Opis proizvoda • KVALITET: Visokokvalitetna Teracell maska za Samsung G780F - Galaxy S20 FE pruža izvanrednu zaštitu i dugotrajnost. • DIZAJN: Elegantan i moderan izgled maske savršeno se uklapa u tvoj svakodnevni stil. • MATERIJAL: Izrađena od laganih materijala, ova maska je izuzetno prijatna na dodir i neće dodati dodatnu težinu tvom telefonu. • PRECIZNOST: Precizno izrađena, maska savršeno pristaje tvom Samsung G780F - Galaxy S20 FE, omogućavajući lako pristupanje svim dugmićima i portovima. • ZAŠTITA: Otporna na svakodnevno habanje, maska štiti tvoj uređaj od ogrebotina, udaraca i prašine. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE? Teracell maska je pravi izbor za tebe. Ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu svojim elegantnim dizajnom. Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska je lagana i udobna za nošenje, a istovremeno robustna i izdržljiva. Precizna izrada osigurava da maska savršeno pristaje tvom telefonu, omogućavajući ti nesmetan pristup svim funkcijama bez potrebe za skidanjem maske. Zaštiti svoj uređaj bez kompromisa na stilu ili funkcionalnosti. Ova maska je dizajnirana da bude tvoj pouzdani pratilac kroz sve avanture koje ti život donosi, čuvajući tvoj telefon sigurnim i stilizovanim. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga Teracell maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE će ti biti zahvalan!

Upton Sinclair – Metropola Nolit, Beograd, 1929 209 str. meki povez, korice u lošijem stanju (v. slike), unutra dobro očuvano, potpis bivšeg vlasnika u vrhu najavnog lista, inače bez podvlačenja, pečata, pisanja, kompletno... PRVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU. Nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu od Pavla Bihalya, knjiga sadrži fotografiju autora, 199 str, stanje odlično, 13x19 cm Pavle Bihali, Bihali Pál Oprema Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Oprema Pavle Bihaly, nacrt za korice po Erichu Mendelsohnu. Izdanje Nolit 1929. godine. oštećenja.Ex Yugoslavia (1910-1945) avant – garde . Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Apton Bil Sinkler, autor romana sa socijalnim temama, političkih i socijalnih spisa. Dela: `Džungla`, `Metropola`, `Kralj ugalj`, `Džimi Higins`, `Kraj sveta`, `Između dva sveta`, `Aždajini zubi`, `Široka je kapija`, `Predsednikov agent`, `Svet koji treba osvojiti`, `Predsednička misija`. Preveo Bogdan Bilbija Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... KC (L)

JEZIK NAŠ NASUŠNI - Stanislav Vinaver (1952. godina) Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: MATICA SRPSKA Godina izdanja: 1952. Broj strana: 188 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Tekst podvlačen na par mesta. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac. Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije. Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.

U dobrom stanju, na koricama sitne fleke, kao na slici Ernest Bauer - Štampa evropskih velevlasti i Amerike Autor: Ernest Bauer Izdavač: Matica hrvatska Godina izdanja: 1940. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 110 Format: 17x12.5 cm Uvez: tvrdi Ernest Bauer rođen je u Zagrebu 1910. godine. U Zagrebu je zavšio pučku školu, gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Poslijediplomski studij je nastavio kao stipendist francuskog Ministarstva vanjskih poslova u Parizu i Strassbourgu. Službovaoje kao gimnazijski profesor u Varaždinu (1934.), Zagrebu (1935.) i Vinkovcima (1935.-1937.). Godine 1937. dobiva njemačku stipendiju (Alexander v. Humboldt-Stiftung), odlazi u Leipzig i doktorira filozofiju 1939. godine. Nakon povratka u Hrvatsku postaje ravnateljem njemačke novinske agencije `Europa-Press`. Nakon Simovićeva puča 1941. godine biva uhićen, ali dolaskom NDH oslobođen i imenovan pročelnikom Ureda za novinstvo Ministarstva za vanjske poslove. Nekoliko mjeseci poslije biva premješten za savjetnika i novinskog atašea u poslanstvu NDH u Bukureštu. Sljedeće godine vraća se ponovno u Zagreb i radi u različitim službama u Ministarstvu za vanjske poslove, između ostalog i kao pročelnik za germanske zemlje u političkom odjelu. Godine 1943. Bauer je imenovan docentom na slavistici na Sveučilištu u Zagrebu.[1] Od 1945. do 1954. godine živi u Austriji. Studirao je u Grazu i ovaj put doktorirao iz političkih znanosti (1948.). Nakon toga preselio se je u München, gdje je bio imenovan višim činovnikom njemačke savezne vlade i radio do umirovljenja, 1975. godine, otkad se više bavi publicistikom i znanošću. Bio je glavni urednik hrvatskog časopisa na njemačkom jeziku Kroatische Berichte u Mainzu, predsjednik Društva za proučavanje hrvatskog pitanja te vijećnik Hrvatskoga narodnog vijeća u New Yorku i predsjednik Hrvatskoga narodnog odbora u Münchenu. Bauer se desetljećima plodno bavio znanstvenim i publicističkim radom napisavši više od četiri stotine različitih rasprava i prikaza u brojnim publikacijama na hrvatskom, njemačkom, engleskom, francuskom, talijanskom i španjolskom jeziku. Brojna djela koja je zasebice objavio većinom su povijesno-političkog sadržaja, ali su protkana nedvojbenim literarnim crtama. Njihovi naslovi najbolje predočuju problematiku kojom se bavio. Današnja Njemačka, Zagreb, 1937. Štampa europskih velevlasti i Amerike, Zagreb, 1940. Hrvati u Tridesetgodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Novo lice Rumunjske, Zagreb, 1943. Die Entwicklung der Publizistik in Kroatien, Zagreb, 1944. Glanz und Tragik der Kroaten, Wien-München. 1969. Zwischen Halbmond und Doppeladler: 40 Jahre österreichischer Verwaltung in Bosnien und Herzegowina, Wien-München, 1971. Drei Leopardenkoepfe in Gold: Oesterreich in Dalmatien, Wien-München, 1973. Slava i tragika Hrvata, Wien-München, 1973. Joseph Graf Jellachich, Banus von Kroatien, Wien, 1975. (na hrv. jeziku Hrvatski ban Jelačić, München, 1981.) Aloisius Kardinal Stepinac. Ein Leben fuer Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit, Recklinghausen, 1984. Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz, 1985. (2. izd. 1986.; tal. izd. Boroevic il leone dell`Isonzo, Gorica, 1986., 2. tal. izd. 1987., 3. tal. izd. 2006., 4. tal. izd. 2010.[2]) Život je kratak san (sjećanja), München-Barcelona, 1987. Der letzte Paladin des Reiches. Stjepan pl. Sarkotić, Graz, 1988. (tal. izd. L`ultimo paladino dell`impero: il colonnello generale Stefan Sarkotić barone von Lovćen, Trst, 1989.[2]) Sjaj i tragika hrvatskog oružja, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

U dobrom stanju, osim mrlja na koricama, kao na slici Petrović Nјegoš, Petar II, 1813-1851 = Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Gorski vijenac : istoričesko sobitije pri svršetku XVII vijeka / sočinenije Petra Petrovića Nјegoša Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1940 Beograd : Zadruga Profesorskoga društva, 1940 Fizički opis LXV, 197 str. : autorove slike ; 19 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Zbirka Luča ; 37-38 Str. VII-XXXVII: Nјegoš / Božidar Kovačević Bibliografija: str. XL-LXV. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar, 1813-1851 -- `Gorski vijenac` `Ovo je treći komentar „Gorskoga vijenca“: prvi je Stjepana Mitrova Ljubiše (1868), a drugi M. Rešetara (1890; deseti put objavlјen i dopunjen 1940). Sem toga bilo je još nekih pokušaja tumačenja: Nepoznatoga (v. Jedan rani komentar G. v. od D. Vuksana, Prilozi P. Popovića 1936, `s. 299); takođe od Nepoznatoga, po Rešetaru, u izdanju Braće Popovića (1901) i U. Džonića, opet po Rešetaru (ženevsko izdanje 1917), a izgleda da je posle smrti moga neprežalјenoga školskoga druga i odličnoga znaoca Njegoševa jezika Dra Danila Vušovića ostala znatna građa za komentar koji je pok. Vušović nameravao da objavi (v. Sjećanje na. Dr. D. Vušovića, od LJ. Nikčevića, Slobodna misao, 12. maj 1940). Iz razgovora sa prof. Stankom Perunovićem (kome blagodarim što je usrdno pratio ovaj moj rad) doznao sam da je porodica Vušovićeva zamolila jednog njegovog zemlјaka da taj komentar sredi, te će po svoj prilici i Vušovićev rad biti objavlјen, što će svakoga, koji ga je poznavao, radovati. Svoja tumačenja ja sam radio, uglavnom za jugoslovensku omladinu i za šire redove čitalaca. Kao nastavnik video sam da i najbolјi učenici često ne razumeju stihove koji se čine jasni, pa sam se stoga trudio da ukratko i jasno objasnim sve što sam mislio da treba objašnjavati čitaocu obična obrazovanja. Prirodno je što sam se često slagao sa g, Rešetarem koji se pedeset godina bavi Nјegošem i kome neka je za to svaka slava, čast i hvala. Ali hotimičio nisam išao za njim, pa ako se na nekim mestima slažemo to je proizišlo iz same suštine stihova koji se drukčije nisu mogli ni razumeti nego kako su ih dosadašnji komentatori shvatili. Ali ima dosta stihova koje sam protumačio drukčije ili kojima sam ja jedini tumač, jer su ih raniji komentatori obilazili ili previđali. Danteovu „Božansku komediju“ tumačili su mnogi, i svaki je komentar koristio kojom novinom, pa se nadam da će i moja tumačenja olakšati čitanje i razumevanje „Gorskoga vijenca“. Namenjujući ga omladini i narodu, ja sam ga podelio na pojave radi lakšeg shvatanja, a uvod o životu i radu Nјegoševu dao sam u krupnim crtama, bez naučnoga balasta, da bi bio jasniji i čitlјiviji. Za one čitaoce koji hoće dublјe da proučavaju Nјegoša dodajem bibliografske beleške. Bilo bi ih mnogo više da se nisam ograničio na spise i građu o Nјegošu kao pesniku, vladaru i čoveku; i tako shvaćene, one su ipak dopuna ranijIm podacima (Dragović M. Pokušaj za bibliografiju C. G. Cetinje 1892; Chotch P. La Bibliografia del Montenegro. PHM 1925; Durkowicz- Jakszicz L. Petar II Petrović-Njegoš. Varšava 1938, c. XV-XXXII). Nјegoševa sva dela po hronološkom redu postanka popisao je D. Vušović (Cjelokupna djela P. II P. Nјegoša. Drugo izdanje. B. 1936; s. XI); ja ih zbog toga ovde neću navoditi.`

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža odličnu zaštitu tvog Xiaomi Redmi Note 12 4G telefona od udaraca, ogrebotina i prašine. • DIZAJN: Unikatni ljubičasto-sivi Rainbow Spring dizajn daje tvom uređaju moderan i atraktivan izgled. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnog i izdržljivog materijala koji garantuje dugotrajnost i očuvanje izgleda maske. • PRISTUP: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska se savršeno uklapa na tvoj Xiaomi Redmi Note 12 4G. Zaštiti svoj Xiaomi Redmi Note 12 4G i istakni se u masi sa TERACELL Maskom Rainbow Spring. Ova maska nije samo funkcionalna, već i stilski doprinosi tvom svakodnevnom izgledu. Ljubičasto-sivi dizajn dodaje dašak elegancije i originalnosti, dok istovremeno štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. Izrađena od materijala visokog kvaliteta, TERACELL maska obećava dugotrajnost i otpornost na habanje. Ne brini više o ogrebotinama ili udarcima koji mogu oštetiti tvoj telefon. Sa ovom maskom, tvoj Xiaomi Redmi Note 12 4G će izgledati kao nov, dan za danom. Praktičnost je takođe na visokom nivou. Zahvaljujući precizno izrađenim izrezima, svi portovi i dugmad su lako dostupni. To znači da nećeš imati nikakvih smetnji prilikom korišćenja kamere, punjenja ili slušanja muzike. Maska se savršeno uklapa, a tvoj telefon ostaje funkcionalan i zaštićen. Instalacija maske je brza i jednostavna. Bez obzira da li si često u pokretu ili voliš često da menjaš maske, TERACELL Rainbow Spring će ti omogućiti da to radiš bez muke. Uzmi svoju masku danas i daj svom Xiaomi Redmi Note 12 4G telefonu zaštitu koju zaslužuje uz dodatak stila koji se ne može ignorisati.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Wiko Y61 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost tvog Wiko Y61 telefona. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Maska efikasno štiti tvoj uređaj od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRILAGOĐAVANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Wiko Y61, ova maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen bez kompromisa na izgledu. Ako tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Wiko Y61 telefon, ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od materijala koji garantuju dugotrajnost, ova maska će biti tvoj telefonov najbolji saputnik. Njen moderan dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i pretvara u modni dodatak koji se lako uklapa u sve tvoje kombinacije. Preciznost izrade je ključna, a ova maska to potvrđuje savršeno izrađenim otvorima za kamere i tastere koji omogućavaju nesmetano korišćenje tvog telefona. Ne moraš više da brineš o mogućim oštećenjima od svakodnevnog korišćenja; tvoj Wiko Y61 će biti zaštićen od grebanja i neočekivanih padova. Uz idealno prilagođavanje, ova maska obezbeđuje da tvoj telefon ostane siguran u svakom trenutku. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj uređaj zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj Wiko Y61 na elegantan i efikasan način. Naruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti! Vidi još informacija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Dr Aleksandar V. Solovjev - Postanak i značaj Dušanova zakonika, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1931 godine Mek povez. 31 strana Aleksandar Vasiljevič Solovjev (rus. Александр Васильевич Соловьёв; Kališ, 18. septembar 1890 — Ženeva, 15. januar 1971) je bio slavista, istraživač Dušanovog zakonodavstva, bogumila, heraldike, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i u Sarajevu.[1] Biografija Otac Vasilij Fjodorovič Solovjev bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, gde je Aleksandar proveo detinjstvo i stekao osnovno i srednje obrazovanje. 1912. diplomirao je pravne nauke na Univerzitetu u Varšavi, 1914. je postao docent. Potom odlazi u Moskvu za asistenta. 1915. završio je Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorsku disertaciju o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije, koju nije stigao da odbrani i koja je izgubljena. Posle Oktobarske revolucije prihvatio je poziv Teodora Taranovskog da dođe u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu. Počeo je da sprema novu doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Stefana Dušana i odbranio je 1928. Na fakultetu je predavao Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. 1930. izabran je za vanrednog, a 1935. za redovnog profesora univerziteta, ali je čekao do 1937. da izbor bude potvrđen. Godine 1925. oženio se Natalijom Rajevskom, koja je takođe bila ruska emigrantkinja. Dobili su najpre jednu ćerku koja je umrla kao beba i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a 1933. su dobili i sina Aleksandra. Bili su sprijateljeni sa profesorom Georgijem Ostrogorskim, sa kojim su živeli u istoj ulici. Posle Drugog svetskog rata kao nepodoban nije smeo više da predaje na Beogradskom univerzitetu. Pozvali su ga na Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za dekana. Uhapšen je 1949. posle rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst ove rezolucije. Uhapšena je i njegova supruga Natalija. Istraga je u Sarajevu trajala šest meseci. Potom je oteran u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Njegova supruga je posle šest meseci istrage puštena na slobodu usled nedostatka dokaza, a za to vreme njihov maloletni sin Aleksandar bio je sam. Solovjev je 1951. godine osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već bio izdržao. Prilikom suđenja pozvao se na oficirsku reč oficira koji ga je saslušavao i kome je priznao da je primio tekst rezolucije, ali da ga je odmah i uništio zbog mogućih problema. Posle tog suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti zemlju. Otišao je sa porodicom u Ženevu. Nakon mnogo komplikacija 1955. godine biva izabran za profesora slovenskih jezika i ruske literature na Univerzitetu u Ženevi. 1961. godine nasleđuje prof. Karcevskog na katedri za slovensku književnost i postaje profesor honoris causa. 1960—1962. u Lozani objavljuje francuske prevode sabranih dela Dostojevskog i Tolstoja. Bavio se heraldikom i 1967. bio je primljen u međunarodnu akademiju za heraldiku (Académie internationale d`héraldique). Bio je jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena. Objavljivao je radove o vizantijskoj i slovenskoj heraldici, ilirskim grbovnicima i poreklu srpskog grba. Umro je 15. januara 1971. u Ženevi, gde je i sahranjen. Sin Aleksandar Aleksandrovič Solovjev radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Стеван Симић (Кратово, 9. мај 1882 — Скопље, 25. јун 1962) био је српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији. Школовање Родио се у Кратову 1882. године. Основну школу завршио је у месту рођења а гимназију у Солуну и Цариграду.По завршеној гимназији био је учитељ у селу Тураљеву код Кратова. Одлази 1902. године на студије географије, етнографије и историје у Београд, где дипломира 1906. године на Филозофском факултету код чувеног географа Јована Цвијића. Члан четничкога покрета Веома брзо упознао се са оснивачима Српске одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан револуционарнога одбора. Био је активан члан српске четничке организације, користан као добар познавалац прилика у Јужној Србији и Македонији. Од 1906. до 1912. године био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Показао се као ревносни професор, добар предавач који се уз пут бавио писањем, пре свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Македонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области наводно пропао је током Првог светског рата. Боравио је под бугарском окупацијом прикривен у Скопљу. За време Првог светског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди. Након Првога светскога рата После рата био је директор гимназија у Велесу (1920-), Охриду и Призрену, награђиван као управник најбољих школских установа у држави.Због неслагања са партијским котеријама пензионисан је 1929. године, након чега је изабран за народног посланика Кратовског среза. Био је 1931. године уредник бановинског службеног листа у Скопљу. Касније је присталица режима, политичар посланик владајуће ЈНС па ЈРЗ 1936-1938. године. По почетку Другог светског рата враћа се у Београд где остаје до краја рата. Након рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац, због чега је трпео разне притиске. Разочарао се и у Србију, због њене све веће незаинтересованости за Србе у Јужној Србији. Као пензионер написао је Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године.Умро је у Скопљу јуна 1962. године, у великој беди.Његова заоставштина похрањена у архиву САНУ представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији. Научни рад Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: `Босна и Херцеговина` (1909), `Наши писци и преписивачи од 14. до 18. века` (1911), `Лесновски манастир Св. Гаврила` (1913), `Историја Кратовске области` (1914), `Срби и Бугари у прошлости и садашњости` (1918), `Велешки манастир Св. Димитрија` (1923), `Охрид` (1925), и други. По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Објавио је 1940. године `Кратовске куле`, а 1955. године `Кундинско језеро`, затим `Злетово` (1955), `Кратово` (1957). По Јовану Трифоноском: Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је то изгледало. Дела Историја кратовске области, Београд 1914. Комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912 Stevan Simić - TEŠKA ISKUŠENJA U CARSTVU DEMONA - Skoplje, 1933. Štamparija ` Južna Srbija ` - Skoplje Format: 21,1 x 15,2 cm Broj strana: 24 Zacepljena zadnja korica 0,6 cm.Solidno za godine ... Pogledajte uveličane slike, pitajte... Slanje posle uplate na račun - postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može i vrednosnim pismo-poštarina u zavisnosti od vrednosti... Preporučena tiskovina na rizik kupca... 2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski poratni roman Vladimir Germanovič Lidin (Lidin, Vladimir Germanovič, Moskva, 3. veljače 1894. - 1979.) bio je ruski književnik i memoarist. Lidin je rođen kao Vladimir Gomberg u ruskiiziranoj židovskoj obitelji u Moskvi. Njegov otac je bio vlasnik izvozne tvrtke. Pohađao je Institut za orijentalne jezike Larazev i Moskovsko sveučilište, gdje je 1915. diplomirao pravo. Zahvaljujući nadahnuću ruskim neorealistima i zapadnim piscima kao što je Guy de Maupassant, objavio je svoju prvu kratku priču 1908. godine, a do 1912. je surađivao s pričama za različite časopise i novine. Godine 1916. objavio je svoju prvu zbirku proze, pod nihilističkim naslovom `Tryn-trava`, što u prijevodu znači `ništa nije važno`.[1] Tijekom Prvog svjetskog rata Lidin se borio na istočnom bojištu. Tijekom ruskog građanskog rata, koji je uslijedio, pridružio se Crvenoj armiji i služio u istočnom Sibiru. Njegovo iskustvo u tim sukobima poslužilo je kao inspiracija za dvije zbirke kratkih priča koje su objavljene 1923.: Daily Humdrum i Tales of Many Days. Nakon rata mnogo je putovao zapadnom Europom i Bliskim istokom, prije nego što se vratio u Moskvu, gdje je postao jedan od najvidljivijih sovjetskih pisaca 1920-ih. U tom razdoblju objavio je oko 20 knjiga, uključujući kratku i dugu beletristiku, putopisnu literaturu i eseje. Njegov veliki međunarodni proboj dogodio se 1931., kada je njegov roman Otpadnik iz 1927. objavljen na engleskom i nekoliko drugih europskih jezika i donio mu je međunarodno priznanje. U Sjedinjenim Državama roman je objavljen 1932. pod naslovom `Cijena života`.[2] Za to vrijeme toliko je putovao da se smatralo da je `djelomično boravio u inozemstvu`.[3] Njegov stil pisanja postao je moderniji 1930-ih, a društvena poruka njegova pisanja postala je očitija. Njegova najpoznatija djela iz tog razdoblja bila su Vrijeme ribarstva (1930.), O Dalekom istoku (1932.) i roman Veliki, ili Pacifik (1933.), napisan nakon putovanja na Daleki istok i svi posvećeni izgradnji novi život na istočnoj granici Rusije.[4] Nakon ulaska Rusije u Drugi svjetski rat, Lidin je između 1941. i 1942. radio kao ratni izvjestitelj za ruski dnevnik Izvestia, dokumentirajući prvu godinu njemačke invazije u zbirci eseja objavljenoj pod nazivom Zima 1941. [5]. Tijekom tog vremena napisao je i esej pod nazivom `Talnoe`, o istrebljivanju Židova od strane nacističke vojske u Ukrajini, koji je uvršten u Crnu knjigu: Nacistički zločin protiv židovskog naroda, zbirku svjedočanstava i iz prve ruke izvještaji o perpetuaciji holokausta, koji su korišteni kao dokaz tijekom Nürnberškog procesa, ali nikada nisu bili objavljeni u Sovjetskom Savezu.[6][7][8] Nezadovoljstvo Josipa Staljina jednom od njegovih reportaža učinilo je da Lidin padne u nemilost sovjetskih vlasti. Bio je degradiran na mjesto u regionalnim vojnim novinama i između 1943. i 1946. tamo nije imao objavljene radove, što je značajan nedostatak u njegovom inače plodnom i stalnom radu. Tek kasnih 1940-ih ponovno je mogao objaviti svoje djelo. Osim ranijih spisa koji su tek sada objavljeni – što je najvažnije, romana Izgnanstvo, koji se bavi prve dvije godine nacističke invazije, napisan 1942. i objavljen 1947. – njegovi su spisi uglavnom bili konformistički. Nakon Staljinove smrti, ponuđen mu je niz istaknutih pozicija u Savezu sovjetskih pisaca i predavao je na Književnom institutu Maksima Gorkog. 1957. objavio je književne memoare Ljudi i susreti. Nastavio je pisati i objavljivati ​​do kraja života.[1][6] Umro je 1979. u Moskvi u dobi od 85 godina. Obnovljeni interes za njegov rad u postsovjetskom razdoblju doveo je do toga da su njegove neobjavljeni bilježnice iz 1970-ih objavljene 1991. godine....

Opis proizvoda • KVALITETAN MATERIJAL: Izrađen od izdržljivog i fleksibilnog materijala, ovaj kabl je dizajniran da izdrži svakodnevnu upotrebu bez oštećenja. • BRZI PRENOS PODATAKA: Uživaj u brzom prenosu podataka zahvaljujući USB Type C konekciji koja omogućava brzinu do 10 Gbps. • UNIVERZALNA KOMPATIBILNOST: Poveži bilo koji uređaj sa Type C ulazom bez brige o kompatibilnosti. • PUNJENJE BEZ ČEKANJA: Podržava Power Delivery (PD) tehnologiju za brzo punjenje tvojih uređaja, štedeći ti vreme. • DUŽINA KABLA: Dva metra dužine pružaju dovoljno prostora da udobno koristiš svoje uređaje dok se pune ili prenose podaci. Tražiš pouzdan i brz način za povezivanje tvojih uređaja? Ovaj kvalitetan Data kabl PD Type C na Type C je savršen izbor. Sa dužinom od 2 metra, pruža ti slobodu da koristiš svoj uređaj dok se puni ili prenosi podatke, bez ograničenja koja nameće kraći kabl. Zahvaljujući naprednoj tehnologiji, ovaj kabl podržava brzo punjenje i prenos podataka, što znači da ćeš manje vremena provoditi čekajući da se tvoj uređaj napuni ili da se podaci prenesu. Bez obzira na to da li prebacuješ fotografije, filmove ili velike datoteke, sve će biti gotovo u tren oka. Kompatibilnost sa različitim uređajima je još jedna prednost ovog kabla. Bez obzira na to koji uređaj koristiš, ako ima Type C ulaz, možeš biti siguran da će ovaj kabl raditi bez problema. To znači da ne moraš kupovati različite kablove za različite uređaje – ovaj kabl je sve što ti je potrebno. Ne dozvoli da te kratki i nekvalitetni kabli uspore. Izaberi ovaj Data kabl PD Type C na Type C i osiguraj da tvoji uređaji rade na najbolji mogući način. Klikni i naruči odmah – tvoj pouzdan partner u svetu tehnologije te čeka!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Samsung A426F Galaxy A42 je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji dopunjuje izgled tvog uređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez ometanja korišćenja uređaja. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Samsung A426F Galaxy A42 od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A426F Galaxy A42, važno je da imaš masku koja ne samo da štiti tvoj uređaj, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Ova maska je kreirana sa pažnjom prema detaljima, obezbeđujući da svaki aspekt tvog telefona ostane dostupan i funkcionalan. Precizni izrezi omogućavaju lako korišćenje svih tastera i kamera, dok moderni dizajn čini da tvoj uređaj izgleda stilizovano i sofisticirano. Zahvaljujući kvalitetnim materijalima, ova maska pruža pouzdanu zaštitu od svakodnevnih izazova, poput grebanja i slučajnih padova. Tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan znajući da je tvoj uređaj siguran. Idealno pristajanje maske za tvoj Samsung A426F Galaxy A42 znači da nema klizanja ni pomeranja - tvoj telefon ostaje na mestu, siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš se osloniti na ovu masku da će tvoj uređaj ostati u savršenom stanju. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj i istovremeno mu daš moderan izgled. Poruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG81 (N)

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG76

Kao na slikama Prelepa ilustracija na koricama Knjiga je kompletna Piše sveska 3 jer je izlazila u numerisanoj ediciji 1924. Protekcija je Nušićeva komedija nastala tokom njegovog izdržavanja kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu, a zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana. Posluživši se tamo jednom naivnom laži, osetio je na sopstvenoj koži kako protekcija u životu može da pomogne, te je napisao ovo dramsko delo baveći se baš tim motivom, kombinujući ga sa temom dobre udaje. Galerija likova i nušićevska komedija nesporazuma nasmejaće vas do suza. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Branislav Nušić Branislav Nušić 1904.jpg Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića. Puno ime Alkibijad Nuša Nadimak Ben Akiba Datum rođenja 20. oktobar 1864. Mesto rođenja Beograd, Kneževina Srbija Datum smrti 19. januar 1938. (73 god.) Mesto smrti Beograd, Kraljevina Jugoslavija Nacionalnost Srbin Škola Velika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu) Supružnik Darinka Đorđević Deca Strahinja Ban, Margita, Olivera[1] Roditelji Đorđe (Georgijas) Nuša Ljubica Nuša[2] Najvažnija dela Gospođa ministarka Sumnjivo lice Narodni poslanik Retorika Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla Potpis Zvanični veb-sajt https://nusicfondacija.rs/ Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Privatni život Uredi Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[25] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[25] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[26] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[27] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[25] Odlikovanja Književna dela Uredi Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije Uredi „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[30] `Svinja` (1935)[31] „Dr“ (1936)[32] „Pokojnik“ (1937)[33] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[34]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[35]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani Uredi „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [36] Autobiografska proza Uredi „Autobiografija“ (1924) Drame Uredi „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Uredi Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije Uredi „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici Uredi „Retorika“ Putopisi Uredi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti U popularnoj kulturi Uredi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[37] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[38][39] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[40] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[43][44] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[45][46] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[47] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[48] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[49] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[50] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[51] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[52] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[53][54] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[55][56] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[57] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[58] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [59][60] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[61] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Avant-garde design avangardni dizajn omoti korice knjiga avangardne ilustracija avantgarde

LJUBIŠA STEFAN MITROV (Budva, 29.02.1824 — Beč, 11.11.1878) Ljubiša Stefan Mitrov rodio se u Budvi poslednjeg dana meseca februara, 1824. Otac Ljubišin Mitar, proveo je gotovo sav svoj vek na moru; a Ljubiša, kod dobre majke, bio se je razmazio tako da, do svoje četrnaeste godine, još gotovo ni azbuke nije znao! Tek kad mu otac umre, Stevan se seti da mu mnogo treba, pa navali učiti se samoučki i, za nekoliko godina, toliko se spremi da je, godine 1843, već bio općinski sekretar u Budvi, a godine 1848 vidimo ga kao kandidata za bečki sabor (Reichstag). Posle je bivao na dalmatinskom saboru, u Zadru; u deputaciji dalmatinskoj, u Zagrebu; i u carevinskom veću, u Beču, čak do godine 1878. Radeći i boreći se po tim burnim skupštinama, Ljubiša je dospevao baviti se i knjigom srpskom. Godine 1862, štampao je, u Narodnom Listu, nekoliko prevedene satire; posle je preveo i Horacija `Hvale seljačkoga života`, pa je, u `Dubrovačkom Zabavniku`, štampao Smrt Ugolinovu, iz Danta. Tek iza tih prevoda, počeo je raditi sam iz svoje glave, i, posle nekolike godine, dao je čitaocima ove priče: 1. Lažni car Šćepan Mali; 2. Kanjoš Macedonović; 3. Pop Andrović; 4. Prodaja Patrijare Brkića; 5. Krađa i prekrađa zvona; 6. Prokleti Kam; 7. Skoči-djevojka; 8. Gorde, ili kako Crnogorka ljubi. Najposle 9. Pričanja Vuka Dojčevića. Te su priče došle srpskim čitaocima kao neka neobična novina, sa svim iznenada. Lepi stvorovi žive uobrazilje, priče ove doneše neznano dotle bogastvo srpskoga jezika, i gipkost srpske besede! I Ljubiša, u politici i dotle krupan sin kršne Boke, ovim svojim književnim delima, zauzme jedno od prvih mesta među srpskim književnicima! Ljubiša umre u Beču 11 novembra, 1878, i ukopan bi u mestu svoga preminuća. Docnije su kosti njegove izvađene, prenesene u Boku, i sahranjene u mestu rođenja njegova. prosveta 1949 broširani povez manji format odlično očuvana(odvojile se korice)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka pripovedaka Juliusz Kaden-Bandrowski (24. veljače 1885. u Rzeszówu - 8. kolovoza 1944. u Varšavi) bio je poljski novinar i romanopisac. Između 1933. – 1939. bio je glavni tajnik prestižne Poljske akademije za književnost (Polska Akademia Literatury) u Drugoj Poljskoj Republici. Juliusz Kazimierz Kaden-Bandrowski studirao je klavir na konzervatorijima u Lwówu, Krakówu i Leipzigu. Dok je studirao u Bruxellesu, svoje je interese prebacio na filozofiju. Tijekom Prvog svjetskog rata služio je kao pomoćnik Józefa Piłsudskog i kao kroničar Prve brigade poljskih legija. Godine 1907. počeo je raditi kao dopisnik poljskog tiska. Nakon Prvog svjetskog rata povezao se sa skupinom poljskih eksperimentalnih pjesnika Skamander osnovanom 1918., a 1933. pridružio se Poljskoj akademiji književnosti. Tijekom Drugog svjetskog rata, Kaden-Bandrowski je odbio napustiti Varšavu koju su okupirali Nijemci, u koju se preselio tijekom Interbelluma. Sudjelovao je u podzemnoj nastavi i držao sate glazbe. Gestapo ga je uhitio i ispitivao. Umro je 8. kolovoza 1944., tjedan dana nakon Varšavskog ustanka. Njegovi romani pokazuju prodorne uvide i vjernost činjenicama; bihevioristički i ekspresionistički elementi; te zapanjujuće neobične kombinacije raznolikih stilova i književnih tehnika. Obitelj Kaden-Bandrowski je bio sin Juliusza Mariana Bandrowskog i njegove supruge Helene, rođene Kaden. Juliuszov brat bio je Jerzy Bandrowski (1883–1940), novinar, romanopisac i prevoditelj s engleskog na poljski. Bio je član Poljske reformirane crkve. Od supruge Romane, rođene Szpak (1882–1962; imala je sina Kazimierza Lewińskog, inženjera koji je diplomirao na Pariškoj politehnici, iz prvog braka), Kaden-Bandrowski je dobio sinove blizance: Andrzeja (1920–43), potporučnik domobranske vojske koji je poginuo u akciji u Varšavi u lipnju 1943.; i Paweł (1920–44), poručnik domobranske vojske koji se borio u Varšavskom ustanku i pao u četvrti Czerniaków u varšavskoj četvrti Mokotów 15. rujna 1944. Juliusz Kazimierz Kaden-Bandrowski i njegovi sinovi pokopani su na protestantskom reformiranom groblju u Varšavi.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Tvoj iPhone 14 Pro zaslužuje najbolju zaštitu. TERACELL maska sa Shining Line dizajnom čuva tvoj telefon od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog uređaja sa crnom TERACELL maskom. Sjajna linija dodaje sofisticiranu notu, a tanki profil ne narušava originalni oblik telefona. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska pruža izdržljivost i dugotrajnost, a istovremeno zadržava lakoću i udobnost pri držanju. • PRISTUP: Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a su lako dostupni zahvaljujući precizno izrezanim otvorima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica. • INSTALACIJA: Postavljanje maske je brzo i jednostavno. Bez obzira da li si često u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj iPhone 14 Pro siguran i zaštićen. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Pro, ne želiš praviti kompromise. TERACELL maska za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez žrtvovanja stila. Elegantna crna boja sa sjajnom linijom daje tvom telefonu jedinstven izgled, dok tanki dizajn osigurava da se lepota tvog iPhone-a ne skriva. Izrađena od premium materijala, ova maska je otporna na svakodnevno habanje i pruža pouzdanu zaštitu od neželjenih ogrebotina i udaraca. Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim portovima i funkcijama, tako da možeš koristiti svoj telefon bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je intuitivna i ne oduzima puno vremena, što znači da ćeš brzo i lako osigurati svoj uređaj. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj iPhone 14 Pro zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj iPhone 14 Pro sa stilom. Izaberi TERACELL masku za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna i budi siguran da je tvoj telefon zaštićen u svakom trenutku.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P50 Pocket telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: RUFF Carbon maska dolazi u elegantnom crnom dizajnu, koji tvom uređaju daje moderan izgled, a istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je maska dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere ili bilo koje druge funkcije tvog telefona. • ZAŠTITA: Otporna na udarce, ova maska apsorbuje udarce i štiti tvoj telefon u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska ne zahteva nikakve dodatne alate, a savršeno pristaje tvom Huawei P50 Pocket, obezbeđujući čvrsto i sigurno prianjanje. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P50 Pocket telefona, TELEMPIRE RUFF Carbon maska je izbor koji se ističe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i elegantan izgled koji se neće izgubiti u masi. Sa ovom maskom, tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan. Dizajnirana sa pažnjom, ova maska neće ometati upotrebu tvog telefona, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš sve njegove funkcije. Precizni izrezi i tanki profil čine da je korišćenje telefona sa maskom jednako prijatno kao i bez nje. Zaštita koju pruža RUFF Carbon maska je neprocenjiva. Otporna na udarce, ona je kao štit koji čuva tvoj telefon od neželjenih oštećenja. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P50 Pocket siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga TELEMPIRE RUFF Carbon maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj zaštićen. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P50 Pocket.

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Malo se izvitoperila knjiga zbog loseg polozaja na polici, nista strasno! Stranice jos uvek ne rasecene! GROF KOLER od Mite Kostića GROF KOLER KAO KULTURNOPROSVETNI REFORMATOR KOD SRBA U UGARSKOJ U XVIII VEKU SRPSKA KRALJEVSKA AKADEMIJA - Beograd 1932. god. 206 str. ( 24 x 16 cm ) Dimitrije Kostić − Mita (Sremska Mitrovica, 4. mart 1886 — Beograd, 11. april 1980), akademik, istoričar, univerzitetski profesor, direktor Istorijskog instituta u Beogradu. Osnovnu školu završio je u Sremskoj Mitrovici 1897., a gimnaziju u Sremskim Karlovcima 1905. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču, gde je i doktorirao 1909. sa disertacijom Einflüse der Staatsbehörden durch die Kurzbeckşche Buchdruckerei auf das serbische Geistesleben im XVIII-ten Jahrhundert. [1] Od 1910. do 1920. radio je kao profesor u karlovačkoj gimnaziji. Aprila 1921. godine izabran je od strane Beogradskog univerziteta u zvanje docenta za narodnu istoriju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Za vanrednog profesora izabran je 1923., a za redovnog 1932. godine. Od 1938. do 1941. godine obavljao je i dužnost dekana fakulteta. Bio je aktivni član Skopskog naučnog društva od 1921., a od 1938. do 1941. njegov predsednik i urednik časopisa Glasnik Skopskog naučnog društva. [2] Po izbijanju Drugog svetskog rata prešao je u Beograd, ostavivši u Skoplju svoju bogatu ličnu biblioteku, mnoštvo arhivskih ispisa i celokupnu ličnu prepisku sa mnogim poznatim naučnicima, poput Konstantina Jirečeka, Vatroslava Jagića, Jovana Radonića. Iako je penzionisan posle oslobođenja 1945. godine, Kostić je i dalje ostao aktivan. U Srpskoj akademiji nauka sarađivao je sa Istorijskim i Etnografskim institutom, Odeljenjem za društvene nauke i Odeljenjem za literaturu i jezik. Bio je i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu i Mađarskog istorijskog društva u Budimpešti.[3] Od 1954. do 1956. godine predavao je Nacionalnu istoriju novog veka na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Juna 1955. izabran je za dopisnog, a decembra 1963. za redovnog člana SANU. U martu 1958. postavljen je za direktora Istorijskog instituta SANU. Tu dužnost je obavljao do 1961. godine.[3] Na predlog Beogradskog univerziteta 1961.odlikovan je Ordenom rada sa crvenom zastavom prvog stepena. Sahranjen je u Sremskim Karlovcima. Istoriografski rad Mita Kostić se pretežno bavio istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji, ali i drugim temama vezanim za nacionalnu i opštu istoriju. Od preko 120 njegovih radova, najveći deo se odnosi na istoriju Vojvodine 18. veka. Prve radove objavio je 1908. i 1909., u časopisu Brankovo kolo a zatim u Srpskom književnom glasniku i Archiv für slavische Philologie 1914. Po prelasku iz Karlovaca na fakultet u Skoplju 1921., Kostić je u narednih nekoliko godina objavio petnaestak zapaženih radova, među kojima se ističe studija Srpska naselja u Rusiji: Nova Srbija i Slavenosrbija objavljena 1923. u izdanju SANU, a koja govori o velikoj migraciji Srba krajem 18. veka i njihovoj novoj naseobini. U periodu od 1931—1941. godine, objavio je još tridesetak naučnih radova u kojima se uglavnom bavio istorijom Vojvodine 18-tog veka i Srbije u austro-turskim ratovima, kao i istorijom Stare Srbije u 19. veku. Njegova studija Grof Koler kao kulturno-prosvetni reformator kod Srba u Ugarskoj u 18. veku objavljena 1932. predstavljala je izuzetno i originalno naučno delo u kome su prikazane kulturno-prosvetne reforme Marije Terezije, proces širenja zapadnoevropske kulture na Srbe i njihovog društvenog i političkog prilagođavanja životu u monarhiji. Posebno mesto u njegovom stvaralačkom opusu predstavlja studija Dositej Obradović u istorijskoj perspektivi 18. i 19. veka, iz 1952. godine, kojom je rasvetlio uticaj reformi Marije Terezije i Jozefa II na Srbe u monarhiji. Ovo knjiga je pobudila pažnju i u inostranstvu, jer je, pored pogleda na duhovni i intelektualni razvitak Dositeja Obradovića bacila svetlost i na razvitak srpskog građanskog staleža, sa osvrtom na ruski i srednjoevropski uticaj na srpsku prosvećenost u 18. veku.[2] Značajni su i njegovi radovi o srpskim privilegijama s kraja 17. veka, koje je objavio zajedno sa Jovanom Radonjićem, a u kojima je jasno i dokumentovano prikazao osnove verskog, društvenog i pravnog položaja Srba u Austriji. Zajedno sa Jovanom Tomićem postavio je temelje naučno-kritičkog proučavanja novije prošlosti Srba u Staroj Srbiji.[3] Baveći se pitanjima srpske istorije, Kostić je duboko zašao i u problematiku prošlosti susednih naroda : Arbanasa, Mađara, zatim austrijske i turske uprave na prostoru koji su naseljavali Srbi, povezujući nacionalnu sa širim kretanjima evropske istorije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi ustanak prema kazivanjima savremenika Božidar Kovačević Božidar Kovačević (Studenica, 26. avgust 1902 — Beograd, 21. maj 1990) bio je pesnik, esejista, prevodilac, profesor Druge muške gimnazije i upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov legat i zaostavština nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Rođen je u činovničkoj porodici koja se seli u Beograd kada je bio beba.[1] Njeogov otac Petar bio je činovnik u Upravi monopola. Petar je bio osuđen na 20 godina robije zbog veza sa Ivandanjskim atentatom na kralja Milana. Majka Leposava je završila domaćičku školu. Božidar je osnovnu školu završio u Beogradu, gde je 1921. godine završio i Treću mušku gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade na Sorboni je studirao francusku književnost i rusku književnost, istoriju u sociologiju u periodu od 1930. do 1931. godine.[2] Za književnost se zanteresovao nakon što mu je komšija pisac Dragutin Ilić poklonio knjigu.[3] Kovačević je prvo radio kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1923-1928), a potom kao suplent beogradske Druge muške gimnazije (1928-1931) i muške realke u Kragujevcu (1931-1933). Godine 1933. postao je profesor Druge muške gimnazije. Od 1939. do 1941. bio je prvi put član uprave Srpskog književnog glasnika[2]. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića u periodu 1938–1939.[4] Za vreme nemačke okupacije, bio je u logoru na Banjici, zato što je odbio da potpiše „Apel srpskom narodu”.[4] O danima provedenim u logoru na Banjici zapisao je: Nisam osobito hrabar, ali pošto su 11 (jedanaest) Kovačevića pali u ratovima od 1912. do 1918. godine bio sam spreman i da izgubim život, ali nikako obraz. Bio sam uveren da pod jarmom neprijatelja ne treba svojim radom davati nikakav privid da je u zemlji sve normalno, a ovamo o kandelabrima nasred prestonice vise obešeni Srbi... Preživeo sam te godine veoma teško, uglavnom na kačamaku, pa i njega nije bilo dovoljno. Deca su mi jela i magareće meso, ali se nikad, mirno kažem, apsolutno nikad, nisam ogrešio o vernost otadžbini. Vodio me duh moga oca koji je, boreći se protiv tiranije kralja Aleksandra Obrenovića, osuđen na dvadeset godina robije, pošto je, u stvari izbegao streljanje samo intervencijom velikih sila.[5] Posle rata, tačnije 1946. godine, postao je referent za književnost i likovne umetnosti pri Ministarstvu prosvete. Dve godine kasnije postao je saradnik Instituta književnosti, a 1954. i saradnik Arhiva SANU. Od 1955. do 1968. bio je upravnik Arhiva SANU, noseći zvanje naučnog saradnika i naučnog savetnika.Po drugi put je postao član uprave Srpske književne zadruge 1945. godine i na tom položaju je ostao sve do 1958. godine. Bio je i sekretar Glasnika SAN, član Saveza književnika Srbije, član izdavačkog saveta Prosvete (1948-1956).[2] Još kao gimnazijalac bio je jedan od osnivača kluba beogradskih srednjoškolaca Novi naraštaj. Bio je i jedan od osnivača Akademskog pozorišta u Beogradu. Uređivao je sledeće časopise: Buktinja, Ferijalac, Srpski književni glasnik, Naša domovina, Književnost. Sarađivao je u gotovo svim književnim časopisima, često koristeći pseudonime. Pisao je pesme, pripovetke, romane, eseje. Njegov teorijski programski tekst Boj Apolonov sa Marsijem bio je vrlo zapažen između dva svetska rata. Prevodio je književna dela sa latinskog, francuskog, ruskog. Sa druge strane, njegova dela su prevođena na bugarski, češki, slovački, nemački, engleski, mađarski, ruski i slovenački jezik. Milan Bajšanski je komponovao melodije na tekst dve Kovačevićeve pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi.[2][6][7] Pisao je o brojnim činostima iz kulturnog i književnog života, posebno o autorima koji su bili skrajnuti ili zaboravljeni. Pisao je i o: Đurđu Dragišiću, Marku Maruliću, Ahmetu Hercegoviću, Savi Vladislaviću, Stjepanu Zanoviću, mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, Gerasimu Zeliću, Petru Runjaninu, Antunu Sorkovčeviću, Stefanu Stefanoviću, pretečama beogradskog stila (Stefanu Živkoviću, proti Mateji Nenadoviću i njegovom sinu Ljubomiru), Nićiforu Ninkoviću, Đorđu Markoviću Koderu, Sofiji i Svetozaru Vujiću, Jovanu Subotiću, Jovanu Iliću, Lazaru Komarčiću, Luki Sariću, Dragiši Stanojeviću, Ljudevitu Vuličeviću, čiča Iliji Stanojeviću, Tadiji Kostiću, Belušu Jakšiću, Jaši Prodanoviću, Živojinu Balugdžiću, Todoru Popoviću, Danici Marković, Stojanu Živadinoviću, Delfi Ivanić, Stevanu Jakovljeviću, Siniši Kordiću, Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, Zvonimiru Šubiću.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .