Opis proizvoda Nečujan USB ventilator, koji je opremljen sa 2 brzine. Jednostavno uključite ventilator u USB port računara i uživajte u hladnom, laganom povetarcu. Rashlađuje vas dok vredno radite za vašim računarom, pritom je i nečujan, pa vas neće dekoncentrisati u radu. Karakteristike: • Visok kvalitet - Napravljen od izdržljive i lagane ABS plastike, kontinuirana upotreba sa dugim vekom trajanja. • Snažan protok vazduha - Sa 2 podešavanja brzine protoka vazduha uz mogućnost da se pomera gore-dole. • Podesiva glava koja se lako čisti omogućava vam da usmerite protok vazduha tamo gde želite. • Uklonjiva prednja rešetka za lako čišćenje. • Prečnik ventilatora: 10cm • Dimenzije: 13x10x7cm • Materijal: ABS i elektronske komponente • Neto težina: 186g • Ventilator ima dupel lopatice, za dodatni efekat hlađenja i radi na USB kabal koji dolazi uz njega.

Opis Deklaracija Recenzije (0) Kapacitet 128 GB Tip fleš kartice MicroSDXC Klasa fleš memorije Klasa 10 Brzina čitanja 140 MB/s Vrsta interne memorije UHS-I Klasa brzine UHS Class 1 (U1) Klasa performansi aplikacije A1 Boja proizvoda Sivo, Crveno Memorijski adapter uključen u pakovanje SD Dimenzije (ŠxVxD) 15 mm x 10,9 mm x 1,02 mm Deklaracija Tip i model SANDISK 128GB Ultra microSDXC SDSQUAB-128G-GN6MA Naziv i vrsta robe Memorijske kartice Uvoznik Kim-tec d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Poslednja, treća knjiga sabranih pripovedaka Isaka Samokovlije objavljena nakon njegove smrti 1955. u koju su uvrštene pripovetke koje nisu ušle u prethodna dva toma „Pripovijetke“ (1951) i „Hanka“ (1954), kao i prozna građa iz zaostavštine. Izuzetno retko u ponudi s omotom koji je izradio Radenko Mišević. Omot je blago iskrzan, po rubovima rikne, unutra mestimično trag grafitne olovke, može se izbrisati, inače knjiga izuzetno dobro očuvana. Autor - osoba Samokovlija, Isak Naslov Nemiri / Isak Samokovlija Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1956 (Sarajevo : `Veselin Masleša`) Fizički opis 422 str. : faks. ; 20 cm Drugi autori - osoba Marković, Marko Zbirka Savremenici ISBN (Karton) Napomene Prema napomeni s nasl. str., ovo je treća i završna, posmrtna knjiga, a naslov joj je dao izdavač Priređivačeva bilješka / Marko Marković: str. 407-420. Isak Samokovlija (Goražde, Austrougarska, 3. decembar 1889 – Sarajevo, 15. januar 1955) je bio jugoslovenski i jevrejski (sefardski) književnik. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a medicinu je studirao u Beču. Živeo je i radio u Goraždu, Fojnici i Sarajevu. Pisao je pripovetke i drame sa temama iz života jevrejske zajednice u Bosni. Njegova porodica se u Bosnu doselila iz Samokova u Bugarskoj, odakle potiče njihovo prezime. U mladosti je pisao priloge za književni časopis „Jevrejski život“ i prevodio dela jevrejskih pisaca. Svoju prvu pripovetku „Rafina avlija“ objavljuje 1927. u Srpskom književnom glasniku, a dve godine kasnije izlazi prva zbirka pripovedaka „Od proljeća do proljeća“. Drugi svetski rat je preživeo u ustaškom zarobljeništvu, iz koga je utekao pred kraj rata. Za njegovo najbolje delo važi zbirka pripovedaka „Nosač Samuel“ iz 1946. Posle rata imao je nekoliko funkcija u književnim institucijama, uključujući mesto predsednika Udruženja pisaca BiH. Uređivao je književni časopis „Brazda“ u periodu 1948–1951. Posle toga je radio kao urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“. Bibliografija „Od proljeća do proljeća“ – Sarajevo, 1929. „Pripovijetke“ – Beograd, 1936. „Nosač Samuel“ – Sarajevo, 1946. „Tragom života“ – Zagreb, 1948 „Izabrane pripovetke“ – Beograd, 1949. „Pripovijetke“ – Sarajevo, 1951. „Đerdan“ – Sarajevo, 1952. „Priča o radostima“ – Zagreb, 1953. „Hanka“ (drama) – Sarajevo, 1954. „Plava jevrejka“ (drama) „On je lud“ (drama) „Fuzija“ (drama) Radenko Mišević (Rogatica, 14. juli 1920 – Beograd, 15. 2. 1995) je bio srpski slikar. U rodnoj Rogatici stekao je osnovno obrazovanje, a srednju tehničku školu, arhitektonski odsek, završio je u Sarajevu. Slikarstvo je završio u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića, od 1940. do 1946. godine. Specijalizovao se kod Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića i Nedeljka Gvozdenovića. U Sarajevo odlazi 1953. godine, po pozivu da radi Muzej Gavrila Principa, gde ostaje devet godina i radi kao urednik nedeljnika „7 dana“. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1964-1985) i Akademije likovnih umetnosti u Sarajevu (1972–1985). Školovao se i u ateljeu Andre Lota u Parizu. Jedno vrijeme je izučavao freske i mozaik u Italiji. U dva mandata je bio dekan beogradske Likovne akademije. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu. Redovno je izlagao na kolektivnim izložbama ULUS-a. Jedan je od osnivača grupe „Samostalni“ sa kojom je izlagao u Beogradu, Ljubljani i Mariboru. Bio je član grupa „Sarajevo 55“ i „Grupa 57“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine i u dva mandata bio je njegov predsednik. Najveći deo svog života Radenko Mišević proveo je u Beogradu, na Senjaku. Bio je profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu od 1964. do 1985. godine i Akademije likovnih umjetnosti u Sarajevu od 1972. do 1985. godine. Osnivač je Škole za dizajn u Beogradu, u kojoj je bio i profesor. Takođe je predavao i u Centru za likovnu kulturu u Beogradu. Za mesto profesora na Fakultetu likovnih umetnosti izabran je 1964. godine, gde je u zvanju profesora i penzionisan. Predavao je predmete Slikanje i crtanje i Teorija forme. U toku rada na fakultetu u dva mandata je biran za dekana, a 1979. godine je osnovao Galeriju FLU. Pored slikarstva se bavio novinarstvom i pozorišnom i filmskom scenografijom. Režirao je kratkometražni film „Ova kuća bogata“ za koji je dobio međunarodno priznanje. Tokom života je priredio oko 40 samostalnih i preko 150 zajedničkih izložbi. Izlagao je u skoro svim značajnim galerijama SFRJ. Godine 1985. organizovana je njegova retrospektivna izložba u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom Beograda. Bio je autor knjiga za predmet Teorija forme koji je predavao na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, autor knjige „Dani i godine“, a bavio se i dizajnom i ilustracijom knjiga. Dela Radenka Miševića zastupljena su u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Muzeja grada Beograda i u mnogim drugim značajnim muzejima u Srbiji i zemljama bivše SFRJ, kao i u značajnim muzejima i galerijama u inostranstvu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu je nazvana likovna galerija u njegovoj rodnoj Rogatici. MG81 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi!!! 1934 g. Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prva naslovna stranica, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! 1921 g. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`. Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832-1833), ou notes d`un voyageur. Bruxelles 1836. Lamartine, (Marie Louis) Alphonse de. M.Alphonse de Lamartine Alfons de Lamartin, putopis, francuski jezik, treći tom od četiri ukupno, tvrdi povez, 300 strana, 14,5 cm format, vrlo dobro očuvana. Brisel 1836. Prvo izdanje je izašlo 1835. u Parizu - Lamartin (1790-1869), sa suprugom i ćerkom, putovao je svojom privatnom jahtom u stilu osmanskog princa, dajući skupocene poklone svojim domaćinima. Bio je poznat na istoku kao l`Emir Francais (Francuski princ) . Lamartin je ostavio svoju porodicu u Bejrutu i ​​sam otišao u Svetu zemlju, vratio se u Francusku kopnom preko Carigrada i doline Dunava. Na Levantu je proveo 16 meseci. Alfons de Lamartin (franc. Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine; Makon, 21. oktobar 1790 — Pariz, 28. februar 1869), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi `Jezero`, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d`un ange(Džoselin i pad andjela) . Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince.[4][5] Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi. Lamartin, jula 1833. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom. Bista francuskog književnika Alfonsa de Lamartina (visina 60 cm, ukupna visina 260 cm) nosi natpis „Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja“, a otkrivena je 1933. godine, u znak sećanja na Lamartinov boravak u Srbiji i stogodišnjicu objavljivanja njegovog dela „Put na Istok“ u kojem se nalazi poglavlje „Beleške o Srbiji“. On je tada izneo svoje čvrsto uverenje da će uskoro doći do ujedinjenja Južnih Slovena. Nedaleko od spomenika počinje ulica nazvana po francuskom piscu. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku.

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, reparirano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti – kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice MG43 (N)

Knjiga je nerasečenih tabaka, spolja nekoliko mrlja po koricama i rikni, unutra odlično očuvana. Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG31

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! II knjiga (krivicna dela protiv opstih dobara) Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.

Opis Deklaracija Recenzije (0) Opis proizvoda: Kingston Canvas Select Plus memorijska kartica je minijaturna kartica sa A1 performansama, što je čini idealnom za upotrebu u računarskim, video i kamernim aplikacijama. Kapacitet microSDXC kartice dostiže 128 GB, što omogućava da snimite mnogo digitalnih informacija. Model je kompatibilan sa Android uređajima. Kingston Canvas Select Plus podržava brzinu čitanja od 100MB/s za brže učitavanje aplikacija. Model se odlikuje velikom izdržljivošću, brzinom i performansama, što mu omogućava da se koristi za obradu fotografija visoke rezolucije, kao i za montažu i snimanje video zapisa u Full HD rezoluciji. Proizvod je kompatibilan sa klasom 10, UHS-I (U1) i podržava exFAT skladištenje datoteka za bezbedno digitalno skladištenje. Radna temperatura kartice se kreće od -25° do +85°. Deklaracija Tip i model KINGSTON Micro SDCS2/128GBSP Naziv i vrsta robe MicroSD Uvoznik Comtrade Distribution Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Стефан Цвајг: ДОСТОЈЕВСКИ Издавач: Књижарница СВЕТЛОСТ, Београд, 1931.год. Меки повез, 136 страна, ћирилица. Сасвим солидно очувано. `Штефан Цвајг (нем. Stefan Zweig; Беч, 28. новембар 1881 — Петрополис, 22. фебруар 1942) био је аустријски писац, драматург, новинар и биограф. На врхунцу своје књижевне каријере, током 1920-их и 1930-их, био је један од најпопуларнијих књижевника на свету. Штефан Цвајг рођен је у Бечу 1881. Био је син Морица Цвајга, имућног јеврејског произвођача текстила. Мајка, Ида Бретауер Цвајг, потицала је из јеврејске банкарске породице. Њен отац, Јозеф Бретауер, двадесет година је радио у Анкони, где је Ида рођена и одрасла. Цвајг је студирао филозофију на Бечком универзитету, где је 1904. докторирао са темом Филозофија Иполита Тена. Религија није играла важну улогу у његовом образовању. „Отац и мајка били су Јевреји само случајношћу рођења”, рекао је касније у једном интервјуу. Ипак, никад није одрицао припадност јеврејској заједници и често је писао о Јеврејима и јеврејским питањима, као на пример у причи Мендел књигољубац. Био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, кога је упознао још када је Херцл био књижевни уредник у водећем бечком листу Нове слободне новине где је објавио неке од Цвајгових раних радова. Цвајг је веровао у интернационализам и у европеизам, па му Херцлов јеврејски национализам није могао бити нарочито привлачан, што и сам потврђује у својој аутобиографији Јучерашњи свет. Нове слободне новине нису објавиле рецензију Херцлове књиге Јеврејска држава, а сам Цвајг ју је назвао „глупом и бесмисленом”. Штефан Цвајг је био у сродству са чешким писцем Егоном Хостовским. Неки извори бележе да су били рођаци, а сам Хостовски рекао је за Цвајга да му је „веома далеки рођак”. Почетком Првог светског рата распрострањено патриотско осећање захватило је и немачке и аустријске Јевреје: заједно са Мартином Бубером и Херманом Коеном, и Цвајг му је дао подршку. Премда је био патриота, Цвајг је одбио да у руке узме оружје - служио је у Архиву Министарства војног, заузевши убрзо пацифистички став, попут свог пријатеља Ромена Ролана, добитника Нобелове награде за књижевност 1915. године. Преселио се у Швајцарску, где је остао до краја рата. Цвајг је до краја живота остао пацифист који се залагао за уједињење Европе. Попут Ролана, написао је много биографија. У Јучерашњем свету своју биографију Еразма Ротердамског назвао је „прикривеним аутопортретом”. Цвајг се 1920. оженио Фридериком Маријом фон Винтерниц (рођ. Бургер), а 1938. од ње се развео. Под именом Фридерике Цвајг она је објавила књигу о свом бившем мужу након његове смрти. Касније је објавила и једну илустровану књигу о Цвајгу. Цвајг се 1939. оженио својом секретарицом Лотом Алтман. Цвајг је напустио Аустрију 1934, након Хитлеровог доласка на власт у Немачкој. Након тога живео је у Енглеској (прво у Лондону, а од 1939. у Бату). Услед брзог напредовања Хитлерових трупа у Француској и у читавој Западној Европи, Цвајг је са супругом прешао Атлантик и отпутовао у САД, где су се 1940. скрасили у Њујорку наставивши често да путују. Дана 22. августа 1940. су се поново одселили — овога пута у Петрополис, град у конурбацији Рио де Жанеиро. Постајао је све депресивнији због пораста нетолеранције и успона ауторитарности и нацизма. Изгубивши наду у будућност човечанства, Цвајг је написао белешку о том безнађу. Дана 23. фебруара 1942. Цвајг и његова супруга извршили су самоубиство узевши велику дозу барбитурата. Пронађени су у својој кући у Петрополису, с руком у руци. Цвајг је био очајан због будућности Европе и њене културе. „Сматрам да је боље у право време и достојанствено окончати живот у којем је интелектуални напор представљао врхунско задовољство, а слобода појединца највише земаљско добро”, написао је. Цвајг је вио веома угледан писац у двадесетим и тридесетим годинама 20. века. Био је пријатељ са Артуром Шницлером и Сигмундом Фројдом. Велику популарност уживао је у САД, Јужној Америци и Европи, док је у Британији углавном био непознат. У континенталној Европи и данас је актуелан, али му је популарност у САД знатно опала. Од деведесетих година неколико издавачких кућа (пре свих Пушкин прес и Њујоршки књижевни преглед) оживело је Цвајгова дела на енглеском. Исто тако, Планкет лејк прес е-књиге почео је са објављивањем електронских верзија Цвајгових нефикционалних дела. Цвајгови критичари из енглеског говорног подручја оштро су подељени на оне који презиру његов стил као слаб, лаган и површан и на оне приврженије европској традицији што уздижу Цвајгов хуманизам и једноставан и ефектан стил. Цвајг је најпознатији по својим новелама (Краљевска игра, Амок, Писмо непознате жене — према којој је Макс Офулс 1920. снимио истоимени филм), романима (Нестрпљиво срце, Помешана осећања, Девојка из поште — постхумно објављен) и биографијама (Еразмо Ротердамски, Магелан, Мери Стјуарт, Балзак). Дела су му била штампана на енглеском без његовог пристанка под псеудонимом Стивен Бренч (превод његовог имена на енглески), у време када је антинацистичко расположење било распрострањено. Према Цвајговој биографији краљице Марије Антоанете касније је снимљен холивудски филм са Нормом Ширер у насловној улози. Цвајг је био близак са Рихардом Штраусом и написао је либрето за Ћутљиву жену. Штраус се супротставио нацистичком режиму одбивши да одобри уклањање Цвајговог имена из програма на премијери, 24. јуна 1935. у Дрездену. Због тога је Гебелс отказао најављени долазак, а опера је била забрањена након трећег извођења. Цвајг је 1937, у сарадњи са Јозефом Грегором, написао либрето за Штраусову оперу Дафне. Бар још једно Цвајгово дело имало је музичко извођење. Његово еклектичко дело састоји се из неколико збирки поезије, неколико позоришних комада (Терзит 1907, Волпона 1927), али Цвајг је пре свега чувен по својим новелама (Амок 1922, Помешана осећања 1926, Двадесет четири сата из живота једне жене 1934), причама о интензивним страстима које понекад прелазе у морбидност или шалу. Његова Шаховска новела (Schachnovelle) објављена је постхумно. Писао је и бројне биографије историјских личности (Мери Стјуарт, Магелан, Марија Антоанета) користећи прецизну психолошку анализу. Преко 20 година је радио на збирки прича Звездани часови човечанства (Sternstunden der Menschheit) у којој је описао четрнаест најзначајнијих догађаја у историји света по свом избору.

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

Knjiga: Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, Biblioteka “Slučaj”, 2000. godina Broširan povez 18 cm, 103 stranice, ćirilica Novo, nekorišćeno Sadržaj: Krakov-O filmu, Krakov-Za čast otadžbine - VI činova, Krakov- Lista natpisa Krakov i film: -Dragan Aleksić: U Beogradu se izrađuje veliki fillm Za čast otadžbine koji će najbolje izraziti naše napore I borbe za slobodu -Dragan Aleksić Film “Za čast otadžbine” -Stanislav Krakov: Stvaranje našeg filma -Anonim: Za čast otadžbine -Anonim: Umetnička i dokumentarna vrednost filma g. Stanislava Krakova -D. Aleksić: Za čast otadžbine -Gojko Tešić: O Stanislavu Krakovu -Napomena priređivača DVD: Golgota Srbije (alternativni naslovi Za čast otadžbine, Požar na Balkanu) Artistik film, Jugoslovenska kinoteka, 1940-2008 Trajanje: 80 minuta Režija: Stanislav Krakov Golgota srbije, Požar na Balkanu Istinsko umetničko delo koje pleni autentičnim prikazom smutnih vremena i bolnih događaja, bez sumnje je najbolji dokumentarni film snimljen u vreme Kraljevine Jugoslavije. U početku prikazivan kao nemi film 1930. godine kasnije je dorađen na osnovu filmskih materijala o Srbiji skupljenih iz svetskih arhiva, ali i scenama dosnimljenim da bi se dočarao prelaz vojske i naroda preko Albanije 1915. godine, život u okupiranoj Srbiji, kao i oslobođenje Niša i Beograda i ulazak pobednika u razorenu prestonicu. Zahvaljujući izvrsnim dokumentarističkim snimcima koje je napravio Stevan Mišković i podršci ministra vojnog, generala Stevana Hadžića, istaknutog ratnika koji je obezbedio učešće armije u snimanjima 1929. godine, stvoreni su impresivni i ubedljivi kadrovi koje samo profesionalni istoričari filma mogu da prepoznaju kao rekonstrukcije. Tako je stvoreno izrazito ambiciozno ostvarenje naknadno ozvučeno muzikom kompozitora Milenka Živkovića i nizom poznatih patriotskih melodija, a da bi postigao scenarističku objektivnost Stanislav Krakov je objašnjavao slike kroz natpise za koje su korišćeni citati iz tekstova i misli poznatih državnika, istoričara i vojnika o ulozi Srbije u ovom ratu. Stanislav Krakov bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj. Kao učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ranjavan je 17 puta i više puta odlikovan. Prešao je preko Albanije i učestvovao u bitkama na Kajmakčalanu. Pre Drugog svetskog rata bio je direktor Radio Beograda. Njegovo filmsko delo `Golgota Srbije` nastalo je na osnovu autentičnih snimaka ratnih operatera, sa igranim segmentima i imalo je tri premijere i tri naslova. Prva verzija, iz 1930, bio je nemi film. Druga verzija je godinama dopunjavana filmskim materijalima vezanim za Srbiju iz inostranih arhiva, te je dobijen `do danas najistinitiji film o patnjama našeg naroda u pet strašnih ratnih godina`. Film je 1940. zabranjen, zbog mogućih nepovoljnih uticaja na odnose sa susednim državama. Tada je materijal isečen i skraćen i kao takav doživeo drugu premijeru tokom 1940. godine. Početkom rata film je sakriven i zakopan u blizini Mionice i tek 1944. godine je otkopan, pod nadzorom OZNE. Tako je dospeo u zbirku Jugoslovenske kinoteke, gde je izvršena rekonstrukcija, otkriveni su novi delovi, i načinjena je verzija do sada najbliža integralnom filmu. Treća premijera bila je 1992. godine u Sava centru. Film je utvrđen za kulturno dobro i nalazi se na listi filmske građe od izuzetnog značaja, pod brojem 106.

Opis proizvoda • KOMPATIBILNOST: NILLKIN maska je dizajnirana specifično za Google Pixel 7 Pro, obezbeđujući savršeno pristajanje i neometan pristup svim funkcijama telefona. • MATERIJALI: Izrađena od kombinacije tvrde plastike i TPU materijala, maska pruža izdržljivost i otpornost na udarce, štiteći tvoj telefon u svakodnevnim situacijama. • ZAŠTITA KAMERE: CamShield Pro serija dolazi sa inovativnim mehanizmom za zaštitu kamere koji lako klizi preko objektiva, čuvajući ga od ogrebotina i oštećenja. • QI KOMPATIBILNOST: Bez brige o punjenju, jer je maska kompatibilna sa Qi bežičnim punjenjem, omogućavajući ti da napuniš telefon bez skidanja maske. • BREND: NILLKIN je poznat po kvalitetu i inovacijama, a ova maska za telefon je još jedan u nizu proizvoda koji potvrđuje njihovu posvećenost izvrsnosti. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Google Pixel 7 Pro? NILLKIN CamShield Pro maska je pravi izbor. Sa precizno dizajniranim dimenzijama, ova maska obezbeđuje savršeno pristajanje, omogućavajući lako korišćenje svih dugmadi i portova. Izrađena od kvalitetnih materijala, štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok inovativni mehanizam zaštite kamere pruža dodatni mir. Uživaj u funkcionalnosti i stilu bez kompromisa. Qi kompatibilnost omogućava ti da zadržiš masku na telefonu dok se puni, a pouzdan brend kao što je NILLKIN garantuje da dobijaš proizvod na koji možeš da se osloniš. Ne dozvoli da tvoj telefon bude izložen riziku - zaštiti ga stilizovanom i funkcionalnom NILLKIN CamShield Pro maskom. Zaštiti svoj Google Pixel 7 Pro sa stilom i sigurnošću. Odaberi NILLKIN CamShield Pro masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se igraš.

Par potpuno novih elektronskih cevi EF50. Izrada pojačala, odlične za NF tehniku. Postavljena cena je za dve lampe. Tube amp, hi-fi, vintage. Saljem nakon uplate na racun. TAG: AB International Abacus Absolare Acapella Accuphase Accustic Arts Aciko Acoustat Acoustech Acoustic Energy Acoustic Research Acoustic Revive Acoustic Signature Acoustic Solutions Acrolink Acron Acrosound Acurus Adam Audio Adam Hall ADC Adcom ADS Advance Acoustic Advent AEG Aerial Acoustics Aesthetix AGI AIMS Aiwa Akai AKG Akira Alba Alchemist Alesis Allied Radio Corporation Allison Acoustics Alpage Alpine ALR Jordan Altair Altec Lansing Alto Aluratek Amber AMC Amcron American Audio Ampex Amphion AMR Analysis Audio Analysis Plus Ancient Audio ANT Antelope Anthem Anthony Gallo Acoustics Apart Aperion Audio Aphex Systems Apogee Acoustics April Music APT Corporation Arc Audio Arcam Arcus Arena Argento Audio Aristona Artcoustic Artemis Labs Artos Audio ASA ASC Ascendo ASR Astin Trew Astor ASW Atacama Audio Athena ATI Atlantic Technology Atlas Atma-Sphere Atoll Audac Audax Audes Audia Flight Audible Illusions Audinac Audio Alchemy Audio Analogue Audio Coils Audio Concepts Audio Consulting Audio Control Audio Dynamics Audio Note Audio Physic Audio Pro Audio Pulse Audio Reference Audio Research Audio Technica Audioblock Audiodata Audiolab Audiolabor AudioMachina Audiomat Audiomeca Audion Audionet Audionics Audioplan Audioquest AudioSource Audiotec Audiotronics AudioValve Audiovector Audium Auna Aura Aurelia Aurender Aurum Avalon Acoustics Avalon Design Avance Avantgarde Acoustic Avid Corporation Avid HiFi Avinity AVM Ayon Audio Ayre Backes Mueller Balanced Audio Technology Bang and Olufsen Bartolomeo Aloia BASF Bassocontinuo BBK BC Acoustique Beag Behringer Bel Canto Bell Sound Belles Research Bello Benjamin Benytone Berendson Beyerdynamic BG Corp BGW BIC BK Components Black Rhodium Bladelius Blaupunkt Blue Aura Bluenote BMC Audio Bogen Bose Bosendorfer Boston Acoustics Boulder Bowers and Wilkins Bozak Braun Brenell Brinkmann Brionvega Brodmann Acoustics Brook Bryston BSR BST Burmester Bush C-Audio C-Crane Cabasse Cabre Cadence Audio Cairn Califone California Audio Labs Calrad Cambridge Audio Cambridge Soundworks Canare Cannon Canor Cantico Canton Carad Carat Carver Cary Audio Design Casio Castle Cayin CEC Celestion Cello Ceratec Cerwin Vega CH Precision Channel Master Chario Chord Chord Company Churchill Cinepro Classe Audio Clearaudio Coby Compro Concept Concord Conquest Sound Conrad-Johnson Constellation Audio Continental Edison Copland Coral Audio Corvette Cossor Counterpoint Craftsmen Creek Crest Audio Crimson Crown Crysler Electric Cybernet Cyrus Daedalus Audio Daewoo Dahlquist Dali Dan D Agostino Daniel Hertz SA Dantax DAP Audio Dartzeel Davis Acoustics Davone DBX DCM DCS de Haller Audio Decca Definitive Technology Delmonico-Nivico Denon Densen Devialet DJ-Tech DNT Dokorder Dolby DPA DSS Dual Duntech Dynaco Dynacord Dynatron Dynaudio Dynavector EAD Ear Yoshino Ecler Eclipse Eico Einstein ELAC Electro-Voice Electrobrand Electrocompaniet Electrohome Electromures Elekit Elipson Eltax Eminence EMM Labs Emotiva Energy Eosone EPI Esart ESB Esoteric ESS Estelon Eumig Europhon Eve Audio Everything But The Box Exogal Expert Exposure Fase Fatman Ferguson Ferrograph Fidek Final Sound Finite Elemente Fisher Flying Mole Focal Fonel Fosgate Fostex Frank Funai Furman Sound Furutech Galactron Gamut GAS Geloso Gemini General Electric Genesis Genexxa Genius German Physiks Golden Tube Audio Goldenear Technology Goldenote Goldmund Goldstar Goodmans Graaf Gradiente Graetz Granpasso Grundig Gryphon Hadley Laboratories Hafler Hama Harbeth Harman Kardon HCT Heathkit Heco Herron Audio Heybrook HH Electronic HH Scott HHB Hi-Fi Racks Hitachi Hughes IMF Electronics Imperial Indiana Line Infinity Inkel Inter-M Ion Systems Isophon ITT Jadis Jamo Jason JBL Jecklin Jeff Rowland Jensen JJ Electronic JL Audio JMLab John Linsley Hood Jolida JR Loudspeakers JSE Juicy Music JVC Karan Acoustics Karcher KEF Keith Monks Kenwood Kimber Kable Kirksaeter Klark-Teknik Klein und Hummel KLH Klipsch KM Laboratories Knight Knoll Korting Koss Krell Kriesler Krix KRK Systems Kubala Sosna Kyocera L and G LAB 12 Lab Gruppen Lafayette Lavardin Technologies Leak Lear Jet Stereo Lecson Lector Leema Acoustics Legacy Lehmann Audio LEM Lenco Lepai Lexicon LG Electronics Lindemann Lindy Linn Lo-D Loewe Logitech Luxman Luxor Lyngdorf Lyrec Magnat Magnavox Magnecord Magnepan Magnum Dynalab Maintronic Majestic Manger Manley Laboratories Marantz Mark Levinson Marsh Sound Design Martin Martin Logan Mastersound Matsui Maxonic MBL McCormack McIntosh Meissner Melos Audio Memorex Mercuriale Meridian Metaxas Audio Metron Metronome Technologie Metz Meyer Sound Michaelson Audio Michell Micro Seiki Micromega Miller and Kreisel Mimetism Ming Da Mirage Mission Mitsubishi Mivoc Modular Component Systems Monacor Monarch Mondial Designs Monitor Audio Monolithic Sound Monrio Monsoon Montarbo Moon Mordaunt Short Morel Moscode Movic MSB Technology Muntz Stereo MUSE Music Air Music Hall Musical Fidelity Musical Surroundings Musiland Myryad Myst Mystery NAD Nagra Naim Nakamichi Naphon National NEC Neodio New Audio Frontiers NEXO NHT Nightingale Nikko Nippon Audio Nola Nordmende Nordost Norma Audio Norman Laboratories Nortronics Nubert Numark Ocean Way Audio Octave Audio Oehlbach Olasonic Olive Olson Omnitronic Onix Onkyo Opalum Opera Oppo Optimus Oracle Orpheus Ortofon OSD Audio Otari Outline Oyaide Paisley Research Panasonic Paradigm Parasound Pass Labs Pathos Peachtree Audio Peavey Peerless Penaudio Perpetual Technologies Perpetuum-Ebner Perreaux Industries Phase Linear Philips Phonic Pickering Piega Pierre Clement Pilot Radio Corporation Pioneer Planar Plinius PMC Podspeakers Polk Audio Polyvox Power Modules PrimaLuna Primare Pro-ject Proac Proceed Proel Proficient Progressive Audio Prology Proton PS Audio PSB Speakers PSE Pure Pure Acoustics PYE Pyle Q Acoustics QED QLN QSC Quad Quadraflex Quadral Radford RadioShack Rane Rational Audio RBH Sound RCA Real Cable Realistic Reckhorn Rectilinear Rega REL Renkforce Renkus-Heinz Resolution Revac Revel Revox RFT RG Dynamics Rheem RHF RipNAS Roadstar Roberts Robuk Rogers Rogue Audio Rotel Roth Royd Russel Industries Russound SABA Sabine SAE SAE Audio SAJA Sakura Salora Samson Samsung Sangean Sankyo Sansui Sanyo Scan-Dyna Scansonic Schaub-Lorenz Schneider Sears LXI Sencor Sennheiser Sentec Setton Shanling Sharp Optonica Shell Sherbourn Sherwood Shure Siare Siemens Silbatone Acoustics Silver Silvertone Sinclair Skantic Sonab Sonance Sonic Frontiers Sonido Sonique Sonneteer Sonodyne Sonus Faber Sony Soulution Sound Dynamics Sound Technology Soundcraft Soundcraftsmen Soundsation SoundSmith Soundstream Speaker Factory Speakercraft Speakerlab SPEC Spectral Spectro Acoustics Spendor Sphinx Spread Spectrum Technologies STAC Stanton Star Stax Steinway Lyngdorf Stenheim STK Stromberg Carlson Studer Sugden Sumo Sunfire Superex Superphon Superscope Supra SVS Sylvania Synthesis System Audio System Fidelity T and A Elektroakustik TAD Tag Mclaren Tamon Tandberg Tangent Tanin Tannoy TAOC Tara Labs Tascam Tasker TDK TDL Electronics TEAC Technics Tektron Telefunken Teleton Tensai Teqnovox Tesla Thats THES Theta Digital Thiel Audio Thorens Threshold Audio Thule Audio Tidal TimeTable TOA Tonsil Torus Power Toshiba Townshend Trenner and Friedl Triad Triangle Trichord Research Trilogy Audio Trinnov Audio Truvox Tsakiridis Devices Tube Amp Company Tungsram Turner Uesugi Uher Ultralinear Ultraphase Unison Research Unitra Unity Audio Universum Usher Audio VAC Vandersteen Audio Vector Research Vega Velodyne Venture Verity Audio Vestax Vicoustic Videoton Vienna Acoustics Vieta Vincent Viola Audio Labs Visaton Vitek Vitus Audio Vivid Audio Voice Of Music Void Von Schweikert Audio Vovox Voxson VPI Industries VSP Labs VTL Wadia Wangine Waterfall Audio Watson WBT Webcor WEGA Weiss Weltron Western Electric Wharfedale WHD Wilson Audio Wilson Benesch Wollensak Wyred 4 Sound X4-Tech Xindak Yakov Aronov Yamaha Yaqin YBA YG Acoustics Yorkville Yorx Yves Cochet Zanden Zeck Audio Zellaton Zenith Zonda ZU Audio

STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ-BDIN POĐITE ZAMNOM - jedna ekskurzija između dva sveta Izdavač - Savić i komp., Beograd Godina - 1914 219 strana 20 cm Edicija - Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Varljivosti Jedna ekskurzija za primer I onda? Odavde dovde Ono što jeste Raznovrstosti Svet najmanjih Etir Sila, energija Rekoše da je tajna Šta drži zemlju? Kako je unutra? Ko kreće zemlju? Teorija privlačnosti Sunce `Život na zemlji stegnut je između dva velika sveta. Jedan je svet u velikome, drugi u malome. Između njih ostavljeno nam je mesta koliko za pedalj, i tu živimo. Života nema u temperaturi ispod nule, ni nad sto stepeni Celzijevih nada njom. A to nije ništa nego pedalj mesta. Jedva nešto malo naziremo preda se. Niti poznajemo sveta u velikome, ni sveta u malome. Mi pitanja čekaju od pamtiveka na odgovor, i to pitanja koja se tiču pojava koje su tu pred nama svaki dan. Odgonenuta kako valja mogla bi nam raskriti mnogu tajnu, pred čijim zaključanim vratima čovečanstvo stoji od iskoni. Tim se pitanjima bavi ova knjiga. Tuda, među ta dva sveta, pošao sam i ja, tražeći ključ odgovorima; pošao sam i zovem i Vas. Ko je radoznao, ko ima volje i dovoljno umne moći, poćiće. Naša je književnost u ovakim radovima, naročito originalnim siromašna. Do sad je vladala samo lepa književnost, posle filologija i povesnica. Počelo se narodnim pesmama, poslovicama i bajkama, prešlo, se na umetničke pesme, pripovetke i romane olmau, tim na filologiju i povesnicu, a sad evo ulazimo polako i u svet nauke i filozofije. RADOSAVLJEVIĆ STEVAN – BDIN (21/12/1854, Pančevo). Učio je osnovnu školu i realnu gimnaziju u Pančevu, Tehniku u Pragu, Universitet u Odesi i Politehniku u Pragu. Po pozivu otišao je u Bugarsku, i bio je profesor u Lom-Palanci i u Vidinu. Otpušten, posle Srpsko – Bugarskog rata, vratio se u Beograd. Pozvan opet u Vidin, postao je profesor iste realne gimnazije, ali je posle godinu dana dao ostavku i došao u Beograd. Bio je sekretar Ministarstva Građevine, šef u Monopolskoj Upravi, intendant u Ministarstvu Vojnom, ali je uvek otpuštan, kada su radikali dolazili na vladu. Radio je na Dnevnom Listu (više godina), na Novom Listu, Nezavisnosti, Srpskoj Zastavi, Bratstvu Društva Svetoga Save, Srpstvu, Braniku, i Malim Novinama. Uređivao je Novosti, a bio je neko vreme i dopisnik bečke Nove Slobodne Prese. Napisao je na nemačkom jeziku: Status quo ante Slivnitza (1898), Der Streit um Altserbien (dva izdanja), a na srpskom: U Vidinu za vreme borbe oko Vidina (izdanje našeg đeneralštaba, 1885), Istorija Bugarizma (1890, nagrađeno od Društva Sv. Save), Potonji čas po Srpstvo (1890), Šta će naposletku biti od Srbije (1891), Revolucija odozgo i odozdo (1891), Nestašne misli (1891), Progonstvo kraljice Natalije (1891), Prva knjiga razmišljanja (1896), Druga knjiga razmišljanja (1907; prva knjiga je bila zabranjena i pisac osuđen, drugu je izdala Trgovačka Omladina), Teorije i dela prošle vladavine (1900), Pred maćedonskim pitanjem (1902), Srbinstvo u evropskoj Turskoj (1903), Listak iz psihologije rata (1903, otkupilo Ministarstvo Vojno), Potpun slom naše nacionalne politike (1904), Srbija i Crna Gora (1912), i još 13 dela u 23 sveske političke, filosofske i nacionalističke sadržine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Za Mnom Astronomija Filozofija Nauke Nauka Fizika Dekart Njutn Kant

Opis proizvoda • BRZO PUNJENJE: Ovaj kućni punjač podržava Power Delivery (PD) i Quick Charge (QC) tehnologije, omogućavajući brzo i efikasno punjenje tvojih uređaja. • UNIVERZALNA KOMPATIBILNOST: Bez obzira na tip tvog pametnog telefona ili tableta, KONFULON C69Q je dizajniran da bude kompatibilan sa većinom modernih uređaja. • KVALITETNA IZGRADNJA: Izrađen od čvrstih materijala, ovaj punjač je otporan na svakodnevnu upotrebu i dizajniran da traje. • KOMPAKTAN DIZAJN: Zahvaljujući svom malom i praktičnom dizajnu, lako ga možeš poneti sa sobom gde god da ideš, bez da zauzima puno prostora. • SIGURNOST NA PRVOM MESTU: Ugrađene zaštitne funkcije štite tvoje uređaje od prekomernog punjenja, pregrevanja i kratkih spojeva. Tražiš pouzdan i brz način da napuniš svoje uređaje? KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W je pravi izbor za tebe. Sa naprednim tehnologijama punjenja, tvoj telefon ili tablet će biti spremni za upotrebu u rekordnom vremenu. Njegova univerzalna kompatibilnost znači da ne moraš brinuti o tome da li će raditi sa tvojim uređajem. Bilo da je reč o iOS ili Android platformi, ovaj punjač je spreman da odgovori na sve tvoje potrebe. Ne samo da je praktičan za nošenje zbog svog kompaktnog dizajna, već je i izuzetno izdržljiv. Možeš biti siguran da ćeš imati pouzdanog partnera za punjenje koji će izdržati test vremena. Sigurnost tvojih uređaja neće biti dovedena u pitanje, jer KONFULON punjač dolazi sa višestrukim zaštitama. Tako možeš biti miran dok tvoji uređaji dobijaju energiju koja im je potrebna. Ne propusti priliku da unaprediš svoje iskustvo punjenja. Dodaj KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W u svoju kolekciju dodataka i uživaj u brzom i sigurnom punjenju svakog dana.

Izdavač: Izdanje I.Đ. Đurđevića, Beograd-Sarajevo Godina izdanja: 1919 Autori: Dmitrij Merežkovski, Zinaida Hipius, Dmitrij Filozofov Prevod: Đorđe Pejanović Povez: mek Broj strana: 229 Spolja kao na slikama, nešto malo podvlačenja običnom olovkom, lepo očuvana. S A D R Ž A J: 1. Dmitrij Filozofov - Car kao papa 2. Zinaida Hipius - Revolucija i gruba sila 3. Dmitrij Merežkovski - Religija i revolucija 4. Zinaida Hipius - Prava snaga carizma Početak Prvog svetskog rata Dmitrij Sergejevič Merežkovski doživljavao je kao nesreću za Rusiju. Jasno je da nije mogao prihvatiti revoluciju iz 1917. godine, jer nije vidio mesta za sebe u novom svetu. Već 1907. godine (sa suprugom Zinaidom Hipius i Dmitrijem Filozofovim) u Parizu je objavljena kolektivna zbirka „Car i revolucija“ za koju je Merežkovski napisao članak pod naslovom „Religija i revolucija“. Govoreći o istorijskim korenima ruske monarhije i crkve, on piše da će u dubini narodne stihije revolucionarni vihor dobiti sverazarajuću snagu, i predviđa da će zajedno sa slomom ruske crkve i ruskog kraljevstva doći i smrt Rusije. Tada ta proročanstva niko nije shvatao ozbiljno, delovala su prazna i apstraktna. Međutim, deset godina kasnije, proročanstva Dmitrija Merežkovskog počela su se ostvarivati. Nakon Oktobarske revolucije stara Rusija zaista umire. Već u leto 1919. Merežkovski sa Zinaidom Hipius napušta svoju domovinu i odlaze u Pariz, još uvek ne znajući da se nikada više tamo neće vratiti. Deleći neprijateljstvo Merežkovskih prema boljševičkoj Rusiji, i Filozofov u decembru 1919. beži iz zemlje i odlazi u Varšavu kako bi počeo raditi na reformi Bele armije na teritoriji Poljske. (K-120)

Opis proizvoda • KAPACITET: 2000mAh - Ova baterija za PS5 kontroler pruža dugotrajno igranje zahvaljujući visokom kapacitetu od 2000mAh. • KOMPATIBILNOST: Savršeno pristaje - Dizajnirana da se savršeno uklopi u tvoj PS5 kontroler, ova baterija obezbeđuje pouzdanost i efikasnost. • IZDRŽLJIVOST: Duži vek trajanja - Uživaj u dugim satima igranja bez brige o potrebi za čestim punjenjem. • KVALITET: Visokokvalitetni materijali - Izrađena od čvrstih materijala, ova baterija garantuje stabilnost i dugotrajnost. • UPOTREBA: Jednostavna zamena - Lako možeš zameniti staru bateriju novom, bez potrebe za posebnim alatima ili tehničkim znanjem. Tražiš pouzdan izvor energije za tvoj PS5 kontroler? Ova baterija od 2000mAh pruža ti sate i sate neprekidnog igranja. Sa visokim kapacitetom, nećeš morati da brineš o tome da li će tvoj kontroler izdržati još jednu misiju ili dugi gaming maraton. Kompatibilnost je ključna, a ova baterija je dizajnirana tako da se savršeno uklapa u tvoj PS5 kontroler. Nećeš imati problema sa ugradnjom, a tvoj kontroler će raditi kao da je tek izašao iz kutije. Zaboravi na stalno punjenje i uživaj u igrama bez prekida. Ova baterija ti omogućava da maksimalno iskoristiš potencijal tvoje konzole, bez brige o trajanju baterije. Kvalitet izrade osigurava da će tvoj kontroler biti opremljen energijom koja mu je potrebna. Zamena baterije je brza i jednostavna. Ne trebaju ti posebni alati niti tehničko znanje. Samo izvadi staru bateriju i postavi novu, i spreman si za nove izazove u virtuelnom svetu. Ne dozvoli da te nizak nivo baterije iznenadi usred akcije. Nabavi ovu visokokapacitivnu bateriju i osiguraj da tvoj PS5 kontroler ima energiju koja mu je potrebna. Klikni i dodaj u korpu - tvoje igračko iskustvo neka bude neograničeno!

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

ŠKOLA ŽIVOTA - Sreten Dinić Leskovac Štamparija Ž. D. Obrenovića 185 str ponovo uvezano u tvrdi povez Sreten Dinić (Veliki Šiljegovac, 1875 — Leskovac, 1949) bio je pisac i kulturno-prosvetni radnik. Pored srpskog služio se francuskim i ruskim jezikom. Biografija Dinić je osnovnu školu učio u svom selu Velikom Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, od 1883. do 1887. godine. Nižu gimnaziju pohađao je u Kruševcu od 1887. do 1891. godine. Godine 1891. Dinić se upisuje u nišku Učiteljsku školu. Dinić je školovanje morao kasnije da nastavi u bogosloviji. Nakon prve godine bogoslovije, postavljen je za privremenog učitelja u Bivolju kod Kruševca, s tim da položi maturu idućeg maja u aleksinačkoj Učiteljskoj školi, koja je te godine bila premeštena iz Beograda u to mesto. Najzad, od 12. maja do 12. juna 1897. godine, u Učiteljskoj školi u Aleksincu polagao je završni učiteljski ispit i položio ga sa odličnim uspehom, samo trojica sa vrlo dobrim, a ostali sa dobrim, ukoliko nisu odbijeni. Od strane Ministarstva postavljen je za učitelja u Kladušnicu kod Kladova. Njegov rad se ogleda u organizovanju seoskih zadruga u selima u kojima je službovao,u prosvećivanju naroda,ali i kao pesnik,pripovedač i kao autor dela za scenska izvođenja. Dinić je 1913. godine postavljen za školskog nadzornika leskovačkog i vlasotinačkog sreza. U Leskovac je došao 20. novembra 1913, i otada nije menjao mesto svog službovanja i rada. Zajedno sa dvojicom naizmeničnih predsednika opštine, Mičetom Babamilkićem i Stojanom Nikolićem, aktivno je uključen u rešavanju školskih ali i komunalnih problema Leskovca. Sa početkom Prvog svetskog rata i povlačenjem, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. Dolaskom na Krf, učestvovao je u osnivanju državne štamparije i srpskih novina, a postao i član redakcije ovog lista i njegov prvi saradnik zajedno sa brankom Lazarevićem, Milutinom Bojićem, Dragoljubom Filipovićem i drugima. U Srpskim novinama i Ratnom dnevniku, koji je izlazio u Solunu, Dinić je objavio svoje beleške o povlačenju srpske vojske. Delo je još odmah stavljeno na raspolaganje francuskim publicistima, a prijatelj srpskog naroda Žozef Renok koristio ga je za svoja predavanja na Sorboni o tragičnoj odiseji Srba kroz Albaniju. Ovaj prvi spis o poslednjim mesecima Srbije u 1915. godini i povlačenju usred zime, posle rata, izdat je o trošku pisca pod naslovom „Srpska vojska i bežanje kroz Albaniju i na Krfu”.[1] Nakon što je oboleo od malarije, 1917. godine, upućen je u Francusku na lečenje, gde stvara prijateljstva sa francuskim intelektualcima. Na narodnom univerzitetu koji je osnovao u Frenšvilu, našim invalidima držao je čitave cikluse predavanja. U mestu Polinji, Dinić pred većim skupom govori na francuskom o stradanju Srba pri povlačenju kroz Albaniju. Rad u Leskovcu Dinićev rad u Leskovcu bio je bogat i sadržajan. Nakon rata (1923. godine) bio je jedan od pokretača inicijative za osnivanje Narodnog univerziteta, čiji je kasnije bio aktivni saradnik. Jedan je od osnivača Narodne knjižnice i čitaonice, prvog profesionalnog pozorišta (1926-1929) u kome je radio kao upravnik. Bio je i prvi upravnik „Akademskog pozorišta u Leskovcu” osnovanog 1934. godine. Uređivao je časopise Leskovački glasnik i „Narodni prosvetitelj” koga je pokrenuo u periodu 1928-1933. Dinić se zalagao za otvaranje Muzeja grada, učestvovao je u radu Građanske kasine i Pevačkog društva „Branko” gde je bio član uprave a bio je i na čelu gradske zdravstvene zadruge. Bavio se pisanjem drama a od njegovih šest tekstova najpoznatiji je „Naša rabota”, o leskovačkom životu.[2] Preminuo je u Leskovcu, avgusta 1949. godine, posle duge i teške bolesti.[3] L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brig. Đeneral Nikola J. Aranđelović – SUVOROV 1729-1800 (Nova štamparija, Beograd, 1934, tvrd povez, 422 str., ilustrovano) Aleksandar Vasiljevič Suvorov (rus. Алекса́ндр Васи́льевич Суво́ров, Moskva, 12. novembar/24. novembar 1729 — Sankt Peterburg, 6. maj/18. maj 1800) — grof Suvorov od Ramnika (rus. граф Рымникский), knez italijanski, (rus. князь Италийский) grof od Svetog rimskog carstva, veliki vojvoda Sardinije, general-feldmaršal vojske Austrije i general-feldmaršal vojske Sardinije, generalisimus ruske vojske, jedan je od najznačajnih vojskovođa 18. veka. Važi za jednog od najsposobnijih i najznačajnih generala ikada. Suvorov se smatra za jednog nekolicine generala u istoriji koji nikada nisu izgubili bitku (63—0). Čuven je po svom vojnom priručniku „Nauka pobeđivanja“, [1] i ostao je zapamćen po mnogim izrekama kao što su: „Što teže na obuci, to lakše u borbi“ (rus. Тяжело в обучении — легко в бою), „Što više udobnosti, to manje hrabrosti“, (rus. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Disciplina je majka pobede“ (rus. Дисциплина — мать победы). Učio je vojnike da napadaju bez ustezanja i odlučno: „Napadajte hladnim čelikom! Gurajte iz sve snage bajonetom!“ Bio je prisan sa svojim ljudima. Obične vojnike je oslovljavao sa „brate“, a rezultate svog detaljnog i pažljivog planiranja je predstavljao kao stvar inspiracije.[2] Kada mu je bilo 12 godina upisan je u telesni gardijski Semjnovski puk gde je kao i svi njegovi vršnjaci dobio odsustvo do 17. godine. Od 1. januara 1746. godine upisan je kao kaplar pri trećoj četi Semjnovskog puka. Od prvog dana je sistematski radio na čeličenju čvrste volje, i u to vreme, svog slabog zdravlja. Proizveden je za podoficira 1749. godine, a zatim za seržanta (narednika). U ulozi diplomatskog kurira, zbog znanja jezika, išao je povremeno u Varšavu i Berlin. 15. aprila 1754. godine bio je postavljen za oficira u Ingermanskom puku. Za vreme sedmogodišnjeg rata 1756. godine Suvorov je u Prusku doveo 17 novoformiranih bataljona, a zatim je postavljen za komandata Memela. Postao je pukovnik 1759. godine, i komandant Kazanskog pešačkog puka. 1760. godine u sastavu lakog partizanskog odreda Černiševa uzeo je učešća u gonjenju ka Berlinu sa srpskim pukovnikom Petrom Tekelijom koga je hvalio, govoreći da će `Tekelija, sa svojim husarima Srbima, svuda progurati`. Određen je za laki korpus generala Berga 1761. godine, gde je primio komandu nad Tverskim dragunskim pukom. U boju kod Najgartena je ranjen puščanim zrnom. 1768. unapređen je u brigadnog generala i sa svojim pukom odlazi u Smolensk gde će ga zateći Prvi poljski konfederativni rat, koji će 1772. dovesti do prve podele Poljske. Godine 1770. proizveden je za general-majora i komandatna Ljublinskog rejona. 1772. grad Krakov se predaje Suvorovu. 1773 - 74. poveden je rat sa Turcima gde je Suvorov određen u armiju Rumjanceva. Suvorovljeve trupe su se borile izvanredno, nanele Turskoj vojsci velike gubitke, a sam Suvorov je, iako ranjen, sve vreme lično rukovodio u bitkama. Carica Katarina druga ga je za ovakvu jedinstvenu službu odlikovala ordenom Svetog Đorđa. [3] Pobedio je u mnogim bitkama u rusko-turskim ratovima, najviše se proslavio osvajanjem Izmaila 1790. Učestvovao je u gušenju ustanka Pugačova 1774, ugušio je ustanak Košćuška 1794. u Poljskoj. Na čelu udružene rusko-austrijske vojske 1799. potisnuo je Francuze iz severne Italije. Proslavio se pohodom u Švajcarsku preko Sent Gotarda 1799. Titulu grofa dobio je zbog pobede u bici kod Ramnika 1789. godine.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i stilski izgled. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još atraktivnijim. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost tvog pametnog telefona. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj uređaj od grebanja i padova, čuvajući ga sigurnim i očuvanim tokom svakodnevne upotrebe. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Kreirana da se savršeno slaže uz tvoje modne kombinacije, ova maska je idealan izbor za one koji cene stil i zaštitu. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će i izgledati moderno i šik. Precizna izrada osigurava da su svi neophodni otvori lako dostupni, omogućavajući ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja. Ne brini više o grebanju ili padovima; ova maska je tu da pruži potrebnu zaštitu bez kompromisa na izgledu. Tvoj pametni telefon će ostati siguran i stilski upadljiv, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Uz idealno usklađivanje sa tvojim modnim izborima, Maska Hanman Canvas ORG je savršen dodatak koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još privlačnijim. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost i stil u jednom proizvodu. Zaštiti svoj uređaj i istakni se u masi – izaberi Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj telefon.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Kompanije i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova, kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[2] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[3] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[4] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[5] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882. Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[7] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[8] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[9] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[10] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[10] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[10] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[10] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[10] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije iskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[11] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa.[12] Fordova montažna linija, 1913. Prodaja je prevazišla 250.000 1914. godine. Do 1916, sa opadanjem cene do 360 američkih dolara za bazični automobil, prodaja je dostigla 472,000.[13] Ford T rodster na dispeju u Indiji 1926. godine Do 1918, polovina automobila u Americi bila je Model T. Svi novi automobili bili su crni. Kako je Ford napisao u svojoj autobiografiji, „Svaki kupac može da ima bilo koju boju koju želi okoliko je osnova crna“.[14] Do razvoja montažne linije, koja je uslovljavala crno zbog kraćeg vremena sušenja, Model Ts je bio dostupan u drugim bojama, uključujući crvenu boju. Dizajn je strastno promovisan i odbranjen od strane Forda, a proizvodnja se nastavila sve do 1927. godine. Finalna ukupna proizvodnja je bila 15.007.034. Ovaj rekord je stajao narednih 45 godina, a ostvaren je za 19 godina od uvođenja prvog modela T (1908). Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. Henri Ford je podržao Herija Beneta da preuzme poziciju predsednika dok je Edselova udovica Eleanor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako da je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II. je postao potpredsednik, a Heri Benet osoba odgovorna za zaposlenike i odnose s javnošću. Henri Ford je 21. septembra 1945. prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II, a preminuo je od izliva krvi u mozak u 83. godini 7. aprila 1947. na svom posedu u Dearbornu. Sahranjen je na groblju Ford Sementeri u Detroitu.