kad sam ih ja prbao jedna je radila druga nije ...ali moguce da na tom uredjajunije bilo ispravno nesto pa zato...u svakom slucaju to je to

Veoma retka fotografija, koja je onovremeno izrađena u onoliko primeraka, koliko se na njoj nalazi profesora, plus jedna za ustanovu u kojoj su radili, to jest, Gimnaziju. Dimenzije bez paspartua: 37 x 28cm.

Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 52 x 25 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala

Jan Glozik E. A. Moj zavičaj - 190 god Kovačice Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 65 x 49 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala Kovačica

Cena je za obe.akcione figure zajedni. Tako su i išle u kompletu Taj komplet je i preko uvek bio skup, a kod nas nije ni izlacio. I Grizli i Action man imaju određene mehanizme na baterije - to ne testiram, al obzirom da su u odličnom stanju verujem da sve radim. Dimenzije sa slika

Uher universal reel to reel tape recorder made in Germany 1965-66` ima u sebi zvucnik preko kog se cuje zvuk kad se pusti traka to sam nasao na netu o infu predmeta aukcije zadnji put kad sam ga ukljucivao je radio kao sto se na slikama vidi ima trake na njima ima neki stari govor mislim da je cak Titov neki govor od ko zna kad i kad sam ga dobio testirao sam ga tako sto sam mali deo govora presnimio sa mikrofomom sa slika neku muziku i par viceva cisto da istestiram da li radi i od tad stoji :) znaci ide sve sa slika uher tape recorder diktafon, mikrofon UHER 154 Made in West Germany 1970 bio je ispravan, papucica - foot operated remote controle nemam pojma da li radi ni zasta se koristi, i bubica za uvo sa njenim jack-om koji treba da se poveze, kao sto sam rekao sve je to polovno i staro ne garantujem za ispravnost i reklamacije ne primam zato sto mi stoji vec jako dugo info o aparatu sam nasao na netu tako da ako nista drugo dobijate deo istorije ranih kasetofona i diktafona nasao sam jos par nekih dodataka koji idu uz ovo i preporucujem licno preuzimanje na mojoj adresi zbog tezine aparata nema na slici ali nasao sam jos nekoliko stvari koje idu sa ovim :)

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

BEOGRAD Alasi u čamcu Razglednica datira iz 1919. godine, poslata je iz Beograda u Jagodinu, povodom Hristovog rođenja - kako piše u tekstu. Radim sa knjigama, a ne sa razglednicama, pa tako nemam dovoljno informacija o toj vrsti kolekcionarstva i ne mogu da navedem ništa više od eventualno relevantnih podataka. Slikala sam obe strane, kako bi se videla autentičnost - od datuma, krasnopisa, pa redom.

Velika gomila ovih albuma,losi ali da napomenem da je vise od pola listova odlicni da nisu cepani Korica manje i lose su,slicica preko 1.300 komada i sve odlicne,sa ovim se moze dosta albuma popuniti ili pojedinacnom prodajom zaraditi Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Feler se vidi na fotografiji Milan Konjović `Strast 1974`, tuš 25 x 34 cm Izdavač: `S.M.I.T.` Beograd Izdanje JUNI 1993. Štampa: `PUBLIKUM`, Beograd Tiraž: 200 primeraka Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. erotski crteži, 1970. - 1982. god. dimenzije: 68 x 47,5 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala

Jugoplastika je imala vlastitu trgovačku mrežu od 180 prodavaonica u svim jugoslavenskim republikama u kojoj je radilo više od 1300 radnika koji su prodavali 3200 različitih vrsta proizvoda. Ovo je priča za sve one koji su nosili i živjeli za Jugoplastiku. Bio je to jugoslavenski gigant koji je zapošljavao 13 hiljada radnika koji su proizvodili preko 3200 različitih proizvoda. Patike su odlicno ocuvane. Na slikama se sve vidi.

Karikaturu je ispod dobrovića potpisao i neki Pavlović koji mu je možda pomogao u kolorisanju tehnika Tuš , plus akvarel ili tuš u boji Lep i živahan komad od čuvenog karikaturiste. *** Milorad Dobrić (Beograd, 18. avgust 1924 — Beograd, 10. jun 1991) je bio proslavljeni srpski karikaturista, stripar, urednik. Najpoznatiji stripovi: „Pera Pešak“, „Kurir Fića“, „Ljuba Truba“, „Inspektor Žuća“ i „Slavuj Gliša“. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali nije dovršio studije. Obnovitelj je stripa u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. Zabranjen mu je mladalački strip „Tri ugursuza za vreme okupacija“ (1945-1946), nakon žestokog napada Jovana Popovića u partijskom listu Borba sa tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ (5. januar 1946). Dobrić se u listu Jež se zaposlio 1950, pretežno radeći kao karikaturista. Ipak dosta je radio i stripove: sveska „Veliki turnir“ (1951), „Mali Raško - šahista nestaško“ i kultni „Pera pešak“ (od 1952) koji je decenijama izlazio, većinom u Politici ekspres. Izuzetno su popularni bili i serijali Ljuba Truba (počev od 1954), kao i „Kurir Fića“ (Borba, 1954-1968), poznat i kao „Vojnik Fića“ u vojnom listu Front. Bio je urednik stripskog časopisa Mali Jež od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“. U Jež se vratio 1968, a od 1978. je bio karikaturista u Politici ekspres. Takođe je objavljivao Ju stripu, Pionirima, Kekecu, Tehničkim novinama, Mladosti, Zvezdinoj reviji, Partizanovom vesniku, TV-reviji, Sportu... Nagrade i priznanja Nagrada „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine. Godišnja nagrada „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije

Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 41 x 61 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala. Napomena: Uz odobrenje samog autora (Cvetka Lainovića), vlasnik galerije Smit Milan Kličković uradio je određeni broj reprodukcija tog dela a autor je svaku od tih reprodukcija potpisao. Jednu reprodukciju dobili smo od vlasnika galerije na poklon i kao takvu nudimo na prodaju.

Po njima je Biserka radila svoje primerke,ULTRA RETKO! Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

Mega retka nalepnica visine 70cm iz Kostana radnji obuće. Kraj 70ih. Nekorišćena. Supermen drži u ruci zimsku cizmu. Na poledjini je reklama samolepljivog papira ista kao i kod slicica na Mikijevom zabavniku i uopšte tih 70ih godina. SIMOD dečje čizme je radila Koštana, po italijanskoj licenci. Ovo je zapravo prodajni rekvizit iz radnji, a bile su i po randjama OBUĆE, Beograd. Ko ima SIMOD Supermen cizme kao sto je prikazano na slikama, ovo će mu biti dragulj u kolekciji. Inace, žute Supermen čizme nisu predmet prodaje, samo ova ohromna nalepnica iz radnji.

ROSENTHAL - Ručno oslikani plitki tanjiri `Siena` (dizajn: Bjørn Wiinblad) Dimenzije Prečnik: 27,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 4.470 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu (utisnuto u belom krugu): Rosenthal (ispod dva ukrštena skiptra i krune) studio-linie GERMANY Nadglazurno, plavim: Handgemalt. (ručno oslikano) Kompanija „Rosenthal“ proizvodila je model “SIENA”, prema dizajnu Bjørna Viinblada, od 1977. do 1982. godine. ROSENTHAL STUDIO-LINIE: 1912. godine Philip Rosenthal stariji (Filip Rozental, 1855-1937) pridružio se kompaniji “Jacob Zeidler & Co.” , i već 1913. godine je viđen kao potencijalni novi vlasnik, ali je samo kratko vreme nakon toga proizvodnja potpuno obustavljena zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U tom trenutku fabrika je imala 10 okruglih peći i zapošljavala je oko 400 radnika. Potrajalo je do 1917. godine dok Rosenthal nije u potpunosti preuzeo fabriku, koja je u to vreme imala finansijskih problema zbog teškoća u snabdevanju i raspada dotadašnjeg tržišta. Ubrzo nakon rata Rosenthal je bio u stanju da u potpunosti reorganizuje proizvodnju, i bivša fabrika u Selb-Ploßbergu je 1920. godine postala novo Umetničko odeljenje. Dok se Umetničko odeljenje u početku koncentrisao na razvoj veštine dekorisanja, dizajnerski kreativni aspekt morao je sa razvojem da sačeka da posao preuzme Philip Rosenthal mlađi. (Filip Rozental, 1916-2001). On je ohrabrio dizajenere iz čitavog sveta da dođu u studio kompanije ili da pošalju svoje ideje. Jedan od prvih koji je prihvatio poziv je danski umetnik Bjørn Wiinblad (Bjorn Vindel), koji je svoje prve ideje realizovao u studiju u Selb-Plößbergu 1957. godine. Kako se ideja pokazala veoma uspešnom, kompanija Rosenthal je 1961. godine stvorila novi brend: `Rosenthal Studio-Linie`, koja je realizovala samo dizajne koje je birao nezavisni žiri. Narednih decenija „Rosenthal AG“ sarađivao je sa preko 1000 dizajnera i osvojio preko 400 nagrada za svoje proizvode. Već početkom 1960-tih godina postalo je jasno da će prvobitno Umetničko odeljenje u nekadašnjoj Zeidlerovoj fabrici postati skučeno, i stoga je 1967. godine izgrađen nov kompleks, dok je stari objekt još korišćen do 1969. godine. Konačno je zatvoren 1971. godine. BJØRN WIINBLAD (Bjorn Vinblan, 1918 – 2006), bio je danski slikar, dizajner i umetnik u keramici, srebru, bronzi, tekstilu i grafici. Radio je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu (1954. godine), Australiji i Kanadi (1968. godine). 1985. godine proglašen je za ličnost godine u Njujorku. 1995. godine dobio je nagradu Američko-skandinavske fondacije za kulturu. Kao dete već je pokazivao znake svog talenta za crtanje i stvaranje imaginarnih svetova. Sa 17 godina počeo je da uči za tipografa, ali je ubrzo shvatio da ga interesuje jedino umetnost. Odmah je primljen na Grafički odsek Kraljevske danske likovne akademije. 1947. godine počeo je da radi za ambasadu SAD u Parizu kao dizajner plakata. Dizajnirao je i plakate čuvene kopehagenske bašte Tivoli i mnoge druge predele u Danskoj. Crtao je plakate za Olimpijske igre za hendikepirane u Seulu, za akademiju Novog svetskog simfonijskog orkestra u Majamiju i za Kraljevski danski balet pri Metropolitan operi. Sve do 1988. radio je kostime za brojne baletske i scenske predstave. 1957. godine postao je glavni dizajner fabrike Rosethal, što je doprinelo njegovom međunarodnom ugledu. Mnogo je putovao po Evropi, a ljudi su čekali u redovima da bi se potpisao na predmete koje je dizajnirao. Od 1954. godine sarađivao je sa organizacijama i preduzećima u Dalasu, u Teksasu, a od 1980. godine vodio je i prodavnicu u tom gradu. Dizajnirao je scenografiju i kostime za balet u Dalasu, za pozorišni centar i mnoge druge. Za Dallas International Apparel Mart dizajnirao je pet velikih tapiserija na temu Šeherezadinih priča, koje su bile izložene od 1973. godine sve dok zgrada nije zatvorena 2004. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/50-35/113-kp/1189)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Sramota (Skammen) Švedski film, iz 1968. godine reditelj: Ingmar Bergman scenario: Ingmar Bergman snimatelj: Sven Nykvist producent: Lars-Owe Carlberg dizajner scene: P.A. Lundgren montažer: Ulla Ryghe uloge: Liv Ullmann (Eva Rozberg) Gunnar Björnstrand (pukovnik Jakobi) Max von Sydow (Jan Rozberg) Axel Düberg (Pilot) Jan Bergman (Jakobin vozač) Sadržaj: Ovo je gorka i nemilosrdna osuda rata - svakog rata, bez obzira na čijoj ste strani - velikog reditelja Ingmara Bergmana. Priča započinje sa dva bivša muzičara, Evom i Janom Rozbergom (Liv Ulman i Maks fon Sidou) kako u miru žive u staroj kući, gde uzgajaju voće i povrće. Stanovnici stanuju na osamljenom, besplodnom ostrvu na neodređenoj geografskoj lokaciji. Veliki broj stvari u kući Rozenbergovih, kao što je na primer radio, ne rade kako treba, a u daljini se nazire eskplozivni sukob. (Da bi izbegao ideološku zamku, Bergman izbegava da identifikuje bilo koju stranu u ratu, da bi istakao sam sukob.) Rozenbergovi ostaju nezainteresovani i geografski udaljeni od samog sukoba, ali, malo po malo, različiti elementi rata počinju da ulaze u njihov život i da ih primoravaju da se uključe. Prvo uznemiravanje počinje nadletanjem aviona nad njihovom kućom, a zatim padobranac biva ubijen i vojnici se pojavljuju na imanju Rozenborgovih. Najzad, Eva i Jan bivaju zatvoreni i mučeni. Nakon potpunog uništenja njihovog doma, iz neobjašnjivih razloga, Eva ima seksualne odnose sa jednim od vojnih vođa, pukovnikom Jakobijem (Gunar Bjornstrand). Iako Bergman ne ukazuje specifično da li je Jan svedok toga, on namerno skriva novac kojim bi se lako mogla otkupiti sloboda za Jakobija, kada ga zarobi suprotstavljena strana. I dok sumorna priča nastavlja da se odvija, okolnosti primoravaju Rozenborgove da se suoče sa sopstvenim emocijama i identitetom. Plakat je u odlicnom stanju (pogledajte fotografiju). Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Opis proizvoda Asimetrični izvor svetlostiAsimetrični izvor svetlosti usmerava svetlo u željenom pravcu, tako da lampa ne osvetljava ekran, već radnu površinu, čime umanjuje odraz i ne škodi vašim očima dok radite ili igrate igrice tokom noći. Usmereno osvetljenje, fokusirano na osvetljavanje radne površineUsmereno LED svetlo osvetljava široku površinu bez mrtvih uglova. Podesivi ugao nagiba omogućava usmeravanje svetlosnog snopa na tastaturu i dokumente ispred ekrana. Bez opasnosti od plavog svetla, bez treperenja80 ugrađenih visokokvalitetnih dioda za smanjenje opasnosti od plavog svetla. Bez vidljivog treperenja, lampa čuva vaš vid i olakšava rad, naročito kada radite noću. Jednostavna instalacija, bez stalka - za uštedu prostoraštipaljka sa oprugom omogućava jednostavno postavljanje lampe na ram monitora. gravitaciona baza garantuje stabilnost prilikom okretanja radi podešavanja ugla osvetljenja. *Za ekrane od 6mm do 28mm debljineEfikasniji prekovremeni rad, efikasnije noćno učenjeKvalitetno osvetljenje radnog prostora omogućava ugodan prekovremeni rad u kancelariji i ne ometa san vašim cimerima kada učite noću. Nema više igranja “naslepo”Lampa efikasno osvetljava vašu tastaturu - više nećete morati da igrate “naslepo” tokom noćnih igračkih sesija. Regulacija jačine svetlosti, podesite osvetljenost po željiJednim pritiskom podesite jačinu i boju svetla koja najviše odgovara vašim potrebama. Sačuvajte svoj vid. Napajanje preko USB porta, svetli kada se povežete sa računaromPreko type-C porta lampa može da se poveže sa računarom, punjačem ili power bank uređajem. Tri režima osvetljenjaTri režima osvetljenja - belo, žuto i mešano svetlo - omogućavaju izbor optimalne temperature osvetljenja za vaše oči i čine vaš rad prijatnijim i efikasnijim. SPECIFIKACIJA:ModelDGIWK-B02MaterijalAluminijumska legura + PC + ABSNapon5VSnaga5W (maks. )Izvor svetlostiLEDTemperatura boje2800K / 4000K / 5500KCRI80Težina480g

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Reprodukcija MP3: N Tip radija: / Lexon FLIP LR150D1 je bežični digitalni stoni sat sa alarmom koji odiše elegancijom i funkcionalnošću. U prefinjenoj zlatnoj boji, ovaj sat donosi dozu luksuza u svaki prostor. Sa svojim modernim dizajnom i kompaktnom veličinom, Lexon FLIP LR150D1 je praktičan dodatak za vaš radni stol, noćni ormarić ili bilo koju drugu površinu u vašem domu. Njegov stilski izgled čini ga privlačnim u svakom okruženju. Jedna od ključnih karakteristika ovog sata je njegov bežični rad, što znači da nije potrebno povezivanje s električnom utičnicom. To vam omogućava da ga postavite bilo gdje u prostoriji bez ograničenja. Osim što pokazuje tačno vrijeme, Lexon FLIP LR150D1 također ima ugrađeni alarm koji će vas blago probuditi iz sna. Njegov jasan digitalni prikaz omogućava lako čitanje vremena i podešavanje alarma prema vašim potrebama. Ukratko, Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa alarmom u zlatnoj boji je savršen spoj elegancije i praktičnosti. Ovaj sat će ne samo obaviti svoju osnovnu funkciju, već će i dodati dodatnu notu stila u vaš prostor. Radiji Tip radija / Displej Boja pozadinskog osvetljenja Plava Tip ekrana LCD Karakteristike Boja proizvoda Zlatna Reprodukcija MP3 Baterije Napon baterije USB adapter za napajanje 5V (nije uključen) Punjiva baterija Trajanje baterije do 3 meseca Vrsta baterije Punjiva Menadžment potrošnje Izvor napajanja Punjiv preko USB-C (kabl uključen) Ulazni napon naizmenične struje - Deklaracija Model Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD 20% (1) Braun BT3341 BLK trimer 20% 6.944 RSD 5.555 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (1) HP M27f (2G3D3E9) IPS monitor 27" 22.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.199 RSD

OGROMAN,PREDIVAN! LUTKA MIKIJA MAUSA,NAJPOLARNIJEG MIŠA NA PLANETI IKADA! Ovo je lutka iz pedesetih godina.. To dokazuje zašiljen nos Mikijeve njuške u odnosu na onu zaobljenu iz 1970tih i 1980tih,pa do danas.. Reći da je ovo retko mala je reč,ovo je ISTINSKI i VRHUNSKI RARITET! Lepa je lutka svojom pojavom,svojim raskošnim izgledom,jer se radilo dosta u detalje ,jako lep i izuzetan rad Mickey Mouse-a,Jugoslavija. Made in Yugoslavia Za svoje penzionerske 60 i neke godine Miki je top očuvan za izložbenu ocenu 10 , kompletan i netaknut od vremena. Stanje je vidljivo i na samim slikama.. Ne šaljem u inostranstvo! Uplata je pre slanja na račun u OTP banci! Šaljem isključivo postexpresom nakon uplate na račun!

Pisaća mašina ADLER-TRIUMPH Contessa de luxe (1972) Proizvođač: `Triumph-Adler` Model “Contessa” dizajnirali su 1969. godine Gerhard Dietrich (Gerhart Ditrih) i Peterheinz Meyes (Peterhajnc Majs) za “Triumph Werke Nürnberg AG”, koja je već od 1957. godina bila deo “Triumph-Adler”. Model su proizvodile obe fabrike, “Triumph” od 1971. do 1977. godine a “Adler” od 1971. do 1979. godine. Iako su obe fabrike tesno sarađivale, “Contessa” je postala poznatija kao “Adler”. Tokom 1960-ih i 1970-tih godina modeli su dolazili u jarkim bojama kao što su narandžasta, žuta i crvena. Prema serijskom broju: 3064068 (nalazi se ispod desne strane kolica) mašina je proizvedena 1972. godine. Oznake: Contessa (sa krunom iznad slova C, na prednjem panelu) TRIUMPH (na levoj strani klizača hartije) Contessa (sa krunom iznad slova C) de luxe (na desnoj strani klizača hartije) T - A Vertiebs Gmbh (Ditribucija Triumph-Adler, na zadnjoj strani kolica) Dimenzije mašine: Visina: 10 cm (bez ručice sa vraćanje kolica) Dužina: 33 cm Širina: 32 cm Težina: 4,1 kg Tastatura je nemačka latinica. QWERTZ-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova . Nema tipke za nulu (pisala se velikim slovom O). Mašina koristi standardnu dvobojnu traku širine 13 mm (postavljena je nova). Mašina je pažljivo očišćena, bez potpunog rasklapanja. U potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Poluga tipke za slovo Ä je bila iskrivljena - ispravljena je, ali je tipka ostala malo viša od ostalih. Funkcioniše ispravno. Ukrasna svetla traka oko panela mašine je mestimično potamnila, naročito na uglovima. Na plastičnim panelima u koji sitni tragovi upotrebe. Osnivač kompanije bio je Siegfried Bettmann (Zigfrid Betman), rođen 1863. godine u Nürmbergu (Nirnberg). Učio je jezike i sa 20 godina 1883. godine nastanio u Engleskoj. U početku, zahvaljujući svom poznavanju jezika, radio je za nekoliko kompanija.1885. godine, kada je jedna od tih firmi propala i on izgubio posao, pokrenuo je sopstveni agneciju za prodaju nemačkih mašina za šivenje u Britaniji i za izvoz britanskih bicikala u inostranstvo. Ime kompanije: “S.Bettmann and Company” promenjeno je u “Triumph Cycle Company Limited”. Deset godina kasnije, 1896. godine, kada je njegov britanski biznis procvetao, Bettmann se vratio u svoj rodni grad Nürnberg da bi osnovao nemačku filijalu, “Deutsche Triumph Fahrradverke Aktiengesellschaft”. 1900. godine Bettmann je otkupio poslovanje kompanije za proizvodnju pisaćih mašina “Kührt and Riegelman GmbH”, koja je proizvodila mašinu “Norica”. Nastavio je da pravi „Noricu“, ali je imao sreću da angažuje jednog od najvećih nemačkih dizajnera pisaćih mašina, Paula Grützmanna (Pol Gricman), koji je za Bettmanna dizajnirao novu mašinu, nazvanu „Triumph“. 1911. godine Bettmann je ponovo promenio ime kompanije, ovog puta u „Triumph Werke Nürnberg AG“, i počeo da izvozi u Rusiju, Italiju i Argentinu. Posle Prvog svetskog rata, „Triumph“ je nastavio da napreduje i do 1921. godine dotigao je proizvodnju od 3000 pisaćih mašina godišnje. 1929. godine fabrika je predstavila svoju prvu prenosivu pisaću mašinu, „Klein Triumph“, čiji su razvoj, prodaja i marketing obavljen u koordinaciji sa tada jednako uspešnom kompanijom „Adler“. Kada je izbio Drugi svetski rat „Triumph“ je bio na vrhuncu moći, sa 1800 radnika i godišnjim obrtom od 15 miliona maraka. Tokom rata u fabriku su raspoređeni prinudni radnici i bila je primorana da proizvodi naoružanje. Proizvodnja pisaće mašine je obustavljena 1942. godine, a sledeće godine fabriku su teško oštetili saveznički bombarderi. Međutim, uspela je da preživi, jer su radnici odbili naređenja nacističkih vlasti da unište sve mašine i opremu pre nego što su američke trupe stigle 20. aprila 1945. godine. Proizvodnja je polako nastavljena sledećeg meseca, uključujući i pisaće mašine. „Triumph“ je brzo povratio izgubljeno tlo u periodu rekonstrukcije nakon rata. Prenosive pisaće mašine „Norm“ i „Perfekt“, proizvođene od 1935. godine, moderno su preuređene posle rata što je obezbedilo da „Triumph“ zadrži svoju veoma visoku reputaciju za dizajn i proizvodnju mašina najvišeg kvaliteta. Krajem 1957. proizvođač radio i televizijskih aparata Max Grundig (Maks Grundig) preuzeo je većinski udeo u velikoj mašinskoj kompaniji „Adler“, a kada je preuzeo i „Triumph“, one su spajene u „Triumph-Adler“. Zajedno, dve kompanije kontrolisale su preko 50 % nemačkog tržišta pisaćih mašina. 1968. godine Grundig je prodao „Triumph-Adler“ američkoj kompaniji „Litton Industries Inc.“ Deset godina nakon preuzimanja prodaja „Triumph-Adlera“ je porasla deset puta, naročito u području profesionalnih mikroračunara. 1979. godine kompaniju je preuzela „Volkswagen AG.“ Od tada kompanija počinje da pravi gubitke. Proizvodnja je restruktuirana a broj zaposlenih smanjen na polovinu. Većinu svojih akcija „Vokswagen“ je prodao 1986. godine „Olivetti“ grupi, jedna od najvećih evropskih konkurenata kompanije. Do 1993. godine kompanija se smanjila na četvrtinu svoje nekadašnje veličine. Ostala je, zapravo, samo proizvodnja pisaćih mašina u Frankfurtu na Majni. 1997. godine „Triumph-Adler“ je zatvorio i ovu fabriku: lični računari su pobedili u trci sa ograničenijim mogućnostima pisaće mašine, i proizvodnja više nije bila profitabilna. (123/30-I-kp/1450)

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

Tradicionalni voskarski rad! Proizvodnja: ručni rad Kupljeno: kao nacionalni suvenir Zemlja porekla:Jugoslavija Vreme nabavke: pre 40 godina Materijal: vosak Boja: drap sa patinom vremena Dimenzije: 10 cm Širina: 6,5 cm Postament: Onix postolje Izrada postolja: “Onix”, Tetovo, Makedonija Status: Kolekcionarski primerak Kalkulacija: Onix postolje 2.500, sveća 1.500 = 4.000 dinara Detaljno stanje: Nekorišćena, u odličnom stanju, kao na fotografijama. Opis: Ovaj model sveće je oblikovan sa otiskom istorijskih slika: na dve je konjanik sa oklopom i buzdovanom, a na dve suprotne strane slika grada, predpostavljam da je to skinuto sa gravure – Singidunum. I u vosku se nekom a” la grafičkom tehnikom vršilo otiskivanje pod jačim pritiskom. Lepota ovakve tehnike po ugledu na bakrorez se ogleda u reljefnosti crta koje nastaju zbog jakog pritiska. Inače izrada je po nekadašnjem voskarskom postupku, kada današnje tehnologije nije bilo ni na vidiku. Sveća je ukrašena utisnutim slikama kao što se radilo u bakrorezu. To što se vidi i na slici. Postament je od oniksa, poludragog kamena koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Fabrika “Onix” u Tetovu.