Мени се смучило...` `... Мислио сам у постељи куда иде ова луда Румунија са њеним фашизмом, униформама и заверама...` ........................................................... Регистар личних имена Географски регистар Ћирилица Брош 5 6 2 странице НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!! db27

Odlično očuvano. Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 348, 360 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2008. 978-86-7436-938-8 Prevodilac: Slavica Bogić-Mijović Postoji svet svetlosti i tame, gde dobro i zlo vode beskrajnu borbu. To je svet Točka vremena, dosad najvećeg napisanog fantastičnog epa. Rat za opstanak ljudi je počeo. Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, izbegao je zamke Bele kule i prve pobunjenice među Aes Sedai položile su zakletvu da će ga slediti. Dok sluge Mraka napadaju, a Seanšani nadiru i ugrožavaju ga, Rand prikuplja snage da borbu preusmeri na Ilijan, uporište Samaela Izgubljenog... U gradu Ebou Daru, Elejna, Avijenda i Met se žarko bore da osiguraju ter’angreal, koji može sprečiti Mračnog da upravlja vremenskim prilikama sveta – međutim suočavaju se sa prastarim prokletstvom. U gradu Salidaru Egvena al’Ver prikuplja vojsku da bi povratila Tar Valon i ponovo ujedinila Aes Sedai... A u Šadar Logotu, gradu Tame, užasna moć se budi... „Epsko delo u svakom pogledu.“ – Sandej tajms Postoji svet svetlosti i tame, gde dobro i zlo vode beskrajnu borbu. To je svet Točka vremena, dosad najvećeg napisanog fantastičnog epa. Elejna, Ninaeva i Avijenda i dalje traže Zdelu vetrova u Ebou Daru, ali umesto Zdele otkrivaju nešto drugo – da u gradu, pored njih i Ata’an Mijera, postoji još jedna grupa žena sposobnih da usmeravaju. Dok mlade Aes Sedai pokušavaju da otkriju nešto više, Mogedijen ih i dalje proganja, a kockice u Metovoj glavi ponovo se kotrljaju. U Kairhijenu, Rand šalje Perina na važan zadatak – da pronađe kraljicu Alijandru i, još bitnije, Masemu, proroka koji sa hordom sledbenika hara opustošenim Geldanom. U isto vreme, Beli plaštovi drže kraljicu Morgazu u zarobljeništvu, ali koliko dugo će moći da se opiru prodoru Seanšana u Amador? Gospodar munje, jahač oluje, nosilac Krune mačeva, raspredač sudbina. Onaj koji misli da okreće Točak vremena, može prekasno saznati šta je prava istina. Robert Džordan (1948–2007) ili Džejms Oliver Rigni, kako mu je pravo ime, rođen je u Čarlstonu u Južnoj Karolini. Naklonost prema književnosti razvio je već u četvrtoj godini života, kada je pored svog dvanaestogodišnjeg brata naučio da čita. Sa pet godina već se nosio sa Markom Tvenom i Žilom Vernom. Diplomirao je na Vojnom koledžu u Južnoj Karolini, na odseku za fiziku. Po završetku studija radio je kao nuklearni inženjer za vojsku SAD. Dva puta je služio vojsku u Vijetnamu 1968. i 1970. godine i odlikovan je sa tri ordena. Počeo je da piše 1977. godine i tokom dugogodišnje karijere koristio je više pseudonima. Najpoznatiji alijasi su mu Džekson O’Rajli i Rejgan O’Nil. Uživao je u lovu, pecanju, pokeru, šahu, jedrenju i sakupljanju lula. Sa suprugom Harijet Mekdugal živeo je u kući koja je sagrađena 1797. godine. Pored serijala Točak vremena, napisao je i niz romana posvećenih kultnom junaku Konanu. Svetsku slavu stekao je zahvaljujući serijalu Točak vremena koji je u svetu prodat u više od 70 miliona primeraka. MG155 (N)

Naš narodni život - Tihomir R. Đorđević, 1 - 4 veoma dobro očuvane NAŠ NARODNI ŽIVOT 1-4 , Tihomir Đorđević , Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5]   Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

Они и Ми / Синиша Пауновић ; цртежи Владимира Жедринског crteži Vladimir Ivanovič Žedrinski Beograd 1930. veoma dobro stanje, kao na slikama s posvetom pisca Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 — Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Biografija Siniša Paunović je rođen 25. avgusta 1903. godine u Čačku u mnogočlanoj i siromašnoj porodici Svetozara Paunovića i Radojke Punović. Sinišin otac Svetozar je bio kafedžija, ali zapada u dugove zbog kojih je izgubio kafanu. Nakon gubitka kafane, Svetozar se zapošljava kao priučeni telefonista na pošti i železnici. Sinišina majka, Radojka Milošević, bila je ćerka bogatog opančara Vasilija. Nakon očevog bankrotstva Radojka napušta gimnazijsko školovanje i za život zarađuje baveći se ručnim radom. Udaje se za Svetozara 1898. godine.[1]. Obrazovanje i rad Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] (COBISS.SR 1024047031) Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006. Vladimir Ivanovič Žedrinski (Moskva, 30. maj 1899 — Pariz, 30. april 1974) je bio srpski scenograf, kostimograf, karikaturista i crtač stripova ruskog porekla. Najpoznatiji stripovi: „Ruslan i Ljudmila“ (po Puškinovoj noveli) i „Porodica Zabavčić“ (scenario R. Tomić) tags: knjige s posvetama pisaca posveta autora s posvetom autora retke antikvarne knjige ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gavro A. Skrivanic Vazduhoplovni major Gavro Škrivanić (7. februar 1900, Omiš – 19. januar 1984, Beograd) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije i istoričar. Školovanje i vojna karijera Osnovnu školu je pohađao u Omišu a gimnaziju u Šibeniku. Krajem 1917. je mobilisan a naredne godine je zatvoren u Beču. Maturirao je u Splitu 1919. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu u činu inženjerskog potporučnika. Istoriju je apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1925. godine. Iste godine je stupio u avijaciju i završio je Vazduhoplovno-izviđačku školu. Do 1939. bavio se nastavom letenja. Od oktobra 1939. do izbijanja Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije bio je izaslanik vazduhoplovni izaslanik u Italiji. Potom prelazi u London gde je bio referent vazduhoplovstva pri predsedništvu jugoslovenske vlade. Krajem 1942. postavljen je za inspektora jugoslovensog vazduhoplovstva u sastavu RAF-a na Srednjem istoku. Bio je kraljev ađutant od marta do avgusta 1944. godine. Bio je na Visu 1944. godine sa Ivanom Šubićem potom je uz saglasnost AVNOJ-a postavljen za šefa jugoslovenske vojne misije u Parizu. Na ovom položaju je bio do 1945. godine. Na svoj zahtev vratio se u zemlju gde je postavljen za načelnika IV odeljenja Komande vazduhoplovstva JNA. Ovu dužnost obavljao je od 6. februara 1945. do 24. juna 1948. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 28. februara 1947. godine. Doktorirao je aprila 1955 godine. Do penzionisanja (1971) je radio u Istorijskom institutu SANU. Sa grupom autora bio je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda 1974. za knjigu Istorija Beograda (knjiga treća, deo: Beograd u Prvom svetskom ratu). Naučni rad Njegov naučni rad skoncentrisan je uglavnom na različite teme iz vojne istorije a bavio se i istorijskom geografijom i toponomastikom. Najveći broj radova zasnovao je na terenskim istraživanjima na teritoriji SFRJ a istraživao je u arhivima Amsterdama, Firence, Bolonje, Pariza i Londona. Napisao je 97 radova od kojih sedam knjiga. U okviru Istorijskog instituta nastavio je razvoj istorijske geografije i kartografije koji je otpočeo Ilija Sindik. Različite teme iz istorijske geografije obrađuju njegove knjige Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete i Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku kao i veći broj manjih radova o vlastelinstvima, toponomastici, granicama srpske srednjovekovne države, o pojedinim oblastima i komunikacijama. Izradio je kartu Jugoslavije u Merkatorovoj projekciji u 20 sekciji u razmeri 1:500.000. Bio je urednik zborke Monumenta cartographica Jugoslaviae I i II. Za Školski istorijski atlas koji je od 1965. imao više od deset izdanja izradio je 25 istorijskih karata. U oblasti vojne istorije proučavao je srednjovekovno oružje i vojsku u srpskim zemljama, način ratovanja, forticikacije, pojedine ratove i bitke. Pored niza manjih radova objavio je knjige Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku i Kosovska bitka. Njegova obimna knjiga (preko 1000 strana) Vojna istorija srednjovjekovne srpske države još je u rukopisu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Krivicni zakonik za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca od januara 1929. Josip Silovic, Stanko Frank Frank, Stanko, hrvatski pravnik (Osijek, 30. IV. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1953). Doktorirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1907. Radio u pravosuđu (1908–11. i 1920–22), bavio se novinarstvom (1911–20). Na Pravnom fakultetu u Zagrebu predavao je kazneno pravo (1922–41. i 1945–53), kazneno procesno pravo (1922–40), pravnu filozofiju (1922–37), upravno pravo (suplent 1941–43) i kriminologiju (1948–53). Redoviti profesor od 1925; prisilno umirovljen za vrijeme NDH, vraćen u službu nakon II. svjetskog rata. Sudjelovao je na međunarodnim kongresima pravnika (1933–38), bio je član Međunarodnog instituta za pravnu filozofiju i sociologiju. Dopisni član JAZU od 1948. Glavna djela Kazneno pravo (1950) i Teorija kaznenog prava po Krivičnom zakoniku od godine 1951. (1955), u kojima je sustavno obradio pojmove i opći dio kaznenog prava. Josip Šilović (Praputnjak kraj Bakra, 8. rujna 1858. - Zagreb, 9. svibnja 1939.), hrvatski pedagog, sveučililišni profesor, rektor Sveučilišta u Zagrebu, saborski zastupnik, ban Savske banovine i senator. Život i karijera Šilović je imao teško djetinjstvo. Bio je dijete iseljenika koji je stradao kao šumski radnik ostavivši za sobom udovicu s četvero djece.[1] Njegovo siromašno djetinjstvo dovedeno je u vezu s njegovim izuzetnim humanitarnim radom kasnije.[1] Pohađao je Klasičnu gimnaziju u Zagrebu te ju je završio 1879. godine.[2] Nakon završenog studija prava i habilitacije, stječe naslov doktora prava 1884. na Pravoslovnom i državoslovnom fakultetu u Zagrebu.[3] Nakon rada u sudstvu i upravi, od 1894. redoviti je profesor kaznenog prava, kaznenog postupka i filozofije prava na Pravnom fakultetu u Zagrebu.[3] Godine 1898./1899. obnaša dužnost rektora Sveučilišta u Zagrebu.[3] Osnivač je hrvatske moderne nastave kaznenog prava.[3] Vladao je s pet jezika i stenografijom.[3] Bio je zastupnik Hrvatsko-srpske koalicije u Hrvatskom saboru.[3] Kasnije je bio ban Savske banovine (od 1929.) i senator.[3] Dobrotvorni rad Uz svoj rad na Sveučilištu intenzivno se bavio karitativnom djelatnošću. Bio je dugogodišnji predsjednik Narodne zaštite - Saveza dobrotvornih društava te jedan od urednika publikacije Narodna zaštita.[1] Nazivali su ga `ocem naše socijalne politike, a naročito naše zaštite djece` te promicateljem brojnih dobročinstava i humanih akcija: Wikicitati »Šilovićevo je ime kao priznatog i uvaženog socijologa i filantropa poznato ne samo u najzabitijoj potleušici našeg naroda, nego možemo reći i po čitavom kulturnom svijetu s ovu i s onu stranu oceana. Šiloviću i njegovom plemenitom i blagotvornom radu na socijalnom polju imamo da zahvalimo, da se hrvatsko ime u stranom svijetu s poštovanjem spominje... Šilović je svojim altruističkim radom podigao ugled Narodnoj zaštiti u tolikoj mjeri, da ova svagdje uživa vrlo lijep glas i osobite simpatije`[1]« Tijekom Prvoga svjetskog rata na dužnosti je ravnatelja Ureda za pomoć postradalima u ratu.[1] Već mu suvremenici u zasluge ubrajaju spašavanje velikog broja izgladnjele djece i mladeži iz Istre, Bosne te južnih dijelova Hrvatske.[4] Bio je jedan od najplodnijih pravnih pisaca.

U dobrom stanju! Knjiga br I ima sa gornje strane tabaka malo starackih pegica nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom 4. Goli čovek Autor: Claude Lévi-Strauss Izdavac: PROSVETA, BIGZ Izdanje: 1980 Edicija: KARIJATIDE Povez: TVRDI Strana: 374+403+406 STR. Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

U novom napetom trileru za tinejdžere i ovoga je puta troje pripovjedača, glavnih likova – Aubrey, Milly i Jonah. Autorica hita Lažljivac među nama Ćlanovi obitelji Story lijepi su, bogati i glamurozni zbog čega im svi susjedi zavide. Sve dok se sve nije raspalo. Majka je prestala komunicirati sa svoje četvero djece jednom jedinom rečenicom: Znate što ste učinili Nikad više nisu s njom razgovarali. Mnogo godina kasnije Aubrey, Milly i Jonah Story prime tajanstvenu pozivnicu da provedu ljeto u bakinu odmaralištu. Potaknuti znatiželjom i željama roditelja odlaze susresti se sa ženom koja im je cijeli život nepoznanica. Troje tinejdžera odlučno je otkriti istinu. Ali neke tajne bolje je ne dirati… U novom napetom trileru za tinejdžere i ovoga je puta troje pripovjedača, glavnih likova – Aubrey, Milly i Jonah. Rođaci su to koji se slabo poznaju jer njihovi roditelji više nisu bliski. Troje je roditelja složno da njihova djeca moraju otići raditi u bakino odmaralište kako bi se zbližili s bakom i doznali istinu o tome zašto ih je isključila iz vlastita života. Kad mladi stignu na otok, postaje im jasno da baka ima sasvim drugačije planove. Ondje polako otkrivaju kako je život njihovih roditelja na otoku bio pun mračnih i opasnih tajni. Postaje jasno da događaj koji ih je rastavio prije mnogo godina utječe na sadašnjost. No troje će tinejdžera ovoga ljeta saznati istinu.

Jasper Rootham - Miss Fire The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944. Chatto and Windus, London, 1946. Tvrd povez, nedostaje deo rikne (slike), 224 strane, karta u prilogu. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE KNJIGE KOJA JE SVEDOCILA O RAVNOGORCIMA! Maja 1943. godine pukovnik Rootham sa još dva operativca SOE spušta se padobranom u Severoistočnu Srbiju kao pomoć generalu Draži Mihailoviću radi jačanja četničkog pokreta. Autentično svedočanstvo o dešavanjima i akcijama u tom periodu, pisano samo godinu dana od završetka Drugog svetskog rata, predstavlja izuzetan istorijski dokument o organizaciji i aktivnostima četničkog pokreta generala Draže Mihailovića. Ko je Džasper Rutam? Iako se njegovo ime i delo „Pucanj u prazno” ne mogu više zaobići kada je u pitanju novija srpska istorija, o njegovom životu, sa izuzetkom 372 dana , tokom 1943. i 1944. godine, tokom boravka u britanskoj vojnoj misiji u Srbiji, pri štabovima Ravnogorskog pokreta, gotovo ništa se ne zna. U Velikoj Britaniji on je skoro potpuno zaboravljena ličnost, mada je u pitanju nekadašnji sekretar u Čerbelenovom i Čerčilovom kabinetu, oficir, bankar, poliglota, muzičar, pisac-pesnik. Резултат слика за jasper rootham BIO VRSNI MUZIČAR: Kiril Rutem, Džasperov otac Rođen je 21. novembra 1910. godine u Kembridžu u Velikoj Britaniji. Bio je jedino dete u porodici Kirila Rutema, a njegov deda Danijel Vilberfors Rutam bio je poznati dirigent i pojanista. Otac mu jed takođe bio poznati muzičar i kompozirtor sa sedištem u Sent Džonsovom koledžu Kembridž. Njegova majka Rosamond Margaret Rutam (Lukas) bila je, aktivistkinja anagažovana na ostvarivanju različitih društvenih pitanja i problema. Džasper je prvo studirao u školi Tonbridž, a potom je prešao na Kembridž, gde je upoznao Enochom Pauelom sa kojim je stvorio doživotno prijateljstvo. (Pauel je držao oproštajni govor na Rutamovoj sahrani u Vimbornu 1990. godine). Dok je studirao u Sent Džonsovom koledžu bavio se uspešno sportom (St John’s Rugbi Club) i muzikom (svirajući violončelo u muzičkom društvu Kembridž Juniversiti pod dirigentskom palicom svog oca Kirila Rutama. Rut je započeo svoj radni vek kao državni službenik, na početku Drugog svetskog rata radio je u kancelariji premijera Nevila Čembrlena, gde je često prevodio sa francuskog i nemačkog jezika, i često bio uključen u u pregovore sa francuskom i nemačkom vladom. Nakon ostavke Čemberlena u maju 1940. godine, Rut je radio za komesara Čemberlaina i za premijera Vinstona Čerčila. Zbog želje da aktivno učestvuje u ratnim operacijama podneo je ostavku na državnu službu 1941. godine kako bi se pridružio izvršnom rukovodiocu specijalnih operacija. Specijalističku obuku obavio je je u Kairu, gde je postao komandos-padobranac. Dok je bio u Kairu, naučio je ruski jezik i potpuno tečno ga govorio, a tu je najverovatnije savladao i osnovna znanja iz srpskog jezika. Po završetku obuke poslat je u istočnu Srbiju, sa malim timom britanskih vojnika u sklopu misije “dvojice majora Grinvud – Rutaam. Svi pripadnici ove misije na tlo Srbije iskočili su iz ratnih aviona, uz pomoć padobrama u vrlo rizičnim okolnosti (u noćnim uslovima, na brdovitom i kamenitom terenu punom šumskog rastinja). Njihov zadatak je bio podrška srpskoj vojsci pod komandom generala Mihailovića u borbi protiv nemačke vojske i organizacija sabotaža i diverzija. Međutim, politika britanske vlade se kasnije promenila, a podrška Velike Britanije prešla je iz Mihailovića na pokret komunistički nastrojenih partizana pod komandom Josipa Broza Tita. Rutam je 1945. godine poslat u novu vojnu misiju – u Berlin gde je učestvovao u pregovorima sa sovjetskom vojskom u periodu do Potstdamske konferencije. Na kraju Drugog svetskog rata 1945. godine Rutam se oženio sa Joan McClelland koji je bila balerina u Baletu Rambertom (kasnije postao Rambert Dance Compani). Godine 1947. dobili su sina John Daniel („Dan“) Rootham, a 1951. godine kćerku Katarinu Virdžiniju („Tutu“) Draža Mihailović i pukovnik Robert Mekdauel SAVEZNICI: Draža Mihailović i pukovnik Mekdauel Rutam. Pošto je napustio oružane snage, Rutam je postao bankarski službenik. Tokom svoje karijere u Bank of England, Rutam je bio anžovan na poslovima medjunarodne bankarske saradnje i medjunarodnog poravnanja u Bazelu. Prema autobiografskim zapisima, objavljenim u njegovim romanima, 1968. godine Rutam je napustio Banku Engleske i uhlebljenje našao u Londonskoj trgovačkoj banci “Lazard Brothers” Tokom svog bankarskog radnog veka, Rutam nije odustajao od pisanja. Posle „Pucnja u prazno” obajavio je još dva romana „Demi-Paradise“ i „Cupid and the Villov Vood“. Objavio je nekoliko zbirki poezije, a bio je i odličan poznavalac i ljubitelj muzike. Radio je na aranžiranju, promociji i objavljivanju muzičkih ostvarenja svoga oca Sirila Rutama. Od 1960. godine pa sve do njegove smrti 1990. godine Džasper Rutam je bio neumoran u promociji očevog muzičkog stvaralaštva , a ta muzička dela i dan-danas se objavljuju na jutjub kanalima i na pojedinim radio stanicama. “Pucanj u prazno” je, ipak, njegovo najznačajnije, životno delo. Knjiga Džaspera Rutama je najstarije datirana memoarsko delo o Ravnogorskom pokretu iz pera nekog od aktera dogadjaja. Objavljena je u Londonu 1946. godine. To je prema rečima istoričara dr Bojana Dimitrijevića, koji je pripremio “ Pucanj u prazno” za objavljivanje na srpskom jeziku, i razlog njene velike autentičnosti i značaja s aspekta rasprava o kontraverzama u vezi Ravnogorskog pokreta. Rutam nije čekao objavljivanje drugih dokumenata, memoara komadanata i političara, niti “friziranje” i predstavljanje istorijskih činjenica u režiji pobednika. Svoje zapise objavio je odmah posle završetka rata, ne osvrćući se na činjenice, da se neke ličnosti brišu iz istorije, a dogadjaji prekrajaju iz ideoloških i drugih razloga. Rutam je hrabro, iskreno i bez političkih predrasuda objavio svoja sećanja u kojima ima dosta moralnih dilema. Zato se verodstojnost njegov kazivanja ne dovodi u pitanje. On dokazuje da je majstor pisane reči, da uz nesporono široko opšte obrazovanje ima izuzetnu moć opažanja i zaključivanja. Dokazuje da nije samo uspešan oficir i komandos, već i politički pismena ličnost. Džasper Rutam prvi javno objavljuje da je gradjanski rat na prostoru bivše Jugoslavije posledica ne samo nacionalnih, ideoloških, već i verskih razlika. Džasper Rutam se pokazao kao vrhunski analitičar sa viskim stepenom medijske pismenosti. MISIJA: Pukovnik Sajc i kapetan Mensfild sa četnicima 1943. Odmah pošto je stigao u Srbiju on je zauzeo politički neutralan stav u odnosu na jugoslovneske podele. To mu pomaže da opaža i bez predrasuda opisuje jedinice pod komandom generala Draže Miahilovića. On prvo zakjljučuje da Mihailivićev štab nije statičan, ali i da nije operativan. Kritikuje nivo nizak decentralizacije i činjenicu da su svi komandanti direktno vezani za generala Mihailovića. Kritikuje i nizak nivo vojničke obuke kod oficira na terenu, nedostatak predstave o modernom ratu i razmerama njegovog vođenja. Konstatuje i druge detalje o slabom naružanju, oblačenju, nedostatku redovne vojne obuke jedinica…Od njega saznajemo da ima ima mnogo vojnika, koji nose tradicionalne sandale sa vrhom na gore okrenutim (opanke), da ima mnogo i bosih. Vidi se da su oskudica i prilagođavanje životu sa minimalnim potrebštinama srpska realnost i svakodnevnica, konstatovao je. Poznavanje srpskog jezika pomaže mu da shvati mentalitet srpskog seljaka i običnog malog čiveka, koji veruje u prijateljstvo sa Velikom Britanijom. Srbi zbog toga očekuju da stigne oružje kao pomoć. Nadaju se savezničkoj invaziji na Balkanu! Džasper Rutam shvata suštinu srpskog pravoslavlja i zato duboko žali i protestvuje što su saveznici, odnosno Amerikanci sa 500 aviona 15. aprila 1944. Godine bombardovali Beograd, srpsku prestonicu koja je već toliko teško propatila. Rutam se čudi kako da savezničke snage, koje u svojim štabovima imaju savetnike koji poznaju običaje Pravoslavne crkve, mogu da donesu odluku da bombarduju napaćeni pravoslavni grad i narod baš na Uskršnju nedelju. Džasper Rutam zapaža da je tri godine ranije na pravoslavni praznik Cveti nemačka aviacija razorila Beograd. Rutam u tom trenutku nije znao da u nemačkom bombardovanju stradalo manje Beogradjana, nego u trodnevnom svazničkom bombardovanju za vrememe Usršnje nedelje 1944. godine, kada su uništene pijace, više bolnica, porodilište, domovi u kojima su bila smeštena ratna siročad i zbeglice. Bio je to krvavi Uskrs u kojem je porušeno 687 zgrada i ubijeno više hiljada civila. Pravi broj nikada nije utvrđen , komunistički orjentisani istoričari koji na ovo bobmardovanje gledaju blagonaklono, pominju dve hiljade pogunulih građana. Ima istoričaraa i novinara koji tvrde da ta brojka deset puta veća. Džasper Rutam čak uočava razlike između srpskog i vlaškog stanovništa. Posebno opisuje političku lojalnost prema Britaniji i saveznicima lokalnog srpskog stanovništa. On ističe da je obišao tridestak sela i tri četiri manja grada i imao bezbroj samostalnih susreta sa narodom. Posebno napominje da je imao potpunu slobodu da istražuje i raspituje se šta ljudi misle. Rutam beleži da je samo u dva slučaja sreo dva čoveka “koji su bili strogo kritični prema Mihajiloviću, njegovoj politici i njegovom pokretu”. Prema njegovim rečima najdublja i najraširenija je lojanost prema kraljevskoj dinastiji Karađorđevića. Mihailović je imao status heroja iz naroda. Džsper kaže da je za narod Mihailović bio čiča Draža, nesumljivi vođa, koji zbog brige o narodnim interesima naredio da se bore samo u slučaju potrebe. Džasper Rutam kritijuje četničku neaktivnost i objektivno opisuje slabosti Ravnogorskog pokreta. To kod nekih čitalaca i tumača istorije izaziva pogrešan utisak da je Rutam, zbog kasnije promene britanskog stave prema Draži Mihailoviću, naklonjen partizanskom pokretu. Takav zakqučak je apsolutno neosnovan jer, Rutam objašnjava da se na terenu u Srbiji uverio u nemogućnost epskih podviga i herojskih akcija. On istovremeno daje delimično opravdanje kritikovane ravnogorske neaktivnosti. Upozorva na stalne i velike nemačke napore da iskorene Mihailovićevu organizaciju, putem preventivnih vojnih akcija, ali i stalnih hapšenja, streljanja i slanja u logore Mihailovićevih sledbenika. Suđenje Draži STRELJAN PO KRATKOM POSTUPKU: Draža tokom suđenja Drugi faktor koji je, po Rutamovom mišljenju, uticao na relativnu neaktivnost prema Nemcima, bila je njihova ratna politika prema kojoj su svaku i najmanju agresivnost uperenu prema svojim snagama kažnjavali krvavim odmazdama i ubijanjem nedužnog stanovništa. Rutam kaže, da je za takve surove represalije, kao što je streljane civila za jednog nemačkog ubijenog vojnika, prvi put čuo u Jugoslaviji. Kada su Nemci posle jedne oružane akcije četnika i članova Rutamove vojne misije ubili dva nemačka vojnika na Dunavu i privremeno obustavili rečni saobraćaj na ovoj reci, Nemci su za odmazdu ubili 150 Srba u logoru na Banjici, sam Rutam se našao u velikoj moralnoj dilemi: da li je pomenuti napad vredilo toliko ljudskih života? Rutam se na jednom mestu, u svojim memoarskim zapsima pita: “Kako je bilo moguće optuživati Mihailovićev pokret otpora za neaktivnost, kada je upravo to sugerisano pokretima otpora u Francuskoj, Poljskoj, Belgiji, Holandiji ili Norveškoj, dok se ne pojave savezničke snage u njihovim krajevima“? Rutem vrlo upečatljivo opisuje i dogadjaj koji potvrđuje njegov zaključak da Mihailovićev Ravngorski pokret nije sarađivao sa okupacionim snagama. Sve je počelo, kada se četnički kapetan Skakić sa svojim ravnogorcima oružano sukobio sa nemačkim vojnicima. Rutam dalje piše: KOMANDAT OTADŽBINSKE VOJSKE NA SUĐENJU: Za proces Draži vladalo je ogromno intersovanje “Nakon toga, nemački komandant je pisao kapetanu Skakiću, pitajući ga zašto je izvršio napad. Skakić je,plašeći ci se da će Nemci kao meru represije spaliti seluo Urovicu, pismeno odgovorio da nije on izvršio napad. Nešto kasnije Petrović je saznao za to i naredio Velji da strelja Skakića zbog saradnje sa neprijateljem. Velja je izvršio naređenje. Skakić se poneo veoma hrabro i dostojanstveno, čitajući svoju presudu streljačkom stroju i umirući sa rečima Živela Jugoslavija”! Isorijski izvori potvrđuju ovu priču o streljanju Skakića, obelodanjujući da je isto odobrio Draža Mihailović. Skakićevo ime bilo je Nikola i bio oficir pod komandom majora Velimira Piletića, komandanta Krajinskog korpusa u sastavu Štaba istočne Srbije. I pukovnik Jevrem Ješić-Ješa, klasni drug sa Vojne akademije generala Miahilovića, streljan je 1944. godine zbog potpisivanja sporazuma sa nemačkim komandantima. Ješića je u porobljenom Beogradu zavrbovao Gestapo i 1943. godine poslao u Mihailovićeve redove. To je utvrdio Preki vojni sud pri Prvom ravnogorskom korpusu, pod komandom majora Predraga Rakovića, koji je izrekao smrtnu presudu Ješiću zbog potpisivanja kolaboracije sa Nemcima. Rutam, koji je imao potpunu slobodu kretanja i mogućnost da proveri raspoloženje naroda, što nije bio slučaj sa njegovim kolegama iz misija pri partizanskim štabovima, na više mesta naglašava da nigde i nikada nije primetio nikakve znakove kolaboracije Ravnogorskog pokreta sa okupatorom. Naprotiv, okupotori i njihovi saradnici tretirali su četnike kao osvedočene neprijatelje. Rutamova knjiga je snažno rušila od komunista forsiranu lažnu optužbu da su Mihailovićevi vojnici i pokret bili saradnici okupatora. To je po mišljenju dr Bojana Dimitrijevića bio glavni razlog što ova, po Ravnogorski pokret kritički nastrojena knjiga, nije objavljivana u nekadašnjoj Jugoslaviji. U Srbiji je pvi put prevedena i objavljena tek 2004. godine. Zbog nemačkih progona i represija, prema Rutamovim zapažanjima, sabotaže saobraćaja na železnici i Dunavu, zatim privredna i ekonomska sabotaža, prvenstveno u Srbiji, kao i špijunaža i propaganda u korist saveznika bile su osnove delovanja Ravnogorskog pokreta. Postojanje Mihailovićeve organizacije, njegov način gerilskog rata i strah od opšteg ustanka u srpskim zemljama primorao je okupatore da drže znatne vojne i policijske snage u Srbiji, gde je Ravnogorski pokret bio najjači. Na taj način ovaj Pokret, prema Rutamovoj analizi, vezao je veliki broj okupatorskih vojnika koje bi u drugačijim okolnostima nemačka komanda mogla da upotebi na drugim ratištima. Rutam beprekorno uočava svu kompleksnost ratnih zbivanja na prostoru Jugoslavije i posebno Srbije, ali i različitosti između raznih britanskih službi koje su kreirale i vodile politiku prema Jugoslaviji. On iskazuje i visok stepen medijske pismenosti. Shvata da promena u izveštavanju o događajima na Balkanu od Radio Londona, predstavlja najavu i promene britanske politike premaa Mihailoivćevom pokretu. Rutama posebno pogađaju laži i smišljene dezinformacije britanskih medija. On posebno pojašnjava dogadjaje oko oslobođenja Višegrada u jesen 1943. godine (dogadjaj koji istoričari nazivaju ofanzivom Jugoslovenske vojske u Otadžbini u istočnoj Bosni 1943. godine). Džasper Rutam je zapisao da je ta operacija preduzeta u oktobru i da su osvajanju Višegrada učestvovali i general Amstrong, potpukovnik Hadson i major Džek. Tom prilikom je raznet most na pruzi Užice – Višegrad, kao i nekoliko tunela. Rutam konstatuje da je ravnogorsko zauzimanje Višegrada “umrljano masakrom nekoliko muslimanskih stanovnika, koji su izvršili razbesneli srpski vojnici”. Dalje navodi da je kao rezultat britanskog protesta usledilo streljanje dva srpska vojnika! Predstavnici britanskih i američkih posmatračkih misija svojim komandama su javili da su ovu operaciju u Istočnoj Bosni izvele Mihailovieve snage (vojni izveštaji potvrđuju da je u Višegradskom garnizonu ubijeno 350 nemačkih i ustaških vojnika, 400 ranjeno i 22 zarobljeno, a četnici su imali 23 mrtva i pet ranjenih). Pošto su Mihailovićeve snage nastavile ofanzivu prema istočnom Sarejevu i oslobodile Rogaticu, partizani su ušli u Višegrad, gde se Nemci i ustaše više nisu vraćali. Medjutim, “Bi-Bi-Si(BBC), evropski centar objavio je vesti da je narodno-oslobodilačka vojska maršala Tita oslobodila Višegrad i uništila komunikacije između njega i Užica. Razočarani Miahilović zatražio je da ubuduće prilikom emitovanja vesti BBC uopšte ne spominju njegove trupe i aktivnosti! PRANJANI 1944: Četnici obezbeđuju američke pilote pred ukrcavanje Rutam je čekajući evakuaciji iz Srbije, upoznao Dražu Mihailovića. Opisao ga je kao skromnog, savesnog čoveka sa izuzetnim ličnim šarmom! Ali i kao očajno umornog, razočaranog i zabrinutog vođu. Navodi da je Mihailović pravi Srbin, ističe da je bio više nego inteligentan i da je odlično shvatao međunarodni položaj svog svog pokreta i Jugoslavije, uopšte. Pored već pomenutih zamerki na račun komandovanja Ravnogorskim pokretom Rutam opisuje Mihailovića kao priajtelja Britanije i saveznika, antikomunistu i promotera dostignića zapadne demokratije. Rutam dalje priznaje da saveznička pomoć Ravnogorskom pokretu bila simbolična, a partizanima zapanjujuće velika. Takođe navodi da je od oficira za otpremu aviona saznao da je jednom prilikom partizanima za jednu noć izbačeno 60 tovara oružja, municije i druge saveničke pomoći. Ravnogorci u Istočnoj Srbiji su dobili samo 27 tovara pomoći i to za godinu dana. Ruatam je obradio i evakuaciju oko 60 savezničkih oficira i 40 američkih pilota, posle obaranja aviona iznad Srbije, a koje su spasili pripadnici Ravnogorskog pokreta sa improviozovanog aerodroma u okolini Čačka. Džasper Rutam, koji je bio dobar poznavalc istorije jugostočnog Balkana, znao je da njegovi meomoarski zapisi mogu biti uzrok livkidacija progona za ljude koje u njima pominje. Zato je promenio imena, ponekad i oblasti komande odgovornosti oficirima sa kojima je sarađivao. To je uradio uz sledeće objašnjenje: “Na Balkanu, vojevanje, politika, život i smrt nisu daleko jedno od drugog i nemam nameru da stvaram neprilike bilo kom pojedincu hvaleći ili okrivljujući ga”! Rutam kaže da se trudio da bude nepristrasan i da ništa ne zna o partizanskom pokretu jer je, jedini partizan koga je ikada video živog ili mrtvog, tokom 372 dana boravka u Jugoslaviji, bila mala osamnaestogodišnja devojka Hrvatica, partizanska bolničarka, koja je bila zarobljena i doneta u Mihailovićev štab. tags: drugi svetski rat, cetnici, cetnik, ravna gora, draza mihailovic, dragisa vasic, istocna srbija, saveznicke misije, halijard, britanija, kairo, soe, velimir piletic...

Extra Povoljno UNIVERZALAN NOV USB Type C 4K HDMI Adapter za Apple IPHONE 15, Apple Macbook Pro, Ipad Pro, Nintendo Switch, Huawei Matebook, Honor MagicBook,Xiaomi notebook, Asus, Oppo, LG, Samsung . . . Specifikacija: USB C to HDMI Cable Adapter Rezulucija: 4K UHD ( Ultra HD ) / 30Hz, FullHD / 60Hz ! Konektori: USB-C , USB 3.0 , HDMI Samsung DeX je interfejs u okviru kog možeš neometano da radiš, gledaš i igraš se. Kada poželiš veći ekran, poveži ga na mobilni uređaj pomoću kabla i koristi ga kao računar. Mobilni uređaj možeš da koristiš i kao miša i tastaturu. Stoga, sve je spremno, pa možeš da promeniš način obavljanja više zadataka i korišćenja svakodnevnih aplikacija. Gledaj filmove na monitoru dok proveravaš poruke ili odgovaraš na pozive dok pregledaš dokumente ne remeteći fokus. Uz Samsung DeX imaš dva ekrana koja ti omogućavaju da uradiš duplo više. Samsung DeX je podržan na uređajima Samsung Galaxy S24 , Samsung Galaxy S24 Plus, Samsung Galaxy S24 Ultra, Samsung Galaxy S23 , Samsung Galaxy S23 Plus, Samsung Galaxy S23 Ultra, Samsung Galaxy S22, Samsung Galaxy S22 Plus, Samsung Galaxy S22 Ultra, Samsung Galaxy S21 , Samsung Galaxy S21 Plus, Samsung Galaxy S21 Ultra, Samsung Galaxy Note20 Ultra, Samsung Galaxy Note20, SAMSUNG Galaxy S21, S21+, S21 Ultra, S20, S20+, S20 Ultra, Note 10/10+, S10/S10+/S10e, Note9, S9/S9+, Note8, S8/S8+ i Tab S4, Tab S6 . . TESTIRANO, 100% ISPRAVNO ! *** Moguće plaćanje u kripto valutama *** + LIČNO PREUZIMANJE NA RELACIJI POŽEGA - ČAČAK - KRAGUJEVAC !

Prvo izdanje iz 1944. godine, izuzetno retko u ponudi. Objavljeno u NDH po pravilima korijenskog hrvatskog pravopisa. Sa devet ilustracija starog Sarajeva Hamida Dizdara. Ima pečat biblioteke i potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici (v. sliku), inače, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Čolaković, Enver Naslov Legenda o Ali-paši / Enver Čolaković ; [sa 9 crteža iz starog Sarajeva od Hamida Dizdara] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1944 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 384 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Dizdar, Hamid Zbirka Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; knj. 49 Napomene Crtež autora Rječnik manje poznatih rieči: str. 363-379. U ovoj knjizi se radi o hamalu Aliji, njegovom putu do bogatstva i ujedno o njegovoj velikoj ljubavi. Alija je mladi hamal dobrog srca koji svima pomaže, dobio je nadimak i Alija Leptir zbog njegovog dobrog karaktera i ljubavi prema Suncu. Uvijek je veseo i radostan i osoba je koja je uvijek rado viđena i veoma znana. Alija je zaljubljen u Almasu, kćer Mehage bakala, ali se nikada nije usudio pokazati joj svoju ljubav koju on osjeća prema njoj te se ona udaje za drugog, Ismet-efendiju. Međutim, Almasa u tom braku nije bila sretna prvenstveno zbog teške Ismetove bolesti, epilepsije koju joj je prešutao prije braka. Ubrzo se rastavlja od njega. U tom periodu Aliji se nekoliko puta za pomoć obraća mrzovoljni i škrti Mula Hasan dedo koji mu jednom pokaže svoje skriveno blago. Nakon smrti dede, Alija kupuje kuću dede te pronalazi bogatstvo, vjenčava se sa Almasom, koja se nešto prije razvela od Ismet-efendije, i postaje Ali-paša. Jedno vrijeme je bio i u Travniku, kamo ga je poslao Ali-hodža, čovjek koji ga je volio više nego vlastitog sina. Tamo je patio za svojom Almasom, ali se brzo vratio kući, i našao dugo traženu sreću. Osvojio je svoju voljenu i postao bogat, ali i uprkos tome, njegova je duša ostala ista, volio je pomagati drugima, pogotovo nakon što je i steko puno novca. Ovo je topla ljudska priča o čovjeku koji je našao dugo traženu sreću, i dobio sve što je želio, zahvaljujući svojoj dobroti. Enver Čolaković bio je bosanskohercegovački prozaik, pjesnik i prevodilac. Prevodio je s mađarskog i njemačkog jezika, objavljivao je i stručne tekstove iz fizike i matematike, a radio je kao profesor, pozorišni režiser, korektor i urednik. Najpoznatiji je po svom romanu Legenda o Ali-paši iz 1944. Rođen je 27. maja 1913. u Budimpešti od oca Vejsilbega i majke Ilone Mednyanszki, Mađarice. Prve godine života proveo je selio se sa roditeljima različitim krajevima regije. Nakon Prvog svjetskog rata s porodicom se nastanio u Sarajevu. Studirao je matematiku i fiziku u Beogradu i Budimpešti, a 1959. diplomirao je historiju u Zagrebu. Pisati je počeo kao dječak, i to na dva jezika: bosanskom i mađarskom. Između 1931. i 1939. pisao je na mađarskom i njemačkom jeziku. U tom periodu objavljuje svoja najranija djela, razne pjesme, pripovijetke, eseje i prepjeve s drugih jezika. Drugi svjetski rat provodi u Sarajevu, gdje nastavlja s objavljivanjem pripovjedaka i eseja. Između 1939. i 1945. objavio je dvadesetak pripovijedaka i novela, kratki roman Mujića Hanka, te niz eseja i prikaza. Osim najvažnijeg djela iz tog perioda, romana Legenda o Ali-paši, Čolaković 1942. završava i autobiografsko djelo Knjiga majci, u kojem otvoreno ističe svoje antifašističko opredjeljenje iako će poslije biti proganjan i pritvaran, a u njemu opisuje savremena četnička, ustaška i okupatorska zvjerstva nad narodom, progone Jevreja, Srba i zatiranje muslimanskih sela. Nakon što su mu 1944. poginuli roditelji u bombardiranju Sarajeva, seli se u Zagreb, gdje ostaje do smrti. Iste godine na poziv Ante Pavelića prihvata poziciju atašea za kulturu pri poslanstvu Nezavisne Države Hrvatske u Mađarskoj, te odlazi u Budimpeštu, odakle se vraća sa slomom pronacističke vlasti u toj zemlji. Po završetku rata nove jugoslavenske vlasti privodile su ga nekoliko puta, ali optužnica nije podignuta, pa je veoma brzo pušten. Nakon rata anonimno objavljuje prijevode djela Ervina Šinke s mađarskog (tri romana, knjige pripovjedaka i brojnih eseja). Četvrt stoljeća kasnije izašlo je drugo izdanje njegovog romana (1970). Iza Čolakovića je ostalo mnogo djela u rukopisu: pet romana, više zbirki novela i pripovjedaka, brojne knjige poezije i prijevoda te dnevnici. Umro je 18. augusta 1976. od posljedica srčanog udara. U njegovu čast danas jedna ulica u Sarajevu nosi njegovo ime, kao i nekoliko osnovnih škola u Bosni i Hercegovini. Bibliografija Legenda o Ali-paši, Zagreb, 1944, 1970, 1989; Sarajevo 1991, 1997, 1998. Moja žena krpi čarape, salonska komedija, 1943. Mali svijet, Zagreb, 1991. Gyula Illyés, Poezija, Zagreb, 1971. Zoltán Csuka, Moje dvije domovine, Sarajevo, 1972. Zoltán Csuka, Poezija, Zagreb, 1975. Zlatna knjiga mađarske poezije, Zagreb, 1978. Izabrane pjesme, Zagreb, 1990. Lokljani. Iz Bosne o Bosni, Zagreb, 1991. Bosni, Zagreb, 1998. Pismo majci, Sarajevo, 2013. Nagrade Nagrada Matice hrvatske za najbolji roman (1943 – Legenda o Ali-paši) Plaketa Društva pisaca Mađarske Pro Litteris Hungaricis, Petőfi za prevodilački rad s mađarskog i njemačkog jezika Plaketa i visoko odlikovanje predsjednika Republike Austrije – Austrijski Križ časti za nauku i umjetnost I reda (1970) Hamid Dizdar (Stolac, 22. veljače 1907 – Sarajevo, 17. srpnja 1967), hrvatski novinar i književnik iz Hercegovine. Gimnaziju je pohađao u Mostaru i Tuzli – sam za sebe navodi i gimnaziju u Sarajevu („Ko je ko u Jugoslaviji“, Beograd 1957, str. 142). Bio je službenikom u Stocu (1926– 1930), potom novinar beogradskih listova „Politika“ (1928– 1930) i „Pravda“ (1933– 1938) i sarajevskog „Jugoslovenskog lista“, urednik sarajevskih listova: „Slobodna riječ“, „Jugoslavenska pošta“ (1931. – 1941.), „Pravda“, „Gajret“ (1935– 1941). Radio je i kao izvjestitelj za narodne pjesme na drž. krugovalnoj postaji u Sarajevu. Tiskao je pjesme i pripovjesti iz hercegovačkoga života u sarajevskim časopisima Novom Beharu, Gajretu, Pogledu i Hrvatskoj misli, te u zagrebačkom Vijencu. Zbog ilegalnog rada uhićen je od ustaškog prijekog suda ali je pobjegao iz Sarajeva; nakon toga njegova majka Nazira (rođ. Babović) i sestra su odvedene u Jasenovac i tamo ubijene od ustaša (Leksikon pisaca Jugoslavije, knjiga I, Novi Sad 1972., str. 645). Nakon rata direktor je Arhiva grada Sarajeva. Uređivao je časopise „Odjek“, „Vidik“ i „Život“. Poeziju je počeo pisati kao socijalni pisac, a javio se u „Knjizi drugova“ 1929. godine. U biografskom leksikonu „Ko je ko u Jugoslaviji“ 1957. deklarirao se kao Srbin. Hamid je bio stariji brat poznatoga hrvatskoga književnika iz BiH Mehmedalije Maka Dizdara. Ostavština mu nije ostala u Stocu, nego je završila u Tešnju. Za 20 milijuna ondašnjih dinara Tešnjaci su ju otkupili 1968. i danas je u posebnom odjelu Gradske knjižnice u Tešnju. Djela „Arabeske“, zbirka pjesama (1929) „Kasaba šapće“, pripovijetke (1933) „Zapisi u kamenu“ (Urezi u kamen), zbirka pjesama (1936) „3x8“, pjesme (1954) „Obasjane staze“ „Nitko se ne vraća“ „Proljeće u Hercegovini“ MG23 (L)

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Некоришћен речник. Kњига године ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА СА ПРА­ВО­ПИ­СНO-ГРАМАТИЧКИМ САВЕТНИКОМ нови је велики лексикографски пројекат Издавачке куће Прометеј. На његовој реализацији ангажовани су наши истакнути лингвисти др Милан Шипка, академик Иван Клајн, са групом млађих сарадника магистара лексикографије. Оваква је књига потребна свима који пишу, а који при писању наилазе на недоумице које неће моћи решити само уз помоћ Правописа, а овако ће уз сваку реч и израз лако наћи како их треба писати, с ознакама које ће их упутити на објашњења зашто је тако правилно, тј. на одговарајуће правописно (или граматичко) правило, што се даје у кратком прегледу на крају (у посебном поглављу). Иако главни наслов Правописног речника сугерише да се ради искључиво о правописном речнику, ова је књи­га више од тога: она је, у исто време и граматички и акценатски речник, али и језички са­ветник. Она, дакле, има вишеструку намену, па ће корисницима бити и од вишеструке помоћи при писању, а уз то и прилика да прошире своје знање о српском стандардном језику уопште, посебно о његовој употреби у писменој и усменој комуникацији. Последњи пут је 1960. године у оквиру Правописа српскохрватског језика, у издању Матице српске и Матице хрватске, публикован правописни речник. После пуних 50 година имамо нов пројекат сличног захвата али ипак другачији, ово је први правописни речник српског језика. Из рецензија Сматрам да ће књига Милана Шипке Правописни речник српског језика (са правописно-граматичким саветником), бити од користи онима који се занимају за нашу данашњу стандарднојезичку, граматичку, лексичку, прозодијску, а посебно правописну стварност, за њена начела и праксу, као и онима којима је писање и говорење на српском језику свакодневна професионална преокупација и брига (учитељи, наставници, професори, лингвисти, истраживачи, научници, лектори, писци, новинари, редактори, спикери, водитељи, издавачи, штампари, оглашивачи, и други). проф. др Милорад Радовановић, дописни члан САНУ ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА са правописно-граматичким саветни­ком аутора Милана Шипке представља у српској нормативистици до сада необјављену, а пријеко потребну књигу, потребну не само онима који се нормом српског језика баве у оквиру струке него и ширем кругу корисника који његују сопствену језичку културу и желе да постигну виши ниво писмености… Све ријечи су акцентоване према стандарду савременог српског језика, тако да ова књига поред ортографске, добрим дијелом даје преглед и ортоепске и граматичке норме српског језика. Аутор увијек скреће пажњу потенцијалном кориснику на неправилне, а у пракси раширене облике, наводећи их у загради уз одредницу „не“… Др Миланка Бабић → ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА СА ГРАМАТИЧКО-ПРА­ВО­ПИ­СНИМ САВЕТНИКОМ нови је велики лексикографски пројекат Издавачке куће Прометеј. На његовој реализацији ангажовани су наши истакнути лингвисти др Милан Шипка, академик Иван Клајн, са групом млађих сарадника магистара лексикографије. Стручни послови на изради Речника у пуном су замаху па се реално може очекивати да се ово ка­питално дело наше лексикографије и нормативистике појави најкасније до краја ове године. Оваква је књига потребна свима који пишу, а који при писању наилазе на недоумице које неће моћи решити само уз помоћ Правописа, а овако ће уз сваку реч и израз лако наћи како их треба писати, с ознакама које ће их упутити на објашњења зашто је тако правилно, тј. на одговарајуће правописно (или граматичко) правило, што се даје у кратком прегледу на крају (у посебном поглављу). Иако главни наслов Правописног речника сугерише да се ради искључиво о правописном речнику, ова је књи­га више од тога: она је, у исто време и граматички и акцентански речник, али и језички са­ветник. Она, дакле, има вишеструку намену, па ће корисницима бити и од вишеструке помоћи при писању, а уз то и прилика да прошире своје знање о српском стандардном језику уопште, посебно о његовој употреби у писменој и усменој комуникацији. Реч више… “Правописи уопште код нас појављују се доста често али не доносе сва решења потребна савременом језику. Зато и сматрамо да је најбољи Матичин последњи из 1993. иако има доста неразјашњених недоумица и велики број дублета. Ми сада настављамо тамо где је цењени аутор тог правописа Митар Пешикан стао. После распада Југославије српски лингвисти су покушавали да сарађују са лингвистима из осталих република. Та сарадња је без сукобљавања трајала неко време и Матичин правопис из 1993. изашао је уважавајући такво стање. Од тада ми чекамо ново издање. Поменуто издање има и веома скроман по обиму правописни речник у додатку тако да ово што данас представљамо има много шири захват и ослобађа нас потребе да нешто тражимо по разним старијим издањима. Кад у нешто нисмо сигурни тражимо у речнику, а кад још нисмо сигурни како се то пише онда је решење у правописном речнику. Недостатак сличне књиге сада ће надоместити дело колеге Шипке. Ово ће бити веома користан и много тражен приручник.” Академик Иван Клајн → Изводи о речнику: Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником др Милана Шипке, први је српски стандарднојезички приручник у последњих 100 година! РТС, Дневник 2 – Tо је и језички саветник, упозорава на бројне грешке. Чак на 8.000 места можемо наћи упозорење шта је правилно, а шта није. Танјуг – Посебна вредност Правописног речника је што обухвата цео српски језички простор. ТВ Кошава – Сада је неуморни Милан Шипка направио речник за који не сумњам да ће га разграбити сви они којима је важно да речи свог матерњег језика пишу и изговарају по правилима језичког стандарда Иван Клајн – Правописни речник ће у наредним годинама бити незаобилазна литература у свакој српској кући и институцији. Вечерње новости – Не припадам језичким чистунцима и онима који се плаше сленга, али у временима у којима се више “мејлује” него дописује, у којима се радије “лајкује” него допада или комуницира “онлајн” него уживо, треба једном засвагда да се зна шта је канон, шта је аутентично. др Бојан Пајтић, предесдник Владе Војводине – Правописни речник српског језика, аутора Милана Шипке, камен је темељац српске културе и српског идентитета у деценијама које су пред нама. Радио Београд – Издавачки и историјски подухват Шипке и његових сарадника ТВ Б92 – Чувар правилно изговорених и написаних речи Данас – Правописни речник српског језика је епохална књига, из најмање три разлога. Први је што равноправно третира екавицу и ијекавицу, други – што рашчишћава дублетске српске или хрватске недоумице, а трећи – што су све речи акцентоване. Јован Ћирилов – Намењен је изворним говорницима српског језика, пре свега онима који су по дужности обавезни да пишу и говоре правилно, професори, политичари, новинари, студенти, ученици, али и свима другима који желе да своју језичку културу подигну на виши ниво. Радио 021 – Најбољим допринос години српског језика и књижевности! Дневник, Нови Сад

Najkompletnije izdanje! Dela Miloša Crnjanskog, tom 10–11. Odlično očuvano. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Eseji i članci. 1, Književnost, umetnost / Miloš Crnjanski ; [priredio Ž.[Živorad] Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski, engleski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Miloša Crnjanskog ; Lausanne : L`Age d`Homme, 1999 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 646 str. ; 24 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Dela Miloša Crnjanskog ; t. 10, knj. 21 apomene Tekst delimično i na engl. jeziku Tiraž 700. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 20v Književnost -- Estetika Srbija -- Kulturni život Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Eseji i članci. 2, Istorija, polemike, razgovori / Miloš Crnjanski ; [priredio sa saradnicima Ž. Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Miloša Crnjanskog ; Lausanne : L`Age d`Homme, 1999 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 706 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Dela Miloša Crnjanskog ; t. 11, knj. 22-23 Sadržaj Iz sadržaja: Sveti Sava. ISBN 86-13-00932-8 Napomene Ćir. i lat Tiraž 700 Predmetne odrednice Sava, sveti, 1174-1235 Niti, Frančesko Saverio, 1868-1953 Karolji, Mihalj, 1875-1955 Katardži, Marija, - D`Anuncio, Gabrijele, 1863-1938 Karađorđe, 1768-1817 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 – Intervjui Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG120 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! S crtezima Akademskog slikara AD. Dolezala Mariša Radonova-Šarecka, rođena Mari Emilie Bosačkova (6. decembar 1890, Prag-Nove Mesto[1] — 15. oktobar 1958, Prag), bila je češka književnica i prevodilac. Život Rođena je 6. decembra 1890. godine,[bel 1] u dobrostojećoj praškoj porodici učitelja opšte škole u ​​St. Štepan u Pragu od Vaclava Bosačeka (1858). Otac je bio rodom iz Pribrama, majka Milada Brožkova (1856) iz Smihova, venčali su se 7. septembra 1887. Marija Bosačkova je imala brata Vaclava (1896).[2] Posle svog oca, pripadala je razgranatoj porodici Bosačk u Pribramu. Njen stric je bio, na primer, sveštenik i pustinjak iz Makove P. Vincenc Bosaček ili slikar i prijatelj Mikolaša Alšea Josef Bosaček. Ime Šarečka bio je njen pseudonim, koji je izabrala na početku svog rada, po dolini Divoka Šarke kod Praga. Dana 25. avgusta 1921. pseudonim je upisan kao njeno rođeno ime.[1] Do 1908. studirala je u ženskoj gimnaziji Minerva. Dobila je odlično obrazovanje, položila državne ispite iz francuskog, engleskog i italijanskog. Veći deo svog života bavila se književnošću i drugim ličnim interesima. Godine 1917. razbolela se od nervne bolesti. Posle Prvog svetskog rata radila je u Ministarstvu spoljnih poslova kao urednica francuskog informativnog biltena Gazette de Prague, 1933–1938. rukovodila je prevodilačkim odeljenjem. 1938. postaje sindikalno veće, 1939. penzionisano. Ona i njen suprug su putovali na mnoga putovanja po Evropi i inostranstvu. Posle nemačke okupacije, vratila se u ministarstvo i tamo radila do 1948. godine kao prevodilac. Umrla je 15. oktobra 1958. godine u Pragu, gde je i sahranjena.[3] Porodični život 15. septembra 1921. u Pragu se udala za kontraadmirala Borivoja Radona, koji je služio u austrougarskoj vojsci kao komandant pomorske avijacije.[4] Posle venčanja zvala se Radonova–Šarecka. Neka dela je objavila samo pod imenom Radonova. Rad Njeno delo književnici karakterišu kao sentimentalno i melanholično sa fokusom na kulturnu istoriju, pripada srednjoj struji njenog vremena. Svoj prvi roman, kratku prozu „Senka je pala na dušu“, objavila je 1908. Sastojao se od sedam pripovedaka dekadentne tematike i erotskog prizvuka. Knjiga je postala mala senzacija, jer je autorka smelih tekstova za svoje vreme bila jedva osamnaestogodišnja devojčica. Njeno sledeće delo je objavljeno tek 1914. godine, kada je objavila kvartet kratkih priča na temu intelektualno neravnopravnog odnosa između muškarca i žene, pod nazivom „Bolne žrtve“. Njen prvi pravi roman objavljen je 1917. godine pod naslovom „Dubine sreće“. Usledili su i drugi, manje-više konvencionalni naslovi – trilogija pripovetki „Betina”, roman „Prosjak ljubavi” i drugi, kritikovani od kritičara zbog svoje neoriginalne tematike i stila. Krajem 1920-ih, Šarečka je napravila svoj prvi pokušaj istorijskog fantastike, odnosno dramu „Jozef Jirži Švec“, u kojoj se bavi poznatom figurom češkog legionara. Njeno interesovanje za istoriju dovelo ju je do nefikcije. Od početka 20-ih godina posvetila se, na primer, životu i radu vajara Františeka Bileka, salonima 18. i 19. veka. veka ili običan život na kraljevskim dvorovima („Kraljevske ljubavnice“ iz 1925). Vrhunac njenih nastojanja u ovoj oblasti bilo je obimno petotomno delo „Iz kulturne istorije čovečanstva”. Za vreme protektorata, 1940. godine, izašla je njena danas najpoznatija, a po nekima i najuspešnija knjiga pod nazivom „Pod Svetom Gorom“, u kojoj beleži život u Pribramu 1850-1890. koristeći primer sudbine Pribramskih trgovaca i zanatlija. Starosvetska idila porodice Krejčov ovde je uokvirena živopisnim opisom drevnih običaja, rudarskim „predstavama“ ili odjecima kulturnog života Praga. Pisala je i poeziju, posebno lirsku (zbirke „Glasovi u potoku”, „Miris doma” ili „Blanik i druge pesme”), ali bez opšteg uspeha. Pokušala je i sa istorijskim epom, jedini ep „Majstor Bohuslav” posvetila je neimaru Karlu Praškom.

Lepo očuvano Kao na slikama Zagreb 1951 prvo izdanje Zvonimir Kulundžić (Osijek, 16. siječnja 1911. – Zagreb, 27. prosinca 1994.), bio je hrvatski publicist, književnik, književni kritičar, bibliolog i povjesničar. Životopis Zvonimir Kulundžić rodio se 1911. godine Osijeku u obitelji poštanskog činovnika i lokalnog političara, pravaša a kasnije zajedničara, Ferde Stražimira Kulundžića. Otac Zvonimira Kulundžića bio je i sam pisac pjesama, basni i mnogobrojnih političkih članaka i satira i iza sebe je ostavio osamdeset pjesama objavljujući ih u zadarskoj Hrvatskoj, karlovačkom Ljiljanu, zagrebačkom Trnu, zagrebačkoj Nadi, novosadskom Bršljanu, subotičkom Nevenu, slavonskobrodskoj Posavskoj Hrvatskoj i drugim tadašnjim časopisima i listovima.[2] Sestra Zvonimira Kulundžića, Nada Kulundžić (udata Štark), bila je hrvatska komunistkinja i ubijena je u Logoru Stara Gradiška 1945. godine[2] a kasnije je proglašena Narodnim herojem u bivšoj Jugoslaviji i po njoj je nazvana tvornica čokoladnih i slastičarskih proizvoda u Zemunu, Nada Štark (sadašnji Soko Štark).[3][4] Zvonimir Kulundžić djetinjstvo i mladost proveo je u Osijeku gdje je završio pučku školu i gimnaziju. U rodnom gradu počeo je pisati još kao srednjoškolac, početkom 1930-ih. Za svoje dramske tekstove dobio je dobre kritike okarakterizirane kao djela `snažne bezobzirnosti u otkrivanju negativnih društvenih relacija`.[5] Novinarstvom se počeo baviti 1933. godine i tijekom godina surađivao je u mnogim listovima i časopisima kao što su Hrvatsko pravo, Danica, Dom i škola, Studentske novine.[5] Godine 1934. zaposlio se kao korektor i administrator tvorničkog lista Borovo u tvornici obuće `Bata` i tu je radio do sredine 1935. godine kada je morao napustiti taj posao.[5] Godine 1936. pokrenuo je vlastiti tjedni list Hrvatski narodni glas koji je izašao u samo četiri broja, ne mogavši bez ičije potpore opstati.[2] Od 1937. do 1941. godine službovao je u Ministarstvu pošta i u državnoj tiskari u Beogradu.[1] Godine 1944. priključio se partizanima, u Drugu proletersku diviziju, a potom je od 1945. godine u Beogradu radio u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije.[5] Nakon što je utemeljio nakladni odjel u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uređivao je njegova izdanja do 1947. godine.[1] Taj posao glavnoga urednika obavljao je sve do kraja 1947. godine kada je otišao raditi u Zagreb, u Nakladni zavod Hrvatske.[5] Potom je deset godina radio kao novinar i urednik u Zagrebu, od 1948. do 1958. godine, a zatim postao je profesionalni publicist.[1] Objavio je brojne opsežne studije o poznatim hrvatskim osobnostima (npr. Stjepan i Antun Radić, Eugen Kvaternik, Mihovil Pavlek Miškina, Slavko Kolar, Miroslav Krleža), te o hrvatskoj kulturi i historiografiji. Predmetu je prilazio činjenično, nekad emocionalno. Potaknuo je mnoga hrvatska kulturološka i politička pitanja i polemike. Uredio je Sabrana književna djela Mihovila Pavleka Miškine (1968., u 4 knjige), Slavka Kolara (1970. i 1971., u 6 knjiga), te izabrana djela Stjepana Radića, pod naslovom Politički spisi (1971.), koja sadrže Radićevu autobiografiju, članke, govore i rasprave. U velikom Kulundžićevom opusu ostaje znamenito postavljanje i dokazivanje teze kako je u Kosinju postojala tiskara u kojoj su se otiskivale hrvatske inkunabule, misali i brevijari. Po njoj je prva tiskana knjiga u Hrvata, Misal po zakonu rimskoga dvora, od 22. veljače 1483. godine, tiskana u Kosinju, u Lici. U svojoj knjizi Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga dao je mnoge tvrdnje čime je podrijetlo tiskanja prve hrvatske inkunabule svrstao upravo u Kosinj, odnosno Kosinjski Bakovac, malo mjesto kraj Perušića, u Lici. To je ujedno bila i najstarija tiskara na cijelom slavenskom jugu.[6] Otkrio je i prvu prozu Marka Marulića na hrvatskome jeziku, stariju od njegove Judite, ustvari prijevod srednjovjekovnoga Kempenčeva djela De imitatione Christi i priredio ga je zajedno s Julijem Derossijem, te je objavljeno pod naslovom Od naslidovanja Isukarstova i od pogarjenja tašćin segasvitnjih: s latinskoga jezika preveo na hrvatski 20. lipnja 1500. Marko Marulić,[7] 1989. godine. Kulundžićeva bibliološka studija Knjiga o knjizi (1951.) jedno vrijeme bila je sveučilišnim udžbenikom.[8] Zbog svoje polemičnosti, nemirenja s postojećim stanjem, nepodilaženja autoritetima i nadasve nedodvoravanju ljudima na vlasti nazvan je Quercus croaticus incorruptibilis et indelebilis (Hrvatski hrast, nepotkupljiv i neuništiv) i pod tom je metaforom uveden i u Hrvatskom političkom leksikonu Hrvoja Šošića. Umro je u Zagrebu, 27. prosinca 1994. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Djela Knjige Odgoj i ulica, Osijek?, 1933.[10] Misli o knjigama, članci, Osijek?, 1934.[10] 15 mjeseci kod Bat`e: što sam vidio, čuo i doživio kod Bate: sudbina ljudi na amerikanskoj vrpci: premien sistem, Biblioteka Problem Bata. Kolo I. Knjiga 1. (Urednik, izdavač i vlasnik Zvonimir Kulundžić. Osijek, Štampa A. Rott, Osijek, 1935.), (2. izdanje iste godine).[11] Kako se korumpira javna riječ: Bata i naša štampa., Biblioteka Problem Bata. Kolo 1. Knjiga 2. (Urednik, vlasnik i izdavač Zvonimir Kulundžić, Osijek, Štampa Petar Kes, Osijek, 1935).[11] Papir, Beograd, 1947. Kako izgleda naša zemlja, Zagreb, 1948. (dva izdanja) Kroz istoriju pisanja, Zagreb, 1948. Ljudski govor i jezici, Zagreb, 1949. Prirodne sile mijenjaju lice Zemlje, Zagreb, 1950. Ante Radić i klerikalci, Zagreb, 1951. Knjiga o Knjizi, Zagreb, 1951. (2. iz osnove prerađeno i znatno prošireno izd. 1957.) Razgovor neugodni naroda književnoga, Zagreb, 1952. Kako je postala knjiga, Beograd, 1955. Put do knjige, Zagreb, 1959. Problem najstarije štamparije na slavenskom jugu: (Kosinj 1482-1493), Zagreb, 1959. (posebni otisak: Narodna knjižnica ; br. 1, 1959. Str. 21. – 28.) Kako nastanala knigata, Skoplje, 1960. Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga, Zagreb, 1960. Ljepota knjige: u opusu Ljube Babića, Zagreb, [1960?] (posebni otisak: Bulletin odjela VII. za likovne umjetnosti JAZU, 8(1960), br. 2 i 3. Str. 189. – 196.) Na ruševinama prve naše štamparije u Kosinju, Gospić, 1960. (posebni otisak: Lički kalendar ; god. 1961. Str. 113. – 122.) Egzotične knjige u našim muzejima i kolekcijama, Zagreb, 1961. (posebni otisak: Narodna knjižnica, str. 89. – 103.) Đačka trilogija, (Drame, napisane trideset godina ranije kao književni prvijenci) Osijek, 1962. Atentat na Stjepana Radića i njegova prava pozadina, Zagreb, 1962. (posebni otisak iz tjednika Slobodni dom) ↓1 Kosinj i perspektive koje on otvara pred našom historiografijom, Gospić, 1964. (posebni otisak: Dostignuća: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. I, br. 2, 1964. Str. 11. – 27.) Atentat na Stjepana Radića, Zagreb, 1967. Gutenberg und sein Werk im Slavischen Süden, Inauguralrede zur 500-Jahr-Feier von Gutenberg Tode, Mainz, 1964. Mi sami protiv sebe, Osijek, 1964. Dva priloga o Kosinju, Gospić, 1965. (posebni otisak: Dostignuće: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. II, br. 1-2, 1965., str. 23. – 34.) Problematika najstarijeg hrvatskog štamparstva, Rijeka, 1966. Faktografija o Slavku Kolaru, Zadar, 1966. (posebni otisak iz časopisa Zadarska revija br. 6/1965. i br. 3/1966.) Glagoljaška štamparija XV-XVI stoljeća Kosinj-Senj-Rijeka, Senj, 1966. (posebni otisak: Senjski zbornik II ; 1966. Str. 167. – 304.) Nekoliko neophodnih o Kosinju, Rijeka, 1966. (posebni otisak: Jadranski zbornik, Prilozi za povijest Istre, Rijeke, Hrv. primorja i Gor. kotara, sv. VI. Str. 419. – 458.) Zgodovina Knjige, Ljubljana, 1967. Miškina: presjek kroz stvarnost hrvatskog sela od Khuena do Poglavnika, Koprivnica, 1968. Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. Govor na svečanosti proglašenja `Godine Slavka Kolara`, Zagreb, 1969. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; god. XXXI, br. 8-9. Str. 615. – 626.) Tragedija hrvatske historiografije: o falsifikatorima, birokratima, negatorima, itd... itd... hrvatske povijesti, Zagreb, 1970., (2. pop. i proš. izd. 1970. ↓2) Živi Radić, U povodu stote obljetnice rođenja Stjepana Radića, Zagreb, 1970. (tri izdanja) Govor nad grobom Slavka Kolara prigodom svečanog sađenja breze u Zagrebu 1. prosinca 1969. godine, Zagreb, 1970. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; br. 3/4, str. 241. – 245.) Yugoslavia, Hamburg, [1972?] (posebni otisak: The Book Trade of the World, sv. 1: Europe abd International Sections, 1972. Str. 523. – 534.) Tri priloga o Anti Kovačiću, Zagreb, 1973. (posebni otisak: Republika ; god. 39/1973., br. 10. Str. 1058. – 1069.) Politika in korupcija v Kraljevi Jugoslaviji, Ljubljana, 1973. Gutenberg und sein Werk im slawischen Sueden = Gutenberg i njegovo djelo na Slavenskom jugu, Mainz, 1973. Pronalazak izgubljenog djela Marka Marulića na hrvatskom jeziku starijeg od `Judite`, Zagreb, 1976., (posebni otisak iz časopisa Republika, god. XLII, br. 6 - Zagreb, svibnja 1976.) Slavko Kolar i njegovo vrijeme, Zagreb, 1977. Ta rič hrvacka: starinska naša draga... ča zvoni kroz stolića, knjiga I, Zagreb 1977., knjiga II, Zagreb 1979. Stjepan Radić, Povodom 50. obljetnice smrti, Zürich, 1978. Problematika autografa Marka Marulića, Zagreb, 1979., (posebni otisak iz knjige Ta rič hrvacka,..., knj. 2 /1979., suautor Željko Sabol) Stjepan Radić danas, Povodom 50. obljetnice smrti, München, 1980. O Krležinoj religioznosti: odlomak iz oveće knjige u pripremi `Krleža bez auerole i fanfara`, Zagreb, 1982. (posebni otisak: Marulić ; god. 15, br. 1, siječanj 1982. Str. 17. – 44.) 500. obljetnica Kosinjskog Misala - prve hrvatske tiskane knjige: 1483-1983, Zagreb, 1983. Prepotencija i arogancija: još jedan žalosni prilog o antikosinjskoj raboti, Zagreb, 1984. (posebni otisak: Marulić, god. XVII, br. 1 i 3, siječanj i svibanj 1984. Str. 80. – 90., 389. – 406., 64. ↓3) Stara hrvatska knjiga u svjetskom kontekstu, Zagreb, 1986. Stjepan Radić und die kroatische Bauernpartei im Kampf für Freiheit und Demokratie, Zürich-Zagreb, 1988. Tajne i kompleksi Miroslava Krleže: koje su ključ za razumijevanje pretežnog dijela njegova opusa, Ljubljana, 1988. i 1989. Stjepan Radić i njegov republikanski ustav: u povodu šezdesete obljetnice smrti 8. kolovoza 1988., Zagreb, 1989. (2. izd. Azur Journal, Zagreb, 1991.) Odgonetavanje `Zagonetke Rakovica`: zaboravljeni hrvatski seljački tribun Petar Vrdoljak - prethodnik Stjepana Radića za pola stoljeća, Zagreb, 1994. Gramofonska ploča i kaseta `Stjepan Radić 1871-1971` Autorov esej na ovitku ploče. Sadržaj: Govor Stjepan Radića na sudbonosnoj noćnoj sjednici Narodnog vijeća 24. XI. 1918., čita Zlatko Crnković; Hrvatska narodna molitva Josipa Canića i Stjepana Radića; Narodnom geniju Rudolfa Matza izvode Hrvatskia seljačka pjevačka društva Sljeme (Šestine) i Podgorac (Gračani) i Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo Prigorec (Markuševec), dirigent Mirko Cajner; Tužaljka za Stjepanom Radićem (narodna) izvode seljanke Marta Matanović i Manda Mikić; Pogibija Radić Stipana (narodna) izvodi na guslama Zvonko Nuić. Urednik Zvonimir Kulundžić, Jugoton LPY-V-865, Stereo mono (Zagreb, 1971.).[12] Kompaktna kaseta `Stjepan Radić 1871-1991`, istoga sadržaja kao i na gramofonskoj ploči iz 1971. godine plus Dodatak (Popevka za ljubav, instrumentalna, Stipice Kalogjere i Vilibalda Čakleca) objavljena je 1990. godine povodom 120. obljetnice rođenja Stjepana Radića (Jugoton MC-6-S 3026936.).[13] Epigram DIVERZANT Kad u povijesti naknadno bomba eksplodira barut je od Kulundžić Zvonimira. Fadil Hadžić, (Zoran Zec) Hrvatski Olimp, Zagreb, 1971., str. 122. Poveznice Kosinjska tiskara Tags: Istorija knjige Povijest Knjiga u povijesti

Autor: Mile Radičević Format: 22,5x31,5 Br. strana: 503 Povez: tvrd Nа preko 500 strаnicа nаjkvаlitetnijeg pаpirа, kroz 18 poglаvljа, sа preko 2500 ilustrаcijа predstаvljаmo Vаm fаntаstičnih 7500 sаvetа zа uspešno vođenje domаćinstvа! Dа li Vаm se dešаvаlo dа gosti sаmo što nisu stigli, а Vi ste presolili jelo ili Vаm je zаgorelo? Štа dа rаdite? Spremili ste ribu i meso, štа prvo dа poslužite? U kojim se čаšаmа poslužuje kojа vrstа pićа? Kаko dа sevirаte sto? Ne znаte dа vežete krаvаtu? Sređujete stаn, potrebno Vаm je nekoliko korisnih sаvetа o uređenju, bojаmа i osvetljenju u prostoriji. Gotovo sve što koristimo zа održаvаnje lične higijene i higijene u nаšem domu sаdrži hemikаlije opаsne po zdrаvlje i okolinu. Pogledаjte nаše sаvete o tome kаko dа pripremite sredstvo zа osvežаvаnje nаmeštаjа i održаvаnje svih prostorijа u stаnu. Zаšto sаmi ne biste nаprаvili losion zа čišćenje licа ili bаlzаm zа negu kose? Sаznаjte sve o nutritivnim i lekovitim vrednostimа voćа i povrćа, prаvljenju sokа i prepаrаtа zа rešаvаnje mnogih tegobа. Pripremili smo Vаm i vitаminsku kаrtu sа pregledom svih vitаminа, njihovog delovаnjа i nаmirnicаmа u kojimа se nаlаze. Rešenje zа ove i mnoge druge dileme nаći ćete u nаšoj Enciklopediji domаćinstvа. I to nije sve! Upoznаćemo Vаs sа nizom zаnimljivosti – sаznаjte sve o istoriji čаjа, vinа, kаfe i rumа, legendаmа o njihovom nаstаnku i postojbini, nаčinu pripreme, servirаnju i vrstаmа ovih nаpitаkа... ENCIKLOPEDIJA DOMAĆINSTVA – ono što Vаm je zаistа neophodno! NAPOMENA: Molili bih Vas, da pre same kupovine, putem poruke proverite da li je knjiga još na stanju. Hvala!

m10 Svi smo manje ili više zavisni od drugih. Niko ne može da živi sam na svetu. Delimo život sa onima koje volimo (ili ne volimo) i, kad-tad, primorani smo da se suočimo s tugom zbog gubitka voljenih osoba, bilo zbog razilaženja naših puteva ili zbog neminovne smrti. Proslavljeni argentinski pisac i psihoterapeut Horhe Bukaj predočava nam da je patnja sastavni deo ljudske sudbine i da su bolna iskustva neophodna za lični razvoj i sazrevanje. Potraga za srećom nije samo pravo svakog pojedinca, to je prirodna obaveza za sve – kaže Bukaj. Staza sreće samo je jedna deonica na putu ličnog ostvarenja, koji svako od nas mora proći sâm. Ovaj put, težak i neprekidan, zapravo je most što nas spaja s drugima, spona koja nas neizbežno povezuje sa okolnim svetom. Tako su samozavisnost, ljubav, bol i sreća četiri glavne i neizbežne staze na putu naše unutrašnje stvarnosti. Potom nailazimo na dva nova izazova koja možemo prihvatiti ili odbaciti – postizanje mudrosti i otkrivanje duhovnosti. S jasnoćom, duhovitošću i mudrošću kojima je osvojio milione čitalaca širom sveta, Horhe Bukaj u ediciji Putokazi prenosi svoje iskustvo, daje smernice i iscrtava mape za sve one koji su se upustili u ovo putovanje. To čini nenametljivo, bez držanja lekcija i nametanja gotovih rešenja, već na sebi svojstven način – pričajući zanimljive priče i navodeći lične primere usmerava svakog od nas da pronađemo svoje puteve, staze i prečice i dođemo do sopsvenih ciljeva. PUT SAMOZAVISNOSTI „Rešenje je u tome da preuzmem odgovornost, da se sâm staram o sebi, da uzmem život u svoje ruke jednom za svagda“ – kaže Bukaj. PUT SUSRETA „Bez susreta nema ni zdravlja. Bez postojanja jednog kolektivnog „mi“, naš je život prazan iako su nam kuća, podrum i sefovi ispunjeni skupocenom imovinom“. PUT SUZA „Svaki put kada nešto dođe, remeti ono prethodno, koje prestaje da postoji. Svaki put kad nešto ode, ostavlja prostora onome što sledi“. PUT SREĆE „Budite verni sebi samima, ne samo zato što to čini sastavni deo puta ka sreći, već zato što je to jedini način da živite život koji vredi truda“. PUT MUDROSTI „Niko ne može da zna umesto tebe. Niko ne može da raste umesto tebe. Niko ne može da traga umesto tebe. Niko ne može da učini umesto tebe ono što ti sam treba da učiniš za sebe“. PUT DUHOVNOSTI „Kada je cilj našeg putovanja potraga, najjednostavnije i najvažnije je početi hodati“. * * * EDICIJA PUTOKAZI Samozavisnost, ljubav, bol i sreća, četiri su glavne i neizbežne staze na putu ličnog ostvarenja, koje svako od nas mora proći sâm, birajući sopstveni način putovanja. Potom nailazimo na dva nova izazova koja možemo prihvatiti ili odbaciti – postizanje mudrosti i otkrivanje duhovnosti. S jasnoćom, duhovitošću i mudrošću, kojima je osvojio milione čitalaca širom sveta, Horhe Bukaj u ediciji Putokazi prenosi svoje iskustvo s ovog putovanja, daje smernice i iscrtava mape za sve one koji su krenuli tim putem. * * * Horhe Bukaj rođen je u Buenos Ajresu 1949. godine. Po zanimanju je psihijatar i geštalt psihoterapeut, psihodramaturg i pisac. Godine 2002. dobio je nagradu „Zlatna knjiga“ za milion prodatih primeraka knjiga „Put suza“ i „Put sreće“ u Argentini. Urednik je španskog časopisa „Mente sana“ („Zdrav duh“) koji se bavi temama iz oblasti psihologije, neuronauka i emocionalne inteligencije. Redovni je kolumnista u 9 latinoameričkih časopisa i saradnik na 5 radio-stanica. Mnoge njegove knjige prevedene su čak na 20 jezika i objavljene u više od 25 zemalja. Trenutno je posvećen svojim dvema velikim strastima: čitanju i pisanju.

U dobrom stanju Štivo uz Istoriju srpske književnosti. 1, Primeri starog slovenskog i srpsko-slovenskog jezika, dubrovačko-dalmatinske književnosti, književnoga rada u Bosni, među Kajkavcima i u Slavoniji u XVI., XVII. i XVIII. veku i novije srpske i hrvatske književnosti do Branka i Daničića prema nastavnom planu udešeni za VII gimn. razred / prikupio Jovan Grčić Vrsta građe udžbenik Jezik srpski, crkvenoslovenski Godina 1906 U Novom Sadu : Srpska štamparija Braće M. Popovića, 1906 Fizički opis XIII, 536 str. ; 28 cm Ćir. i lat. Str. III-IV: Predgovor / Jovan Grčić. Grčić, Jovan, 1855-1941 = Grčić, Jovan, 1855-1941 Jovan Grčić (Vukovar, 19/31. oktobar 1855 — Novi Sad, 5. februar 1941) je bio srpski književnik, književni, pozorišni i muzički kritičar, prevodilac i profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Potiče iz ugledne srpske porodice iz Vukovara, od oca Pavla Grčića, advokata. Kao jedinom preživelom detetu, otac mu je namenio da izuči pravo i nastavi njegov rad u porodičnoj kancelariji. Osnovnu školu završio je u Vukovaru, a gimnaziju je pohađao u Vinkovcima i Novom Sadu. Studirao je četiri godine (1872-1876) na Pravno-političkom fakultetu u Gracu,[1] gde je položio `juridicialni državni ispit`. Vratio se zatim 1876. godine u Vukovar gde je zatekao oca na samrti. Nakon smrti oca uredio je materijalne prilike i otišao u Prag, gde se pripremao za `rigorozu`. Taj ispit koji je polagao početkom 1877. u Gracu, nije položio, jer je dobio poziv iz Novog Sada da radi u gimnaziji kao predavač. Patronat Novosadske gimnazije (u kojoj je počeo da radi 1877) dozvolio mu je početkom 1881. godine dopust od godinu dana da u Budimpešti spremi i položi profesorski ispit. Profesorski ispit sa radom na latinskom jeziku o Vergiliju položio je sa dobrim uspehom i dobio diplomu 23. maja 1882. godine u Budimpešti. Osposobio se za predavanja u mađarskim i srpskim srednjim školama u Austrougarskoj, iz latinske i grčke filologije. U novosadskoj Srpskoj gimnaziji radio je od 1877. do 1901. godine, počevši kao suplent-profesor klasične filologije. Potom je službu nastavio u Ženskoj gimnaziji. Predavao je srpski, latinski, starogrčki, nemački i mađarski jezik sa književnošću. Uz to je predavao i notno pevanje i vodio gimnazijski hor. Pisao je udžbenike za predmete koje je predavao. Penzionisan je nerado 1. septembra 1901. godine. Počinje da piše još kao đak Novosadske gimnazije, a prve pripovetke objavio je tokom studentskih dana. Književne, pozorišne i muzičke kritike objavlјivao u Javoru, Letopisu Matice srpske, Pozorištu, Zastavi, Braniku, Brankovom kolu, Stražilovu, Srpskom književnom glasniku... Pokrenuo je 1885. u Novom Sadu književni časopis Stražilovo. Godine 1889. sjedinio je svoj časopis sa Javorom, koji je tri godine uređivao zajedno sa Ilijom Ognjanovićem Abukazemom. Obnovio je Stražilovo 1892, koje je u novoj seriji izlazilo do 1894. godine. U Braniku uređivao muzičku, pozorišnu i književnu rubriku (1901-1912). Pred Prvi svetski rat prelazi u Zagreb, gde se bavio književnošću i novinarstvom pišući za lokalne listove i časopise. U Novi Sad se vratio 1928. i nastavio je da piše do duboke starosti, objavlјujući tekstove u Jugoslovenskom dnevniku, Danu, Novom Sadu, Glasu Matice srpske... Bavio se i prevodilačkim radom, prevodeći književna dela sa mađarskog i nemačkog jezika.[3] Član Matice srpske postao je 1877, a od 1880. do 1902. bio je u više navrata član Književnog odbora i Redakcijskog odbora Letopisa Matice srpske. Takođe je bio i dugogodišnji predsednik Društva za Srpsko narodno pozorište. Sahranjen je na Uspenskom groblјu u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Brukner, Bogdan, 1931-2006 = Brukner, Bogdan, 1931-2006 Jovanović, Borislav, 1930-2015 = Jovanović, Borislav, 1930-2015 Tasić, Nikola, 1932-2017 = Tasić, Nikola, 1932-2017 Naslov Praistorija Vojvodine / Bogdan Brukner, Borislav Jovanović, Nikola Tasić ; [likovna oprema Mirko Stojnić ; crteži Ljiljana Čvek...[et al.] ; fotografija Bratislav Lukić, Jucika Pap ; prevod engleskog rezimea Nevenka Kostić, Radmila Šević ; bibliografija Svetlana Perišić ; indeks imena i pojmova Vladimir Stančić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine : Savez arheoloških društava Jugoslavije, 1974 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 561 str., XI listova s tablama : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Stojnić, Mirko, 1929-2016 = Stojnić, Mirko, 1929-2016 Lukić, Bratislav Čvek, Ljiljana Pap, Jucika Kostić, Nevenka Šević, Radmila Perišić, Svetlana Popović, Petar Stančić, Vladimir Zbirka Monumenta archaeologica ; 1 (Karton sa omotom) Napomene Predgovor / Petar Popović: str. 5 Bibliografija: str. 381-417 Summary: Vojvodina in prehistory Registar. Predmetne odrednice Arheološki nalazi -- Vojvodina -- Praistorija Vojvodina -- Praistorija Bogdan Brukner (Zagreb, 13. maj 1931 – Sremska Kamenica, 8. januar 2006) bio je arheolog, akademik i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Takođe u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, 1954. godine diplomirao je arheologiju. Doktorsku disertaciju „Neolit u Vojvodini“, odbranio je na ovom fakultetu 1965. godine. Kao kustos u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu, bio je zaposlen osam godina (od 1960 do 1968). Za naučnog saradnika na Institutu za izučavanje istorije Vojvodine, izabran je 1968. godine, a te godine počeo je i da predaje arheologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao docent. Godine 1972. je izabran za višeg naučnog saradnika Istorijskog instituta. Kao vanredni profesor počeo je da predaje 1973. godine , a kao redovni 1984. godine. Tokom 1971. i 1972. godine je kao stipendista Humbeltove fondacije boravio u SR Nemačkoj, na kome je radio na temi „Panonija i srednja Evropa u neolitu“. U publikaciji „Die illustrierte Weltgeschichte der Archäologie” u Minhenu (1979), objavljen je deo ovih istraživanja. U Berkliju u SAD, na odseku za antropologiju, održao je nekoliko predavanja o problematici neolita i eneolita između decembra 1979. i februara 1980. godine. Predavanja je takođe držao i na Institutu za praistoriju i ranu istoriju na „Slobodnom univerzitetu” u Zapadnom Berlinu, u zimskom semestru 1981/90. Između 1970. i 1991. držao je predavanja u Njujorku, Los Anđelesu, i u većim evropskim centrima: Kelnu, Krakovu, Minhenu, Bazelu, Cirihu, Bernu itd. Pored ovih predavanja, učestvovao je i na kongresima, simpozijumima i „okruglim stolovima” u Austriji, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Ggruziji, Rumuniji, Mađarskoj, SAD, Francuskoj, Italiji, Ne-mačkoj, Holandiji i Švajcarskoj. 22. novembra 1984. godine, izabran je za dopisnog, a 12. decembra 1991. za redovnog člana VANU. Funkciju predsednika izdavačkog saveta VANU, obavljao je od 1983. do 1988. godine. Za redovnog člana SANU, primljen je 29. maja 1991. godine. Bio je aktivan učesnik u radu stručnih arheoloških istraživanja u Jugoslaviji i inostranstvu. Bio je i član Pripremnog komiteta za formiranje Arheološkog društva Evrope (ASE). Kao naučnik, bavio se istraživanjima u oblasti praistorijske arheologije, sa naznakom na zemljo-radničke i stočarske zajednice panonskog i balkanskog prostora. Rani i pozni neolit balkanskog i srednjoevropskog basena je oblast čijim se istraživanjima najviše bavio. U okviru saradnje Mađarske akademije nauka i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, bio je rukovodilac jugoslovenskog dela teme „Rane zemljoradničko-stočarske zajednice u Panoniji“. U jugoslovensko-američkom arheološkom projektu istraživanja kod sela Opovo, takođe je bio rukovodilac u jugoslovenskom delu. Sa N. Tasićem i B. Jovanovićem, dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada za knjigu „Praistorija Vojvodine“ (1974). MG60 (N)

NAJBOLJI UVID U BUDUĆNOST PROFESIONALNOG SPORTA! U vreme profesionalizacije sportskog poslovanja kao i sportskog menadžmenta, ova knjiga je od velike važnosti s obzirom da predstavlja savršeni vodič za 21. vek, kako za studente, tako i za iskusne profesionalce. Za razliku od sličnih udžbenika na ovu temu, knjizi autora Beecha i Chadwicka ne nedostaje teorije menadžmenta. Korisna je za fakultetska predavanja, kao i za one koji se sportskim menadžmentom bave u praksi. Ova revolucionarna knjiga daje menadžerima i budućim menadžerima sportskih organizacija sve potrebne alate. Sportski menadžment je savršen za studente sportskog menadžmenta na studijima menadžmenta u slobodnom vremenu, sportu i poslovanju. Tekstove su pisali vodeći stručnjaci iz akademske zajednice i prakse iz Velike Britanije, Evrope i Australije, pa će biti vrlo zanimljiva i stručnjacima koji se već bave sportskim poslovanjem. Spajanjem teorije i prakse, knjiga Sportski menadžment daje uvid u specifičan kontekst sportskih organizacija. U njoj se proučavaju teorije i praksa upravljanja u sportu unutar funkcionalnih područja finansija, ljudskih potencijala i marketinga. Uz to se bavi i važnim savremenim pitanjima poput upravljanja rizicima, medija, sponzorstava i trgovine robom. Autori su birali podsticajne primere iz različitih sportova i iz različitih zemalja. Ključne odrednice knjige: Prvi poslovni udžbenik osmišljen za potrebe upravljanja u sportskom poslovanju za studente izvan SAD-a. Brojni izvorni slučajevi i primeri iz niza sportova podstiču studente da teoriju primene na scenarije iz stvarnog sveta. Ishodi, pitanja, vežbe i ideje za učenje, kojima se studentima pomaže strukturirano napredovanje. „Očajnički nam treba tekst iz ovog područja.“ - Dr. Kamel Mellahi, predavač Strateškog menadžmenta, Loughborough University Business School, Loughborough University, VB „Od srca preporučujem ovu knjigu, kako za uopštene procese profesionalizacije sportskih firmi tako i za konkretne poslove upravljanja u sportu. Ona vam nudi savršen vodič za studente, ali i iskusne stručnjake 21. veka.“ - Jos Verschueren, Programme Director Sports Management, VLEKHO Business School, Brisel, Belgija „Ovo je opsežan i koristan tekst koji će postati preporučena literatura svima koji studiraju upravljanje sportskim poslovanjem na dodiplomskom i postdiplomskom nivou.“ - Dr. Peter Williams, School of Leisure, Hospitality and Food Management, University of Salford, VB „Za razliku od brojnih drugih udžbenika, knjiga koju su napisali Beech i Chadwick je potpuna u području teorije upravljanja. Korisna je u akademskim predavanjima na predmetima koji se bave upravljanjem sportskim poslovanjem, ali i za stručnjake iz prakse u sportskom poslovanju.“ - Paul De Knop, redovni profesor Sportskog menadžmenta i Sportske sociologije na Univerzitetu u Briselu u Belgiji kao i na Univerzitetu Tilburg u Holandiji Kratak sadržaj Kontekst sporta Upravljanje i etika u sportu Uloga države u sportu Organizacijsko ponašanje u sportskim organizacijama Upravljanje ljudskim resursima u sportu Sportski marketing Financiranje u sportu Menadžment malih i neprofitnih sportskih organizacija Strategija i okolišna analiza u sportu Menadžment sportskih organizacija, kakvoće i izvedbe Informacijska tehnologija i informacijski sustavi menadžmenta u sportu Sportovi i pravo Upravljanje sportskim događajima i borilištima Pokrovitelji i osobno reklamiranje Emitiranje sporta E-menadžment potrošača u sportu Upravljanje rizikom u sportu Industrija klađenja u sportu Budućnost sportskog poslovanja J. BEECH je šef Katedre za menadžment odmora, sporta i turizma na Poslovnoj školi Coventry. Predaje na MBA (menadžment sporta) i naprednom diplomskom studiju (isti predmet), puno je objavljivao o uportrebi internet marketinga od strane fudbalskih klubova. S. CHADWICK predaje Marketing na Poslovnoj školi Univerziteta u Leedsu i direktor je diplomskog programa (MA), smera Oglašavanja i marketinga. Objavio je rad o marketingu i strateškoj saradnji u sportu, a nedavno je radio s Premier ligom, kao i Institutom za menadžment i administraciju u fudbalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali unutrasnja naslovna stranica, sve ostalo u redu. Ulderiko Donadini (Plaški, 8. travnja 1894. - Zagreb, 10. svibnja 1923.), bio je hrvatski književnik. Obitelj Donadini potječe iz Italije. Oko 1750. godine doselila se iz Vicenze ili Mantove u Korčulu. Djed, po kome je pisac dobio ime, bio je učitelj u Stonu, a kasnije općinski tajnik u Trogiru. Iz braka s Marijom Huttner (podrijetlom Austrijanka) rodio se sin Ivan, piščev otac, koji je bio inženjer šumarstva, te je radio u Dalmaciji i Lici. Vjenčao se s Franjkom Vrdoljak (Imoćankom) i s njom imao šest kćeri i dva sina. Ivan Donadini bio je nepromišljen čovjek, nagao, njegov je način života cijelu obitelj doveo do bankrota, te su živjeli vrlo siromašno. Obiteljske odnose Donadini opisao je u svojim djelima: agresivni i patrijarhalni otac alkoholičar koji napušta obitelj i brižna majka uz koju je jako vezan. Ulderiko Donadini završio je osmi razred više pučke škole u Ogulinu, te se obitelj 1907. godine seli u Zagreb gdje Donadini iste godine upisuje prvi razred realne donjogradske gimnazije koju će završiti 1912. godine. Dobio je stipendiju (koju je davala Zaklada za uzgoj djece šumarskih činovnika) za Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913.). Iduće godine prelazi na Prirodoslovni fakultet gdje sluša biologiju i kemiju što je 1917./18 i apsolvirao. Dolaskom u Zagreb priključuje se raznim ograncima školskoga umjetničkog kruga, između ostalih i u literarnom kružoku s Augustom Cesarcem. U burnoj 1912. godini, s đačkim štrajkovima i atentatom na bana Slavka Cuvaja, Donadini nije neposredno sudjelovao već je držao govore na đačkim skupovima i predvodio đačke prosvjede. Poziv u vojsku U jesen 1914. godine pozvan je u vojsku (Vojno-dobrovoljačku školu u Karlovcu). Počinje simulirati psihičku rastrojenost sve dok 1915. godine nije dobio potvrdu da je nesposoban za vojnu službu. U Bilježnici sačuvanoj u njegovoj ostavštini zabilježio je i dojmove o ratu, čovjeku, vojniku, ludilu. Progonjen mislima na one koji danima trunu u blatu, na kiši, odlučio je pod svaku cijenu izbjeći sudbinu tih ljudi. Isplanirao je da će se razboljeti gladovanjem, nespavanjem i pijenjem većih količina alkohola. Bdio je tri dana za redom, nakon čega je zapisao: „Svaki dan gore. Nervi mi popuštaju, a sa dna lubanje kao da prede pauk finu sivu mrežu preko mozga. Oči mi mutne, ruke mi drhte i srce kao gusle bez žica (...) već nisam tri noći spavao. Ličim luđaku.“[1] U Sablastima autobiografski piše: „Odlučio sam prošetati se dvije stotine puta iz jednoga kuta u drugi i na glas brojiti. Tako, mislio sam, moram poludjeti (...) činilo mi se još uvijek se premalo uništavam i nije mi palo na pamet što će biti ako bude previše i ako doista poludim...“[1] Premješten je u bolnicu za duševne bolesnike u kojoj je bilo mnogo onih koji su glumili ludilo. Bio je opsjednut mišlju da ga ne otkriju jer bi ga proglasili dezerterom. Tu ostaje do ljeta 1915. godine kada je otpušten kao trajno nesposoban. Vrativši se u Zagreb, živi u strahu da ga ne otkriju. I dalje glumi ludilo. Dobivši svjedodžbu o trajnoj nesposobnosti u prosincu 1915. godine, nije se riješio starih navika, izgubio je povjerenje u sve ljude i živjeći u uvjerenju da je okružen uhodama, povukao se u sebe. Časopis Kokot Prvi broj časopisa Kokot, 1. kolovoza 1916. godine Prvi broj izašao je u jeku rata, u kolovozu 1916. godine. Prestao je izlaziti 1918. godine, tj. posljednji broj izašao je u siječnju 1918. godine. Zamišljen je kao mjesečnik, ali je izlazio neredovito. Donadini mu je bio urednik i autor gotovo svih tekstova. Više je pretpostavki kako je časopis dobio ime. Najvjerodostojnijom se smatra ona koja kazuje da je tim imenom želio odati počast Antunu Gustavu Matošu koji je namjeravao pokrenuti istoimeni časopis.[2] Matoš je najavljivao ime `(...) Kokot, jer će kao kokot biti kuražan, galantan, veseo, budeći ljude iz teškog, debelog sna`.[3] Časopis je odmah privukao pozornost javnosti. U njemu se Donadini borio protiv tradicionalnog stvaralaštva i svih tradicionalnih vrijednosti. Bio je to časopis hrvatske avangarde u kojem je objavljeno više programskih članaka, kritika, polemika, pamfleta, recenzija, pjesama te proznih i dramskih tekstova. Preko njega se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Stil njegovih kritika i eseja je izrazito polemičan, što ga je dovelo do sukoba s nizom suvremenika, uz ostale i s Miroslavom Krležom. Krležinu „Podnevnu simfoniju“ nazvao je „vrhuncem neukusa“ i „lažne afektacije“. Ukupno izašlo je 14 brojeva Kokota u 13 svezaka.[4] Donadini je odluku o obustavljanju Kokota objasnio: `Pošto mi Kokot ne donaša toliko da bi mi mogao osigurati materijalni opstanak, to se moram uz pisanje u listu baviti i drugim poslovima (...) ne mogu za u buduće obećati da će list izlaziti svakog prvoga...`[4] Zaposlenje Početkom 1918. godine radio je kao nastavnik u Petrinji. Tu upoznaje Doru Žiborsku s kojom se zaručuje, ali uskoro se veza prekida zbog neobičnog ponašanja zaručnika. Kratko vrijeme radi u Zagrebu u Prvoj realnoj gimanziji (1918.), a iduće je godine premješten u gimnaziju u Vinkovcima gdje ostaje do ožujka 1921. godine. Nakon toga živio kao slobodni pisac u Zagrebu. Kraće je vrijeme boravio u Pragu (1917.), Splitu (1918.), Beču (1919.) i Beogradu (1921.). Kraj života Zdravlje mu se pogoršavalo zbog stalne neimaštine, neurednoga života; bio je u stalnom sukobu s društvom oko sebe, zbog pijanstva i ludila često je u ekscesnim situacijama. Više je puta hospitaliziran u Stenjevcu, dijagnosticirana mu je shizofrenija i tuberkuloza. Dana 23. svibnja 1923. godine izvršio je samoubojstvo. Donadini, Ulderiko, hrvatski književnik (Plaški, 8. IV. 1894 – Zagreb, 10. V. 1923). U Zagrebu završio Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913) te apsolvirao studij biologije i kemije (1918). Neko vrijeme (pošto je 1915. otpušten iz vojske kao trajno nesposoban) bio namjesni učitelj u Petrinji (1918), predavač na gimnazijama u Zagrebu (1919) i Vinkovcima (1920), a zatim živio kao slobodni pisac u Zagrebu, gdje se povremeno liječio u duševnoj bolnici. Kao izrazit individualist, kontroverzna ličnost i buntovni negator ustajala malograđanskog života, zbirkom bizarnih proza Lude priče (1915) nastavio se na slične Matoševe i Kamovljeve pripovijetke. U knjizi Kamena s ramena (1917) skupio je podlistke, polemike i pamflete, u romanima Vijavice (1917) i Bauk (1922., prvi put napisan pod naslovom Sablasti, 1917) istražio je tamne strane čuvstvenoga života ljudske osobe. I u romanu Kroz šibe (1921), s autobiografskim obilježjima, suprotstavio se licemjernomu građanskom moralu likom glavnog junaka poluinteligenta. U dramama Bezdan (1919), Igračka oluje (1921), kao i u najboljoj i najizvođenijoj simboličkoj jednočinki Gogoljeva smrt (1921), miješaju se stilski elementi realizma, naturalizma i ekspresionizma. Najpoznatiji je kao urednik i gotovo jedini suradnik časopisa Kokot (1916–18), u kojem se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Kontradiktoran u stajalištima i pitanjima o književnosti, Donaldini se predstavio kao egzaltiran, pobunjen individualist, kakvi su i gotovo svi njegovi književni junaci. Merkurova zabavna knjižnica nakladnički je niz Umjetničko-nakladnog zavoda `Merkur` iz Zagreba koji je bio objavljivan između 1917. i 1919. godine. U nizu su bili objavljeni sljedeći naslovi: Guy de Maupassant, Yvette (1917., dva izdanja) Leonid Nikolajevič Andrejev, U magli (1917.) Georges Rodenbach, Mrtvi grad (1917.) Emile Zola, Noć ljubavi (1917.) Prosper Merime, Carmen (1917.) Henryk Sienkiewicz, Hanja (1917., tri izdanja) Ulderiko Donadini, Sablasti (1917.) Edgar Allan Poe, Strašne priče (1917.) Umberto Notari, One gospodje (1917.) Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Bijele noći (1917.) Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, Dužd i duždevica (1917.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Tanjina sreća (1917.) Vladimir Fjodorovič Odojevski, Sebastian Bach (1917.) Aleksandar Sergejevič Puškin, Dubrovski (1917.) Ulderiko Donadini, Vijavice (1917.) Alfred de Musset, Margot (1917.) Jan Lom, Vanda (1917.) Octave Feuillet, Julija (1917.) Henri Murger, Boheme (1918.) Jens Peter Jacobsen, Mogens (1918.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Na pragu života (sadrži Na pragu života, Bludni sin, U ostavku) (1918.) Heinrich Zschokke, Luđak (1919.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džordž Orvel Odabrana dela 1-6 komplet George Orwell Odabrana djela 1-6 komplet 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast 6. Životinjska farma August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, zaštitni omot. strana 323+223+234+326+271+109 Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše [1]: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski [1]. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”.[2] U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Gojko Subotić (Bosanska Gradiška, 1931) srpski je istoričar umetnosti, akademik i naučni savetnik Vizantološkog instituta SANU.[1] Biografija Rođen je u Bosanskoj Gradiški 11. avgusta 1931. godine, gde je proveo detinjstvo i pohađao osnovnu školu do izbijanja rata (1941). Niže razrede gimnazije je završio u Beogradu i rodnom mestu (1946), a više u Banjoj Luci (1950). Na Filozofskom fakultetu u Beogradu studirao je istoriju umetnosti i diplomirao (1955). Nakon odsluženja vojne obaveze, tokom jeseni 1956. godine, radio je u stručnim ekipama na terenskom istraživanju i iskopavanjima u istočnoj Srbiji, a zatim u Publicističko-izdavačkom zavodu Jugoslavija. Aprila 1957. godine je na matičnoj katedri upisao postdiplomske studije i marta 1959. godine odbranio magistarski rad sa temom Veze između srpskog srednjovekovnog slikarstva i književnosti. U junu iste godine izabran je za asistenta na Odeljenju za istoriju umetnosti. Nakon odbrane doktorske disertacije Ohridska slikarska škola XV veka, 1974. godine izabran je za docenta na predmetu Istorija umetnosti jugoslovenskih naroda srednjeg veka. Januara 1978. godine je prešao na dužnost direktora Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Od oktobra 1979. godine do penzije, avgusta 1998. godine, radio je u Vizantološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je, istovremeno, dugogodišnji saradnik Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je dve godine obavljao i dužnost upravnika. Za dopisnog člana SANU izabran je 27. oktobra 1994. godine, a 2003. za redovnog člana. Od 1997. do 2000. godine bio je direktor Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti. U naučnim istraživanjima posvetio se proučavanju srpske umetnosti srednjega veka i njenim vezama sa Vizantijom i Zapadom, kao i umetničkom nasleđu Balkana u vreme turske vlasti. U ovim istraživanjima značajno mesto zauzimaju studije o spomenicima XIV veka u Svetoj gori, meteorima, Vodenu, Kastoriji, Ohridu i dr. Nedavno je objavio i pregled umetničkog stvaranja na Kosovu i Metohiji u XIII i XIV veku, gde su predstavljena monumentalna arhitektonska zdanja sa svojim plastičnim ukrasom i bogatim zidnim slikarstvom. Uporedo sa istorijsko-umetničkom i istorijskom analizom balkanskog nasleđa, posebnu pažnju je posvetio epigrafskoj građi koji danas čini zamašan korpus i predstavlja osnovu ne samo za temeljno poznavanje spomenika od XI do XVIII veka i uslova u kojima su oni nastajali nego i dragoceni izvor saznanja za istoriju, filologiju, paleografiju, pomoćne istorijske nauke i dr. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1981), nagrade za kulturu Vukove zadužbine (1999) i više drugih priznanja za stručni rad u službi zaštite spomenika kulture. Sinod Srpske pravoslavne crkve dodelio mu je Orden Svetoga Save prvog reda (1998), a Nomarhion Atike sa gradom Atinom počasnu titulu Ambasadora helenizma (1999). Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija 12. vek — osnivanje Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana....

Odlično stanje 1954 Retko u ponudi 1954 1st édition, wonderful condition book by John Steinbeck, writer of East of Eden one of the most moving novels I remember reading. Sweet Thursday is a 1954 novel by John Steinbeck. It is a sequel to Cannery Row and set in the years after the end of World War II. According to Steinbeck, `Sweet Thursday` is the day between Lousy Wednesday and Waiting Friday. Doc returns to a failed Western Biological Laboratories and a changed Cannery Row after serving in the army during World War II. Mack and the Boys are still living in the Palace Flophouse, but Lee Chong has sold his general store to Joseph and Mary Rivas. Since the death of its original owner Dora, the local brothel, The Bear Flag Restaurant, is now being run by Dora`s older sister Fauna, a former mission worker previously known as Flora. Under Fauna, the girls of the Bear Flag study etiquette and posture with the goal of joining Fauna`s list of `gold stars,` former employees of the Bear Flag who have married and left their employ there. As Doc tries to rebuild his neglected business, the latest Bear Flag resident Suzy is causing trouble. Fauna knows Suzy isn`t cut out to be a working girl, but her soft heart always causes her to fall for a hard luck story. Deciding to make Suzy one of her gold star girls, Fauna plots to throw Suzy into the arms of an unwitting Doc and enlists the aid of Mack and the Boys. After a disastrous party hosted by Mack and the Boys, Suzy leaves the Bear Flag, but not to marry Doc. Choosing to live alone, Suzy moves into an empty boiler in a vacant lot and takes a job at the local diner, the Golden Poppy. While Cannery Row is stunned over Suzy`s actions and Doc wrestles with a critical project, Hazel, one of the Boys living in the Palace Flophouse, struggles with his own demons. Having been told by Fauna in an astrological reading he will become President of the United States, Hazel fights destiny. To practice for high office, Hazel understands that he must learn to make difficult decisions — one of which is breaking Doc`s arm, for he’s realized that this, arousing Suzy`s sympathy, is the only way to bring the couple together. Realizing Doc`s broken arm will keep him from a much-needed collecting expedition, Mack and the Boys teach Suzy to drive a car. Suzy and the injured Doc head off to the coast for the collecting expedition. Džon Ernst Stajnbek Mlađi (engl. John Ernst Steinbeck Jr.; Salinas, 27. februar 1902 — Njujork, 20. decembar 1968), bio je američki književnik i nobelovac. Književni uspeh postigao je romanom Kvart Tortilja iz 1935. godine, a njegova najčuvenija dela su O miševima i ljudima, Plodovi gneva, Istočno od raja i Zima našeg nezadovoljstva, za koju je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.[1][2] Džon Stajnbek JohnSteinbeck crop.JPG Džon Stajnbek Puno ime Džon Ernst Stajnbek Mlađi Datum rođenja 27. februar 1902. Mesto rođenja Salinas, SAD Datum smrti 20. decembar 1968. (66 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Škola Univerzitet Stanford Najvažnija dela O miševima i ljudima (1937) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva(1961) Nagrade Nobelova nagrada za književnost Pulicerova nagrada za književnost Potpis Biografija Uredi Džon Stajnbek je rođen 27. februara 1902. godine u kalifornijskom gradu Salinasu u SAD.[3] Njegov otac, istoimeni Džon Ernst Stajnbek, obavljao je više poslova tokom života, a jedno vreme je radio kao blagajnik okruga Monterej. Majka, Olivija Hemilton bila je učiteljica po profesiji. [4][5] Džon Stajnbek je odrastao je u maloj i plodnoj dolini nedaleko od pacifičke obale. Kao dečak i mladić radio je preko leta na farmama sa sezonskim radnicima.[6] Posle završetka srednje škole u Salinasu, neredovno je pohađao Englesku književnost na Univerzitetu Stanford od 1919. do 1925. godine. U narednom periodu je pokušavao da se probije kao pisac. Zarađivao je za život kao radnik i novinar u Njujorku, a potom kao turistički vodič, čuvar imanja i u ribolovištu na jezeru Taho, sve vreme pišući svoj prvi roman Zlatni pehar (eng. Cup of Gold, 1929). U Tahou je upoznao svoju prvu suprugu Karol Hening. Brak je sklopljen 1930. godine u Los Anđelesu, gde je par živeo oko pola godine. Supružnici su se zatim nastanili u Pacifik Grouvu, u kući Džonovog oca, nedaleko od grada Monterej. Džon se posvetio pisanju i uskoro je objavio dva romana: Rajske pašnjake (Pastures of Heaven, 1932) i Zemlji i Nebu (To a God Unknown, 1933). [7][6] Prekretnica za Džona Stajnbeka bilo je objavljivanje zbirke priča Kvart Tortilja (Tortilla Flat, 1935) o monterejskim paisanosima. Ona je dobila pozitivne kritike i donela Stajnbeku popularnost i finansijsku stabilnost. Usledilo je objavljivanje Neizvesne bitke (In Dubious Battle, 1936), O miševima i ljudima (Of Mice and Men, 1937) i po, mišljenju mnogih, njegovog najboljeg dela Plodova gneva (The Grapes of Wrath, 1939).[7] Plodovi gneva doneli su mu 1940. godine Pulicerovu nagradu za književnost.[1] Džon Stajnbek 1939. godine Džon Stajnbek je pisao na osnovu iskustva, opsežnih istraživanja i posmatranja ljudskih stanja, eksperimentišući i praveći zaokrete.[8][7] Tokom Drugog svetskog rata bio je ratni dopisnik za jedne njujorške novine, prikupljajući građu i za svoja dela. Za taj period vezane su: Bombe su bačene (Bombs Away, 1942), kontroverzna novela-drama Mesec je zašao (The Moon is Down, 1942), Ruski dnevnik (A Russian Journal, 1948), i kolekcija depeša iz rata, Jednom je bio rat (Once There Was a War) 1958).[4][8] Džon Stajnbek 1962. godine, fotografija za Nobelovu fondaciju Pisac se nakon rata vraćao i socijalnoj kritici, i to u delima Gužva u fabrici (Cannery Row, 1945), Zalutali autobus (The Wayward Bus, 1947) i Biser (The Pearl, 1947), koja su prožeta opuštenijim i sentimentalnijim tonom u odnosu na svoja ranija dela.[1] U svojim poznim Godinima pisao je intenzivno i bavio se raznim temama. Delima Vatrena svetlost (Burning Bright, 1950), Istočno od raja (1952) i Zima našeg nezadovoljstva (The Winter of Our Discontent, 1961) nastojao da potvrdi status vodećeg romanopisca.[1] Vatrena svetlost je dramski komad upakovan u roman, drama o moralu koja se okreće oko supružnika Džoa i Mordin Saul.[9] Istočno od raja je monumentalna saga o dolini Salinas, hronika piščeve porodice i alegorijski roman o identitetu, tuzi i čovečnosti koji je namenio svojim sinovima.[10] Roman Zima našeg nezadovoljstva je priča o samospoznaji i žudnji koja istovremeno daje moralni potret Amerike šezdesetih godina 20. veka.[11] Iako su kritičari bili mišljenja da se ova dela nisu mogla meriti sa njegovim ranijim postignućima, Džon Stajnbek je za roman Zima našeg nezadovoljstva dobio Nobelovu nagradu za književnost 1962. godine. [1][3][2][12] Književna dela Džona Stajnbeka dobila su niz filmskih ekranizacija. Sam Stajnbek je napisao nekoliko scenarija, za dokumentarni film Zaboravljeno selo (1941), u koautorstvu za igrani film Biser (1947), za Crvenog ponija (1949) i biografski film Viva Zapata (1949).[1] Pisac je poslednje decenije svog života proveo u Njujorku i Sag Harboru.[7] Ženio se tri puta i imao je dvoje dece. Sa svojom prvom ženom, Karol Hening, razveo se 1942. godine. Od 1943. do 1948. bio je oženjen sa Gvindolin Konger i iz tog braka je dobio sinove Tomasa i Džona. Sa trećom ženom Elejn Anderson Skot bio je u braku od 1950. do svoje smrti 1968. godine. Napisao je preko dvadeset knjiga: romana, novela, zbirki priča.[4][13][14] Važnija dela Uredi Kvart Tortilja (1935) O miševima i ljudima (1939) Plodovi gneva (1939) Istočno od raja (1952) Zima našeg nezadovoljstva (1961) Putovanja sa Čarlijem (1962)