Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizan korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Displej 2-redni LCD displej Identifikacija poziva Da Redial taster za ponovno pozivanje Da Telefonski imenik do 50 brojeva Flash taster za pristup funkcijam telefonskih centrala Da Data port-priključak za modem, fax ili telefonsku sekretaricu Da Memorijske lokacije 3 Lampica za indikaciju dolaznih poziva Da Jačine zvona Odabir 3 nivoa Tonsko ili impulsno biranje Da Mogućnost montaže na zid Da Boja: Bela Dimenzije: 196 x 190 x 95 mm Deklaracija Tip i model PANASONIC Fiksni telefon KX-TS560FXW Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Vitel d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

OTVORENO DELO U MUZICI Boulez / Stoshausen / Cage BOJANA CVEJIĆ S K C B e o g r a d 2OO4 M U Z I K A a) Boulez, Pjer (1929-) b) Štokhausen, Karlhajnc (1928-) c) Kejdž, Džon (1912-1992) ......................................................... ... Istraživanje opusa tri poslednja kompozitora velikih modernisitčkih sistema u 2O. veku - Pierra Bouleza, Karlheinza Stochausena i Johna Cagea !!! ... Studija Bojane Cvejić gradi pluralnu mapu nekoliko teorijskih modela otvorenog dela. Raspravljajući sa teorijama Umberta Eca, Rolanda Barthesa, Morrisa Weitza, Theodora Adorna, Waltera Benjamina i Herberta Markusea, autorka preispituje mogućnost jedinstvenog pristupa i iz uvida u veliki broj kompozicija Bouleza, Stochausena i Cagea, izvodi sistem tipova otvorene forme i otvorenog dela u muzici nastaloj između 1950. i 1970. godine Boulez: `Kako je Lako pisati, kako je Teško komponovati.` Cage: `Sve što radimo je m u z i k a.` Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Spisak dela Bibliografija Registar Broš Na klapni slika i biografija autorke Latinica 170 stranica Tiraž: /s a m o / 5OO !!! NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Opis Recenzije (0) Model KX-TG1611FXH Tip Bežični Boja Crna Funkcije * Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem * Indentifikacija poziva * Prikazivanje sata * Memorisanje do 50 brojeva u imeniku * 6 melodija zvona * Ponovno pozivanje poslednjih 10 brojeva * Lokator slušalice * Baterija: AAA R03 Ni-MH * Vreme punjenja baterije: 7h, vreme razgovora: 15h, vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h * Domet oko 50m * Dimenzija baze: 90x100x50 mm, dimenzija slušalice: 49x30x159 mm * Masa: baze-98g, slušalice-126g Memorija imenika 50 kontakata Ostalo * Površina otporna na otiske prstiju * Može se postaviti na zid * Meni na više jezika Razno Link proizvođača Pogledajte ostalu ponudu bežičnih telefona. Deklaracija Tip i model KX-TG1611FXF Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Opis Model Panasonic KX-TG1911FXG Tip Bežični telefon Boja Crna Funkcije Digitalni bežični telefon sa osvetljenim displejem •Površina otporna na otiske prstiju •Identifikacija poziva •Memorija 50 brojeva •Ponovno pozivanje 10 brojeva •Može se postaviti na zid •6 melodija zvona •Koristi punjive baterije: AAA R03 Ni-MH (slušalica) •Prikazivanje sata •Konferencijski poziv •Lokator slušalice •Frekvencija: 1.9 GHz Memorija imenika 50 brojeva Telefonski imenik Da Identifikacija poziva Da Baterija •Vreme punjenja: 7h •Vreme razgovora: 15h •Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Ostale funkcije •Vreme punjenja: 7h •Vreme razgovora: 15h •Vreme trajanja baterije u stand-by režimu: 170h Deklaracija Tip i model KX-TG1911FXG Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Naslov: Kristof Kolumbo i otkriće Amerike : sa 51 slikom i geografskom kartom Kolumbovih putovanja Uredio: Juraj Carić Izdavač: Zagreb : naklada Matice hrvatske Godina izdanja: 1892. Pismo: latinica Br. strana: 237 ; ilustr. Format: 22 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana iako je stara preko 130 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su spojeni međusobno i sa koricama; na predlistu (praznom) sitno ispisan stari potpis bivšeg vlasnika i još jedan sitan zapis; dva lista su zacepljena; korice su izuzetno lepe, čak su možda i lepše nego na slici, minimalno su pohabane u vrhu i u dnu rikne od pomeranja po biblioteci. Tekst je na hrvatskom jeziku. Prvo izdanje! O autoru: https://hr.wikipedia.org/wiki/Juraj_Cari%C4%87_(pomorac) Juraj Carić (Svirče, 5. siječnja 1854. – Jelsa, 5. travnja 1927.), hrvatski je istraživač, pomorac praktičar i znanstveni radnik... Tisak Karla Albrechta u Zagrebu Knjigu je ukoričio Ivan Schneider: Odlika je knjiga Matice hrvatske je povjesna pouzdanost, čitkost i lijepa oprema o kojoj se brinuo K. Albreht, koji je zajedno s tiskarom Fiedlerom tada držao Sveučilišnu knjižaru Franje Župana, kojoj je bilo povjereno rasparčavanje svih Matičinih knjiga. Knjige su uvezivane u Ivana Schneidera, koji u Zagrebu djeluje od sredine 19. stoljeća (1856). On je prema želji naručilaca radio više tipova uveza. Naručilac je mogao izabrati boju platna, tip uveza, ukrasa i tiska na koricama, u jednoj ili u više boja, s vinjetama, zlatotiskom i slično. Uvezi su izvedeni po najboljim tadašnjim europskim uzorima te su se knjige Matice hrvatske mogle natjecati s najboljim europskim knjižnim proizvodima. Schneiderovi se uvezi odlikuju velikim izborom odličnih presvlačnih platna: sive, crvene i plave boje; okvir je obično simetričan, klasicistički u više boja ili tonova. Ime autora i naslov djela tiskan je zlatotiskom, različitim tipovima slova, u skladu s onodobnim ukusom. Obično donji dio knjige resi neki florealni motiv: kitica ruže s otvorenim cvjetovima i istaknutim pupoljcima i listovima koji se s nogu knjige penju prema sredini. U knjige je knjigoveža ulagao i ceduljicu s pozivom kupcima da u njega mogu uvezati knjige po svojoj želji. Ivan Schneider izlagao je svoje uveze u Parizu gdje je dobio i odlikovanja. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Kristifor Kolumbo

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

Opis Recenzije (0) Tip: Bežični telefon Pozadinsko osvetljenje ekrana: Da Pozadinsko osvetljenje tastature: Ne Telefonska sekretarica: Ne EAN: 5025232622092 Razno: Tip: DECT/GAP Bežični telefon Displej: Narandžasto osvetljeni alfanumerički displej Indentifikacija poziva: DA Imenik: Telefonski imenik – 50 memorija Melodije: Tonovi zvona (6 klasičnih tonova i 6 melodija) Ponovno pozivanje: poslednjih 10 brojeva Boja: Crna Napredne mogućnosti: Zaključavanje tastature, Odgovor na poziv bilo kojim tasterom Meni: na 16 jezika – srpski jezik Autonomija rada: Trajanje NiMH baterija u standby: 170 sati, Trajanje NiMH baterija u “talk”: 15 sati, Trajanje punjenja NiMH baterija: 7 sati Dimenzije: Dimenzije ručnog dela: 159 x 48 x 31 mm Deklaracija Tip i model KX-TG1711FXB Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Vitel D.o.o. Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”] Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

DAC 5.1 Suround audio konverter ac3/dts SPDIF na 5.1, 192kHz Digital AC3 optički na Stereo Surround HD 5.1 Audio Dekoder/konvertor. 2x SPDIF Port HD Audio Rush za svaki TV sa SPDIF izlazom, HD Players, DVD plejere, XBOX360 itd. Konvertuje digitalni audio signal u analogni 5.1 ili stereo, u zavisnosti od Vaših potreba. 5.1 analogni audio izlaz, automatski će raditi s različitim pojačalima i zvučnici za različite zvučne efekte, lako povezivanje mnogih uređaja za zabavu sa optičkim i koaksijalnim digitalnim signalom i analognim izlaznim signalima (kao što su: Set-Top box, HD plejeri, Blu-ray DVD, XBOX360) Koristi 24-bit audio DSP, 96 KHz digital risiver, i 192 KHz or 24bit ADC and DAC. Podržava Dolby Digital AC-3 Dolby Pro Logic, DTS, PCM i druge digitalne formate, dva oblika na izlazu - 2.0 i 5.1 analog audio izlaz Specification 1, Signal to Noise:120db 2, Degree of Separation : 85db 3, Frequency response: 20Hz-20KHz +- 0.5db 4, Max Output Volt: 2.2V 5, Power Supply DC 5V 1A outlay 110v-240v broadband convert DC5v Power

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Ekran: Displej: 1,69″ osetljiv na dodir Rezolucija: 240 x 280 px (~300 ppi ) Tip: TFT Fizičke karakteristike: Narukvica: 22 mm silikon Dimenzije uređaja: 46,3 x 39,5 x 11,8 mm Težina: 25,8 g Boja: roze zlatna Vodootpornost: IP 67 zaštita Baterija i punjenje: Li-poly, 3,7 V, 240 mAh Trajanje baterije: 72 h 7-10 dana bez konekcije sa APK Ostale karakteristike: Povezivost :Bluetooth Memorija: 64 MB/256 KB RAM Magnetsko punjenje Praćenje otkucaja srca Praćenje spavanja i disanja Pedometar Multi sport (hodanje, trčanje, penjanje, košarka) Notifikacije Kontrola kamere Kontrola muzike Kompatibilnost: Android ili IOS Deklaracija Tip i model VIVAX Pametni sat smart watch life fit 2 rose gold Naziv i vrsta robe Pametni satovi Uvoznik KIm-tec d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

TWS V8 Dobre wireless bezžične stereo slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank 4 sata.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis proizvoda: Apple 20W USB‑C Power Adapter nudi brzo i efikasno punjenje vašeg uređaja u kući, kancelariji ili na putu. Iako se može koristiti sa svim USB-C uređajima, Apple preporučuje korišćenje sa iPad Pro 11 ili 12,9 inča (treće i četvrte generacije) uređajima. Možeš ga koristiti i za brzo punjenje iPhone 8 i novijih uređaja. Kabl za punjenje se prodaje odvojeno. – Tip: Kućni punjač – Kabl: Bez kabla – Konektor: USB-C – Broj USB izlaza: 1 – Boja: Bela – Snaga: 20 W Konektor: USB Tip C Boja: Bela Deklaracija Tip i model APPLE Punjač USB-C 20W MHJE3ZM/A Beli Naziv i vrsta robe Punjači za mobilne telefone Uvoznik Typhon Trade Electronics D.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 13. str. Retko u ponudi! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940). Mirko Kus Nikolajev bio je iz političkih razloga skoro pet desetljeća prešućivan, pa je ostao skoro nepoznat njegov znanstveni i stručni radovi iz etnologije, muzeologije, antropologije, sociologije, kao i njegov životopis. Diplomirao je prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, gdje je 1924. i doktorirao. U zagrebačkom Etnografskom muzeju (1925.–1933.) vodio je izvaneuropsku zbirku, te objavio niz radova iz područja etnologije, etnografije, muzeologije, antropologije i sociologije. U međuratnom razdoblju bio je podjednako kritičan prema fašizmu i komunizmu. Komunisti su ga smatrali protivnikom – trockistom, a kao ljevičar 1933. otpušten je iz državne službe i uhićen 1940. Dolaskom ustaša na vlast 1941. više puta je uhićen, ali se kasnije uspio zaposliti u knjižnici Glavnog ravnateljstva za promidžbu vlade NDH. Nastavio je objavljivati radove iz etnologije i sociologije, koji su poslije sloma NDH okarakterizirani kao fašistička sociologija. Zato je osuđen na jedanaest godina zatvora s prisilnim radom i pet godina gubitka građanskih prava. Na intervenciju američkog pisca i socijalista Uptona Sinclaira pušten je 1951. iz logora.

Dušan M.Baranin Necenzurisano Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 202 stranice, listovi odvojeni od korica, zacepljen prvi i poslednji list, pečat prethodnog vlasnika MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svakako će biti i mnogo interesantnije. -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Kapacitet baterije 260mAh, 3.8V Lithium Polymer Battery Trajanje baterije Režim mirovanja: do 30 dana Standardni režim rada: oko 5 do 7 dana Ekran 1.8“ 240×286 HD Kompatibilnost Android 5.0 i noviji iOS 9.0 i noviji Senzor G-Sensor: SC7A20 Senzor otkucaja srca: HRS3605 Aplikacija DaFit Vodootpornost Da, IP67 Način povezivanja Bluetooth 5.0 Ostalo Telefonski razgovori direktno na satu (BT Calling) Kontrola muzike (BT Music Control) Praćenje kvaliteta sna Alarm DND (Do not Disturb) Informacije o vremenu (Preuzimanje informacije sa telefona) 120+ sportskih režima AI glasovni asistent Procesor GOODIX 5515+Jieli AC6963A Napomena *Sat nije medicinsko sredstvo i rezultati dobijeni merenjem mogu odstupati od stvarnih Deklaracija Tip i model MOYE Pametni Sat Smart Watch Kronos 3 Grey Naziv i vrsta robe Pametni satovi Uvoznik IRIS MEGA d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Autor - osoba Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Дошљаци : роман / написао Милутин М. Ускоковић Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Београд : Српска књижевна задруга, 1910 (Београд : `Давидовић`) Fizički opis 288 стр. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Српска књижевна задруга ; 128 ISBN (Картон) Napomene На насл. стр. : Ово је дело награђено на последњем конкурсу Српске Књижевне Задруге. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC

Ova pumpa je namenjena za cirkulaciju vode u sistemima solarnog grejanja vode. Može da se koristi i kao pumpa za pretakanje vode, ali treba voditi računa da pumpa nikad ne ostane bez vode. Radi na naponu od 12VDC. Visokog kvaliteta, dugog veka korištenja, niskog nivoa buke. Takođe treba voditi računa o pravilnom povezivanju napona. Pogrešno povezivanje može da ošteti motor, a pumpa neće raditi. Može da radi na bateriju (akumultor) ili na pretvarač napona (jednosmeran napon). NAPOMENE: 1. Pravilno povezati žice po bojama ili polaritet u džeku 2. Za korištenje pumpe, predlažem ugradnju prekidača, jer će se inače pumpa odmah uključiti, čim bude povezana na izvor napona. 3. Ne koristiti za agresivne tečnosti, kap što su napr. kiseline, jer će doći do oštećenja delova u pumpi. 4. Za vreme zimskog perioda, pumpu obavezno zaštititi od hladnoće. 5. Pumpu postaviti tako da usisni otvor (kod osovine) bude ispod nivoa tečnosti. Na taj način će se obezbediti da pumpa uvek bude `potopljena`. Tehničke karakteristike: - Model: ZYW680 - Radni napon: 12V DC - Priključci: 1/2` (pola cola) - muški navoj - Snaga: 19W - Protok: 800 litara/sat - Maksimalna visina dopremanja vode: 5 metara - Temperatura ambijenta: 1 do 60° C - Maksimalna temperatura: 100° C - Tip: horizontalna - Kabal: 1m sa 5,5mm ženskim džekom (spolja minus poraritet, iglica u sredini plus napona)

Opis Recenzije (0) Model KX TG2511FXT Tip DECT/GAP Bežični telefon Boja Crna Funkcije Prikaz na više jezika, prikaz broja pozivaoca, navigacijski taster, spikerfon. Memorija imenika 50 brojeva Ostalo * Displej: Grafički svetleći LCD displej (1,4 inča) * Ponovno pozivanje: poslednjih 10 biranih poziva * Domet: 50 m na zatvorenom, 300 m na otvorenom * Indentifikacija poziva: Lista poziva: 50 memorija * Indikatori: Prikaz datuma, vremena, nivao baterije, jačina mreže * Imenik: 50 memorija * Melodije: Polifone melodije zvonjenja (5+5 melodija) * Napredne mogućnosti: Zaključavanje tastature, Lokator slušalice, Podešavanje jačine čujnosti, Alarm, Mogućnost postavljanja na zid * Baterija: Punjive baterije AAA (R03) 2 komada * Autonomija rada: Trajanje NiMH baterija u standby: 170 sati Trajanje NiMH baterija u “talk”: 18 sati Trajanje punjenja NiMH baterija: 7 sati Identifikacija poziva Da Razno Link proizvođača Pogledajte ostalu ponudu bežičnih telefona. Deklaracija Tip i model KX-TG2511FXT Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”] Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Retko prvo izdanje „Tasinih pisama“ Tanasija Milenkovića, autora prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnika policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Stanje kao na slikama, korice i rikna iskrzani, nedostaje zadnja meka korica, unutrašnjost dobro očuvana, crno-bele fotografije i ilustracije. Autor - osoba Milenković, Tasa Naslov Tasina pisma Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1898 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Izdanje uredništva `Policijskog glasnika`, 1898 (Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije) Fizički opis 124 str. : ilustr. ; 24 cm. Napomene Autor dat prema SB 49525 Predmetne odrednice Pravo Pravo Tanasije Tasa Milenković (Beograd, 1852 – Beograd, 23. mart 1918) bio je pravnik, književnik, autor prvog srpskog kriminalističkog romana „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“ i načelnik policije u vreme kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Biografija Služio je najviše policijskoj struci i stekao je glas odličnog policajca i organizatora policijske službe, a o svojoj struci je dosta i pisao. Poznatija dela su mu „Tasin dnevnik“ i „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. U zimu 1878. godine na zahtev ruske vlade, predsednik vlade Jovan Ristić stavio je Milenkovića ruskom poslanstvu na raspolaganje. Kao carsko-ruski činovnik, Tasa je putovao u Rusiju. Na zahtev upravnika Beograda vraćen je za prvoga sekretara u glavnu policiju, gde je dugo bio član policije. Sve naredbe i raspisi u cilju osiguranja saobraćaja i lične bezbednosti potekle su iz njegovog pera. Na zvaničnom sajtu BIA, Tasa Milenković navodi se kao drugi u istoriji rukovodilac preteče ove organizacije, Odeljenja za poverljive policijske poslove, od 1900. do 1901. godine. Bio je član Društva Svetog Save, gde ga nalazimo još u vreme osnivanja društva. Godine 1894. bio je izabran za člana Glavnog Društvenog Odbora. Koliko mu je ovo Društvo bilo bitno vidi se iz toga što je njegova supruga Lenka Beljinica zaveštala Društvu svoju kuću u Beogradu, u Uskočkoj ulici broj 9, od koje je obrazovana je Zadužbina Lenke Beljinice. Tasin dnevnik U svojim autobiografskim beleškama štampanim pod naslovom Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca, beležio je šta se sve dešavalo na dvoru i oko dvora u ondašnjem Beogradu, uključujući i pripremu zavere koja će dovesti do surove likvidacije kraljevskog para u Majskom prevratu 1903. godine. Nekoliko dana uoči prevrata obavestio je kralja Aleksandra Obrenovića o zaveri i dao mu imena oficira koji u njoj učestvuju, ali mu kralj nije poverovao. Smrt Nakon strahota koje je doneo Prvi svetski rat Tasa je u martu 1918. godine izvršio samoubistvo iz očajanja za propalom nam milom otadžbinom, izvinjavajući se u oproštajnom pismu što se na ovaj način kurtališe života. Svoju kuću u centru Beograda zaveštao je Srpskoj akademiji nauke i umetnosti, ali su ovu zadužbinu čelnici opštine Stari grad 2006. prodali investitorima da tu sagrade višespratnicu. Tanasije Tasa Milenković, jedan od prvih srpskih učenih policajaca, rođen je 1852. u Beogradu, u kom je i umro 1918. godine, izvršivši samoubistvo. Poreklo vodi iz ugledne trgovačke porodice, a otac mu je neko vreme bio i narodni poslanik za vreme vladavine kneza Miloša. Ovo je čovek za kog se ima toliko toga reći i koji nosi mnoge zasluge naročito za napredak policije. Osim što je bio policajac, Tasa se istakao kao pravnik, ali i kao pisac. Već u ranim studentskim danima javila mu se ljubav prema knjizi i pisanju, pa je započeo saradnju sa mnogim književnim časopisima, ali i onim pravnim, među kojima su: „Budućnost“, „Javor“, „Zora“, „Govornica“, koja je bila politički list, sa osnovnim ciljem da se izbori za slobodu štampe. U tada vrlo popularnom pravnom časopisu „Pravda“ Tanasije Tasa Milenković je objavio svoj prvi stručni rad, pod naslovom „O smrtnoj kazni“. I te kako je zanimljivo što se jedan policajac, i to vrlo uspešan u svojoj struci, interesuje za književnost. S obzirom na to da je prošao mnogo toga i stekao dosta iskustva, on se rešio da piše i zabeleži neke najupečatljivije događaje iz vremena u kom je radio. Ovo se najbolje vidi u njegovim autobiografskim beleškama, dobro poznatim pod imenom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“. U okviru kratkih priča Milenković govori o kriminalu, zločincima, kaznama, i uopšte o stanju u nekadašnjem Beogradu i Srbiji. Tokom svog rada u policiji najviše je vremena proveo u Beogradu, pa odatle je i najveći broj anegdota i izveštaja. Dužnost ga je zvala i u neke druge gradove širom Srbije, a on u „Tasinom dnevniku“ izdvaja Aleksinac. Ovaj grad u blizini Niša važio je za najmirnije mesto u Srbiji, skoro stopostotno bez bilo kakvih nereda, te Tasa izuzetno hvali Aleksinčane. Tanasije Tasa Milenković autor je i prvog srpskog kriminalističkog romana: „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Njegova dela „Tasina pisma“ i „Tasin dnevnik“ bila su veoma čitana, zanimljivog i poučnog sadržaja, ne mnogo duga, taman onoliko da čitalac sazna dosta toga, a opet da mu ne dosadi i da se zainteresuje. Oba ova dela su bila prevođena na nekoliko stranih jezika, a Bugarska ih je čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca. U doba kraljeva Milana i Aleksandra Milenković je bio načelnik policije, a 1901. godine je penzionisan baš kad je bio na ovoj poziciji. On je, kao policajac, saznao za spremanje zavere protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage, pokušao je da spreči atentat, saopštivši kralju šta se sprema, ali kralj nije poverovao, misleći da su to „prazne priče”. O ovome je Tasa takođe pisao i možemo pročitati u „Tasinom dnevniku“. Koliko je Tanasije Tasa Milenković bio dobar u svojoj branši govori i činjenica da gotovo nijednog nerešenog slučaja nije bilo za njegova rada. On je bio drugi rukovodilac organizaciji koja je prethodila Bezbednosno-informativnoj agenciji, to BIA navodi i na svom sajtu. Neko vreme bio je i upravnik Glavnjače, beogradskog zatvora, koji danas ne postoji, a na njegovom mestu nalazi se Prirodno-matematički fakultet. Njegov posao, kao i inače posao svakog policajca, nije bio nimalo lak, ali veoma inteligentan, smiren i predan svom zanimanju, Tasa je posao obavljao izuzetno. Pre nego što će postati policajac, Tanasije Tasa Milenković je posle završenih studija radio kao sudski pisar. U srpsko-turskom ratu je bio starešina varoškog kvarta. Radeći kao pisar kod Radivoja Milenkovića, zapazio ga je Jovan Ristić, koji je bio zaslužan za imenovanje Tase kao činovnika u ruskom poslanstvu. Ipak, vratili su ga u Beograd da bude sekretar u policiji, a 1880. godine bio je prvi nastavnik u tek osnovanoj školi za policajce. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Vecinu (90%) naslovnih strana radio: Djordje Lobacev - V. Njemcov - Sesto Culo, 1947 g. - Arkadije Gajdar - Cuk i Gek I i II, 1946 g. - L. Kasilj - Sreca, 1946 g. - Aleksej Tolstoj - Moreplovci, 1946 g. - Josip Pavicic - Sjenica, 1947 g. - Dzerom K. Dzerom - Buldog i njegov gazda, 1946 g. - A. Platonov - Zacarana kuca, 1946 g. - K. Snejder - Nasrudin Hodza, 1946 g. - Svetolok Milosavljevic - Kremen - Div (Bajka), 1947 g. - Milan Kubovic - Tajna otecenog prsta, 1947 g. - Voja Caric - Zecja prica, 1947 g. - Bugarske narodne price - Jezic - Bezic, 1946 g. - S. Marsak - Macak - Curdzija, 1946 g. - A. Domanski - Stari sat, 1946 g. - J. Sotnjika - Izvidnica, 1946 g. - Gvido Tartalja - Ozivela Crtanka, 1946 g. - M. Prisvin - Iz zivotinjskog sveta, 1946 g. - Milica Nedeljkovic - Casovi razredenog staresine, 1947 g. - I. Vasiljenko - Komandantova zapovest, 1946 g. - Udegejske i nanajske bajke - Cabza, 1946 g. - Makedonska narodna prica - Siljan Strk, 1946 g. Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

ДНЕВНИК 1936-1941 МИЛАН ЈОВАНОВИЋ СТОИМИРОВИЋ МАТИЦА СРПСКА 2 О О О а) Јовановић Стоимировић, Милан (1896-1966) - Дневници ....................................................... ... Милан Јовановић Стоимировић је био /н о в и н а р/. Новинарски посао започео је у Политици. Био је главни сарадник гласила Радикалне странке `Самоуправа` (1921-1923) и аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину (1929). У Скопљу је од 1932. до 1935. године издавао лист `Вардар`. Од 1935. до 1937. радио је у Централном прес бироу, а од 1937. до 1938. био је директор новинске агенције `Авала`. Од 1940. начелник је Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. У току окупације (1941-1944) био је директор Државног архива у Београду и главни зредник `Обнове` (1941). Због тога је после рата био осуђен на 15 година робије. Пуштен је после половине издржане казне! Милан Јовановић СТОИМИРОВИЋ присуствовао је многим кључнимм догађајима свога времена и о њима је писао пуно и добро. Његов животопис указује на личност, која је била предодређена за идеалног сведока историје. Остварио је изузетну новинарску каријеру. Уживао је велико поверење ауторитативног и моћног државника - МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА, за чијег је председниковања обављао читав низ важних дужности. Као уредник `Самоуправе` и један од водећих људи у Централном пресбироу и информативној агенцији `Авала` био је на местима где су се сливале најразноврсније информације из свих области друштвеног живота. Због природе посла Јован Стоимировић је био и службено и приватно најтешње повезан са владајућим круговима и друштвеном елитом свога времена - са државницима, војницима, свештеницима, глумцима, писцима, сликарима... Често борави у иностранству. Сусретао је људе који управљају судбином Европе и света. Видео је и чуо пуно тога што није било доступно јавности! ... Дневник Милана Јовановића СТОИМИРОВИЋА драгоцено је сведочанство свога времена! (Михајло Грушић) ............................................................... Р е ф е р е н ц е Кнез ПАВЛЕ Кнегиња ОЛГА Војвоткиња од КЕНТА Милан СТОЈАДИНОВИЋ Драгиша ЦВЕТКОВИЋ Ђенерал ДУШАН СИМОВИЋ Влатко МАЧЕК Антон КОРОШЕЦ Мехмед СПАХО Никола ПАШИЋ Јован ДУЧИЋ Иво АНДРИЋ Милош ЦРЊАНСКИ Слободан ЈОВАНОВИЋ Николај ВЕЛИМИРОВИЋ Димитрије ЉОТИЋ Цинцар МАРКОВИЋ Петар ЖИВКОВИЋ ГРОЛ Геца КОН Ванча МИХАИЛОВ Кнез Лујо ВОЈНОВИЋ Патријарх српски ГАВРИЛО ДОЖИЋ Кемал АТАТУРК Исмет ИНЕНИ Едуард БЕНЕШ Адолф ХИТЛЕР Херман ГЕРИНГ Јозеф ГЕБЕЛС Бенито МУСОЛИНИ Галеано ЋАНО Јућан СРБИЈА МАКЕДОНИЈА РУМУНИЈА МАЂАРСКА ТУРСКА ГРЧКА ЧЕХОСЛОВАЧКА НЕМАЧКА АУСТРИЈА (Аншлус) ИТАЛИЈА АБИСИНИЈА ФРАНЦУСКА Ј е в р е ј и `Имају људи право који веле да ми нисмо, авај! - способни да одржимо ову државу! Душа ме боли и ја се јежим од страха` ... `Међер смо ми Срби један непобожан, бесан и осион народ`! ... `Увече је био говор Хитлеров, луд, пуст и нетактичан говор... Он не уме да се заустави. Он дрнда и гњави. Њега заноси пљесак масе и то је опасно. У два минута пред 8 увече био је најлуђи. Мени се смучило...` `... Мислио сам у постељи куда иде ова луда Румунија са њеним фашизмом, униформама и заверама...` ........................................................... Регистар личних имена Географски регистар Ћирилица Брош 5 6 2 странице НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!! db27

53150) NAŠE TAMNOVANJE , Miroljub Bogić , Tuzla 1938 , Prva jugoslovenska borbena đačka organizacija (Tuzla) , Djelatnost , 1914 , Sarajevski atentat , Memoari. Miroljub Bogić je pseudonim Jezdimira Dangića. Predgovor o srpskim đačkim udruženjima u Tuzli od 1908-1914 godine / Božidar M. Tomić: str. V-XLV. Jezdimir Dangić (Bratunac, 4. maj 1897 — Sarajevo, 1947) je bio pravnik, žandarmerijski oficir, komandant u činu majora jedinice Dvorske žandarmerije, koja je bila zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice, njihovih objekata kao i vladinih ministara i zdanja u Кraljevini Jugoslaviji. Major Dangić je u Drugom svetskom ratu bio načelnik Кomande Istočne Bosne i Hercegovine Jugoslovenske vojske u Otadžbini i vođa Srpskog ustanka od avgusta 1941. do aprila 1942. godine u Istočnoj Bosni koja se tada nalazila u sastavu NDH. Rođen je u Bratuncu 1897. godine, kao svešteničko dete. Još kao đak tuzlanske Gimnazije i pripadnik revolucionarne omladine „Mlada Bosna“ osuđen je na tri i po godine zatvora zbog veleizdaje Austrougarske. Кaznu je odrobijao u Tuzli i Zenici, u vreme trajanja Prvog svetskog rata. Posle rata, studirao je pravne nauke i radio u tuzlanskom kraju kao policijski činovnik i rezervni konjički potporučnik. 3. januara 1928. godine preveden je u aktivnu žandarmerijsku službu, sa činom žandarmerijskog potporučnika. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Glad i tamnica`. Za vreme Aprilskog rata 1941. Dangić je bio komandir Dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II od Beograda do Nikšića.Major Dangić je izbegao zarobljavanje od strane Nemaca, i uskoro preko braće Todorovića, aktivnih generalštabnih majora, stupio u vezu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na Ravnoj gori. Po formiranju JVuO, general Mihailović mu daje zadatak da formira korpusne grupe na prostoru istočne Bosne, a zatim ga je stavio za komandanta korpusa istočne Bosne. Nemački specijalni agenti službe Abvera su pronašli Dangića u mestu Rogačica blizu Bajine Bašte i u noći 11. i 12. aprila 1942. ga zarobili na spavanju. Dangić je po naređenju nemačkog komandanta Jugoistoka poslan u zarobljenički logor Strij u okupiranoj Poljskoj. Кao zatočenik logora ostao je sve do početka Varšavskog ustanka u avgustu 1944. Pod zapovedništvom generala Bora Кomorovskog služio je kao komandant pešadijske brigade za oslobođenje Poljske od Nemaca. Кao i mnoge poljske oficire, Sovjeti su ga zarobili i odveli u zatvor Lubjanka u Moskvu. Nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa nove Jugoslavije i zemalja antifašističkog bloka, major Dangić je izručen jugoslovenskim vlastima da mu bude suđeno za izdaju zemlje. Suđenje majoru Jezdimiru Dangiću je počelo februara meseca 1947. pred Vojnim sudom 3. armije u zgradi današnjeg poslovnog centra Skenderija u Sarajevu. Dangić je izveden pred sud pod optužbama da je pomagao četnički pokret Draže Mihailovića, da je vršio masovne zločine, da je sarađivao sa kolaboracionom vladom Milana Nedića, da je sarađivao sa italijanskim i nemačkim okupatorima i za izdaju zemlje. Osuđen je na smrtnu kaznu i istog meseca streljan. tvrd povez, format 13,5 x 20 cm , ćirilica, posveta grafitnom olovkom na predlistu , potpis grafitnom olovkom na naslovnoj strani , ilustrovano , XLV + 270 strana +4 lista sa ilustracijama , , nedostaje ilustrovana naslovna strana, ostatak knjige kompletan

U dobrom stanju, naknadni tvrdi povez Omer Čelebija : pripovijetka iz života srpskoga naroda / napisao M.Đ.Milićević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1886 Beograd : Napredna stranka, 1886 Fizički opis 266 str. ; 16 cm Zbirka Kolarčev fond ; 2 Milan Đ. Milićević bio je srpski književnik, značajni kulturni radnik, akademik i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Rođen je 4. juna 1831. godine u selu Ripnju kod Beograda u uglednoj porodici, poreklom iz Starog Vlaha. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a Bogosloviju u Beogradu 1850. godine. Crkva ga je uzela za svog stipendistu i omogućila mu dalje školovanje u Rusiji. Milićević je, na svoju veliku žalost, zbog slabog zdravlja morao da odustane od ovih studija. Posle završene Bogoslovije službovao je u različitim državnim institucijama, prvo kao učitelj u Lešnici i Topoli, školske godine 1850/51, da bi potom sve do penzionisanja 1899. godine radio kao državni činovnik i sekretar. Od 1852. godine Milan Đ. Milićević radi u Ministarstvu prosvete, a od 1855. u Ministarstvu spoljnih poslova. Potom je godinu dana zaposlen kao sekretar kneza Mihaila, da bi se ponovo vratio u Ministarstvo prosvete, sada sa zvanjem sekretara, gde će i ostati sve do 1880. godine. Naredne četiri godine radiće u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prvo kao načelnik, a potom i kao pomoćnik ministra. U periodu od 1886. do 1897. bibliotekar je u Narodnoj biblioteci. Potom je dve godine državni savetnik, a u toj funkciji je i penzionisan 1899. godine. Pored zavidne činovničke karijere, Milan Đ. Milićević je ostavio značajnog traga na kulturnom i prosvetnom polju. Od 1875. godine je redovan član Srpskog učenog društva. 1888. postao je prvi član Srpske kraljevske akademije, a funkciju predsednika ove najznačajnije srpske kulturne institucije vršiće u periodu od 1896. do 1899. godine. Takođe, izabran je za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu, člana Jugoslovenske akademije u Zagrebu i člana Carske akademije nauka u Petrogradu. Umro je 4. novembra 1908. godine u Beogradu. Bio je deda po majci čuvenog pesnika Milana Rakića. Milan Đ. Milićević – prosvetni, kulturni i naučni radnik Milan Đ. Milićević je prvo kao učitelj, a kasnije i kao činovnik u Ministarstvu prosvete značajno doprineo unapređenju obrazovnog sistema i institucija kod nas. Uređivao je list Škola od 1868. do 1876, a objavio je i veći broj pedagoških radova: Škole u Srbiji (1868–1876), Kako se uči knjiga (1869), Pedagogijske pouke (1870), Školska higijena (1870), Školska disciplina, Istorija pedagogije (1871), Pogled na narodno školovanje u Srbiji (1873). Takođe, Milićević je preveo neka dela stranih autora svog vremena kako bi doprineo razvoju i podizanju prosvećenosti kod nas. Najpoznatija su svakako: Vaspitanje u Americi Eduarda Labuleja, Ocevi i deca u XIX veku i Moralna istorija žena Ernea Leguvea, Žene XX veka Žil Simon i Gustava Simona, Pisma o istoriji Srba i Bugara Aleksandra Hiljferdinga, Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihova opadanja i Persijska pisma od Monteskjea, Galebova stena Žila Sandoa i Istinska služba Ignatija Potapenka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gavro A. Skrivanic Vazduhoplovni major Gavro Škrivanić (7. februar 1900, Omiš – 19. januar 1984, Beograd) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije i istoričar. Školovanje i vojna karijera Osnovnu školu je pohađao u Omišu a gimnaziju u Šibeniku. Krajem 1917. je mobilisan a naredne godine je zatvoren u Beču. Maturirao je u Splitu 1919. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu u činu inženjerskog potporučnika. Istoriju je apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1925. godine. Iste godine je stupio u avijaciju i završio je Vazduhoplovno-izviđačku školu. Do 1939. bavio se nastavom letenja. Od oktobra 1939. do izbijanja Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije bio je izaslanik vazduhoplovni izaslanik u Italiji. Potom prelazi u London gde je bio referent vazduhoplovstva pri predsedništvu jugoslovenske vlade. Krajem 1942. postavljen je za inspektora jugoslovensog vazduhoplovstva u sastavu RAF-a na Srednjem istoku. Bio je kraljev ađutant od marta do avgusta 1944. godine. Bio je na Visu 1944. godine sa Ivanom Šubićem potom je uz saglasnost AVNOJ-a postavljen za šefa jugoslovenske vojne misije u Parizu. Na ovom položaju je bio do 1945. godine. Na svoj zahtev vratio se u zemlju gde je postavljen za načelnika IV odeljenja Komande vazduhoplovstva JNA. Ovu dužnost obavljao je od 6. februara 1945. do 24. juna 1948. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 28. februara 1947. godine. Doktorirao je aprila 1955 godine. Do penzionisanja (1971) je radio u Istorijskom institutu SANU. Sa grupom autora bio je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda 1974. za knjigu Istorija Beograda (knjiga treća, deo: Beograd u Prvom svetskom ratu). Naučni rad Njegov naučni rad skoncentrisan je uglavnom na različite teme iz vojne istorije a bavio se i istorijskom geografijom i toponomastikom. Najveći broj radova zasnovao je na terenskim istraživanjima na teritoriji SFRJ a istraživao je u arhivima Amsterdama, Firence, Bolonje, Pariza i Londona. Napisao je 97 radova od kojih sedam knjiga. U okviru Istorijskog instituta nastavio je razvoj istorijske geografije i kartografije koji je otpočeo Ilija Sindik. Različite teme iz istorijske geografije obrađuju njegove knjige Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete i Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku kao i veći broj manjih radova o vlastelinstvima, toponomastici, granicama srpske srednjovekovne države, o pojedinim oblastima i komunikacijama. Izradio je kartu Jugoslavije u Merkatorovoj projekciji u 20 sekciji u razmeri 1:500.000. Bio je urednik zborke Monumenta cartographica Jugoslaviae I i II. Za Školski istorijski atlas koji je od 1965. imao više od deset izdanja izradio je 25 istorijskih karata. U oblasti vojne istorije proučavao je srednjovekovno oružje i vojsku u srpskim zemljama, način ratovanja, forticikacije, pojedine ratove i bitke. Pored niza manjih radova objavio je knjige Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku i Kosovska bitka. Njegova obimna knjiga (preko 1000 strana) Vojna istorija srednjovjekovne srpske države još je u rukopisu.