Katalog svjedoka istine Matija Vlačić Ilirik Zagreb 1960god 341 strana Udžbeniki format mek povez Tragovi prašine sa spoljašnje strane listova,na donjoj ivici zadnje korice i poslenja 4 lista manja bleda flekica, malo iskrivljena knjiga, na par stranica diskretno podlačenje grafitnom Generalno - dobro stanje Matija Vlačić Ilirik: Katalog svjedoka istine Koji su se prije našeg vremena opirali rimskom papi i zabludama papinstva te pismeno iznosili borbene misli Odabrana poglavlja preveo: Vinko Vitezica Priredio: Veljo Gortan Predgovor napisao Mijo Mirković Matiju Vlačića Ilirika (1520-1575), jednog od najplodnijih pisaca reformacije, smatrali su mnogi teolozi i znanstvenici utemeljiteljem protestantske dogmatike i začetnikom svetopisamske egzegeze. Radio je i na oblikovanju hrvatske abecede i pravopisa, smatrajući hrvatski jezik jednim od najvažnijih europsih jezika. Veliku je podršku dao protestantskom pokretu svojim djelima i zauzimanjem nakon sabora u Augsburgu 1555. zbog čega je bio ustrajno progonjen. U ovom opsežnom djelu nalazimo uistinu svjedočenja o mnogim ličnostima klera i položajima nekih zemalja u odnosu na Crkvu, te opća gledišta crkvene hijerarhije. Poredbeno je dokazao da se protestantske teze poklapaju s mnogim učenjima klasičnih teologa i filozofa toga vremena i ranije.

Pravila agencija Avala A. D. Beograd, 1934. Mek povez, 25 strana. EKSTREMNO RETKO! Agencija Avala je bila prva jugoslovenska nacionalna novinska agencija koju je osnovala vlada Kraljevine SHS, u Beogradu septembra 1919. godine. Zvanični direktor bio je francuski novinar Alber Muse. Agencija Avala je izgradila ugled u tadašnjoj Evropi. Brojne inostrane agencije pokušavale su da osnuju svoje ispostave u Kraljevini Srbiji, ali je srpska vlada to odbijala, želeći da ima svoju agenciju. Šef srpskog Pres biroa Ivan Ivanić je skoro tri godine radio na tome, pošto je na Devetom kongresu Sveslovenskih novinara u Sofiji, 1910. godine izabran Odbor za pripremu osnivanja Sveslovenske novinske agencije sa sedištem u Beogradu. Na Desetom kongresu novinara, održanom 1911. godine u Beogradu, Ivanić je izneo konkretne predloge za osnivanje agencije kao akcionarskog društva, ali su sprovođenje osujetili Balkanski ratovi, a posle njih i Prvi svetski rat. U okviru srpskog Ministarstva inostranih dela Presbiro je podignut sa nivoa odseka na nivo zasebnog odeljenja, 1911. godine. U septembru 1919. godine francuski novinar Alber Muse osnovao je, odlukom vlade u Beogradu, telegrafsku agenciju Avala. Muse je bio direktor, lični prijatelj kralj Aleksandra Karađorđevića i poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Vlada je odredila Ristu Marjanovića, prvog srpskog foto-reportera, za njegovog najbližeg saradnika i kodirektora agencije. Prvi saradnici bili su Francuzi de Kok i Gaston Kasteran i domaći novinar Manojlo Ozerović. Ugovorom o subvencionisanju, potpisanom između vlade i Agencije Avala, plate činovnika i materijalni troškovi su išli na teret budžeta jugoslovenskog Ministarstva inostranih dela. Budžet agencije je sastavljao načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela, a odobravao ga je lično ministar. U početku Avala je izdavala manji bilten na francuskom jeziku s pregledom pisanja nekoliko jugoslovenskih dnevnih listova o političkim događajima u svetu i o političkim i privrednim zbivanjima u kraljevini. Bilten je bio namenjen diplomatskom koru i državnim organima. Sredinom januara 1920. godine Avala je počela da prima telegrame-vesti novinskih agencija iz Pariza, Berna, Atine i Madrida, a ubrzo i iz drugih evropskih prestonica. Saradnja sa francuskim Avasom i britanskim Rojtersom uspostavljena je sredinom 1921. godine, a finansijske obaveze prema ove dve agencije preuzela je jugoslovenska vlada. Poslovanje agencije je podeljeno na četiri oblasti, marta 1922. godine: 1) spoljna telegrafska služba; 2) objavljivanje dnevnog Biltena i revije o pisanju jugoslovenske štampe na francuskom jeziku; 3) prijem stranih novinara i pružanje dokumentacije i davanje orijentacije stranim korespodentima i agencijama; 4) štampanje zasebnih materijala. Naporedo, podeljeni su poslovi između Agencije Avala i Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela. Prvo telo je bilo zaduženo za međunarodnu javnost, a drugo za domaću javnost. Posle konferencije u Bernu juna 1924. na kojoj su uspostavljene osnove za kasniji savez agencija 27 evropskih država, Avala proširuje delatnost formiranjem redakcije, koja je do tada bila pod okriljem Odseka za štampu Ministarstva inostranih poslova. Iste godine organizuje i privrednu službu za bežični prijem i slanje finansijskih, berzanskih i trgovačkih informacija domaćim korisnicima. Ugovorom Ministarstva inostranih poslova, Rojtersa, Avasa i švajcarskog ATS-a omogućeno je da Avala servise tih agencija dostavlja domaćim pretplatnicima na srpskom i slovenačkom jeziku. Novim ugovorom potpisanim između Ministarstva inostranih dela i Agencije Avala, obezbeđeni su dodatni krediti za angažovanje saradnika britanske nacionalnosti za korespodenciju na engleskom jeziku i instaliranje telegrafske stanice u agencijskim prostorijama zbog bržeg prijema i otpravljanja telegrama. Nabavljena je manja radio-stanicu sa kojom je „upila“ male privatne agencije Jugoradio i Oko u Beogradu i Vojvodinu u Novom Sadu. Početkom 1927. godine, u jeku špijunske afere u korist Italije kada je otkriveno da je veći broj novinara sarađivao sa italijanskim Poslanstvom u Beogradu, utvrđeno je da je Alber Muse bio poverenik francuske vojne obaveštajne službe. Zbog toga je Agencija Avala stavljena u nadležnost Odseka za štampu Ministarstva inostranih dela. Muse je napustio Beograd, ali je nastavio da sarađuje sa jugoslovenskim državnim organima na polju političke propagande u inostranstvu. Na njegovo mesto je za v. d. direktora postavljen novinar Avale Đorđe Perić. Agencija Avala je pretvorena u akcionarsko društvo sa kapitalom od pet miliona dinara 1929, iako je ovaj plan postojao od 1924. godine. Država je posedovala 90%, a jugoslovenski listovi deset odsto akcija. Vlada je agenciji obezbeđivala pet miliona dinara - budžet Avale bio je oko osam miliona dinara - kao naknadu za emitovanje domaćih saopštenja. Avala je imala pored rukovodstva i 120 nameštenika, od čega su više od polovine bili novinari, koji su raspoređeni u beogradskoj centrali i pet biroa u vodećim provincijskim centrima kraljevine, sa dopisnicima iz Pariza, Berlina, Londona, Beča, Varšave i Rima. Od 1929. godine ukinuta su dopisništva u Berlinu, Beču, Varšavi i Rimu, a otvoreni u Sofiji, Atini, Ankari, Bukureštu i Tirani. Agencijski dopisnici u inostranstvu su bili dužni da sarađuju sa svojim kolegama iz Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta. Agencijski dopisnici su bili za telegrafisanje novinarskih vesti, a dopisnici Centralnog presbiroa za pismeno izveštavanje vlade. Agencijski dopisnici su mogli da zamenjuju svoje kolege prilikom njihovih godišnjih odmora, bolovanja ili premeštaja na nove poslove. Na sednici vlade od 6. maja 1930. godine, raspravljano je i pitanje stvarnih rashoda i uočenih malverzacija sa novcem koji je iz državnog budžeta izdvajan za subvencionisanje agencijskog rada. Novi ugovor je potpisan 31. maja, kojim se Agencija Avala obavezala da saobrazi svoj rad sa državnim interesima. Pravilnikom o organizaciji rada Agencije „Avalaˮ A. D. ustrojeno je sedam organizacionih jedinica: Administrativni odsek, Odsek za unutrašnju službu, Odsek za spoljnu službu, Odsek za berzansku službu, Izveštajni odsek, Francuski bilten i Oglasno odeljenje. U januaru 1935. godine obavljene su organizacione promene u kojima su obrazovani spoljni, unutrašnji i berzanski odsek i oglasno odeljenje. Godine 1936. nabavljena je radio-telegrafska prijemna stanica sa u to vreme najsavremenijim aparatima. Nabavkom savremene opreme, prijem inostranog servisa povećan je sa 2.400 reči dnevno u 1933. godini na više od 40.000 reči dnevno u 1936. godini. Vesti su radio-uređajima redovno otpremane svim novinskim agencijama na Balkanu i u srednjoj Evropi. Njima je 1936. godine u proseku otpremano 500 reči dnevno, a domaćim korisnicima od 2.800 reči u 1936. godini do 7.700 reči dnevno u 1937. godini. Januara 1937, odlučeno je da se povuku svi dopisnici iz inostranstva, izuzev iz balkanskih država. Početkom 1938. godine, ostao je samo dopisnik u Tirani. Centralni presbiro je uveo praksu, iste godine, da izveštaje svojih dopisnika u inostranstvu šalje preko Agencije Avala. Agencija Avala je počela da prima i servis sovjetskog TASS-a od 1940. godine. Avala je imala više od 500 pretplatnika u zemlji: 23 dnevna lista, radio-stanice, poslovne firme, banke i razne ustanove. Inostrani servis prevođen je na sedam jezika - francuski, nemački, engleski, italijanski, španski, ruski i bugarski. Najznačajniji bilten bio je onaj na francuskom jeziku za strane diplomate, a posebno za trgovinske predstavnike. Od 1936. godine izlazio je tri puta dnevno na 18 strana, s posebnim potpunim pregledom privredne stanja u zemlji. Nemački okupator likvidirao je Avalu 6. juna 1941. godine, a njene prostorije, tehniku i deo personala pripojio je svojoj agenciji DNB (Deutsches Nachrichtenbüro). Poslednji glavni urednik i direktor Avale bili su Petar Bešević i Gavra Velikić.

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Tartalja, Gvido, 1899-1984 = Tartalja, Gvido, 1899-1984 Naslov Lirika / Gvido Tartalja ; s predgovorom od Jovana Dučića Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1924 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vuk, 1924 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 79 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 (Broš.) Napomene Predgovor: str. 3-5 Predmetne odrednice Tartalja, Gvido, 1899-1984 -- Poezija Gvido Tartalja. Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu“. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i „Pesma i grad“, „Lirika“, „Začarani krug“, „Srmena u gradu ptica“, pesme za decu: „Oživela crtanka“, „Šta meseci pričaju“, „Od oblaka do maslačka“, „Dedin šešir i vetar itd. Biografija Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj „Pravdi“ pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Bibliografija Posebna izdanja: Na raskrsnici, pesme, izd. „Raskrsnica“, Split, 1919. Pesma i grad, izd. „Raskrsnica“, Beograd, 1923. Lirika, s predgovorom Jovana Dučića, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Začarani krug, poema, izd. „Vuk“, Beograd, 1924. Sablazan sa duhovima, priče, izd. „Geca Kon“, Beograd, 1931. Dečja književnost, članci, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1934. Poema o pruzi, ciklus pesama, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1946. Pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1952. Pred-ratne pesme, izd. „Plato“, Beograd, 2013. Književnost za decu: Srmena u gradu ptica, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1927. Carstvo male Srmene, pesme, izd. S. B. Cvijanović, Beograd, 1929. II izd. 1937. Čobanska frula, pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1933. II izd. 1934; III izd. 1937. Veseli drugari, priče i pesme, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Šarena knjiga, sa M. Matovićem i P. Bogdanovićem, izd. „Skerlić“, Beograd, 1934. Školjke, priče, izd. Dželebdžić, Beograd, 1935. Mlado drvo, priče i pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Varjača, carev doglavnik, priča, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1936. Mali glumci, monolozi, dijalozi, recitacije, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1938. Naša pozornica, monolozi, dialozi, pozorišne scene, horske pesme, izd. J. Dželebdžić, Beograd, 1941. Oživela crtanka, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1946. Priče o radnim brigadama, stihovi, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Naše more, poema, izd. „Prosveta“, Beograd, 1948. Šta meseci pričaju, stihovi, izd. „Novo pokolenje“, Beograd, 1949. Zagonetke, stihovi, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1953. Dečji prijatelji, pesme, izd. „Narodna knjiga“, Beograd, 1953. Prve trešnje, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1954. Kolačići, pesme za malu decu, izd. „Dečja knjiga“, Beograd, 1957. Vesela zoologija, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1957. Vrabac u zabavištu, pesme za malu decu, izd. „Narodna knjiga“, Cetinje, 1958. U šetnji, pesme, izd. „Svjetlost“, Sarajevo, 1959. Dedin šešir i vetar, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1960. Moj brat blizanac i ja, pesme, izd. „Grafički zavod“, Titograd, 1964. Gusarska družina, ciklus pesama, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1964. Od oblaka do maslačka, pesme, izd. „Prosveta“, Beograd, 1965. Životinje - naši pratioci, izd. „Vuk Karadžić“, Beograd, 1965. Koliko je težak san, pesme, izd. „Mlado pokolenje“, Beograd, 1967. Od kuće do škole, pesme, izd. „Interpres“, 1968. Dve priče, pesme, izd. „Borba“, biblioteka „Žar-ptica“, 1968. Prvi let, pesme, izd. „Grafos“, 1973. Opet je tu proleće, izd. „Vuk Karadžić“, 1974. Fi-fo-fu, male scene, izd. „Dečje novine“, Beograd, 1974. Sjatile se pesme, izbor i pogovor Dušan Radović, izd. „Srpska književna zadruga“, Beograd, 1974. Moj časovnik nije kao drugi, pesme, sa pogovorom Milovana Danojlića, izd. „BIGZ“, Beograd, 1976. I ovo i ono, pesme, izbor Nevzeta Osmanbegović, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1976. Male pesme, slikovnica, izd. „Zavod za udžbenike“, Beograd, 1979. Tajanstveno pero, izd. „Nolit“, Beograd, 1980. Mačji kašelj in živali, prev. Miha Mate, izd. „Mladinska knjiga“, Ljubljana, 1980. S one strane duge, izd. „Nolit“ – „Prosveta“ – „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1980. Mi rešavamo zagonetke, izd. „Delta press“, Beograd, 1981. Snovi i igračke, priredio Vladimir Milarić, Novi Sad, 1980. COBISS.SR 15950087; 1982. Mama žaba in žabčki, prev. Ivan Minati, izd. „Mladinska kniga“, Ljubljana, 1983. Vesela zoologija / stara i nova, sa pogovorom Slobodana Stanišića, izd. „Delta press“, 1985. S one strane duge, izd. „Nolit“, Beograd, 1986. Seholsincs állattan, na mađarskom jeziku, izd. „Forum“, 1988. Koliko je težak san / Dedin šešir i vetar, izd. „Drugari“, Sarajevo, 1989. Svetilka kraj moreto, prev. Hristo Popov, Sofija 1990. Vesela zoologija, 1–6, izd. „Interpres“, Beograd, 1997. Cvetovi i gusari, priredio Dragan Lakićević, izd. „Bookland“, Beograd, 2007. Priredba, male scene i recitacije za decu, izd. „Bookland“, Beograd, 2011. Vesela zoologija, izd. „Kreativni centar“, 2013. Nasmejana lica, izd. „Pčelica“, Čačak, 2013. Neobični dečak Miša, Moj izdavač, Beograd, 2015. Dečija pozornica, Moj izdavač. Beograd, 2015. MG36 (N) avangarda srpska poezija književnost između dva rata, međuratna književnost, predratna izdanja

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Veoma kvalitetan muzicki centar sa sledecim funkcijama: - bezicna mini linija - punjiva baterija - sat - radio prijemnik - mp3 player Mini-linije ja mala, sitna, ali DINAMITNA! Puni e kablom na 220 V, a baterija drzi punooooo... nisam jos izmerio, ali hocu ovih dana, pa cu dopisati. Zvucnici proizvode jak i kvalitetan zvuk. Zahvaljujuci dugoj, teleskopskoj anteni, prijem FM stanica je odlican. MP3 muziku cita s USB memorije, ili SD memorijske kartice. Idealno za svaku sobu, lokal ili drugi privatni ili poslovni prostor. Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, korice i rikne knjiga malo pohabane, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Milo Urban (pseudonimi Jan Rovnan ml., Podbabjagursky i drugi; * 24. avgust 1904, Rabčice - † 10. mart 1982, Bratislava) bio je slovački romanopisac, prevodilac i novinar, jedan od najznačajnijih predstavnika moderne slovačke književnosti. biografija Rođen je u oblasti Orava u kući čuvara lovišta. Rano djetinjstvo preživjelo je u loži lovišta pod brdom Babia Hora, praktično odvojeno od civilizacije. Osnovno obrazovanje stekao je u Zazriva, Oravska Polhora, pohađao je gimnaziju u Trstenama iu Ružomberoku. [1] Iz porodičnih razloga (tragična smrt oca, neslaganja sa tastom) i sukoba sa francuskim profesorom koji je doveo do tri morala, on je napustio gimnaziju i radio kao pomoćni urednik u novinarskom telu Slovačke narodne partije (od 1938 HS) Slovački i službenik u Sv. Vojtech u Trnavi. Na kraju, zahvaljujući podršci nekoliko meka, njegova finansijska situacija se poboljšala i on je mogao nastaviti studije u Državnoj višoj školi za šumarstvo u Banskoj Štiavnici, ali je prerano prekinuo studije zbog nerješivih finansijskih problema. Radio je u slovačkoj naciji u dnevnim novinama u Bratislavi, ali je 1927. ostao nezaposlen nakon smrti i posvetio se uglavnom svom književnom radu. Bio je urednik časopisa Vatra, a kasnije je radio u slovačkom časopisu. Od 1940. glavni je urednik narodnih novina (od 1941) Gardista. [2] Pre kraja Drugog svetskog rata emigrirao je sa svojom porodicom u Austriju, gde je bio interniran u američkoj zoni, a 1947. je dopratio u Čehoslovačku i suočio se sa popularnim sudom. Narodni sud ga je 1948. osudio na javni ukor zbog njegovog novinarskog rada tokom rata. Naselio se u Hrvatskom grobu i preživljavao uglavnom prevođenjem. Godine 1974. preselio se u Bratislavu gde je umro 10. marta 1982. godine. [1] stvaranje Spomen-ploča u Oravi Podzamok Urbanov prozaični rad je jedna od trajnih vrijednosti naših spisa. Pisao je realistične priče i romane iz života planinskih ljudi, romane iz perioda Drugog svetskog rata. U trilogiji Live Vhip, Fogs at Davn i In Settlements uhvatio je sudbinu stanovnika Gornje Moravske 1920-ih i 1930-ih. Naročito, njegove knjige sećanja odlikuju se umetničkom i dokumentarnom vrednošću. Preveo je sa poljskog, nemačkog (Thomas Mann) i češke književnosti (Karel Čapek). Njegovi radovi su uglavnom bili pod uticajem Martina Kukučina i Svetozara Hurbana Vajanskog, ali i Jan Kalinčiak i Pavol Orszagh Hviezdoslav, od stranih autora Fiodora Mihailoviča Dostojevskog, Endre Adija, Petra Bezruča i Jiri Volker. Što se tiče njegovih romana, napetosti romana ne proizlaze iz eksternih situacionih elemenata, već od načina na koji su utisci, misli i slike koje imaju stvarni i dešifrirani uzrok koncentrisane u svijesti osobe. Urbana proza ne dolazi sa moralnom lekcijom i osudom, već sa nastojanjem da se provali u međudjelovanje snaga u čovjeku - u njegove misli, u sile izvan njega, koje se miješaju s tragičnom nerazumljivošću i kontroliraju njegovu sudbinu kao da je samo pasivni dio, iako Bucking. Rad Kratke priče, romani i romani 1920 - Ej, taj ples, kratka priča (objavljeno u Vatra) bednik Žuri da živi Vanitas vanitatum tipograf 1922 - Jasek Kutliak spod Buinki, novela 1926 - Iza Visokog mlina, ovaj rad je postao model za operu Eugena Suchona Krutnava 1928 - Vrišti bez odjeka, zbirka romana U sumrak Štefan Konarčik-Chrapek i Gospod Bog Bajka o Labudi Mičinova mobi Tajna Pavela Hrona Savjest i starost 1932 - Iz tihog fronta, zbirka romana Skočite u ponor Ne! Otopljeno srce Pre aukcije Drveni hleb Čovek koji traži sreću 1927 - Živi bič, roman (trilogija 1) 1930 - Magla u zoru, Slobodno nastavljanje uživo biča (trilogija 2. volumena) 1940 - U naselju, 2. nastavak živog biča (trilogija trećeg volumena) 1957 - Isključena svetla 1964 - Ko sije vetar 1996 - Željezo željezom Memoari: 1970 - Zelena Krv: Sjećanja na Sina čuvara lova 1992 - Kade-tade posle Halinde 1994 - Na obalama krvave reke 1995 - Sloboda nije nered Ostatna tvorba 1920/1921 - Odbijena, pesma (objavljena u Vatra) 1925 - Robovi predrasuda, pozorišna igra (samo pregled koji je Objavljen u časopisu Slovak Nation) 1934 - češka književnost i Slovaci, predavanje 1991 - Beta, gde si? , igra (godina inscenacije, nije radila u knjizi) Prevodi 1951 - izbor ruskih narodnih priča 1954 - Igor Neverli: Spomenik iz mlinice za kašu 1959 - Aleksander Fredro: Gospodin Geldhab 1960 - Karel Čapek i Jozef Čapek: Iz života insekata 1961 - Karel Čapek: Majka

1938 RETKO! odlično stanje Petar Krstonošić Slavija, 1938 Krajiškinja: slika iz narodnog života u 3 čina Pozorišna biblioteka 79 страница КРСТОНОШИЋ Петар КРСТОНОШИЋ Петар – глумац, редитељ, позоришни управник, драмски писац и преводилац (Велика Кикинда, 9. VI 1871 – Београд, 16. II 1963). У родном граду је изучио за трговачког помоћника и једно време је радио у трговини; затим је ступио у путујуће позориште Ђорђа Јовановића, па у дружине Ђ. Пелеша, П. Ћирића, М. Лазића-Стрица и Ђ. Протића. Члан СНП је био у сезони 1899/1900. и поново 1902. У међувремену је у два маха оснивао сопствено путујуће позориште које је давало представе по Србији и Војводини. Од 1905. је био управник штампарије „Браник“, а од 1906. номинални уредник Змајевог листа „Стармали“. Иако није имао урођеног глумачког дара, радо је приман у најбоља путујућа позоришта због озбиљности, интелигенције и сналажења у свим позоришним пословима. Нарочито је био цењен као организатор у СНП после Првог светског рата, када је у њему радио као глумац, редитељ и управник од 1921. до 1923. (изгледа да од руководећих послова није ни стизао да режира). Бавио се и новинарством прилозима у „Малом журналу“ (1901), „Бранику“ и „Застави“ (1905), а потом и у „Стармалом“. Написао је два некада веома популарна комада који су играни и у СНП: Крајишкиња (1896. и 1932) и Ускочница (1928). СНП је извело и три његова превода: Женидба на пробу Кароља Гереа (1899), Мали људи Карла Карлвајса (1900) и Ракија Гезе Гардоњија (1907). УЛОГЕ: Ланцелот Гобо (Млетачки трговац), Детре (Две љубави), Стеван Мргодић (Девојачка клетва), Селим-паша (Балканска царица), Јефта пандур (Циганин), Миша (Риђокоса), Фрања (Разбојници), Гласник (Краљ Лир), Баленштет (Златан паук), Стризе (Отмица Сабињанака). ЛИТ: А-м, „Крајишкиња“, слика из сеоског живота од П. Крстоношића, песме компоновао Хуго Дубек, Браник, 1896, бр. 82, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; А-м, У недељу 13. фебруара гледасмо „Девојачку клетву“, Застава, 1900, бр. 34, с. 3; С., Крајишкиња, Позориште, НСад, 1900, бр. 3, с. 10-11; С., Риђокоса, Позориште, НСад, 1900, бр. 13, с. 51; Г., Женидба на пробу, Позориште, НСад, бр. 27, с. 106-107; С., Циганин, Позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 134; А-м, У недељу 20. фебруара приказан је „Циганин“, Застава, 1900. бр. 41, с. 2; Г., Мали људи, Позориште, НСад, 1901, бр. 18, с. 127; А-м, Крајишкиња, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 33, с. 130; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1921, бр. 261. с. 2; Г. Б., Српско народно позориште, Застава, 1923, бр. 126, с. 2; А-м, „Ракија“ од Гардоњија, Застава, 1926, бр. 131, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3. antikvarne knjige krajina srpska drama predratna predratno srpsko pozorište

Naslov Naše finansije : 1918-1925 / Slavko Šećerov Vrsta/sadržaj type of material knjiga Jezik srpski Godina 1926 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1926 (Beograd : Jugoslavija) Fizički opis 204, IV str. ; 23 cm. Predmetne odrednice Finansije - Jugoslavija - 1918-1925 knjizi bi prijalo novo koričenje inače sav sadržaj je tu pogledati slike unutra je dobro očuvana RETKO U PONUDI!!! Slavko Šećerov, 1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Dela: 1925. Problemi agrarne reforme 1926. Naše finansije 1918-1925 1930. Iz naše agrarne politike 1935. Problemi svetske i naše privrede 1952. Istorija agrarne refrome (rukopis) kraljevina jugoslavija srbija između dva svetska rata vreme netrpeljivih andrej mitrovic srpska jugoslovenska ekonomija ... Slavko Šećerov

Ljubomir Lovric- Moji dozivljaji Sportska revija, Beograd, 1940 Sportska biblioteka, kolo I knjiga 4 Mek povez, dzepni format, 64 strana, ilustrovano. RETKO! Ljubomir Lovrić (Novi Sad, 28. maj 1920 — Beograd, 26. avgust 1994) bio je jugoslovenski i srpski fudbaler i fudbalski trener. Igrao je na poziciji golmana. Počeo je od 1934. da se razvija i brani u podmlatku, a postao je standardni prvotimac SK Jugoslavija - Beograd 1937. godine. Nakon Drugog svetskog rata čuvao je mrežu Crvene zvezde (1945-1952), sa kojom je 1951. osvojio prvenstvo, braneći na 241 zvaničnoj utakmici (primio 244 gola). Bio je sportski novinar i radio u beogradskim listovima `Pravda` (1939-1941), `Mladost` (1945-1951) i `Borba` (1952-1959), a u penziju je otišao kao glavni urednik lista `Sport` (1959-1980). Kao član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije bio je član selektorske komisije (1959-1964) i samostalni savezni kapiten (1964 - sastavio 11 reprezentacija). Uz pet utakmica za selekciju Beograda, odigrao je i pet za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije (1939-1948) i primio 11 golova. Debitovao je na utakmici protiv Engleske, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 13. avgusta 1948. protiv Švedske (1:3) u Londonu, u finalu olimpijskog turnira i osvojio je srebrnu medalju.[1] tags: fudbal, sport, bsk, sk jugoslavija, sk 1913, srpski mac, bask, montevideo, mosa marjanovic, aleksandar tirnanic...

Subotica pre i posle oslobođenja : građa za istoriju Subotice / Joso Šokčić 1934 (Subotica : Štamparija jugoslovenskog dnevnika) 432 str., [25] listova s tablama., [1] presavijen list : ilustr. ; 24 cm Subotica - Kulturna istorija JAKO RETKA KNJIGA unutra je dobro očuvana, spolja je u lošijem stanju, hrbat je otpao pa je zalepljena izolir trakom, mogla bi se srediti kod knjigovesca Dionisije Josip Šokčić (17. travnja 1902. - 27. lipnja 1968.[1]) je bio bački hrvatski pjesnik, prozaik, publicist, nakladnik. iz Subotice i poznati kulturni djelatnik bačkih Hrvata.[2] Radio je kao novinar. Skupljao je zavičajne listove.[3] 1924. je objavio zbirku stihova «Pjesme». Uređivao je više listova i časopisa. Dugo je godina uređivao list Neven.[4] Uređivao je još Bunjevačke novine i druge. Objavljivao je radove u bunjevačkohrvatskom omladinskom književnom časopisu za kulturu iz Subotice Bunjevačkom kolu (1933.-1936.) Zastupao tezu da su Bunjevci posebna nacija. [5] Naposljetku je krajem 1939. objavio u Subotičkim novinama otvoreno pismo naslova Kraj jedne zablude. U njemu je javno priznao da je živio u zabludi `da su Bunjevci neka četvrta nacija`, a uređivanje i vlasništvo nad listom Nevenom predao je svećeniku Blašku Rajiću,[4] jer su mu zbog poricanja hrvatstva Bunjevaca pretplatnici, mahom bunjevački Hrvati, otkazivali pretplate.(`A posli 21 godine ja sam priznao jednu tešku zabludu. Zabludu - da smo mi Bunjevci nika četvrta nacija... Osim toga morao sam viditi kod otvorenih očiju da su se svi nezavisni Bunjevci priznavali Hrvatima, posićivali hrvatske priredbe, potpomagali hrvatsku štampu i svaku hrvatsku manifestaciju. To mi je dalo povoda za razmišljanje. Politika `Bunjevci ostanite Bunjevci` nije primljena u narodu i ona se drži i sada samo pomoću tankog konopca. `Mimonarodna` politika ne može da se održi i meni može dabude samo žao što to nisam i ranije opazio...`).[6] Nakon dolaska vlastiju NOB u Novi Sad 1945., radio je kao novinar u dnevniku Slobodnoj Vojvodini (listu koji je 26. kolovoza 1945. promijenio ime u Hrvatska riječ), suradnici su mu bili Blaško Vojnić Hajduk, Vladislav Kopunović, Stevan Kolar, Josip Kujundžić, Ljubomir Milin, Mileta Ognjanov, Đuro Kemenj, Antun Vojnić Purčar, Joso Kujundžić, a kasnije i Balint Vujkov. Njegov se rad pojavio 1947. u prvom i jedinom broju Njive, prvog poratnog hrvatskog književnog časopisa u Subotici, glasila subotičkog Hrvatskog kulturnog društva. Svojim djelima je ušao u antologije poezije i proze bunjevačkih Hrvata iz 1971., sastavljača Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske. Održavao je kontakte sa poznatom Subotičankom Ilonom Fülöp, poznatom filmskom scenaristicom. Zahvaljujući njenom pismu Šokčiću iz 1953., kojeg je našao književnik i knjižar Slavko Matković, uspjelo se spasiti od zaborava subotički dio njenog životopisa.[7] Autor je opsežne kronologije «Subotica prije i poslije oslobođenja» iz 1934. godine, dviju monografija, monografije o Agi Mamužiću «Život i rad Age Mamužića» i monografija o Miji Mandiću «Mijo Mandić, momenti iz njegovog života i rada». Djela Putokaz Bunjevcima u Vojvodini, 1925. (Dionisije Josip Šokčić) Subotica, 1934. Mijo Mandić. Momenti iz njegovog života i rada, 1934. Subotica pre i posle oslobođenja: građa za istoriju Subotice, 1934. životopis Age Mamužića (rukopis u Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu)

Miša Dimitrijević - Diletanti (IV pozorisna komada) I - Jadac - Porodična šala iz bosanskog života u jednom činu. II - Srbinove gusle (alegorijska scena) III - U gluho doba - sala u jednom cinu. IV - Pijanica i pas - Saljivi monolog po prici Nusicevoj Stampa srpske stamparije, Zagreb, 78. strana. Knjiga je odlicno ocuvana. Рођен је у Шапцу 1854. године од оца Косте и мајке Драгиње. Као младић учио је молерски занат, али се касније придружио једној путујућој уметничкој дружини. Први пут је ступуо на сцену 1870. године у трупи Стевана Велића, а затим је био члан уметничких дружива Михаила Димића, Лазе Поповића, Гавре Милорадовића и Ђуре Протића (1873). У септембру 1873. у Убу учествовао је у извођењу представе „Мара Србијанка“. Био је члан Народног позоришта у Београду 1880—85 и 1887—92, Српског народног позоришта у Новом Саду 1885—87, а од 1892. је био у Хрватском казалишту у Загребу, где је остао до смрти. Радио је и као педагог у Хрватској драматској школи у Загребу 1898, где је предавао глуму, маску, шминкање и костимирање. Миша Димитријевић је један од првих српских реалистичких глумаца. Миша Димитријевић је претежно играо карактерне и комичне ликове, углавном из руских драма и дела класичног репертоара. Написао је позоришне комаде: Кобни спомен, Јадац, Домаћи пријатељ, Љубав их измирила, Образ пред светом и заједно са А. Фијаном У добар час. Његова супруга била је глумица Мила Димитријевић рођ. Јовановић (1877-1972).

Miladin Svinjarev-Veličković - Matuseva rakija Novi Sad, parna stamparija Djordja Ivkovica, 1912. godine na 63. strane, naknadno prekoricena. Knjiga je odlicno ocuvana. Rođen je u Starom Bečeju 12.aprila 1877.godine. Otac Jaša bio je zidar i za njega se govorilo da je majstor za crkvene tornjeve. Osnovnu školu svršio je u rodnom mestu. Stipendista baroničine zadužbine postaje 1891.godine. Te godine počinje školovanje u novosadskoj gimnaziji da bi 1903.godine diplomirao na medicinskom fakultetu u Budimpešti. Potom odlazi u Beč na specijalističke studije iz oblasti akušerstva. Iz Beča dolazi u Novi Sad gde započinje svoju radnu karijeru. Vrlo brzo se pročuo kao dobar i ljubazan lekar i zbog toga je bio veoma omiljen. Šef Ginekološko-akušerskog odeljenja Državne bolnice u Novom Sadu je postao 1919.godine i na tom mestu ostaje sve do svoje smrti. Vrlo brzo rad na odeljenju je podigao na visok nivo za tadašnje uslove rada. U bolnici je carski rez isključivo radio primarijus dr Miladin Svinjarev Veličković. Svom prezime je 1923.godine dodao staro porodično prezime Veličković. Rođen je u Starom Bečeju 12.aprila 1877.godine. Otac Jaša bio je zidar i za njega se govorilo da je majstor za crkvene tornjeve. Osnovnu školu svršio je u rodnom mestu. Stipendista baroničine zadužbine postaje 1891.godine. Te godine počinje školovanje u novosadskoj gimnaziji da bi 1903.godine diplomirao na medicinskom fakultetu u Budimpešti. Potom odlazi u Beč na specijalističke studije iz oblasti akušerstva. Iz Beča dolazi u Novi Sad gde započinje svoju radnu karijeru. Vrlo brzo se pročuo kao dobar i ljubazan lekar i zbog toga je bio veoma omiljen. Šef Ginekološko-akušerskog odeljenja Državne bolnice u Novom Sadu je postao 1919.godine i na tom mestu ostaje sve do svoje smrti. Vrlo brzo rad na odeljenju je podigao na visok nivo za tadašnje uslove rada. U bolnici je carski rez isključivo radio primarijus dr Miladin Svinjarev Veličković. Svom prezime je 1923.godine dodao staro porodično prezime Veličković. Glazbeno prosvjetno društvo iz Tivta je imalo i pozorišnu sekciju. Ona je 1926.godine igrala dramu „U hipnozi“ od Miladina Svinjareva-Veličkovića. Predstava je odigrana u hotelu Soko. Igralo je devet glumaca, a gledaoci su bili oduševljeni predstavam. Predstava se igrala u okviru Velike društvene zabave koja je imala humanitarni karakter. Bio je i društveno aktivan. Osnivač je i prvi starešina Sokolskog društva u Novom Sadu; jedan je od osnivača Jugoslovenskog društva za borbu protiv raka; predsednik Lekarskog društva u Novom Sadu od 1924-1929.g; član književnog saveta Matice Srpske. Imao je vremana i za politički rad. Bio je član Srpske narodne radikalne stranke. Sa Jašom Tomićem 1910.godine dolazi u sukob te napušta stranku i osnova Srpsku narodnu stranku.Posle oslobođenja biran je poslanika Velike narodne skupštine i član Veća narodnog saveta. Kao dobrovoljac učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu. U vreme Prvog svetskog rata nalazio se na dužnosti upravnika vojne bolnice u Zaječaru i Boljevcu. U novembru 1926.godine primljen je u ložu Mitropolit Stratimirović. Umro je 2.juna 1929.godine. Smrt ga je zatekla u operacionoj sali u trenutku kada je nestalo struje.

Prvo izdanje iz 1956, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Bihorci : [roman] / Ćamil Sijarić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1956 Fizički opis 204 str. : slika autora ; 20 cm Zbirka Savremeni jugoslavenski roman ; 1 (Karton) Napomene Rječnik turskih riječi i provincijalizama: str. [205] Bilješka o piscu: str. [207]. Majstor priče kakav je bio Ćamil Sijarić, Sandžaklija, predstavnik južnoslavenske, crnogorske, bosanskohercegovačke i bošnjačke književnosti. Pripovjedač, prozaista lirskog narativa koji je svoj književni put počeo poezijom (njome i završio, ne dočekavši za života objavljivanje druge pjesničke zbirke), pisac koji je od svojih početaka uzburkao književnu scenu. Pojava njegovog prvog romana Bihorci (1956) izazvala je brojne reakcije. Roman je osvojio Jugoslovensku nagradu što je proizvelo cijeli niz pro i contra reakcija. Osporavali su je i smatrali nezasluženom. S druge strane, djelo je dočekano kao osvježenje, iskok iz poslijeratne književne angažiranosti, nešto potpuno drugačije. Ono što nije moglo biti osporeno jeste Sijarićevo pripovijedanje i opsjednutost pričom koja će u njemu postojati do kraja. Upravo je to ono što, uz sve manjkavosti, osvaja. U njegovom pripovijedanju prisutno je usmeno kazivanje, folklorni elementi, slikoviti prikazi ambijenta. Ne toliko posvećen stvaranju radnje koliko oslikavanju likova, karaktera, života i sudbina male, zabačene, seoske sredine. Oslikavanjem individualnih drama svojih likova on daje širu sliku zajednice iz koje je i sam ponikao. Sliku ljudi naviklih na surovi život, neprohodne puteve, ogrezlih u tradiciju i religiju, naučene obrasce ponašanja. Onih koji u tom planinskom, skučenom životu ne prezaju od malih strasti, sitnih računa i međusobnih trvenja. U bilješci žirija povodom dodjele nagrade za najbolji jugoslovenski roman stoji: Roman „Bihorci“ je izvanredno živopisna i životnom istinitošću duboko prožeta slika teške, srednjovjekovne zaostalosti jednog, u planinama zabačenog, vilajeta u Sandžaku, čime se ova pokrajina uvodi u književnost. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugara“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG20 (L)

U dobrom stanju! Retko u ponudi! Prvo izdanje!!! 1927. god Vladimir Fran Mažuranić (Novi Vinodolski, 26. ožujka 1859. - Berlin, 20. kolovoza 1928.) bio je hrvatski književnik. Sin je putopisca Matije Mažuranića. Životopis Nakon osnovne škole u rodnom mjestu, s uspjehom okončava četiri razreda realke u Zagrebu. Na očevo inzistiranje školovanje nastavlja u Pragu, u srednjoj tehničkoj školi. [1] Međutim, po naravi nemiran, ubrzo napušta tu školu i prelazi u Moravsku, gdje upisuje i privodi kraju husarsku časničku školu. Službuje u brojnim hrvatskim i slovenskim mjestima. Iz vojske je otpušten 1900., poradi kršenja stege, i od tada mu se za širu javnost zametnuo svaki trag. Rijetke kontakte održava samo s najbližom rodbinom. Umro je u Berlinu. Djela Lišće, Crtice Frana Mažuranića (1887., prijevod na njemački 1893.) Lišće i druga djela (izbor), u nakladi Društva hrvatskih književnika, 1916. Od zore do mraka (Matica hrvatska, 1927.) Mažuranić, Vladimir, hrvatski pravnik (Karlovac, 16. X. 1845 – Zagreb, 17. I. 1928). Pravo studirao u Beču, a završio na Pravoslovnoj akademiji u Zagrebu 1866. Radio u državnoj upravi, sudskoj i odvjetničkoj službi u Karlovcu i Ogulinu te bio predsjednik Banskoga stola (1898–1912). Redoviti član JAZU (1913) i njezin predsjednik (1918–21); počasni član Češke akademije znanosti, Poljske akademije znanosti i Učenoga društva u Lavovu u Ukrajini. Glavno djelo: Prinosi za hrvatski pravno-povjestni rječnik (I–X, 1908–22), u kojem je skupljena, obrađena i primjerima potkrijepljena pravnopovijesna rječnička baština hrvatskoga nazivlja iz pravnih i drugih povijesnih spomenika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije drze se na mrezicama, sve ostalo uredno! Pecat! Tvrdi originalni uvez, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya., knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina.Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Preveo Bogdan Bilbija The Metropolis Upton Sinclair Jr. (20.9. 1878 – 25.11. 1968), bio je plodni američki pisac koji je napisao preko 90 knjiga u brojnim žanrovima, a danas se smatra jednim od najboljih istraživačkih novinara u američkoj historiji. U svoje vrijeme je zagovarao socijalizam i iskazivao simpatije prema anarhizmu. Stekao je veliku popularnost u prvoj polovici 20. vijeka, za što posebnu zaslugu ima njegov roman The Jungle iz 1906. godine, koji se bavio stanjem američke mesne industrije i potakoao donošenjem Zakona o čistoj hrani i lijekovima i Zakona o mesnoj inspekciji godine 1906.[1] Arhivirano 2010-01-06 na Wayback Machine-u

Sjajna fotomontaža i omot nepoznatog autora iz 1940. godine u stilu omota koje je radio Pavle Bihalji. Roman. Prevod Ante Rojnić. Omot kao na slici, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Castro, Ferreira de, 1898-1974 Naslov Iseljenici : roman / Ferreira de Castro ; [preveo Ante Rojnić] Jedinstveni naslov Emigrantes. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : A. Velzek, 1940 Fizički opis 256 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rojnić, Ante Napomene Prevod dela: Emigrantes. Ferreira de Castro rodio se 24. svibnju 1808. u jednom selu sjevernoga Portugala. Oca je izgubio vrlo rano, te ostao siroče s čitavim jatom braće, ali bez sredstava. Baka mu je znala reći: „Ti treba da pođeš u Brazillju...“ U Braziliji je taj bijedni momčić morao da teškim radom napuni ne samo želudac, nego i sam steče svoje obrazovanje. Početak njegove karijere pada u seringal na rijeci Madeiri, gdje je proživio svoje mladenačke godine u znoju lica svoga. Kasnije je oslobodivši se kao nekim čudom iz zelenoga pakla postao novinski reporter, a zatim i književnik. Danas je neosporno priznat prvakom portugalskih romanopisaca a i širom je svijeta stekao zavidan glas, tako da ga pravom uvrštuju među prvake svjetske književnosti. Roman „Emigrantes“ (Iseljenici) priznat je remek djelom na tom području umijeća, a kao dokaz služi i to da je preveden na šest stranih jezika. Potanku studiju o životu i radiu De Castra donijeli smo u našem izdanju njegova romana „Kaučuk-zeleni demon“. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. MG30

Opis Model PBUC7500 Vrsta Powerbank Namena Prenosna baterija Napajanje 5V/1,5A Kapacitet 7500 mAh Deklaracija Tip i model PBUC7500 Naziv i vrsta robe Power bank Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Opis: 1. izdanje, Beograd 1925, meki povez, stanje vrlo dobro, str. 32, cirilica Izdavač: Zadruga štamparskih radnika Autor: Hamza Humo Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 — Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918—23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu `Adem Čabrić` snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Bibliografija: Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939. Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I—VI, Sarajevo 1976. KC

52238) BORBA ZA HUMANISTIČKU GIMNAZIJU i borba protiv nje , Jovan Turoman , Srpska kraljevska akademija Beograd 1895 , Dr Jovan Turoman (Uštica, Gornja Кrajina, 18. januar 1840 – Beograd, 20. avgust 1915) je bio srpski filolog i profesor latinskog i starogrčkog jezika. Radio je kao profesor Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu od 1864. do 1875. godine. Period od 1865. do 1873/1874. obeležen je političkim delovanjem Svetozara Miletića i podelama među profesorima i učenicima na njegove pristalice i protivnike. Po osnivanju Ujedinjene omladine srpske, Turoman je proglašen za jednog od od satelita Svetozara Miletića.U to vreme došlo je do odvajanja crkve od države, što je bitno uticalo na promene u političkim odnosima. Gimnazija je u to vreme prolazila kroz veoma težak period u kome se izborila da postane potpuna osmogodišnja gimnazija i da sačuva svoju autonomiju, ali je spala na svega devet profesora. Do svoje tridesetpete godine bio je podanik Habsburške monarhije.Na poziv srpske vlade 1875. preselio se u Beograd.zabran je za profesora na novoosnovanoj Кatedri za klasične jezike i književnost Filološko-istorijskog odseka Velike škole i tokom gotovo celog svog rada bio je i jedini profesor klasičnih jezika.Predavao je u periodu 1875—1891.24) latinski jezik i književnost i grčki jezik i književnost, a od 1892. do maja 1893. predavao je samo latinski, dok je za grčki izabran Luka Zima.Zajedno sa Mihailom Valtrovićem spada među istaknute pionire u proučavanju antičke prošlosti kod Srba. Grob mu se nalazi na Alamškom groblju u Novom Sadu. Glas XLVIII , pristupna beseda u akademiji, RETKOST , mek povez , format 16 x 23,5 cm , ćirilica, 35 strana

IZABRANE PESME LJUBIŠA JOCIĆ Srpska književna zadruga Beograd 1 9 8 1 KOLO LXXIV KNJIGA 491 Predgovor: ĐORĐIJE VUKOVIĆ 1. Izabrane pesme 2. San ili biljka (19309 3. Poema bez naslova (1934) 4. Sumorna pitanja (1940) 5. U zemlji Arastrata (1955) 6. Skriveni svetovi (1960) 7. Kurir na prozoru (1963) 8. Mesečina u terapaku (1975) 9. Koliko je sati (1976) 10. Nulti čas ........................................................ LJUBIŠA JOCIĆ punih 50 godina pisao i objavljivao poeziju, romane, priče i eseje, snimao dokumetarne, igrane i lutka-filmove, glumio i slikao. Jedna izuzetna i neverovatno /ž i v o p i s n a/ ličnost u zatvorenoj, patrijarhalnoj, beogradskoj sredini. Na jednom mestu Jocić kaže: `Podsmevali su mi se, ali ja sam uživao u onome što sam radio. Načinio sam krevet /k v a d r a t n i/, dao da se naPravi k v a d r a t n i jorgan, čaršav, sve što je potrebno za postelju u srazmeri tri metra sa tri. I u tom krevetu spavao sam sa onoliko žena koliko je u njemu moglo da stane. To je bila jedna divna klavijatura od ženskih nagih tela po kojoj sam ja svirao jednom /u d a r a lj k o m/ svake noći.`Jocićev život je bio oBeležen `etičko-seksualnim revoltom`, koji je nailazio na jak otpor u srpskoj kulturi patrijarhalno-pravoslavnoj... Jedno vreme priPadao nadrealistima... (Михајло Грушић) .......................................................... Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez 235 stranica NEKORIŠĆENO КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1981. Екстра за ПОКЛОН *********

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1930. god. 20. str Dr. Mirko Kus - Nikolajev - Nomadski motivi u Jugoslovenskoj seljackoj umetnosti Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

Opis Deklaracija Recenzije (0) Brend: PANASONIC Tip: Fiksni telefon Deklaracija Tip i model PANASONIC Fiksni telefon KX-TS 500 MXW Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik FLUTTO D.O.O. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Naslov: Naše finansije 1918-1925 Autor: Dr. Slavko Šećerov Izdavač: Beograd : Izdavačka knjižarnica Napredak Pismo: ćirilica Br. strana: 204 ; tabele Format: 22,5 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) izuzetno lepo očuvana imajući u vidu da je stara skoro 100 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. s tim što su po ivicama poprimili žućkastu boju od starosti i zbog kvaliteta papira upotrebljenog za štampu; korice su kao na slici, u dnu prednje strane su minimalno pohabane po ivici. Godina izdanja je 1926. a knjiga je štampana u štampariji `Jugoslavija` - Beograd, Brankova ul. br. 7. O autoru možete da pročitate ovde: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE_%D0%A8%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2 Slavko Šećerov (1888 – 1967), ekonomista i političar. Filozofski fakultet (prirodne nauke) završio u Beču, gde je doktorirao 1910. godine. Prešao je u Srbiju 1912. godine. Magistrirao je ekonomiju na Londonskoj ekonomskoj školi 1919. godine. Bio je poverenik agrarne reforme za Banat, Bačku i Baranju posle I svetskog rata i aktivan u finansijskim odborima kao višestruki poslanik. Radio je u ministarstvu finansija. Pisao je o uticaju ratova na privredu, o inflaciji u Jugoslaviji, smatrajući je rezultatom povećanja novčanog opticaja i nepovoljnog platnog bilansa, o agrarnoj krizi i ekonomskoj politici. Kritikovao je ministre finansija za deficite i analizirao agrarnu reformu i njene posledice. Finansije / Kraljevina SHS / Jugoslavija / 1918-1925 / Ekonomska politika Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arhitektura i Skulptura u Dalmaciji od početka IX do početka XV veka Crkve Autor: prof. Miloje M. Vasić Štampana je na srpskom jeziku. Izdavač: Izdavačka Knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1922. Miloje Vasić (Veliko Gradište, 3. septembar 1869 — Beograd, 4. novembar 1956) bio je srpski arheolog, profesor na Beogradskom univerzitetu i član SANU. Biografija Od 1896. do 1899. godine je studirao arheologiju u Berlinu i Minhenu. Diplomirao je kod profesora Furtvenglera. Iste godine se vratio u Srbiju gdje je predavao u Velikoj školi i na Filozofskom fakultetu od 1899. do 1941. godine, a potom, po završetku Drugog svjetskog rata opet od 1947. do 1955. godine. Arheološka istraživanja u Vinči je započeo 1908. godine. Neka svoja arheološka istraživanja je radio uz sponzorstva Ruskog carskog arheološkog instituta u Carigradu i Engleza ser Čarlsa Hajda. U periodu od 1932. do 1936. godine je objavio rezultate svojih obimnih istraživanja u monografiji „Preistoriska Vinča“ u četiri toma.[1] Za života je objavio preko 200 naučnih radova i smatra se ocem moderne srpske arheologije.[2] U mladosti se bavio likovnom kritikom. Smatra se jednim od najistaknutijih srpskih predstavnika humanističkih nauka.[2] Na osnovu iskopavanja praistorijskog lokaliteta u Vinči[3] došao je do zaključka da podunavska kultura potiče iz Sredozemlja (Egejska kultura) i prednje Azije, a ne iz nordijskih zemalja. Dopisni član SANU postao je 18. marta 1948, a redovni 27. maja 1952. Miloje Vasić je ubrojen u 100 najznamenitijih Srba u istoimenoj knjizi iz 1993. godine. Dana 20. aprila 2007. u Velikom Gradištu, rodnom mestu poznatog profesora, postavljena je spomen bista, ispred Velikogradištanske gimnazije. Po njemu je nazvana OŠ „Miloje Vasić” Kaluđerica. Vodio je prepisku sa nemačkim praistoričarem Gustafom Kosinom.[4] Nazivan je ocem srpske arheologije.

edicija KAIROS PROSVETA Novi Sad 1971 meke korice179 str odlično očuvana potpis autora retko u ponudi Domaja dodaje genealosku dimenziju prethodno napisanim i objavljenim elementima 1 i 2. Domaja je treca knjiga elemenata, mada bi mogla biti i prva, kao sto po svemu izgleda nece biti poslednja. Ovaj genealoski osvrt na dogadjeje pocev od pre 200 godina pa do danasnjih dana, bio je neophodan da bi se sve ono sto cini sadrzaj elemenata 1 i 2, kao i ono sto ce uslediti u buducem elementima, cistije i dublje upoznalo. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972).