Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetka Janka Krsnika Sa Slovenackog preveo Aleksandar J. Curcic, Bogoslov Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na poslednjoj stanici, price i novele iz ludnice - R. J. Kronbauer 1893 g. Retko !!! - Gavran - Majka - Na pragu zivota - Snezne Jagode Rudolf Jaroslav Kronbauer (17. jul 1864. Lichoceves u Noutonic — 25. mart 1915. Prag-Podoli) je bio češki novinar, pisac, pozorišni i umetnički kritičar. Rođen je kao četvrto od devetoro dece (treće od sedam sinova) Vilima Kronbauera (1821-1890), ekonomskog upravnika imanja u Lihočevu, i njegove supruge Rozalije, rođene Šrajerova (* 1839).[4] Godine 1883. završio je gimnaziju u Mladoj Boleslavi. Godine 1884. postao je urednik Glasa nacije i takođe je počeo da doprinosi drugim časopisima. Istovremeno se kao službenik pridružio jednoj ustanovi za duševne bolesnike u Kosmonosiju. Godine 1885. porodica se preselila u Prag. Rudolf je nastavio u novinarstvu, ali i u službenoj praksi, sada u Zemskoj porodnici u Pragu.[5] Ukazom od 18. aprila 1888. godine postavljen je za računskog pomoćnika oblasnog komiteta Kraljevine Češke.[6] Godine 1896-1902 studirao je pravo na Pravnom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, februara 1902. godine pod predsedništvom prof. Albin Brafa je položio rigorozni ispit i doktorirao[7]. Potom je postavljen za komesara u regionalnoj finansijskoj direkciji u Pragu. Kao urednik Glasa nacije, radio je zajedno sa Vaclavom Štehom: uređivali su Novi mladeže, a sam je vodio beletristični nedeljni dodatak 1888-1897. U godinama 1902-1908 takođe je doprineo Češko-jevrejskom kalendaru i Češko-jevrejskom listu. Kao kritičar pozorišta i vizuelnih umetnosti objavljivao je pod pseudonimom „J. Hasina“, ili pod šiframa Dr.K, Dr.R.J.K., R.K, -auer.[5] Bio je pozorišni reporter i urednik lista Narodni listu, član redakcije Majea i suorganizator istoimene novinarske organizacije. Napisao je niz uzbudljivih beletrističkih dela, kako kratkih priča, tako i romana. Autor je i spomen-knjiga[8]. Tokom života napravio je mnogo fotografija. Prilagao je fotografije knjigama drugih pisaca, bio je autor fotografija mnogih glumaca i drugih poznatih ličnosti. Takođe je autor niza malih grafika, od kojih su neke korišćene na razglednicama. Koristio je pseudonim A. Stran. Voleo je da ide sa porodicom na praznike u Bakov nad Jizerou. Sahranjen je u Olšanima u Pragu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizajn korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizan korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis i funkcije Pozivanje na 10 brojeva pomoću dugmeta za biranje jednim dodirom Svetlosni indikator sa upozorenjem zvona Dugme za ponovno biranje za ponavljanje poziva na poslednji broj Navigatorski taster za jednostavno rukovanje Zvučnik za razgovor bez upotrebe ruku Jačina zvona u 3 koraka (isključeno, nisko, visoko) Zaključavanje poziva i ograničenje poziva Kontrola jačine zvuka u 2 koraka 39 cm dugačak kabl zavojnice Brend Panasonic Dimenzije (ŠxVxD) 19 x 10.5 x 23 cm Težina proizvoda 1 kg Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TS820MX Naziv i vrsta robe Fiksni telefon Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis proizvoda: Samsung super brzi kućni punjač 25W TIP C Crni Samo uređaji koji podržavaju standardni Pover Deliveri 3.0 mogu se brzo napuniti brzinom do 25W, dok se drugi mogu puniti redovnom brzinom Koristite Samsung USB-C do USB-C kabl za punjenje za optimalne rezultate punjenja (nije uključen) Konektor: USB Type-C Broj USB izlaza: 1 Maksimalna snaga punjenja: 25 W Izlazna voltaža: 5 V Izlazna struja: 3 A Brzo punjenje: da Dimenzije: 47,4 x 78,1 x 26,2 mm Težina: 50 g Boja: crna Deklaracija Tip i model SAMSUNG Super brzi kućni punjač bez kabla 25W TIP C beli Naziv i vrsta robe Punjači za mobilne telefone Uvoznik Repromarket D.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

TWS V8 Dobre wireless bezžične stereo slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank 4 sata.

TWS Wireless Bluetooth 5.0 Headphones Headset Mini In-Ear Buds Stereo Earphone A TWS BHT-F9-5 Dobre wireless bezžične slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (dva para) Sve je apsolutno novo, kutija je otvorena samo za fotografisanje.

LORGAR Steller 919 gejmerska podloga za miš Tip Gejmerska podloga za miš Karakteristike Ova Lorgar Steller 919 podloga za miša će revolucionisati vaš gejming setup. Površina sa super klizanjem i vlaknima niske otpornosti čini vaše pokrete brzim i okretnim. Ne brinite o kompatibilnosti - površina Steller je prijateljska prema svakom tipu senzora. Bez obzira na to koliko je aktivan vaš pokret, gumeni donji deo sprečava klizanje vaše podloge za miša. Podloga za miša ima napredno RGB pozadinsko osvetljenje. Povežite Steller podlogu za miša sa vašim gejming uređajem putem USB-a i prilagodite je pomoću Lorgar WP Gameware softvera. Dok to radite, sinhronizujte je sa kompatibilnim Lorgar uređajima, kao što je vaš Lorgar miš. Sada, ono što dobijate je hipnotišuće i sinhronizovano iskustvo osvetljenja koje izgleda zaista impresivno. Izaberite ekstra veliku Steller 919 i dominirajte igrom! Visoko brza površina sa savršenim klizanjem RGB pozadinsko osvetljenje Podrška za Lorgar WP Gameware Superiorni gumeni donji deo Optimizovano za sve osetljivosti miša i senzore RGB pozadinsko osvetljenje Da Dimenzije 900 mm x 360 mm x 3 mm

Milan Begović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Milan Begović Biografske informacije Rođenje 19. januar 1876. Hrvatska Vrlika, Hrvatska (tada Austro-Ugarska) Smrt 13. maj 1948. (dob: 72) Hrvatska Zagreb, Hrvatska (tada Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje romanopisac, dramaturg, dramatičar, libretist Opus Književni pravac modernizam Znamenita djela Bez trećeg Pustolov pred vratima Dunja u kovčegu Amerikanska jahta u splitskoj luci Giga Barićeva Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. dobro očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst JUN.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali zadnja korica, sve ostalo uredno. Napisao: Mita Neskovic Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj.[1] Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870—1871).[1] Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo.[1] Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora.[1] Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DVA DUBROVAČKA JEZIČNA SPOMENIKA IZ XVI VIJEKA, za štampu priredili M. Rešetar i Ć. Đaneli, Beograd, 1938. Originalni meki kartonski povez. Jezik srpski, ćirilica, LXXI+206 str. + XVII tabli faksimila. Deo edicije: „Srpska kraljevska akademija, Posebna izdanja, knjiga CXXII, Filosofski i filološki spisi“, knjiga br. 32. Izdavač: „Zadužbina Milana Kujundžića“, izdanje br. 7. Milan Rešetar (1860-1942) Bio je hrvatski filolog, književni istoričar i numizmatičar. Završio je studije klasične filologije i slavistike u Beču i Gracu. Doktorirao je u Gracu 1891. godine disertacijom Čakavština i njezine nekadašnje i današnje granice (Die Čakavština und deren einstige und jetzige Grenzen), a 1895. u Beču habilitirao temom Dubrovačke isprave od XIII. do XV. stoljeća (Die ragusanischen Urkunden des XIII–XV. Jahrhunderts). Kao srednjoškolski profesor radio je u Kopru, Zadru i Splitu. Nakon toga nasledio je profesora Vatroslava Jagića i na slavističkoj katedri u Beču predavao 1908-1919. godine. Profesuru je nastavio i u Zagrebu gde je na Filozofskom fakultetu bio redovni profesor od 1919. godine sve do odlaska u penziju 1928. godine. Tada se preselio u Firencu. Od 1924. godine bio je član JAZU. Bio je urednik hrvatskog izdanja „Lista državnih zakona“ u Beču od 1891. godine. Proučavao je stariju hrvatsku književnost, bavio se dijalektologijom i akcentologijom. Odredio je položaj tri hrvatska dijalekata. Pisao je na četiri jezika i ostavio za sobom bogat naučni i stručni opus. Zahvaljujući njegovim istraživanjima udareni su temelji hrvatskoj dijalektologiji. Istraživao je mnoge pisane spomenike i puno je istraživao na terenu. Zanimao se za dubrovačku kulturu i književnost, i kao rođeni Dubrovčanin objavio je mnoge rukopise iz dubrovačke književnosti. Bio je uveren da su Srbi i Hrvati isti narod sa dva imena. Rešetar je smatrao da je i jezik jedan pa je zato objavio dvije inačice svoje gramatike, sa primerima na latinici i sa primerima na ćirilici: Elementar-Grammatik der kroatischen (serbischen) Sprache i Elementar-Grammatik der serbischen (kroatischen) Sprache (1916). Dopunio je numizmatičku zbirku dubrovačkoga novca svojega oca i pisao o numizmatici (Dubrovačka numizmatika, I–II, 1924–25). U Arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazimo dva pisma dr Milana Rešetara. Prvo pismo poslato je iz Beča Ilarionu Ruvarcu 1899. godine. Saopštava mu mišljenje o njegovoj Montenegrini koju je dobio na poklon i Talociju koji boravi u Beču o kome kaže da je „Madžar i negdašnji Hrvat.“ Drugo pismo je takođe poslato iz Beča, najverovatnije Dimitriju Ruvarcu, 1902. godine. Zahvaljuje na knjizi koju mu je poslao i blagodari mu u ime svog tasta V. Jagića i profesora Jirečeka, kome je takođe poslao jedan primerak svoje knjige.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sil Vara - Engleski Drzavnici Max Nordau - Clemenceau Sil Vara: Engleski državnici / Max Nordau: Clemenceau Narodna knjižnica Nakladnik: Zemaljska tiskara, Zagreb Godina izdanja: 1919. Broj stranica: 76 Format: 13,0 x 18,0 cm Max Simon Nordau (rođen kao Simon Maximilian Südfeld; 29. srpnja 1849. - 23. siječnja 1923.) bio je cionistički vođa, liječnik, pisac i društveni kritičar.[1] Bio je suosnivač Cionističke organizacije zajedno s Theodorom Herzlom, te predsjednik ili potpredsjednik nekoliko cionističkih kongresa. Kao društveni kritičar napisao je Konvencionalne laži naše civilizacije (1883.), Degeneraciju (1892.) i Paradokse (1896.). Iako nije bilo njegovo najpopularnije ili najuspješnije djelo za života, Degeneracija je knjiga koja se danas najčešće pamti i citira. Biografija Simon (Simcha) Maximilian Südfeld (kasnije Max Nordau) rođen je u Pešti, Kraljevina Mađarska, tada dio Austrijskog Carstva. Njegov otac, Gabriel Südfeld, bio je rabin, [2] ali je zarađivao za život kao učitelj hebrejskog.[3] Kao ortodoksni Židov, Nordau je pohađao židovsku osnovnu školu i stekao diplomu medicine na Sveučilištu u Pešti 1872. Potom je putovao šest godina, posjećujući glavne zemlje Europe. Promijenio je ime prije odlaska u Berlin 1873. Godine 1878. započeo je liječničku praksu u Budimpešti. Godine 1880. odlazi u Pariz.[4] U Parizu je radio kao dopisnik Die Neue Freie Presse, au Parizu je proveo veći dio života. Prije nego što je ušao na sveučilište, započeo je svoju književnu karijeru u Budimpešti kao suradnik i dramski kritičar za Der Zwischenact. Nakon toga je bio urednik i dopisnik za nekoliko drugih novina. Njegovi su novinski tekstovi prikupljeni i opskrbljeni građom za njegove ranije knjige. Bio je učenik Cesarea Lombrosa. Nordau je bio primjer potpuno asimiliranog i akulturiranog europskog Židova. Unatoč tome što je odgojen kao religiozan, Nordau je bio agnostik.[5] Oženio se kršćankom danskog podrijetla.[6] Unatoč svom mađarskom podrijetlu, osjećao se privrženim njemačkoj kulturi, pišući u autobiografskoj crtici `Kad sam napunio petnaest godina, napustio sam židovski način života i proučavanje Tore ... Judaizam je ostao samo sjećanje i od tada Uvijek sam se osjećao kao Nijemac i samo kao Nijemac.` Max Nordau bio je otac slikara Maxa Nordaua (1897. – 1993.). Nordauovo obraćenje na cionizam naposljetku je potaknuto aferom Dreyfus. Mnogi Židovi, među njima i Theodor Herzl, vidjeli su u aferi Dreyfus dokaz univerzalnosti antisemitizma. Nordau je nastavio igrati važnu ulogu u Svjetskoj cionističkoj organizaciji; štoviše, Nordauova relativna slava svakako je pomogla privući pozornost na cionistički pokret. Njemu se može pripisati zasluga da je organizaciji dao demokratski karakter. U prosincu 1903. 24-godišnji ruski student pokušao je ubiti Nordaua na pariškoj proslavi Hanuke. Napadač je vikao `Smrt istočnoafrikancima` dok je pucao iz pištolja. Kad je izbio Prvi svjetski rat, kao rođeni Mađar bio je optužen za njemačke simpatije. Odbacio je optužbe i nakon toga otišao u Madrid.

Retko prvo izdanje „Tasinih pisama“ Tanasija Milenkovića, autora prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnika policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Stanje kao na slikama, korice i rikna iskrzani, nedostaje zadnja meka korica, unutrašnjost dobro očuvana, crno-bele fotografije i ilustracije. Autor - osoba Milenković, Tasa Naslov Tasina pisma Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1898 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Izdanje uredništva `Policijskog glasnika`, 1898 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis 124 str. : ilustr. ; 24 cm. Napomene Autor dat prema SB 49525 Predmetne odrednice Pravo Pravo Tanasije Tasa Milenković (Beograd, 1852 – Beograd, 23. mart 1918) bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Biografija Služio je najviše policijskoj struci i stekao je glas odličnog policajca i organizatora policijske službe, a o svojoj struci je dosta i pisao. Poznatija dela su mu „Tasin dnevnik“ i „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. U zimu 1878. godine na zahtev ruske vlade, predsednik vlade Jovan Ristić stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspolaganje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti potekle su iz njegovog pera. Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine. Bio je član Društva Svetog Save, gde ga nalazimo još u vreme osnivanja društva. Godine 1894. bio je izabran za člana Glavnog Društvenog Odbora. Koliko mu je ovo Društvo bilo bitno vidi se iz toga što je njegova supruga Lenka Beljinica zaveštala Društvu svoju kuću u Beogradu, u Uskočkoj ulici broj 9, od koje je obrazovana je Zadužbina Lenke Beljinice. Tasin dnevnik U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca, beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je kralja Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao. Smrt Nakon strahota koje je doneo Prvi svetski rat Tasa je u martu 1918. godine izvršio samoubistvo iz očajanja za propalom nam milom otadžbinom, izvinjavajući se u oproštajnom pismu što se na ovaj način kurtališe života. Svoju kuću u centru Beograda zaveštao je Srpskoj akademiji nauke i umetnosti, ali su ovu zadužbinu čelnici opštine Stari grad 2006. prodali investitorima da tu sagrade višespratnicu. Tanasije Tasa Milenković, jedan od prvih srpskih učenih policajaca, rođen je 1852. u Beogradu, u kom je i umro 1918. godine, izvršivši samoubistvo. Poreklo vodi iz ugledne trgovačke porodice, a otac mu je neko vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Ovo je čovek za kog se ima toliko toga reći i koji nosi mnoge zasluge naročito za napredak policije. Osim što je bio policajac, Tasa se istakao kao pravnik, ali i kao pisac. Već u ranim studentskim danima javila mu se ljubav prema knjizi i pisanju, pa je započeo saradnju sa mnogim književnim časopisima, ali i onim pravnim, među kojima su: „Budućnost“, „Javor“, „Zora“, „Govornica“, koja je bila politički list, sa osnovnim ciljem da se izbori za slobodu štampe. U tada vrlo popularnom pravnom časopisu „Pravda“ Tanasije Tasa Milenković je objavio svoj prvi stručni rad, pod naslovom „O smrtnoj kazni“. I te kako je zanimljivo što se jedan policajac, i to vrlo uspešan u svojoj struci, interesuje za književnost. S obzirom na to da je prošao mnogo toga i stekao dosta iskustva, on se rešio da piše i zabeleži neke najupečatljivije događaje iz vremena u kom je radio. Ovo se najbolje vidi u njegovim autobiografskim beleškama, dobro poznatim pod imenom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“. U okviru kratkih priča Milenković govori o kriminalu, zločincima, kaznama, i uopšte o stanju u nekadašnjem Beogradu i Srbiji. Tokom svog rada u policiji najviše je vremena proveo u Beogradu, pa odatle je i najveći broj anegdota i izveštaja. Dužnost ga je zvala i u neke druge gradove širom Srbije, a on u „Tasinom dnevniku“ izdvaja Aleksinac. Ovaj grad u blizini Niša važio je za najmirnije mesto u Srbiji, skoro stopostotno bez bilo kakvih nereda, te Tasa izuzetno hvali Aleksinčane. Tanasije Tasa Milenković autor je i prvog srpskog kriminalističkog romana: „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Njegova dela „Tasina pisma“ i „Tasin dnevnik“ bila su veoma čitana, zanimljivog i poučnog sadržaja, ne mnogo duga, taman onoliko da čitalac sazna dosta toga, a opet da mu ne dosadi i da se zainteresuje. Oba ova dela su bila prevođena na nekoliko stranih jezika, a Bugarska ih je čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca. U doba kraljeva Milana i Aleksandra Milenković je bio načelnik policije, a 1901. godine je penzionisan baš kad je bio na ovoj poziciji. On je, kao policajac, saznao za spremanje zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, pokušao je da spreči atentat, saopštivši kralju šta se sprema, ali kralj nije poverovao, misleći da su to „prazne priče”. O ovome je Tasa takođe pisao i možemo pročitati u „Tasinom dnevniku“. Koliko je Tanasije Tasa Milenković bio dobar u svojoj branši govori i činjenica da gotovo nijednog nerešenog slučaja nije bilo za njegova rada. On je bio drugi rukovodilac organizaciji koja je prethodila Bezbednosno-informativnoj agenciji, to BIA navodi i na svom sajtu. Neko vreme bio je i upravnik Glavnjače, beogradskog zatvora, koji danas ne postoji, a na njegovom mestu nalazi se Prirodno-matematički fakultet. Njegov posao, kao i inače posao svakog policajca, nije bio nimalo lak, ali veoma inteligentan, smiren i predan svom zanimanju, Tasa je posao obavljao izuzetno. Pre nego što će postati policajac, Tanasije Tasa Milenković je posle završenih studija radio kao sudski pisar. U srpsko-turskom ratu je bio starešina varoškog kvarta. Radeći kao pisar kod Radivoja Milenkovića, zapazio ga je Jovan Ristić, koji je bio zaslužan za imenovanje Tase kao činovnika u ruskom poslanstvu. Ipak, vratili su ga u Beograd da bude sekretar u policiji, a 1880. godine bio je prvi nastavnik u tek osnovanoj školi za policajce. KC (K)

stanje kao na slikama, korice su učvršćene selotejpom koji može da se skine, unutra ima fleka kao što se vidi na slici dva Stanoje Stanojević / St. Stanojević crteži Aleksandar Deroko kada bi se prekoričila bio bi to lep primerak ove retke knjige čija cena negde dostiže i 40 hiljada dinara Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević Свети Сава (око 1175—14. јануар 1236)[a][b] је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. или 1193. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25.3.1196), подигао манастир Хиландар (1198-99), први и једини српски манастир на Светој гори. У Србији је убрзо дошло до рата за власт између Савине браће (1202 или 1203). После измирења (1204. или 1205) велики жупан Стефан и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац. Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I. Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Образујући будуће службенике Христове цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спали мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве I Српског данас се уздиже Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба. sveti sava, rastko nemanjić, nemanjići, istorija srba, srpska istorija

U dobrom stanju, naknadni tvrdi povez Omer Čelebija : pripovijetka iz života srpskoga naroda / napisao M.Đ.Milićević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1886 Beograd : Napredna stranka, 1886 Fizički opis 266 str. ; 16 cm Zbirka Kolarčev fond ; 2 Milan Đ. Milićević bio je srpski književnik, značajni kulturni radnik, akademik i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Rođen je 4. juna 1831. godine u selu Ripnju kod Beograda u uglednoj porodici, poreklom iz Starog Vlaha. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a Bogosloviju u Beogradu 1850. godine. Crkva ga je uzela za svog stipendistu i omogućila mu dalje školovanje u Rusiji. Milićević je, na svoju veliku žalost, zbog slabog zdravlja morao da odustane od ovih studija. Posle završene Bogoslovije službovao je u različitim državnim institucijama, prvo kao učitelj u Lešnici i Topoli, školske godine 1850/51, da bi potom sve do penzionisanja 1899. godine radio kao državni činovnik i sekretar. Od 1852. godine Milan Đ. Milićević radi u Ministarstvu prosvete, a od 1855. u Ministarstvu spoljnih poslova. Potom je godinu dana zaposlen kao sekretar kneza Mihaila, da bi se ponovo vratio u Ministarstvo prosvete, sada sa zvanjem sekretara, gde će i ostati sve do 1880. godine. Naredne četiri godine radiće u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prvo kao načelnik, a potom i kao pomoćnik ministra. U periodu od 1886. do 1897. bibliotekar je u Narodnoj biblioteci. Potom je dve godine državni savetnik, a u toj funkciji je i penzionisan 1899. godine. Pored zavidne činovničke karijere, Milan Đ. Milićević je ostavio značajnog traga na kulturnom i prosvetnom polju. Od 1875. godine je redovan član Srpskog učenog društva. 1888. postao je prvi član Srpske kraljevske akademije, a funkciju predsednika ove najznačajnije srpske kulturne institucije vršiće u periodu od 1896. do 1899. godine. Takođe, izabran je za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu, člana Jugoslovenske akademije u Zagrebu i člana Carske akademije nauka u Petrogradu. Umro je 4. novembra 1908. godine u Beogradu. Bio je deda po majci čuvenog pesnika Milana Rakića. Milan Đ. Milićević – prosvetni, kulturni i naučni radnik Milan Đ. Milićević je prvo kao učitelj, a kasnije i kao činovnik u Ministarstvu prosvete značajno doprineo unapređenju obrazovnog sistema i institucija kod nas. Uređivao je list Škola od 1868. do 1876, a objavio je i veći broj pedagoških radova: Škole u Srbiji (1868–1876), Kako se uči knjiga (1869), Pedagogijske pouke (1870), Školska higijena (1870), Školska disciplina, Istorija pedagogije (1871), Pogled na narodno školovanje u Srbiji (1873). Takođe, Milićević je preveo neka dela stranih autora svog vremena kako bi doprineo razvoju i podizanju prosvećenosti kod nas. Najpoznatija su svakako: Vaspitanje u Americi Eduarda Labuleja, Ocevi i deca u XIX veku i Moralna istorija žena Ernea Leguvea, Žene XX veka Žil Simon i Gustava Simona, Pisma o istoriji Srba i Bugara Aleksandra Hiljferdinga, Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihova opadanja i Persijska pisma od Monteskjea, Galebova stena Žila Sandoa i Istinska služba Ignatija Potapenka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Model: 5.0 BT Version CVC8.0 Otvorena kutija samo za fotografisanje. Odlične slušalice. Dobijene iz Nemačke na poklon. Prodajem jer ih već imam takve i koristim ih. 2200mAh. Otvorene bezžične slušalice za sve mobilne telefone koji imaju bluetoot. Treba samo upariti bluetoot mobilnog telefona sa njima. Treba u mobilni instalirati `Things` program. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno ih je prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom) . Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica će nastaviti da svetli, a druga ne, i to je znak da su međusobno povezane. Zatim uključite bluetoot mobilnog i pustite da on identifikuje slušalice. Onda pritisnuti upari i telefon je povezan sa slušalicama. To je potrebno samo jednom. Svaki sledeći put telefon i slušalice će se odmah upariti i možete da pustite muziku. Na slušalicama imate mogućnost: da ih uključite/isključite, da isključite muziku kada vas neko zove na mobilnom, da puštate muziku izpočetka, da puštatu sledeću, da pauzirate (pritiskom na slušalicu). Sasvim su nove, neotvarane i u kutiji. Proizvodnja Kina. Ove su crne boje. Težina: 26g sa portabl punjačem kojim možete da dopunjujete i vaš mobilni telefon. Bluetoot verzija: V5.0 Bluetoot protokol: A2DP HFP HSP Kapacitet portabl punjača: 2200mAh Boja: bela Auto power-On Auto Paring 5.0 Veličina: 53x48x23mm (komplet sa punjačem) Connectivity: Wireless (bluetoot) Punjač EARPHONE se puni u vremenu od 2,5 sata punjačem vaševg mobilnog telefona. Muzika do 4 sata do sledećeg dopunjavanja iz accu-punjača. Nekorišćene 120 sati.

Opis Tip Bežični telefon Pozadinsko osvetljenje ekrana Da Boja pozadinskog osvetljenja ekrana Žuta Pozadinsko osvetljenje tastature Ne Telefonski imenik 50 brojeva Memorija za ponovno biranje 10 broja Lista poziva da Melodije zvona 6 Telefonska sekretarica Ne Ostale karakteristike Površina otporna na otiske prstiju Identifikacija poziva Može se postaviti na zid Prikazivanje sata Konverencijski poziv Lokator slušalice Vreme punjenja: 7h Vreme razgovora: 15h Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Frekvencija: 1.8 GHz Napajanje AAA R03 Ni-MH (slušalica) Dimenzije Dimenzija baze: 90 x 100 x 50 mm Dimenzija slušalice: 49 x 30 x 159 mm Masa baze: 98 g slušalice: 126 g Boja Crna Prava potrošača Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača EAN 5025232621545 Razno Panasonic bežični telefon KX-TG1611FXH Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem Površina otporna na otiske prstiju Identifikacija poziva Memorija 50 brojeva Ponovno pozivanje 10 brojeva Može se postaviti na zid 6 melodija zvona Koristi punjive baterije: AAA R03 Ni-MH (slušalica) Prikazivanje sata Konverencijski poziv Lokator slušalice Vreme punjenja: 7h Vreme razgovora: 15h Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Frekvencija: 1.8 GHz Dimenzija baze: 90 x 100 x 50 mm / 98 g Dimenzija slušalice: 49 x 30 x 159 mm / 126 g Deklaracija Tip i model KX-TG1611FXH Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova futrola pruža izvanrednu zaštitu za tvoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021, čuvajući ga od ogrebotina, udaraca i prašine. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog canvas materijala, ova crna futrola daje tvom uređaju elegantan izgled uz dodatnu izdržljivost. • DIZAJN: Savršeno pristaje tvom uređaju, sa preciznim izrezima za sve dugmiće i portove, omogućavajući lako korišćenje bez skidanja futrole. • FUNKCIONALNOST: Futrola se može koristiti i kao postolje za tvoj tablet, što ti omogućava udobno gledanje videa ili tipkanje. • PORTABILNOST: Lagana i tanka, ova futrola neće dodati nepotrebnu težinu tvom uređaju, čineći ga jednostavnim za nošenje svuda sa sobom. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021? Hanman Canvas ORG futrola je pravi izbor za tebe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i stilski izgled zahvaljujući kvalitetnom canvas materijalu. Elegantan dizajn i funkcionalnost idu ruku pod ruku sa ovom futrolom. Precizni izrezi omogućavaju ti da lako pristupiš svim funkcijama uređaja, dok istovremeno možeš uživati u komforu gledanja omiljenih serija ili filmova zahvaljujući mogućnosti da se futrola koristi kao postolje. Ne dozvoli da tvoj tablet trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova futrola će ga održati sigurnim i stilskim, a njena portabilnost znači da tvoj uređaj može biti sa tobom gde god da kreneš, bez brige o dodatnom teretu. Zaštiti svoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021 sa Hanman Canvas ORG futrolom i budi bezbrižan dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Dodaj futrolu u svoju kolekciju dodataka i osiguraj dugotrajnost i eleganciju svog uređaja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovijest iz istarskog zivota Car Emin, Viktor, hrvatski književnik i publicist (Kraj kraj Lovrana, 1. XI. 1870 – Opatija, 17. IV. 1963). Završio trojezičnu (hrvatsko-slovensko-talijansku) učiteljsku školu u Kopru. Bio je tajnik i organizator Družbe sv. Ćirila i Metoda za Istru. Učiteljevao u Sovinjaku, Lipi i Voloskom. Nakon 1900. posvetio se isključivo književnom radu. U pripovijestima (Na uzburkanom moru, 1894; Novele I, II, III, 1906; Starci, 1917) te romanesknoj trilogiji: Pusto ognjište (1900), Usahlo vrelo (1904), Iza plime (1913) slika život malih ljudi Istre, more i život pomoraca s jakim rodoljubnim, etičkim i socijalnim nabojem, analizirajući sukobe unutar dvaju svjetova: staroga, tradicionalnoga, koji neizbježivo nestaje u promijenjenim društvenim odnosima s novim svijetom, punim poleta i planova za daljnji život. Dosljedan u domoljubnom osjećaju porobljene Istre, napisao je i svoje najbolje djelo, veliku romansiranu kroniku: Danuncijada (1946), opisujući događaje 1920-ih u Rijeci. Objavio je i dva povijesna romana: Pod sumnjom (1918), s tematikom iz dopreporodnih dana, i Presječeni puti (1938), u kojem opisuje Klis XVI. st. u borbi s Turcima. Napisao i nekoliko dramskih tekstova, od kojih mu je drama Zimsko sunce (1903), s domoljubnom motivikom (i opet iz Istre), ponajbolja. U svim svojim djelima ostao je vjeran tradicionalnoj realističkoj poetici i tematici, ali nerijetko i s romantičarskim stilskim postupcima. Viktor Car Emin (Kraj (Mošćenička Draga), 1. studenoga 1870. - Opatija, 17. travnja 1963.), hrvatski književnik i publicist,[1] preporoditelj istarskih Hrvata. Od zaborava je sačuvao znamenitu misao starih kapetana i mornara: Krepat ma ne molat! (I crknuti ali ne odustati, priča `Kapitan Ciklon`, objavljena u kalendaru `Naš mornar`, 1936, ponovljeno u zbirci `Oj, more duboko`, str. 107-113, Izd. poduzeće `Pomorstvo`, Rijeka, 1952). Životopis Spomen ploča u Kraju U mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti, te prikaz socijalnih prilika u toj regiji. Bio je tajnik i organizator `Družbe sv. Ćirila i Metoda za Istru`. Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime [2]. Također je po njemu nazvana Osnovna škola Viktora Cara Emina u Lovranu i OŠ `Viktor Car Emin` u Donjim Andrijevcima[3] te Kazališna grupa Viktora Cara Emina iz Rijeke (prvo imenovano Amatersko kazalište `Viktor Car Emin`, Rijeka), osnovana 1949. godine. Pripadao je najznamenitijim Istranima svog vremena koji su čuvali i štitili hrvatski nacionalni duh za burnih vremena talijanizacije Istre. Karakteriziralo ih je da su bili članovima Matice hrvatske: Matko Brajša, Dinko Trinajstić, Juraj Dobrila, Ivan Cukon, Ivo Glavina, Antun Kalac, Luka Kirac, Eugen Kumičić, Šime Kurelić, Matko Laginja, Matko Mandić, Fran Matejčić, Ivan Rendić, Josip Ribarić, Vjekoslav Spinčić, Vinko Šepić, Tone Peruško, Zvane Črnja.[4] Viktor Car Emin ne samo da je bio član nego je bio povjerenikom Matice hrvatske za Istru.[5] Značajnija djela Romani i pripovjetke: Na uzburkanom moru (1894.); Pusto ognjište (1900.); Usahlo vrelo (1904.); Iza plime (1913.); Starci (1917.); Pod sumnjom (1918.); Nove borbe (1926.); Između dva ognjišta (1930.); Presječeni puti (1938.); Vitez mora (1939.); Neznatni ljudi (1946.); Kronika: Danuncijada (1946.); Drame: Zimsko sunce (1903.); Mrtva straža (izvedena 1923.); Vicencica (1934.). Novele: Mali Učkarić