• Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • Postolje za punjenje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon Tip: Mobilni telefon za starije osobe Zemlja porekla: Kina Proizvođač uređaja: Panasonic Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon za starije osobe Lak za korišćenje mobilni telefon Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon dizajniran je za lako pozivanje i udobnu upotrebu sa funkcijama kao što su Prioriti Call, veliki ekran u boji, velika dugmad u kontrastnoj boji i ergonomski dizajn. 2,4-inčni ekran za lako čitanje Jednostavan za čitanje, čini ga udobnim za upotrebu. Izbornik slova kao i sat i telefonski brojevi su savršeno vidljivi bez naočara. Veliki osvetljeni tasteri Zahvaljujući velikim osvetljenim dugmadima, mobilni telefon koji se lako koristi je praktičan za sve uzraste i čini ga posebno lakim za biranje čak iu mraku. Osnovna funkcija je Pozivanje prioritetnih poziva bez upotrebe ruku Funkcija Prioritetni poziv omogućava vam da kontaktirate važne osobe bez upotrebe slušalice za hitne slučajeve. Tasteri na dodir na mobilnom telefonu za jednostavno rukovanje automatski pozivaju prethodno snimljene osobe. Ako je poslata automatska sekretarica, mobilni telefon automatski poziva sledeću osobu sa liste - do pet izabranih osoba za kontakt. Kompatibilan sa slušnim aparatima Sa praktičnim mobilnim telefonom uživat ćete u jasnim razgovorima u bilo koje vrijeme, budući da je Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon posebno dizajniran za korištenje sa slušnim pomagalima. Praktično dugme za podešavanje jačine zvuka Zvučna snaga mobilnog uređaja za jednostavno rukovanje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon se lako podešava zahvaljujući tasterima za podešavanje jačine zvuka na bočnoj strani uređaja. Tako će razgovori biti ugodni, duboki ili visoki glasovi, a vi ćete čuti više. LED sijalica LED sijalica ugrađena na vrhu mobilnog telefona za jednostavno rukovanje je izuzetno praktična. Kao da imate lampu u bilo kom trenutku sa sobom i možete osvetliti sve što vam je potrebno: kada dolazite kući noću ili ako tražite naočare u mraku. Postolje za punjenje uređaja Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon poseduje prektično postolje za punjenje. Uređaj možete puniti na dva načina, preko kabla koji se ubacije u donji deo uređaja ili preko ovoh praktičnog postolja, na koje jednostavno postavljate svoj telefon. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE UREĐAJA: • Model: Panasonic KX-TU155EXRN • Dizajn: Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Rezolucija: 170 x 240 • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Zadnja kamera: 0.3 Mpix • Bluetooth • Izlaz za slušalice: Standardni 3.5 mm • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • 2G mreža * Model je sličnih karakteristike kao i model KX-TU150exb samo sa jednim slotom za SIM karticu i bez Radio FM prijemnika Dimenzije i težina uređaja: • Dimenzije: 121.3 x 58.5 x 11.3 mm • Masa: 69.2 g Boja uređaja: Crvena Proizvođač uređaja: Panasonic

Bitka za Beograd Plakat u izdanju Gradskog komiteta za urbanizam i zastitu zivotne sredine Grada Beograd, 1984. Dimenzije 96x67cm. Stanje kao na slikama. EKSTREMNO RETKO, PRVO IZDANJE PLAKATA! Poznati Petričićev plakat Bitka za Beograd, koji je nastao 1983. kao rezultat njegove saradnje sa Duškom Radovićem, sa jedne, i Gradskog zavoda za zaštitu životne sredine, s druge strane. Zgusnut, i iznad svega, duhovit vizuelni pristup promociji prestonice kroz borbu za njen lepši izgled, možda se najbolje iščitava na ovom plakatu. U vreme kad je nastao, dešavale su se česte vojne i slične vežbe u kojima su „plavi“ bili neprijatelji a „crveni“ naši, pa je autor tu podelu iskoristio za osnovnu ideju plakata. Plavi se napinju iz sve snage da prljaju i uništavaju Beograd, a crveni ga svesrdno brane. Na jednom mestu, Petričić je čak iskoristio i lik tadašnjeg gradonačelnika Beograda, Bogdana Bogdanovića koga su plavi kidnapovali i beže sa njim u čamcu niz mutnu Savu. Glavna Petričićeva ideja je bila zapravo da nacrta onaj prepoznatljivi i najčešće korišćen motiv Beograda – pogled sa zemunske, odnosno novobeogradske strane i da mu doda malo događanja. Evo šta nam tim povodom piše autor: Posle moje prošlogodisnje izložbe u Muzeju primenjene umetnosti na kojoj je između ostalih eksponata bio izložen i plakat Bitka za Beograd, nekoliko posetilaca me je pitalo gde može da se nabavi štampani otisak plakata. Budući da mi se to nekoliko puta dogodilo i u Torontu, palo mi je na pamet da se angažujem oko ponovnog štampanja ovog plakata. Beogradski izlog je mesto pored koga često prolazim boraveći u Beogradu, pa se nisam mnogo dvoumio oko odluke kome ponuditi taj posao. Ljudi iz Beoizloga bili su, naravno, inventivni i ponudili da se od plakata napravi kompletan set proizvoda i tako je brzo došlo do dogovora…. Osećam veliko zadovoljstvo što će plakat posle toliko godina ponovo biti ponuđen beograđanima, ovoga puta u raznim formama. Dušan Petričić je diplomirao na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti 1969. u klasi profesora Bogdana Kršića. Poslednjih nekoliko decenija je, kao politički karikaturista, prisutan na stranicama najznačajnijih jugoslovenskih novina i časopisa. Od 1969. do 1993. radio je kao karikaturista u beogradskim “Večernjim novostim”, a od 1993. redovno sarađuje sa nekoliko vodećih severnoameričkih novina: The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American… Od januara 2009. postaje stalni saradnik “Politike”. Kao koautor ili ilustrator kreirao je preko 30 knjiga za decu koje su objavljene na prostorima bivše Jugoslavije ili Severne Amerike. Za knjige i političku karikaturu dobio je bezbroj nagrada širom sveta: Beograd, Montreal, Tokio, Budimpešta, Amsterdam, Lajpcig, Moskva, Ankara, Njujork, Toronto, Skopje… Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije na Sheridan College, Oakville, Canada.

• Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • Postolje za punjenje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon Tip: Mobilni telefon za starije osobe Uvoznik: Flutto doo Beograd Zemlja porekla: Kina Proizvođač uređaja: Panasonic Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon za starije osobe Lak za korišćenje mobilni telefon Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon dizajniran je za lako pozivanje i udobnu upotrebu sa funkcijama kao što su Prioriti Call, veliki ekran u boji, velika dugmad u kontrastnoj boji i ergonomski dizajn. 2,4-inčni ekran za lako čitanje Jednostavan za čitanje, čini ga udobnim za upotrebu. Izbornik slova kao i sat i telefonski brojevi su savršeno vidljivi bez naočara. Veliki osvetljeni tasteri Zahvaljujući velikim osvetljenim dugmadima, mobilni telefon koji se lako koristi je praktičan za sve uzraste i čini ga posebno lakim za biranje čak iu mraku. Osnovna funkcija je Pozivanje prioritetnih poziva bez upotrebe ruku Funkcija Prioritetni poziv omogućava vam da kontaktirate važne osobe bez upotrebe slušalice za hitne slučajeve. Tasteri na dodir na mobilnom telefonu za jednostavno rukovanje automatski pozivaju prethodno snimljene osobe. Ako je poslata automatska sekretarica, mobilni telefon automatski poziva sledeću osobu sa liste - do pet izabranih osoba za kontakt. Kompatibilan sa slušnim aparatima Sa praktičnim mobilnim telefonom uživat ćete u jasnim razgovorima u bilo koje vrijeme, budući da je Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon posebno dizajniran za korištenje sa slušnim pomagalima. Praktično dugme za podešavanje jačine zvuka Zvučna snaga mobilnog uređaja za jednostavno rukovanje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon se lako podešava zahvaljujući tasterima za podešavanje jačine zvuka na bočnoj strani uređaja. Tako će razgovori biti ugodni, duboki ili visoki glasovi, a vi ćete čuti više. LED sijalica LED sijalica ugrađena na vrhu mobilnog telefona za jednostavno rukovanje je izuzetno praktična. Kao da imate lampu u bilo kom trenutku sa sobom i možete osvetliti sve što vam je potrebno: kada dolazite kući noću ili ako tražite naočare u mraku. Postolje za punjenje uređaja Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon poseduje prektično postolje za punjenje. Uređaj možete puniti na dva načina, preko kabla koji se ubacije u donji deo uređaja ili preko ovoh praktičnog postolja, na koje jednostavno postavljate svoj telefon. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE UREĐAJA: • Model: Panasonic KX-TU155EXRN • Dizajn: Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Rezolucija: 170 x 240 • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Zadnja kamera: 0.3 Mpix • Bluetooth • Izlaz za slušalice: Standardni 3.5 mm • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • 2G mreža * Model je sličnih karakteristike kao i model KX-TU150exb samo sa jednim slotom za SIM karticu i bez Radio FM prijemnika Dimenzije i težina uređaja: • Dimenzije: 121.3 x 58.5 x 11.3 mm • Masa: 69.2 g Boja uređaja: Crna Proizvođač uređaja: Panasonic

Opis Deklaracija Recenzije (0) Model KX TG6811FXB Proizvođač PANASONIC Tip DECT/GAP Bežični telefon Boja Crna Funkcije Tehnologija smanjenog zračenja ECO dect • Belo osvetljeni grafički displej veličine 1.8″ • Spikerfon na ručnom delu • Osvetljena tastatura • Zabrana biranja odabranih brojeva • Redial (poslednjih 10 brojeva) • Identifikacija poziva – 50 memorija u listi poziva • Telefonski imenik – 100 memorija • Podešavanje jačine i melodije zvona (30+10) • Prikazivanje datuma i vremena na displeju • Caller ID / identifikacija poziva • Navigacioni taster • Podešavanje kroz menije (srpski jezik) • Page funkcija • Noćni režim • Datum, vreme, alarm • Prelazak na ECO režim jednim tasterom • Smart taster: • Pogledajte listu propuštenih poziva • Odgovorite na poziv na spikerfon • Na dolazni poziv • Zaustavite zvuk alarma (snooze) • Zaustavite traženja • Omogućite Noise Reduction tokom poziva • Trajanje NiMH baterija u standby: 170 h • Trajanje NiMH baterija u “talk”: 15 h • Trajanje punjenja NiMH baterija: 7 h Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TG6811FXB Naziv i vrsta robe Bežični telefon Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Vecinu (90%) naslovnih strana radio: Djordje Lobacev - V. Njemcov - Sesto Culo, 1947 g. - Arkadije Gajdar - Cuk i Gek I i II, 1946 g. - L. Kasilj - Sreca, 1946 g. - Aleksej Tolstoj - Moreplovci, 1946 g. - Josip Pavicic - Sjenica, 1947 g. - Dzerom K. Dzerom - Buldog i njegov gazda, 1946 g. - A. Platonov - Zacarana kuca, 1946 g. - K. Snejder - Nasrudin Hodza, 1946 g. - Svetolok Milosavljevic - Kremen - Div (Bajka), 1947 g. - Milan Kubovic - Tajna otecenog prsta, 1947 g. - Voja Caric - Zecja prica, 1947 g. - Bugarske narodne price - Jezic - Bezic, 1946 g. - S. Marsak - Macak - Curdzija, 1946 g. - A. Domanski - Stari sat, 1946 g. - J. Sotnjika - Izvidnica, 1946 g. - Gvido Tartalja - Ozivela Crtanka, 1946 g. - M. Prisvin - Iz zivotinjskog sveta, 1946 g. - Milica Nedeljkovic - Casovi razredenog staresine, 1947 g. - I. Vasiljenko - Komandantova zapovest, 1946 g. - Udegejske i nanajske bajke - Cabza, 1946 g. - Makedonska narodna prica - Siljan Strk, 1946 g. Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

ДНЕВНИК 1936-1941 МИЛАН ЈОВАНОВИЋ СТОИМИРОВИЋ МАТИЦА СРПСКА 2 О О О а) Јовановић Стоимировић, Милан (1896-1966) - Дневници ....................................................... ... Милан Јовановић Стоимировић је био /н о в и н а р/. Новинарски посао започео је у Политици. Био је главни сарадник гласила Радикалне странке `Самоуправа` (1921-1923) и аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину (1929). У Скопљу је од 1932. до 1935. године издавао лист `Вардар`. Од 1935. до 1937. радио је у Централном прес бироу, а од 1937. до 1938. био је директор новинске агенције `Авала`. Од 1940. начелник је Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. У току окупације (1941-1944) био је директор Државног архива у Београду и главни зредник `Обнове` (1941). Због тога је после рата био осуђен на 15 година робије. Пуштен је после половине издржане казне! Милан Јовановић СТОИМИРОВИЋ присуствовао је многим кључнимм догађајима свога времена и о њима је писао пуно и добро. Његов животопис указује на личност, која је била предодређена за идеалног сведока историје. Остварио је изузетну новинарску каријеру. Уживао је велико поверење ауторитативног и моћног државника - МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА, за чијег је председниковања обављао читав низ важних дужности. Као уредник `Самоуправе` и један од водећих људи у Централном пресбироу и информативној агенцији `Авала` био је на местима где су се сливале најразноврсније информације из свих области друштвеног живота. Због природе посла Јован Стоимировић је био и службено и приватно најтешње повезан са владајућим круговима и друштвеном елитом свога времена - са државницима, војницима, свештеницима, глумцима, писцима, сликарима... Често борави у иностранству. Сусретао је људе који управљају судбином Европе и света. Видео је и чуо пуно тога што није било доступно јавности! ... Дневник Милана Јовановића СТОИМИРОВИЋА драгоцено је сведочанство свога времена! (Михајло Грушић) ............................................................... Р е ф е р е н ц е Кнез ПАВЛЕ Кнегиња ОЛГА Војвоткиња од КЕНТА Милан СТОЈАДИНОВИЋ Драгиша ЦВЕТКОВИЋ Ђенерал ДУШАН СИМОВИЋ Влатко МАЧЕК Антон КОРОШЕЦ Мехмед СПАХО Никола ПАШИЋ Јован ДУЧИЋ Иво АНДРИЋ Милош ЦРЊАНСКИ Слободан ЈОВАНОВИЋ Николај ВЕЛИМИРОВИЋ Димитрије ЉОТИЋ Цинцар МАРКОВИЋ Петар ЖИВКОВИЋ ГРОЛ Геца КОН Ванча МИХАИЛОВ Кнез Лујо ВОЈНОВИЋ Патријарх српски ГАВРИЛО ДОЖИЋ Кемал АТАТУРК Исмет ИНЕНИ Едуард БЕНЕШ Адолф ХИТЛЕР Херман ГЕРИНГ Јозеф ГЕБЕЛС Бенито МУСОЛИНИ Галеано ЋАНО Јућан СРБИЈА МАКЕДОНИЈА РУМУНИЈА МАЂАРСКА ТУРСКА ГРЧКА ЧЕХОСЛОВАЧКА НЕМАЧКА АУСТРИЈА (Аншлус) ИТАЛИЈА АБИСИНИЈА ФРАНЦУСКА Ј е в р е ј и `Имају људи право који веле да ми нисмо, авај! - способни да одржимо ову државу! Душа ме боли и ја се јежим од страха` ... `Међер смо ми Срби један непобожан, бесан и осион народ`! ... `Увече је био говор Хитлеров, луд, пуст и нетактичан говор... Он не уме да се заустави. Он дрнда и гњави. Њега заноси пљесак масе и то је опасно. У два минута пред 8 увече био је најлуђи. Мени се смучило...` `... Мислио сам у постељи куда иде ова луда Румунија са њеним фашизмом, униформама и заверама...` ........................................................... Регистар личних имена Географски регистар Ћирилица Брош 5 6 2 странице НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!! db27

Они и Ми / Синиша Пауновић ; цртежи Владимира Жедринског crteži Vladimir Ivanovič Žedrinski Beograd 1930. veoma dobro stanje, kao na slikama s posvetom pisca Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 — Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Biografija Siniša Paunović je rođen 25. avgusta 1903. godine u Čačku u mnogočlanoj i siromašnoj porodici Svetozara Paunovića i Radojke Punović. Sinišin otac Svetozar je bio kafedžija, ali zapada u dugove zbog kojih je izgubio kafanu. Nakon gubitka kafane, Svetozar se zapošljava kao priučeni telefonista na pošti i železnici. Sinišina majka, Radojka Milošević, bila je ćerka bogatog opančara Vasilija. Nakon očevog bankrotstva Radojka napušta gimnazijsko školovanje i za život zarađuje baveći se ručnim radom. Udaje se za Svetozara 1898. godine.[1]. Obrazovanje i rad Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] (COBISS.SR 1024047031) Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006. Vladimir Ivanovič Žedrinski (Moskva, 30. maj 1899 — Pariz, 30. april 1974) je bio srpski scenograf, kostimograf, karikaturista i crtač stripova ruskog porekla. Najpoznatiji stripovi: „Ruslan i Ljudmila“ (po Puškinovoj noveli) i „Porodica Zabavčić“ (scenario R. Tomić) tags: knjige s posvetama pisaca posveta autora s posvetom autora retke antikvarne knjige ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gavro A. Skrivanic Vazduhoplovni major Gavro Škrivanić (7. februar 1900, Omiš – 19. januar 1984, Beograd) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije i istoričar. Školovanje i vojna karijera Osnovnu školu je pohađao u Omišu a gimnaziju u Šibeniku. Krajem 1917. je mobilisan a naredne godine je zatvoren u Beču. Maturirao je u Splitu 1919. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu u činu inženjerskog potporučnika. Istoriju je apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1925. godine. Iste godine je stupio u avijaciju i završio je Vazduhoplovno-izviđačku školu. Do 1939. bavio se nastavom letenja. Od oktobra 1939. do izbijanja Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije bio je izaslanik vazduhoplovni izaslanik u Italiji. Potom prelazi u London gde je bio referent vazduhoplovstva pri predsedništvu jugoslovenske vlade. Krajem 1942. postavljen je za inspektora jugoslovensog vazduhoplovstva u sastavu RAF-a na Srednjem istoku. Bio je kraljev ađutant od marta do avgusta 1944. godine. Bio je na Visu 1944. godine sa Ivanom Šubićem potom je uz saglasnost AVNOJ-a postavljen za šefa jugoslovenske vojne misije u Parizu. Na ovom položaju je bio do 1945. godine. Na svoj zahtev vratio se u zemlju gde je postavljen za načelnika IV odeljenja Komande vazduhoplovstva JNA. Ovu dužnost obavljao je od 6. februara 1945. do 24. juna 1948. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 28. februara 1947. godine. Doktorirao je aprila 1955 godine. Do penzionisanja (1971) je radio u Istorijskom institutu SANU. Sa grupom autora bio je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda 1974. za knjigu Istorija Beograda (knjiga treća, deo: Beograd u Prvom svetskom ratu). Naučni rad Njegov naučni rad skoncentrisan je uglavnom na različite teme iz vojne istorije a bavio se i istorijskom geografijom i toponomastikom. Najveći broj radova zasnovao je na terenskim istraživanjima na teritoriji SFRJ a istraživao je u arhivima Amsterdama, Firence, Bolonje, Pariza i Londona. Napisao je 97 radova od kojih sedam knjiga. U okviru Istorijskog instituta nastavio je razvoj istorijske geografije i kartografije koji je otpočeo Ilija Sindik. Različite teme iz istorijske geografije obrađuju njegove knjige Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete i Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku kao i veći broj manjih radova o vlastelinstvima, toponomastici, granicama srpske srednjovekovne države, o pojedinim oblastima i komunikacijama. Izradio je kartu Jugoslavije u Merkatorovoj projekciji u 20 sekciji u razmeri 1:500.000. Bio je urednik zborke Monumenta cartographica Jugoslaviae I i II. Za Školski istorijski atlas koji je od 1965. imao više od deset izdanja izradio je 25 istorijskih karata. U oblasti vojne istorije proučavao je srednjovekovno oružje i vojsku u srpskim zemljama, način ratovanja, forticikacije, pojedine ratove i bitke. Pored niza manjih radova objavio je knjige Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku i Kosovska bitka. Njegova obimna knjiga (preko 1000 strana) Vojna istorija srednjovjekovne srpske države još je u rukopisu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jednoj knjizi su se neke stranice odvojile od tabaka, par stranica nije nista strasno, sve ostalo uredno. Izdato: 1900 1901 Anatomski atlas za umetnike i doktore Pojmovi su na latinskom, a same knjige su na nemackom tako da bez obzira sto su knjige na nemackom mogu biti korisne svima koji istrazuju anatomiju, jako lepo su ilustrovane sto mozete i sami videti na fotografijama. Carl Toldt (također Karl Toldt [sen.], rođen 3. svibnja 1840. u Brunecku/Južni Tirol; † 13. studenog 1920. u Beču) bio je austrijski profesor anatomije. Godine 1864. Carl Toldt je završio studij medicine na Sveučilištu u Beču. Nakon habilitacije tamo je imenovan za profesora anatomije. 1876. nakratko se preselio u Prag, ali se iste godine vratio u Beč. Godine 1897. imenovan je rektorom bečkog sveučilišta.[1] Istraživao je kronološki redoslijed pojavljivanja koštanih jezgara i dokazao da se stvarna brada može naći samo kod ljudi (Toldtov zakon). Nakon nereda u Badeniju, Toldt se smatrao vodećom osobom za völkisch studente i pokušao je obraniti antisemitsku agitaciju pokreta. Također je zastupao ideju da je Bečko sveučilište dom drugih `naroda` Austro-Ugarske, koji su, međutim, morali biti podvrgnuti `njemačkom kulturnom primatu`.[2] Nakon odlaska u mirovinu nastavio je raditi u svojoj struci. Godine 1905. učlanjen je u vlastelinstvo. Njegov drugi sin bio je zoolog Carl Toldt...

Jasper Rootham - Miss Fire The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944. Chatto and Windus, London, 1946. Tvrd povez, nedostaje deo rikne (slike), 224 strane, karta u prilogu. EKSTREMNO RETKO PRVO IZDANJE PRVE KNJIGE KOJA JE SVEDOCILA O RAVNOGORCIMA! Maja 1943. godine pukovnik Rootham sa još dva operativca SOE spušta se padobranom u Severoistočnu Srbiju kao pomoć generalu Draži Mihailoviću radi jačanja četničkog pokreta. Autentično svedočanstvo o dešavanjima i akcijama u tom periodu, pisano samo godinu dana od završetka Drugog svetskog rata, predstavlja izuzetan istorijski dokument o organizaciji i aktivnostima četničkog pokreta generala Draže Mihailovića. Ko je Džasper Rutam? Iako se njegovo ime i delo „Pucanj u prazno” ne mogu više zaobići kada je u pitanju novija srpska istorija, o njegovom životu, sa izuzetkom 372 dana , tokom 1943. i 1944. godine, tokom boravka u britanskoj vojnoj misiji u Srbiji, pri štabovima Ravnogorskog pokreta, gotovo ništa se ne zna. U Velikoj Britaniji on je skoro potpuno zaboravljena ličnost, mada je u pitanju nekadašnji sekretar u Čerbelenovom i Čerčilovom kabinetu, oficir, bankar, poliglota, muzičar, pisac-pesnik. Резултат слика за jasper rootham BIO VRSNI MUZIČAR: Kiril Rutem, Džasperov otac Rođen je 21. novembra 1910. godine u Kembridžu u Velikoj Britaniji. Bio je jedino dete u porodici Kirila Rutema, a njegov deda Danijel Vilberfors Rutam bio je poznati dirigent i pojanista. Otac mu jed takođe bio poznati muzičar i kompozirtor sa sedištem u Sent Džonsovom koledžu Kembridž. Njegova majka Rosamond Margaret Rutam (Lukas) bila je, aktivistkinja anagažovana na ostvarivanju različitih društvenih pitanja i problema. Džasper je prvo studirao u školi Tonbridž, a potom je prešao na Kembridž, gde je upoznao Enochom Pauelom sa kojim je stvorio doživotno prijateljstvo. (Pauel je držao oproštajni govor na Rutamovoj sahrani u Vimbornu 1990. godine). Dok je studirao u Sent Džonsovom koledžu bavio se uspešno sportom (St John’s Rugbi Club) i muzikom (svirajući violončelo u muzičkom društvu Kembridž Juniversiti pod dirigentskom palicom svog oca Kirila Rutama. Rut je započeo svoj radni vek kao državni službenik, na početku Drugog svetskog rata radio je u kancelariji premijera Nevila Čembrlena, gde je često prevodio sa francuskog i nemačkog jezika, i često bio uključen u u pregovore sa francuskom i nemačkom vladom. Nakon ostavke Čemberlena u maju 1940. godine, Rut je radio za komesara Čemberlaina i za premijera Vinstona Čerčila. Zbog želje da aktivno učestvuje u ratnim operacijama podneo je ostavku na državnu službu 1941. godine kako bi se pridružio izvršnom rukovodiocu specijalnih operacija. Specijalističku obuku obavio je je u Kairu, gde je postao komandos-padobranac. Dok je bio u Kairu, naučio je ruski jezik i potpuno tečno ga govorio, a tu je najverovatnije savladao i osnovna znanja iz srpskog jezika. Po završetku obuke poslat je u istočnu Srbiju, sa malim timom britanskih vojnika u sklopu misije “dvojice majora Grinvud – Rutaam. Svi pripadnici ove misije na tlo Srbije iskočili su iz ratnih aviona, uz pomoć padobrama u vrlo rizičnim okolnosti (u noćnim uslovima, na brdovitom i kamenitom terenu punom šumskog rastinja). Njihov zadatak je bio podrška srpskoj vojsci pod komandom generala Mihailovića u borbi protiv nemačke vojske i organizacija sabotaža i diverzija. Međutim, politika britanske vlade se kasnije promenila, a podrška Velike Britanije prešla je iz Mihailovića na pokret komunistički nastrojenih partizana pod komandom Josipa Broza Tita. Rutam je 1945. godine poslat u novu vojnu misiju – u Berlin gde je učestvovao u pregovorima sa sovjetskom vojskom u periodu do Potstdamske konferencije. Na kraju Drugog svetskog rata 1945. godine Rutam se oženio sa Joan McClelland koji je bila balerina u Baletu Rambertom (kasnije postao Rambert Dance Compani). Godine 1947. dobili su sina John Daniel („Dan“) Rootham, a 1951. godine kćerku Katarinu Virdžiniju („Tutu“) Draža Mihailović i pukovnik Robert Mekdauel SAVEZNICI: Draža Mihailović i pukovnik Mekdauel Rutam. Pošto je napustio oružane snage, Rutam je postao bankarski službenik. Tokom svoje karijere u Bank of England, Rutam je bio anžovan na poslovima medjunarodne bankarske saradnje i medjunarodnog poravnanja u Bazelu. Prema autobiografskim zapisima, objavljenim u njegovim romanima, 1968. godine Rutam je napustio Banku Engleske i uhlebljenje našao u Londonskoj trgovačkoj banci “Lazard Brothers” Tokom svog bankarskog radnog veka, Rutam nije odustajao od pisanja. Posle „Pucnja u prazno” obajavio je još dva romana „Demi-Paradise“ i „Cupid and the Villov Vood“. Objavio je nekoliko zbirki poezije, a bio je i odličan poznavalac i ljubitelj muzike. Radio je na aranžiranju, promociji i objavljivanju muzičkih ostvarenja svoga oca Sirila Rutama. Od 1960. godine pa sve do njegove smrti 1990. godine Džasper Rutam je bio neumoran u promociji očevog muzičkog stvaralaštva , a ta muzička dela i dan-danas se objavljuju na jutjub kanalima i na pojedinim radio stanicama. “Pucanj u prazno” je, ipak, njegovo najznačajnije, životno delo. Knjiga Džaspera Rutama je najstarije datirana memoarsko delo o Ravnogorskom pokretu iz pera nekog od aktera dogadjaja. Objavljena je u Londonu 1946. godine. To je prema rečima istoričara dr Bojana Dimitrijevića, koji je pripremio “ Pucanj u prazno” za objavljivanje na srpskom jeziku, i razlog njene velike autentičnosti i značaja s aspekta rasprava o kontraverzama u vezi Ravnogorskog pokreta. Rutam nije čekao objavljivanje drugih dokumenata, memoara komadanata i političara, niti “friziranje” i predstavljanje istorijskih činjenica u režiji pobednika. Svoje zapise objavio je odmah posle završetka rata, ne osvrćući se na činjenice, da se neke ličnosti brišu iz istorije, a dogadjaji prekrajaju iz ideoloških i drugih razloga. Rutam je hrabro, iskreno i bez političkih predrasuda objavio svoja sećanja u kojima ima dosta moralnih dilema. Zato se verodstojnost njegov kazivanja ne dovodi u pitanje. On dokazuje da je majstor pisane reči, da uz nesporono široko opšte obrazovanje ima izuzetnu moć opažanja i zaključivanja. Dokazuje da nije samo uspešan oficir i komandos, već i politički pismena ličnost. Džasper Rutam prvi javno objavljuje da je gradjanski rat na prostoru bivše Jugoslavije posledica ne samo nacionalnih, ideoloških, već i verskih razlika. Džasper Rutam se pokazao kao vrhunski analitičar sa viskim stepenom medijske pismenosti. MISIJA: Pukovnik Sajc i kapetan Mensfild sa četnicima 1943. Odmah pošto je stigao u Srbiju on je zauzeo politički neutralan stav u odnosu na jugoslovneske podele. To mu pomaže da opaža i bez predrasuda opisuje jedinice pod komandom generala Draže Miahilovića. On prvo zakjljučuje da Mihailivićev štab nije statičan, ali i da nije operativan. Kritikuje nivo nizak decentralizacije i činjenicu da su svi komandanti direktno vezani za generala Mihailovića. Kritikuje i nizak nivo vojničke obuke kod oficira na terenu, nedostatak predstave o modernom ratu i razmerama njegovog vođenja. Konstatuje i druge detalje o slabom naružanju, oblačenju, nedostatku redovne vojne obuke jedinica…Od njega saznajemo da ima ima mnogo vojnika, koji nose tradicionalne sandale sa vrhom na gore okrenutim (opanke), da ima mnogo i bosih. Vidi se da su oskudica i prilagođavanje životu sa minimalnim potrebštinama srpska realnost i svakodnevnica, konstatovao je. Poznavanje srpskog jezika pomaže mu da shvati mentalitet srpskog seljaka i običnog malog čiveka, koji veruje u prijateljstvo sa Velikom Britanijom. Srbi zbog toga očekuju da stigne oružje kao pomoć. Nadaju se savezničkoj invaziji na Balkanu! Džasper Rutam shvata suštinu srpskog pravoslavlja i zato duboko žali i protestvuje što su saveznici, odnosno Amerikanci sa 500 aviona 15. aprila 1944. Godine bombardovali Beograd, srpsku prestonicu koja je već toliko teško propatila. Rutam se čudi kako da savezničke snage, koje u svojim štabovima imaju savetnike koji poznaju običaje Pravoslavne crkve, mogu da donesu odluku da bombarduju napaćeni pravoslavni grad i narod baš na Uskršnju nedelju. Džasper Rutam zapaža da je tri godine ranije na pravoslavni praznik Cveti nemačka aviacija razorila Beograd. Rutam u tom trenutku nije znao da u nemačkom bombardovanju stradalo manje Beogradjana, nego u trodnevnom svazničkom bombardovanju za vrememe Usršnje nedelje 1944. godine, kada su uništene pijace, više bolnica, porodilište, domovi u kojima su bila smeštena ratna siročad i zbeglice. Bio je to krvavi Uskrs u kojem je porušeno 687 zgrada i ubijeno više hiljada civila. Pravi broj nikada nije utvrđen , komunistički orjentisani istoričari koji na ovo bobmardovanje gledaju blagonaklono, pominju dve hiljade pogunulih građana. Ima istoričaraa i novinara koji tvrde da ta brojka deset puta veća. Džasper Rutam čak uočava razlike između srpskog i vlaškog stanovništa. Posebno opisuje političku lojalnost prema Britaniji i saveznicima lokalnog srpskog stanovništa. On ističe da je obišao tridestak sela i tri četiri manja grada i imao bezbroj samostalnih susreta sa narodom. Posebno napominje da je imao potpunu slobodu da istražuje i raspituje se šta ljudi misle. Rutam beleži da je samo u dva slučaja sreo dva čoveka “koji su bili strogo kritični prema Mihajiloviću, njegovoj politici i njegovom pokretu”. Prema njegovim rečima najdublja i najraširenija je lojanost prema kraljevskoj dinastiji Karađorđevića. Mihailović je imao status heroja iz naroda. Džsper kaže da je za narod Mihailović bio čiča Draža, nesumljivi vođa, koji zbog brige o narodnim interesima naredio da se bore samo u slučaju potrebe. Džasper Rutam kritijuje četničku neaktivnost i objektivno opisuje slabosti Ravnogorskog pokreta. To kod nekih čitalaca i tumača istorije izaziva pogrešan utisak da je Rutam, zbog kasnije promene britanskog stave prema Draži Mihailoviću, naklonjen partizanskom pokretu. Takav zakqučak je apsolutno neosnovan jer, Rutam objašnjava da se na terenu u Srbiji uverio u nemogućnost epskih podviga i herojskih akcija. On istovremeno daje delimično opravdanje kritikovane ravnogorske neaktivnosti. Upozorva na stalne i velike nemačke napore da iskorene Mihailovićevu organizaciju, putem preventivnih vojnih akcija, ali i stalnih hapšenja, streljanja i slanja u logore Mihailovićevih sledbenika. Suđenje Draži STRELJAN PO KRATKOM POSTUPKU: Draža tokom suđenja Drugi faktor koji je, po Rutamovom mišljenju, uticao na relativnu neaktivnost prema Nemcima, bila je njihova ratna politika prema kojoj su svaku i najmanju agresivnost uperenu prema svojim snagama kažnjavali krvavim odmazdama i ubijanjem nedužnog stanovništa. Rutam kaže, da je za takve surove represalije, kao što je streljane civila za jednog nemačkog ubijenog vojnika, prvi put čuo u Jugoslaviji. Kada su Nemci posle jedne oružane akcije četnika i članova Rutamove vojne misije ubili dva nemačka vojnika na Dunavu i privremeno obustavili rečni saobraćaj na ovoj reci, Nemci su za odmazdu ubili 150 Srba u logoru na Banjici, sam Rutam se našao u velikoj moralnoj dilemi: da li je pomenuti napad vredilo toliko ljudskih života? Rutam se na jednom mestu, u svojim memoarskim zapsima pita: “Kako je bilo moguće optuživati Mihailovićev pokret otpora za neaktivnost, kada je upravo to sugerisano pokretima otpora u Francuskoj, Poljskoj, Belgiji, Holandiji ili Norveškoj, dok se ne pojave savezničke snage u njihovim krajevima“? Rutem vrlo upečatljivo opisuje i dogadjaj koji potvrđuje njegov zaključak da Mihailovićev Ravngorski pokret nije sarađivao sa okupacionim snagama. Sve je počelo, kada se četnički kapetan Skakić sa svojim ravnogorcima oružano sukobio sa nemačkim vojnicima. Rutam dalje piše: KOMANDAT OTADŽBINSKE VOJSKE NA SUĐENJU: Za proces Draži vladalo je ogromno intersovanje “Nakon toga, nemački komandant je pisao kapetanu Skakiću, pitajući ga zašto je izvršio napad. Skakić je,plašeći ci se da će Nemci kao meru represije spaliti seluo Urovicu, pismeno odgovorio da nije on izvršio napad. Nešto kasnije Petrović je saznao za to i naredio Velji da strelja Skakića zbog saradnje sa neprijateljem. Velja je izvršio naređenje. Skakić se poneo veoma hrabro i dostojanstveno, čitajući svoju presudu streljačkom stroju i umirući sa rečima Živela Jugoslavija”! Isorijski izvori potvrđuju ovu priču o streljanju Skakića, obelodanjujući da je isto odobrio Draža Mihailović. Skakićevo ime bilo je Nikola i bio oficir pod komandom majora Velimira Piletića, komandanta Krajinskog korpusa u sastavu Štaba istočne Srbije. I pukovnik Jevrem Ješić-Ješa, klasni drug sa Vojne akademije generala Miahilovića, streljan je 1944. godine zbog potpisivanja sporazuma sa nemačkim komandantima. Ješića je u porobljenom Beogradu zavrbovao Gestapo i 1943. godine poslao u Mihailovićeve redove. To je utvrdio Preki vojni sud pri Prvom ravnogorskom korpusu, pod komandom majora Predraga Rakovića, koji je izrekao smrtnu presudu Ješiću zbog potpisivanja kolaboracije sa Nemcima. Rutam, koji je imao potpunu slobodu kretanja i mogućnost da proveri raspoloženje naroda, što nije bio slučaj sa njegovim kolegama iz misija pri partizanskim štabovima, na više mesta naglašava da nigde i nikada nije primetio nikakve znakove kolaboracije Ravnogorskog pokreta sa okupatorom. Naprotiv, okupotori i njihovi saradnici tretirali su četnike kao osvedočene neprijatelje. Rutamova knjiga je snažno rušila od komunista forsiranu lažnu optužbu da su Mihailovićevi vojnici i pokret bili saradnici okupatora. To je po mišljenju dr Bojana Dimitrijevića bio glavni razlog što ova, po Ravnogorski pokret kritički nastrojena knjiga, nije objavljivana u nekadašnjoj Jugoslaviji. U Srbiji je pvi put prevedena i objavljena tek 2004. godine. Zbog nemačkih progona i represija, prema Rutamovim zapažanjima, sabotaže saobraćaja na železnici i Dunavu, zatim privredna i ekonomska sabotaža, prvenstveno u Srbiji, kao i špijunaža i propaganda u korist saveznika bile su osnove delovanja Ravnogorskog pokreta. Postojanje Mihailovićeve organizacije, njegov način gerilskog rata i strah od opšteg ustanka u srpskim zemljama primorao je okupatore da drže znatne vojne i policijske snage u Srbiji, gde je Ravnogorski pokret bio najjači. Na taj način ovaj Pokret, prema Rutamovoj analizi, vezao je veliki broj okupatorskih vojnika koje bi u drugačijim okolnostima nemačka komanda mogla da upotebi na drugim ratištima. Rutam beprekorno uočava svu kompleksnost ratnih zbivanja na prostoru Jugoslavije i posebno Srbije, ali i različitosti između raznih britanskih službi koje su kreirale i vodile politiku prema Jugoslaviji. On iskazuje i visok stepen medijske pismenosti. Shvata da promena u izveštavanju o događajima na Balkanu od Radio Londona, predstavlja najavu i promene britanske politike premaa Mihailoivćevom pokretu. Rutama posebno pogađaju laži i smišljene dezinformacije britanskih medija. On posebno pojašnjava dogadjaje oko oslobođenja Višegrada u jesen 1943. godine (dogadjaj koji istoričari nazivaju ofanzivom Jugoslovenske vojske u Otadžbini u istočnoj Bosni 1943. godine). Džasper Rutam je zapisao da je ta operacija preduzeta u oktobru i da su osvajanju Višegrada učestvovali i general Amstrong, potpukovnik Hadson i major Džek. Tom prilikom je raznet most na pruzi Užice – Višegrad, kao i nekoliko tunela. Rutam konstatuje da je ravnogorsko zauzimanje Višegrada “umrljano masakrom nekoliko muslimanskih stanovnika, koji su izvršili razbesneli srpski vojnici”. Dalje navodi da je kao rezultat britanskog protesta usledilo streljanje dva srpska vojnika! Predstavnici britanskih i američkih posmatračkih misija svojim komandama su javili da su ovu operaciju u Istočnoj Bosni izvele Mihailovieve snage (vojni izveštaji potvrđuju da je u Višegradskom garnizonu ubijeno 350 nemačkih i ustaških vojnika, 400 ranjeno i 22 zarobljeno, a četnici su imali 23 mrtva i pet ranjenih). Pošto su Mihailovićeve snage nastavile ofanzivu prema istočnom Sarejevu i oslobodile Rogaticu, partizani su ušli u Višegrad, gde se Nemci i ustaše više nisu vraćali. Medjutim, “Bi-Bi-Si(BBC), evropski centar objavio je vesti da je narodno-oslobodilačka vojska maršala Tita oslobodila Višegrad i uništila komunikacije između njega i Užica. Razočarani Miahilović zatražio je da ubuduće prilikom emitovanja vesti BBC uopšte ne spominju njegove trupe i aktivnosti! PRANJANI 1944: Četnici obezbeđuju američke pilote pred ukrcavanje Rutam je čekajući evakuaciji iz Srbije, upoznao Dražu Mihailovića. Opisao ga je kao skromnog, savesnog čoveka sa izuzetnim ličnim šarmom! Ali i kao očajno umornog, razočaranog i zabrinutog vođu. Navodi da je Mihailović pravi Srbin, ističe da je bio više nego inteligentan i da je odlično shvatao međunarodni položaj svog svog pokreta i Jugoslavije, uopšte. Pored već pomenutih zamerki na račun komandovanja Ravnogorskim pokretom Rutam opisuje Mihailovića kao priajtelja Britanije i saveznika, antikomunistu i promotera dostignića zapadne demokratije. Rutam dalje priznaje da saveznička pomoć Ravnogorskom pokretu bila simbolična, a partizanima zapanjujuće velika. Takođe navodi da je od oficira za otpremu aviona saznao da je jednom prilikom partizanima za jednu noć izbačeno 60 tovara oružja, municije i druge saveničke pomoći. Ravnogorci u Istočnoj Srbiji su dobili samo 27 tovara pomoći i to za godinu dana. Ruatam je obradio i evakuaciju oko 60 savezničkih oficira i 40 američkih pilota, posle obaranja aviona iznad Srbije, a koje su spasili pripadnici Ravnogorskog pokreta sa improviozovanog aerodroma u okolini Čačka. Džasper Rutam, koji je bio dobar poznavalc istorije jugostočnog Balkana, znao je da njegovi meomoarski zapisi mogu biti uzrok livkidacija progona za ljude koje u njima pominje. Zato je promenio imena, ponekad i oblasti komande odgovornosti oficirima sa kojima je sarađivao. To je uradio uz sledeće objašnjenje: “Na Balkanu, vojevanje, politika, život i smrt nisu daleko jedno od drugog i nemam nameru da stvaram neprilike bilo kom pojedincu hvaleći ili okrivljujući ga”! Rutam kaže da se trudio da bude nepristrasan i da ništa ne zna o partizanskom pokretu jer je, jedini partizan koga je ikada video živog ili mrtvog, tokom 372 dana boravka u Jugoslaviji, bila mala osamnaestogodišnja devojka Hrvatica, partizanska bolničarka, koja je bila zarobljena i doneta u Mihailovićev štab. tags: drugi svetski rat, cetnici, cetnik, ravna gora, draza mihailovic, dragisa vasic, istocna srbija, saveznicke misije, halijard, britanija, kairo, soe, velimir piletic...

Prvo izdanje iz 1944. godine, izuzetno retko u ponudi. Objavljeno u NDH po pravilima korijenskog hrvatskog pravopisa. Sa devet ilustracija starog Sarajeva Hamida Dizdara. Ima pečat biblioteke i potpis bivšeg vlasnika na najavnoj stranici (v. sliku), inače, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Čolaković, Enver Naslov Legenda o Ali-paši / Enver Čolaković ; [sa 9 crteža iz starog Sarajeva od Hamida Dizdara] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1944 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 384 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Dizdar, Hamid Zbirka Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; knj. 49 Napomene Crtež autora Rječnik manje poznatih rieči: str. 363-379. U ovoj knjizi se radi o hamalu Aliji, njegovom putu do bogatstva i ujedno o njegovoj velikoj ljubavi. Alija je mladi hamal dobrog srca koji svima pomaže, dobio je nadimak i Alija Leptir zbog njegovog dobrog karaktera i ljubavi prema Suncu. Uvijek je veseo i radostan i osoba je koja je uvijek rado viđena i veoma znana. Alija je zaljubljen u Almasu, kćer Mehage bakala, ali se nikada nije usudio pokazati joj svoju ljubav koju on osjeća prema njoj te se ona udaje za drugog, Ismet-efendiju. Međutim, Almasa u tom braku nije bila sretna prvenstveno zbog teške Ismetove bolesti, epilepsije koju joj je prešutao prije braka. Ubrzo se rastavlja od njega. U tom periodu Aliji se nekoliko puta za pomoć obraća mrzovoljni i škrti Mula Hasan dedo koji mu jednom pokaže svoje skriveno blago. Nakon smrti dede, Alija kupuje kuću dede te pronalazi bogatstvo, vjenčava se sa Almasom, koja se nešto prije razvela od Ismet-efendije, i postaje Ali-paša. Jedno vrijeme je bio i u Travniku, kamo ga je poslao Ali-hodža, čovjek koji ga je volio više nego vlastitog sina. Tamo je patio za svojom Almasom, ali se brzo vratio kući, i našao dugo traženu sreću. Osvojio je svoju voljenu i postao bogat, ali i uprkos tome, njegova je duša ostala ista, volio je pomagati drugima, pogotovo nakon što je i steko puno novca. Ovo je topla ljudska priča o čovjeku koji je našao dugo traženu sreću, i dobio sve što je želio, zahvaljujući svojoj dobroti. Enver Čolaković bio je bosanskohercegovački prozaik, pjesnik i prevodilac. Prevodio je s mađarskog i njemačkog jezika, objavljivao je i stručne tekstove iz fizike i matematike, a radio je kao profesor, pozorišni režiser, korektor i urednik. Najpoznatiji je po svom romanu Legenda o Ali-paši iz 1944. Rođen je 27. maja 1913. u Budimpešti od oca Vejsilbega i majke Ilone Mednyanszki, Mađarice. Prve godine života proveo je selio se sa roditeljima različitim krajevima regije. Nakon Prvog svjetskog rata s porodicom se nastanio u Sarajevu. Studirao je matematiku i fiziku u Beogradu i Budimpešti, a 1959. diplomirao je historiju u Zagrebu. Pisati je počeo kao dječak, i to na dva jezika: bosanskom i mađarskom. Između 1931. i 1939. pisao je na mađarskom i njemačkom jeziku. U tom periodu objavljuje svoja najranija djela, razne pjesme, pripovijetke, eseje i prepjeve s drugih jezika. Drugi svjetski rat provodi u Sarajevu, gdje nastavlja s objavljivanjem pripovjedaka i eseja. Između 1939. i 1945. objavio je dvadesetak pripovijedaka i novela, kratki roman Mujića Hanka, te niz eseja i prikaza. Osim najvažnijeg djela iz tog perioda, romana Legenda o Ali-paši, Čolaković 1942. završava i autobiografsko djelo Knjiga majci, u kojem otvoreno ističe svoje antifašističko opredjeljenje iako će poslije biti proganjan i pritvaran, a u njemu opisuje savremena četnička, ustaška i okupatorska zvjerstva nad narodom, progone Jevreja, Srba i zatiranje muslimanskih sela. Nakon što su mu 1944. poginuli roditelji u bombardiranju Sarajeva, seli se u Zagreb, gdje ostaje do smrti. Iste godine na poziv Ante Pavelića prihvata poziciju atašea za kulturu pri poslanstvu Nezavisne Države Hrvatske u Mađarskoj, te odlazi u Budimpeštu, odakle se vraća sa slomom pronacističke vlasti u toj zemlji. Po završetku rata nove jugoslavenske vlasti privodile su ga nekoliko puta, ali optužnica nije podignuta, pa je veoma brzo pušten. Nakon rata anonimno objavljuje prijevode djela Ervina Šinke s mađarskog (tri romana, knjige pripovjedaka i brojnih eseja). Četvrt stoljeća kasnije izašlo je drugo izdanje njegovog romana (1970). Iza Čolakovića je ostalo mnogo djela u rukopisu: pet romana, više zbirki novela i pripovjedaka, brojne knjige poezije i prijevoda te dnevnici. Umro je 18. augusta 1976. od posljedica srčanog udara. U njegovu čast danas jedna ulica u Sarajevu nosi njegovo ime, kao i nekoliko osnovnih škola u Bosni i Hercegovini. Bibliografija Legenda o Ali-paši, Zagreb, 1944, 1970, 1989; Sarajevo 1991, 1997, 1998. Moja žena krpi čarape, salonska komedija, 1943. Mali svijet, Zagreb, 1991. Gyula Illyés, Poezija, Zagreb, 1971. Zoltán Csuka, Moje dvije domovine, Sarajevo, 1972. Zoltán Csuka, Poezija, Zagreb, 1975. Zlatna knjiga mađarske poezije, Zagreb, 1978. Izabrane pjesme, Zagreb, 1990. Lokljani. Iz Bosne o Bosni, Zagreb, 1991. Bosni, Zagreb, 1998. Pismo majci, Sarajevo, 2013. Nagrade Nagrada Matice hrvatske za najbolji roman (1943 – Legenda o Ali-paši) Plaketa Društva pisaca Mađarske Pro Litteris Hungaricis, Petőfi za prevodilački rad s mađarskog i njemačkog jezika Plaketa i visoko odlikovanje predsjednika Republike Austrije – Austrijski Križ časti za nauku i umjetnost I reda (1970) Hamid Dizdar (Stolac, 22. veljače 1907 – Sarajevo, 17. srpnja 1967), hrvatski novinar i književnik iz Hercegovine. Gimnaziju je pohađao u Mostaru i Tuzli – sam za sebe navodi i gimnaziju u Sarajevu („Ko je ko u Jugoslaviji“, Beograd 1957, str. 142). Bio je službenikom u Stocu (1926– 1930), potom novinar beogradskih listova „Politika“ (1928– 1930) i „Pravda“ (1933– 1938) i sarajevskog „Jugoslovenskog lista“, urednik sarajevskih listova: „Slobodna riječ“, „Jugoslavenska pošta“ (1931. – 1941.), „Pravda“, „Gajret“ (1935– 1941). Radio je i kao izvjestitelj za narodne pjesme na drž. krugovalnoj postaji u Sarajevu. Tiskao je pjesme i pripovjesti iz hercegovačkoga života u sarajevskim časopisima Novom Beharu, Gajretu, Pogledu i Hrvatskoj misli, te u zagrebačkom Vijencu. Zbog ilegalnog rada uhićen je od ustaškog prijekog suda ali je pobjegao iz Sarajeva; nakon toga njegova majka Nazira (rođ. Babović) i sestra su odvedene u Jasenovac i tamo ubijene od ustaša (Leksikon pisaca Jugoslavije, knjiga I, Novi Sad 1972., str. 645). Nakon rata direktor je Arhiva grada Sarajeva. Uređivao je časopise „Odjek“, „Vidik“ i „Život“. Poeziju je počeo pisati kao socijalni pisac, a javio se u „Knjizi drugova“ 1929. godine. U biografskom leksikonu „Ko je ko u Jugoslaviji“ 1957. deklarirao se kao Srbin. Hamid je bio stariji brat poznatoga hrvatskoga književnika iz BiH Mehmedalije Maka Dizdara. Ostavština mu nije ostala u Stocu, nego je završila u Tešnju. Za 20 milijuna ondašnjih dinara Tešnjaci su ju otkupili 1968. i danas je u posebnom odjelu Gradske knjižnice u Tešnju. Djela „Arabeske“, zbirka pjesama (1929) „Kasaba šapće“, pripovijetke (1933) „Zapisi u kamenu“ (Urezi u kamen), zbirka pjesama (1936) „3x8“, pjesme (1954) „Obasjane staze“ „Nitko se ne vraća“ „Proljeće u Hercegovini“ MG23 (L)

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Tri antikvarne knjige ukoričene zajedno: 1. Petar Despotović: Zao drug (1878) 2. H. K. Andersen: Snežna kraljica (1892) 3. Džejms Kuk: Kukova putovanja oko svijeta (1870) 1. Autor - osoba Despotović, Petar Naslov Zao drug : pripovetka za srpsku mladež / od Petra Despotovića Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1878 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Pančevo : Knjižara braće Jovanovića, 1878 Fizički opis 53 str. ; 16 cm Tragovi pisanja po naslovnoj strani, unutra čisto, kompletno! Izuzetno retko. Samo jedan primerak u NBS! 2. Autor - osoba Andersen, Hans Kristijan, 1805-1875 = Andersen, Hans Christian, 1805-1875 Naslov Snežna kraljica : pripovetka H. K. Andersena Vrsta građe kratka proza ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1892 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1892 Fizički opis 57 str. ; 16 cm ISBN (Broš.) Napomene Izvornik na nem. jeziku. Dobro očuvano, kompletno, retko, samo po jedan primerak u Narodnoj biblioteci Srbije i Matici srpskoj. 3. Autor - osoba Kuk, Džejms Naslov Kukova putovanja oko svijeta / preveo sa nemačkog Ljubomir Nedić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1870 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Državna pečatnja, 1870 Fizički opis 80 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Nedić, Ljubomir Napomene Kor. nasl. P. o.: Jedinstvo. Predmetne odrednice Kuk, Džejms, 1728-1779 Geografska otkrića Ekstremno retko! Tragovi mastila po koricama i marginama naredna 2 lista. Nedostaju poslednja 2 lista. Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar. Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita Vekfildski sveštenik i knjigu Kukovo putovanje oko sveta. Srđ je o njemu pisao. Bibliografija O hipnotizmu (1888) O snu i snovima (1888) O sofizmima (1889) Iz novije srpske lirike (kritičke studije) (1893) O pravopisu i interpunkciji (1894) Noviji srpski pisci (kritičke studije) (1901) Kritičke studije, knjiga prva (posthumno, 1910) Celokupna dela, u dve knjige (posthumno, 1929. i 1932) MG30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nultoj stranici fali gornji cosak i jedna stranica se odvojila od tabaka sve ostalo uredno! Historicka pripoviest iz XVIII Vieka Dio Prvi (PRETORIJANAC) Zagreb, 1894 g. Tomić, Josip Eugen, hrvatski književnik i prevoditelj (Požega, 18. X. 1843 – Zagreb, 13. VII. 1906). God. 1858. upisao bogosloviju, koju je nakon pet godina napustio. Kao urednik časopisa Glasonoša boravio je u Karlovcu; istodobno je pomagao u uređivanju časopisa Slavonac. U Varaždinu je radio na mjestu namjenskog učitelja. Studirao je pravo u Zagrebu i u Grazu, gdje je 1867. i diplomirao. Bio je imenovan županijskim kotarskim pristavom u Požegi, zatim promaknut na mjesto županijskoga podbilježnika. Od 1869. živio je u Zagrebu, radeći također u činovničkoj službi (vladin tajnik, vladin savjetnik, banski savjetnik). Naslijedivši Šenou na mjestu dramaturga Hrvatskoga zemaljskoga kazališta (1873–79), nastavio je njegov program promicanja francuskog repertoara i stalne brige o književnom ukusu šire publike. U književnosti se javio 1863. povijesnom pripovijetkom Krvni pir u Slavoncu, kojom je anticipirao Šenoinu poetiku, i pjesmom Tuga za mladošću u Viencu. U jedinoj knjizi pjesama Leljinke (1865) prepoznaju se tematski sklopovi narodne poezije, petrarkistički leksik i domoljubni sloj hrvatskog romantizma, ali im je upućen prigovor zbog »neodmjerene erotičnosti«. Među kraćim pripovijetkama najuspješnijim ostvarenjem kritičari su ocijenili Opančarevu kćer (1871). Cijenjen je i ciklus »požeških« priča i humoreski Pošurice (1887), koje se ističu prikazima požeške atmosfere i šijačkoga humora u piščevu rodnom gradu, čime se Tomić predstavio kao svojevrsni požeški Šenoa. Nadahnut poviješću, napisao je tragedije Ostoja, kralj bosanski (1866) i Veronika Desinićka (1904), a u komedijama Bračne ponude (1873) i Zatečeni ženik (1878) preuzeo je strukturu francuskih »dobro načinjenih komada« (pièces bien faites). Premda je riječ o prosječnim komedijama intrige, komedije (Novi red, 1881; Gospodin tutor, 1881) i pučke drame, u doba objavljivanja, doživjele su mnogobrojne pohvale (Barun Trenk, 1880; Pastorak, 1892). Kritika je poslije najboljim Tomićevim dramskim tekstom ocijenila Novi red, komediju radnja koje obuhvaća doba Bachova apsolutizma. Za potrebe kazališta preradio je komediju Matijaš grabancijaš dijak T. Brezovačkoga. Napisao je i nekoliko libreta za I. Zajca (Lizinka, Tvardovski, Gospodje i husari). Popularnost je stekao poglavito povijesnim romanima: Zmaj od Bosne (1879), Kapitanova kći (1884), Emin-agina ljuba (1888), Udovica (1891) i Za kralja – za dom (u dva dijela: Pretorijanac, 1894; Žrtve zablude, 1895). Tomu tematskom krugu pripada i dopuna Šenoina nedovršena romana Kletva (1882). Zaokupljen pretežito bosanskohercegovačkom prošlošću, prikazao ju je odbacujući hajdučko-tursku tematiku i klasičnu dihotomiju »krst i nekrst«, te poput L. Botića predstavio narod, muslimanski i kršćanski, kao nedjeljivu cjelinu. Najveći je umjetnički domet ostvario realističkim društvenim romanom Melita (1899), koji problematizira suvremene teme vremena u kojem je plemstvo postupno slabjelo pred sve jačim građanskim slojem. Tomić je i autor mnogobrojnih etnografskih, filoloških i socioloških članaka, eseja, rasprava, studija i feljtona pa čak i stručnog udžbenika za gospodarske škole. Pisac s bogatim prevoditeljskim iskustvom (F. Schiller, A. Manzoni, N. Tommaseo, J. I. Kraszewski, H. Sienkiewicz i dr.), stvorio je raznovrstan opus, koji je osigurao kontinuitet tipu literarne proizvodnje na kojem se formirala nova čitateljska publika i odgajalo hrvatsko građanstvo, a u kojem se ogledaju raznovrsne stilske smjernice književnosti XIX. st.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! S crtezima Akademskog slikara AD. Dolezala Mariša Radonova-Šarecka, rođena Mari Emilie Bosačkova (6. decembar 1890, Prag-Nove Mesto[1] — 15. oktobar 1958, Prag), bila je češka književnica i prevodilac. Život Rođena je 6. decembra 1890. godine,[bel 1] u dobrostojećoj praškoj porodici učitelja opšte škole u ​​St. Štepan u Pragu od Vaclava Bosačeka (1858). Otac je bio rodom iz Pribrama, majka Milada Brožkova (1856) iz Smihova, venčali su se 7. septembra 1887. Marija Bosačkova je imala brata Vaclava (1896).[2] Posle svog oca, pripadala je razgranatoj porodici Bosačk u Pribramu. Njen stric je bio, na primer, sveštenik i pustinjak iz Makove P. Vincenc Bosaček ili slikar i prijatelj Mikolaša Alšea Josef Bosaček. Ime Šarečka bio je njen pseudonim, koji je izabrala na početku svog rada, po dolini Divoka Šarke kod Praga. Dana 25. avgusta 1921. pseudonim je upisan kao njeno rođeno ime.[1] Do 1908. studirala je u ženskoj gimnaziji Minerva. Dobila je odlično obrazovanje, položila državne ispite iz francuskog, engleskog i italijanskog. Veći deo svog života bavila se književnošću i drugim ličnim interesima. Godine 1917. razbolela se od nervne bolesti. Posle Prvog svetskog rata radila je u Ministarstvu spoljnih poslova kao urednica francuskog informativnog biltena Gazette de Prague, 1933–1938. rukovodila je prevodilačkim odeljenjem. 1938. postaje sindikalno veće, 1939. penzionisano. Ona i njen suprug su putovali na mnoga putovanja po Evropi i inostranstvu. Posle nemačke okupacije, vratila se u ministarstvo i tamo radila do 1948. godine kao prevodilac. Umrla je 15. oktobra 1958. godine u Pragu, gde je i sahranjena.[3] Porodični život 15. septembra 1921. u Pragu se udala za kontraadmirala Borivoja Radona, koji je služio u austrougarskoj vojsci kao komandant pomorske avijacije.[4] Posle venčanja zvala se Radonova–Šarecka. Neka dela je objavila samo pod imenom Radonova. Rad Njeno delo književnici karakterišu kao sentimentalno i melanholično sa fokusom na kulturnu istoriju, pripada srednjoj struji njenog vremena. Svoj prvi roman, kratku prozu „Senka je pala na dušu“, objavila je 1908. Sastojao se od sedam pripovedaka dekadentne tematike i erotskog prizvuka. Knjiga je postala mala senzacija, jer je autorka smelih tekstova za svoje vreme bila jedva osamnaestogodišnja devojčica. Njeno sledeće delo je objavljeno tek 1914. godine, kada je objavila kvartet kratkih priča na temu intelektualno neravnopravnog odnosa između muškarca i žene, pod nazivom „Bolne žrtve“. Njen prvi pravi roman objavljen je 1917. godine pod naslovom „Dubine sreće“. Usledili su i drugi, manje-više konvencionalni naslovi – trilogija pripovetki „Betina”, roman „Prosjak ljubavi” i drugi, kritikovani od kritičara zbog svoje neoriginalne tematike i stila. Krajem 1920-ih, Šarečka je napravila svoj prvi pokušaj istorijskog fantastike, odnosno dramu „Jozef Jirži Švec“, u kojoj se bavi poznatom figurom češkog legionara. Njeno interesovanje za istoriju dovelo ju je do nefikcije. Od početka 20-ih godina posvetila se, na primer, životu i radu vajara Františeka Bileka, salonima 18. i 19. veka. veka ili običan život na kraljevskim dvorovima („Kraljevske ljubavnice“ iz 1925). Vrhunac njenih nastojanja u ovoj oblasti bilo je obimno petotomno delo „Iz kulturne istorije čovečanstva”. Za vreme protektorata, 1940. godine, izašla je njena danas najpoznatija, a po nekima i najuspešnija knjiga pod nazivom „Pod Svetom Gorom“, u kojoj beleži život u Pribramu 1850-1890. koristeći primer sudbine Pribramskih trgovaca i zanatlija. Starosvetska idila porodice Krejčov ovde je uokvirena živopisnim opisom drevnih običaja, rudarskim „predstavama“ ili odjecima kulturnog života Praga. Pisala je i poeziju, posebno lirsku (zbirke „Glasovi u potoku”, „Miris doma” ili „Blanik i druge pesme”), ali bez opšteg uspeha. Pokušala je i sa istorijskim epom, jedini ep „Majstor Bohuslav” posvetila je neimaru Karlu Praškom.

U dobrom stanju Štivo uz Istoriju srpske književnosti. 1, Primeri starog slovenskog i srpsko-slovenskog jezika, dubrovačko-dalmatinske književnosti, književnoga rada u Bosni, među Kajkavcima i u Slavoniji u XVI., XVII. i XVIII. veku i novije srpske i hrvatske književnosti do Branka i Daničića prema nastavnom planu udešeni za VII gimn. razred / prikupio Jovan Grčić Vrsta građe udžbenik Jezik srpski, crkvenoslovenski Godina 1906 U Novom Sadu : Srpska štamparija Braće M. Popovića, 1906 Fizički opis XIII, 536 str. ; 28 cm Ćir. i lat. Str. III-IV: Predgovor / Jovan Grčić. Grčić, Jovan, 1855-1941 = Grčić, Jovan, 1855-1941 Jovan Grčić (Vukovar, 19/31. oktobar 1855 — Novi Sad, 5. februar 1941) je bio srpski književnik, književni, pozorišni i muzički kritičar, prevodilac i profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Potiče iz ugledne srpske porodice iz Vukovara, od oca Pavla Grčića, advokata. Kao jedinom preživelom detetu, otac mu je namenio da izuči pravo i nastavi njegov rad u porodičnoj kancelariji. Osnovnu školu završio je u Vukovaru, a gimnaziju je pohađao u Vinkovcima i Novom Sadu. Studirao je četiri godine (1872-1876) na Pravno-političkom fakultetu u Gracu,[1] gde je položio `juridicialni državni ispit`. Vratio se zatim 1876. godine u Vukovar gde je zatekao oca na samrti. Nakon smrti oca uredio je materijalne prilike i otišao u Prag, gde se pripremao za `rigorozu`. Taj ispit koji je polagao početkom 1877. u Gracu, nije položio, jer je dobio poziv iz Novog Sada da radi u gimnaziji kao predavač. Patronat Novosadske gimnazije (u kojoj je počeo da radi 1877) dozvolio mu je početkom 1881. godine dopust od godinu dana da u Budimpešti spremi i položi profesorski ispit. Profesorski ispit sa radom na latinskom jeziku o Vergiliju položio je sa dobrim uspehom i dobio diplomu 23. maja 1882. godine u Budimpešti. Osposobio se za predavanja u mađarskim i srpskim srednjim školama u Austrougarskoj, iz latinske i grčke filologije. U novosadskoj Srpskoj gimnaziji radio je od 1877. do 1901. godine, počevši kao suplent-profesor klasične filologije. Potom je službu nastavio u Ženskoj gimnaziji. Predavao je srpski, latinski, starogrčki, nemački i mađarski jezik sa književnošću. Uz to je predavao i notno pevanje i vodio gimnazijski hor. Pisao je udžbenike za predmete koje je predavao. Penzionisan je nerado 1. septembra 1901. godine. Počinje da piše još kao đak Novosadske gimnazije, a prve pripovetke objavio je tokom studentskih dana. Književne, pozorišne i muzičke kritike objavlјivao u Javoru, Letopisu Matice srpske, Pozorištu, Zastavi, Braniku, Brankovom kolu, Stražilovu, Srpskom književnom glasniku... Pokrenuo je 1885. u Novom Sadu književni časopis Stražilovo. Godine 1889. sjedinio je svoj časopis sa Javorom, koji je tri godine uređivao zajedno sa Ilijom Ognjanovićem Abukazemom. Obnovio je Stražilovo 1892, koje je u novoj seriji izlazilo do 1894. godine. U Braniku uređivao muzičku, pozorišnu i književnu rubriku (1901-1912). Pred Prvi svetski rat prelazi u Zagreb, gde se bavio književnošću i novinarstvom pišući za lokalne listove i časopise. U Novi Sad se vratio 1928. i nastavio je da piše do duboke starosti, objavlјujući tekstove u Jugoslovenskom dnevniku, Danu, Novom Sadu, Glasu Matice srpske... Bavio se i prevodilačkim radom, prevodeći književna dela sa mađarskog i nemačkog jezika.[3] Član Matice srpske postao je 1877, a od 1880. do 1902. bio je u više navrata član Književnog odbora i Redakcijskog odbora Letopisa Matice srpske. Takođe je bio i dugogodišnji predsednik Društva za Srpsko narodno pozorište. Sahranjen je na Uspenskom groblјu u Novom Sadu.

U dobrom stanju Жуковский В. А. Полное собрание сочинений: в 12 томах (в 2-ух книгах). Санкт-Петербург, 1902 год. Издание А.Ф.Маркса С приложением портрета В.А.Жуковского, гравированного на стали, и его факсимиле. Приложение к журналу `Нива` за 1902 год. Ттвердый переплеты с золотым тиснением. Сохранность хорошая. Настоящее издание представляет собой наиболее полное собрание сочинений В.А.Жуковского. Уникальное издание дает полный, фактически проверенный по первоисточникам текст сочинений знаменитого писателя. Материал распределен по отделам. В первый внесены лирические стихотворения, баллады, сказки, послания и др. Во второй - более крупные поэтические произведения поэмы, драмы и т.д. В третий – вошли произведения прозаические, четвертый посвящен письмам Жуковского и отрывкам из его дневника. Под редакцией, с биографическим очерком и примечаниями проф. А.С.Архангельского. Васи́лий Андре́евич Жуко́вский (29 января [9 февраля] 1783, село Мишенское, Белёвский уезд, Тульская губерния — 12 [24] апреля 1852, Баден, Великое герцогство Баден) — русский поэт, один из основоположников романтизма в русской поэзии, автор элегий, посланий, песен, романсов, баллад и эпических произведений. Также известен как переводчик поэзии и прозы, литературный критик, педагог. В 1817—1841 годах учитель русского языка великой княгини, а затем императрицы Александры Фёдоровны и наставник цесаревича Александра Николаевича. Тайный советник (1841). Автор слов государственного гимна Российской империи «Боже, Царя храни!» (1833). ********* Vasilij Andrejevič Žukovski (Mošenskoje, 9. februar 1783 – Baden, 12. april 1852) je bio ruski pesnik, jedan od osnivača romantizma u ruskoj poeziji, prevodilac i kritičar. Rođen je u selu Mošenskoje u pokrajini Tula u Rusiji. Začetnik je ruskog romantizma. Bio je punopravni član Carske ruske akademije 1818), počasni član Kralјevske akademije nauka (1827—1841). Akademik (1841) u Odelјenju za ruski jezik i književnost Krunskog savetnika (1841). Sa navršenih četrnaest godina, 1797. godine, otišao je u internat Moskovskog univerziteta gde je studirao četiri godine. Na Moskovskom univerzitetu stekao je svo svoje obrazovanje. Godine 1812. pridružio se policiji i otišao da se bori protiv Napoleonovih trupa. U logoru u Tarutinu, napisao je delo „Pesma o logoru ruskih vojnika“ koja je vremenom postala poznatija od svih dotadašnjih poetskih dela. Ovom pesmom uspeo je da privuče pažnju širokih masa koje su se priklјučile ruskoj vojsci. Za počasnog člana Sanktpeterburške akademije nauka imenovan je 1827. godine. Prvo delo koje je izašlo u štanpanom izdanju, bila je pesma „Misli na grobu“ (1797), koju je napisao u četrnaestoj godini života ponesen emocijama kada je čuo vest o smrti V. A. Iushkova. Tokom 1802. godine sastao sa Nikolajem Karamzinom i u „Glasniku Evrope“ objavio je prvi slobodan prevod elegije „Seosko groblјe“ , engleskog pesnika Tomasa Greja. Pesma je privukla veliku pažnju tadašnjeg društva. Naredne godine, 1903, objavio je priču „Vadim iz Novgoroda“ napisanu po ugledu na istorijski romani Nikolaja Mihajloviča Karamzina. Od 1805-1806 njegova poetska snaga brzo je rasla. Vrh karijere dostigao je u periodu od 1808.1812 godine. Sve ovo vreme radio je u „Glasniku Evrope“. Urednik istoimenog časopisa bio je 1809. i 1809. godine. Godine 1808. napisao je rimejk balade „Lenor“, Augusta Burgera, nemačkog kompozitora, kojoj daje ime „Ljudmila“. Nastankom ove balade u ruskoj literaturi nastao je romantizam. Jedan od glavnih članova književnog društva Arzamas postao je 1815. godine. U formi stripova vodio je strastvenu borbu sa konzervativizmom dotadašnje klasične poezije. U Volodgi je upoznao pesnika Konstantina Nikolajeviča Batjuškova i postao je jedan od njegovih prijatelјa i pokrovitelјa. Žukovski je bio autor prve zvanične himne Rusije. „Ruska molitva“ napisana je 1816. godine po uzoru na englesku himnu - „Bože čuvaj kralјa“. Muzika je takođe bila korišćena iz kompozicije engleske himne. Godine 1817. postao je profesor ruskog jezika princeze Šarlote (Aleksandra Fjodorovna) buduće carice. U jesen 1826. godine bio je imenovan za mentora prestolonaslednika, budućeg cara Aleksandara II.

Upoznajte Lexon FLIP LR154LP, simbol modernog stila i funkcionalnosti. Ovaj bežični digitalni stoni sat sa alarmom predstavlja spoj elegantnog dizajna i praktičnosti. Sa svojim jedinstvenim "flip" mehanizmom, ovaj sat omogućava vam da lako promenite prikaz vremena jednim glatkim pokretom. Bez obzira na vaše preferencije, možete birati između 12 ili 24-časovnog formata vremena. Lexon FLIP LR154LP takođe dolazi sa pouzdanim alarmom, koji vam pomaže da budete tačni u svojim obavezama. Osvetljeni LCD ekran pruža jasan prikaz vremena u svim uslovima osvetljenja, čineći ga idealnim dodatkom za vašu spavaću sobu ili radni sto. Ovaj sat nije samo funkcionalan, već i estetski privlačan, sa svojim modernim dizajnom i paletom boja koje se lako uklapaju u bilo koji enterijer. Lexon FLIP LR154LP je više od običnog sata - to je komad koji dodaje stil i eleganciju svakom prostoru. Karakteristike Tip Digitalni budilnik Oblici Ovalni Boja proizvoda Roze Materijal kućišta Akrilonitril butadien stireni (ABS), Aluminijum Snooze funkcija Displej Tip ekrana LCD Pozadinsko osvetljenje Portovi i interfejsi Port za USB punjač Menadžment potrošnje Izvor napajanja Baterija Ulazni jednosmerni napon 5 V Težina i dimenzije Širina 65 mm Visina 25 mm Dubina 45 mm Težina 50 g Podaci o pakovanju Količina po pakovanju 1 kom. Deklaracija Model Lexon FLIP LR154LP bežični digitalni stoni sat sa builnikom rozi Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Uputstvo Uputstvo.pdf Poslednje pregledani proizvodi (0) Lexon FLIP LR154LP bežični digitalni stoni sat sa builnikom rozi 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (0) White Shark Rhamses II GMS-3202 nosač za dva monitora 17"-27" do 14kg 12.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.999 RSD (0) Afox Geforce GT710 (AF710-2048D3L5-V3) grafička kartica 2GB DDR3 64bit 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (1) SanDisk 64GB Dual Drive Ultra Luxe (SDDDC4-064G-G46) USB flash memorija crni 2.299 RSD MP cena (0) Transcend 2TB M.2 NVMe (TS2TMTE250H) PCIe SSD disk 24.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.399 RSD 20% (11) Braun BT3242 trimer+brijač 20% 6.944 RSD 5.555 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (0) Cudy GS105 swith 5 porta 1.699 RSD MP cena (0) Samsung 512GB Pro Ultimate (MB-MY512SA) memorijska kartica microSDXC class 10+adapter 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (22) Gorenje VC2303GAPRACY usisivač sa posudom 2300W 17.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 16.099 RSD (0) Enchen Blackstone 3 aparat za brijanje 4.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.699 RSD (0) Seagate 6TB 3.5" SATA II IronWolf (ST6000VN001) hard disk 27.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 24.899 RSD 25% (7) Asus TUF Gaming F15 FX507ZC4-HN081 gejmerski laptop Intel 12-cores i5 12500H 15.6" FHD 8GB 512GB SSD GeForce RTX3050 sivi 25% 143.703 RSD 107.777 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 96.999 RSD (0) Tesla RM4700FHBE side by side frižider 106.352 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 90.399 RSD 20% (2) Asus TUF Gaming VG279Q3A IPS gejmerski monitor 27" 20% 37.499 RSD 29.999 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 26.999 RSD (0) Nillkin Nature Pro Magnetic providna zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Plus 3.199 RSD MP cena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali unutrasnja naslovna stranica, sve ostalo u redu. Ulderiko Donadini (Plaški, 8. travnja 1894. - Zagreb, 10. svibnja 1923.), bio je hrvatski književnik. Obitelj Donadini potječe iz Italije. Oko 1750. godine doselila se iz Vicenze ili Mantove u Korčulu. Djed, po kome je pisac dobio ime, bio je učitelj u Stonu, a kasnije općinski tajnik u Trogiru. Iz braka s Marijom Huttner (podrijetlom Austrijanka) rodio se sin Ivan, piščev otac, koji je bio inženjer šumarstva, te je radio u Dalmaciji i Lici. Vjenčao se s Franjkom Vrdoljak (Imoćankom) i s njom imao šest kćeri i dva sina. Ivan Donadini bio je nepromišljen čovjek, nagao, njegov je način života cijelu obitelj doveo do bankrota, te su živjeli vrlo siromašno. Obiteljske odnose Donadini opisao je u svojim djelima: agresivni i patrijarhalni otac alkoholičar koji napušta obitelj i brižna majka uz koju je jako vezan. Ulderiko Donadini završio je osmi razred više pučke škole u Ogulinu, te se obitelj 1907. godine seli u Zagreb gdje Donadini iste godine upisuje prvi razred realne donjogradske gimnazije koju će završiti 1912. godine. Dobio je stipendiju (koju je davala Zaklada za uzgoj djece šumarskih činovnika) za Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913.). Iduće godine prelazi na Prirodoslovni fakultet gdje sluša biologiju i kemiju što je 1917./18 i apsolvirao. Dolaskom u Zagreb priključuje se raznim ograncima školskoga umjetničkog kruga, između ostalih i u literarnom kružoku s Augustom Cesarcem. U burnoj 1912. godini, s đačkim štrajkovima i atentatom na bana Slavka Cuvaja, Donadini nije neposredno sudjelovao već je držao govore na đačkim skupovima i predvodio đačke prosvjede. Poziv u vojsku U jesen 1914. godine pozvan je u vojsku (Vojno-dobrovoljačku školu u Karlovcu). Počinje simulirati psihičku rastrojenost sve dok 1915. godine nije dobio potvrdu da je nesposoban za vojnu službu. U Bilježnici sačuvanoj u njegovoj ostavštini zabilježio je i dojmove o ratu, čovjeku, vojniku, ludilu. Progonjen mislima na one koji danima trunu u blatu, na kiši, odlučio je pod svaku cijenu izbjeći sudbinu tih ljudi. Isplanirao je da će se razboljeti gladovanjem, nespavanjem i pijenjem većih količina alkohola. Bdio je tri dana za redom, nakon čega je zapisao: „Svaki dan gore. Nervi mi popuštaju, a sa dna lubanje kao da prede pauk finu sivu mrežu preko mozga. Oči mi mutne, ruke mi drhte i srce kao gusle bez žica (...) već nisam tri noći spavao. Ličim luđaku.“[1] U Sablastima autobiografski piše: „Odlučio sam prošetati se dvije stotine puta iz jednoga kuta u drugi i na glas brojiti. Tako, mislio sam, moram poludjeti (...) činilo mi se još uvijek se premalo uništavam i nije mi palo na pamet što će biti ako bude previše i ako doista poludim...“[1] Premješten je u bolnicu za duševne bolesnike u kojoj je bilo mnogo onih koji su glumili ludilo. Bio je opsjednut mišlju da ga ne otkriju jer bi ga proglasili dezerterom. Tu ostaje do ljeta 1915. godine kada je otpušten kao trajno nesposoban. Vrativši se u Zagreb, živi u strahu da ga ne otkriju. I dalje glumi ludilo. Dobivši svjedodžbu o trajnoj nesposobnosti u prosincu 1915. godine, nije se riješio starih navika, izgubio je povjerenje u sve ljude i živjeći u uvjerenju da je okružen uhodama, povukao se u sebe. Časopis Kokot Prvi broj časopisa Kokot, 1. kolovoza 1916. godine Prvi broj izašao je u jeku rata, u kolovozu 1916. godine. Prestao je izlaziti 1918. godine, tj. posljednji broj izašao je u siječnju 1918. godine. Zamišljen je kao mjesečnik, ali je izlazio neredovito. Donadini mu je bio urednik i autor gotovo svih tekstova. Više je pretpostavki kako je časopis dobio ime. Najvjerodostojnijom se smatra ona koja kazuje da je tim imenom želio odati počast Antunu Gustavu Matošu koji je namjeravao pokrenuti istoimeni časopis.[2] Matoš je najavljivao ime `(...) Kokot, jer će kao kokot biti kuražan, galantan, veseo, budeći ljude iz teškog, debelog sna`.[3] Časopis je odmah privukao pozornost javnosti. U njemu se Donadini borio protiv tradicionalnog stvaralaštva i svih tradicionalnih vrijednosti. Bio je to časopis hrvatske avangarde u kojem je objavljeno više programskih članaka, kritika, polemika, pamfleta, recenzija, pjesama te proznih i dramskih tekstova. Preko njega se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Stil njegovih kritika i eseja je izrazito polemičan, što ga je dovelo do sukoba s nizom suvremenika, uz ostale i s Miroslavom Krležom. Krležinu „Podnevnu simfoniju“ nazvao je „vrhuncem neukusa“ i „lažne afektacije“. Ukupno izašlo je 14 brojeva Kokota u 13 svezaka.[4] Donadini je odluku o obustavljanju Kokota objasnio: `Pošto mi Kokot ne donaša toliko da bi mi mogao osigurati materijalni opstanak, to se moram uz pisanje u listu baviti i drugim poslovima (...) ne mogu za u buduće obećati da će list izlaziti svakog prvoga...`[4] Zaposlenje Početkom 1918. godine radio je kao nastavnik u Petrinji. Tu upoznaje Doru Žiborsku s kojom se zaručuje, ali uskoro se veza prekida zbog neobičnog ponašanja zaručnika. Kratko vrijeme radi u Zagrebu u Prvoj realnoj gimanziji (1918.), a iduće je godine premješten u gimnaziju u Vinkovcima gdje ostaje do ožujka 1921. godine. Nakon toga živio kao slobodni pisac u Zagrebu. Kraće je vrijeme boravio u Pragu (1917.), Splitu (1918.), Beču (1919.) i Beogradu (1921.). Kraj života Zdravlje mu se pogoršavalo zbog stalne neimaštine, neurednoga života; bio je u stalnom sukobu s društvom oko sebe, zbog pijanstva i ludila često je u ekscesnim situacijama. Više je puta hospitaliziran u Stenjevcu, dijagnosticirana mu je shizofrenija i tuberkuloza. Dana 23. svibnja 1923. godine izvršio je samoubojstvo. Donadini, Ulderiko, hrvatski književnik (Plaški, 8. IV. 1894 – Zagreb, 10. V. 1923). U Zagrebu završio Gospodarsko-šumarsku akademiju (1913) te apsolvirao studij biologije i kemije (1918). Neko vrijeme (pošto je 1915. otpušten iz vojske kao trajno nesposoban) bio namjesni učitelj u Petrinji (1918), predavač na gimnazijama u Zagrebu (1919) i Vinkovcima (1920), a zatim živio kao slobodni pisac u Zagrebu, gdje se povremeno liječio u duševnoj bolnici. Kao izrazit individualist, kontroverzna ličnost i buntovni negator ustajala malograđanskog života, zbirkom bizarnih proza Lude priče (1915) nastavio se na slične Matoševe i Kamovljeve pripovijetke. U knjizi Kamena s ramena (1917) skupio je podlistke, polemike i pamflete, u romanima Vijavice (1917) i Bauk (1922., prvi put napisan pod naslovom Sablasti, 1917) istražio je tamne strane čuvstvenoga života ljudske osobe. I u romanu Kroz šibe (1921), s autobiografskim obilježjima, suprotstavio se licemjernomu građanskom moralu likom glavnog junaka poluinteligenta. U dramama Bezdan (1919), Igračka oluje (1921), kao i u najboljoj i najizvođenijoj simboličkoj jednočinki Gogoljeva smrt (1921), miješaju se stilski elementi realizma, naturalizma i ekspresionizma. Najpoznatiji je kao urednik i gotovo jedini suradnik časopisa Kokot (1916–18), u kojem se obračunavao i s aktualnim časopisima (Savremenikom, Hrvatskom prosvjetom) kao i s Maticom hrvatskom i s Matoševim nastavljačima »gričanima«. Kontradiktoran u stajalištima i pitanjima o književnosti, Donaldini se predstavio kao egzaltiran, pobunjen individualist, kakvi su i gotovo svi njegovi književni junaci. Merkurova zabavna knjižnica nakladnički je niz Umjetničko-nakladnog zavoda `Merkur` iz Zagreba koji je bio objavljivan između 1917. i 1919. godine. U nizu su bili objavljeni sljedeći naslovi: Guy de Maupassant, Yvette (1917., dva izdanja) Leonid Nikolajevič Andrejev, U magli (1917.) Georges Rodenbach, Mrtvi grad (1917.) Emile Zola, Noć ljubavi (1917.) Prosper Merime, Carmen (1917.) Henryk Sienkiewicz, Hanja (1917., tri izdanja) Ulderiko Donadini, Sablasti (1917.) Edgar Allan Poe, Strašne priče (1917.) Umberto Notari, One gospodje (1917.) Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Bijele noći (1917.) Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, Dužd i duždevica (1917.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Tanjina sreća (1917.) Vladimir Fjodorovič Odojevski, Sebastian Bach (1917.) Aleksandar Sergejevič Puškin, Dubrovski (1917.) Ulderiko Donadini, Vijavice (1917.) Alfred de Musset, Margot (1917.) Jan Lom, Vanda (1917.) Octave Feuillet, Julija (1917.) Henri Murger, Boheme (1918.) Jens Peter Jacobsen, Mogens (1918.) Jevgenij Nikolajevič Čirikov, Na pragu života (sadrži Na pragu života, Bludni sin, U ostavku) (1918.) Heinrich Zschokke, Luđak (1919.)

USB punjač tipa A + 3 x USB tip C 65W GaN Tech Ugreen CD224 Ovaj izuzetno svestran i praktičan punjač nema samo zbog mogućnost povezivanja do četiri uređaja u isto vreme. Već je prvenstveno velika snaga skrivena u malom, zgodnom uređaju. Sve zbog galijum nitrida koji se koristi za izradu komponenti. Zahvaljujući ovom materijalu moguće je konstruisati male, ali veoma efikasne punjače. Ova inovativna tehnologija je savršena za opremu koju možete poneti na put ili uvek pri ruci - u torbici, rancu ili vrećici. Specifikacija: Brend: Ugreen Tip: Zidni punjač Broj slotova: 4 Tip utičnica: 1 x USB tip A, 3 x USB tip C Snaga: 65 W Dimenzije: 3 x 6,5 x 7 cm Težina: 300 g Utikač: EU Set sadrži: 1 x AC punjač Najvažnije karakteristike: Tehnologija galijum nitrida Velika snaga u maloj veličini Mogućnost punjenja 4 uređaja istovremeno Raznovrsna upotreba Savršeno za putovanja Široka kompatibilnost sa različitim hardverom GaN Tech - velika snaga sa malim dimenzijama Tehnologija koja koristi galijum nitrid omogućava izradu punjača velike snage uz zadržavanje njihovih ergonomskih dimenzija. Zahvaljujući tome, dobijate izuzetno praktičan gedžet koji možete zgodno spakovati kada idete na put ili nositi sa sobom svaki dan u torbici ili rancu. Punjač je veoma efikasan i omogućava vam brzo napajanje bilo koje opreme. Čak četiri utičnice za punjenje Zahvaljujući jednom punjaču, možete istovremeno da napajate do četiri uređaja! Opremljen je univerzalnim ulazima, odnosno USB tipa A i tri USB tipa C. To ga čini praktičnim i svestranim uređajem koji će raditi u kancelariji, kod kuće i u pokretu. Podržava protokole brzog punjenja Sa ovim punjačem dobićete maksimalnu brzinu prilikom punjenja baterija vaših uređaja, posebno ako ih je proizvođač opremio protokolima brzog punjenja. Dodatak je kompatibilan sa: -Power Delivery 3.0, -Brzo punjenje 4.0/3.0, -SCP, -AFC, -PPS. -Ovo vam omogućava da punite maksimalnom mogućom snagom. -Nexode

10 u 1 USB C višeportni HUB adapter Vaš dobar pratilac za USB C laptop. Neka uživate u potpuno novom iskustvu sa računarom. Ovaj sveobuhvatni priključni HUB može zadovoljiti vaše potrebe za svaki pojedinačni port koji se koristi na poslu ili kod kuće. Proširite ograničenje povezivanja. 1 x 4K HDMI port 1 x Gigabitni RJ45 Ethernet port 1 x 55W Tip C PD priključak za punjenje 1 x 1080P VGA port 1 x Port za čitač SD kartica 1 x port za čitač TF kartica 1 x 3,5 mm audio port 3 x USB 3.0 porta 4K HDMI port Preslikajte ili proširite svoj ekran pomoću ovog USB C HUB-a HDMI porta i direktno strimujte 4K UHD @ 30Hz ili Full HD 1080p video na HDTV, monitor ili projektor! Samo priključite i igrajte! Super brzina prenosa podataka Ova priključna stanica nudi super brzi USB3.0 prenos podataka sa do 5Gpbs. 3 USB x 3.0 porta se mogu povezati sa USB fleš diskom, HARD diskom, tastaturom, mišem, štampačem itd. Brži i stabilniji Gigabit Ethernet pristup Priključna stanica sa LAN internet adapterom nudi vašem laptopu pune 10/100/1000Mbps super brze gigabitne Ethernet performanse bez kašnjenja. Brže i pouzdanije od bežičnih veza. 60W PD punjenje Tip c port na adapteru isporučuje struju od 60 W omogućava brzo punjenje vašeg laptopa Ugrađeni slot za SD/TF karticu za vašu udobnost Ovaj HUB vam pruža zgodan SD/TF slot za čitanje i pisanje u isto vreme i podržava karticu veličine do 2 Tb sa brzinom do 5Gbps pojedinačno. Široko kompatibilan sa SDXC, SDHC, SD, MMC, RS-MMC i Micro SD, TF, Micro SDXC, Micro SDHC, UHS-I memorijskim karticama. 3,5 mm audio priključak Uživajte u dobrom iskustvu slušanja omiljene muzike uz žičane slušalice preko našeg audio interfejsa od 3,5 mm ili povežite spoljni zvučnik da biste uživali u stereoskopskom zvuku. Doneće vam prijatno raspoloženje, bez obzira kada radite ili se opuštate.

CVETKO LAINOVIC HONTE DES MOTS Aphorismes France, L`Age D`Homme, 2001 RETKO U PONUDI. Stanje knjige, konzervativna ocena, 4 na skali od 1 do 5. Cvetko Lainović rođen je 1931 u Podgorici, gde je završio školu, osnovnu i srednju. Slikarstvo je studirao u Ljubljani i Zagrebu, gde je diplomirao na ALU 1954. Takođe je završio matematiku na Pedagoškoj školi u Nikšiću 1967. Član je ULUCG-a od 1956., a od 1970. godine i ULUS-a. Imao je preko sedamdeset samostalnih i nekoliko stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i objavio je preko deset knjiga. Do svoje smrti, 2006 godine, živeo je i radio u Beogradu. SAMOSTALNE IZLOŽBE 1955. Titograd, Dom JNA, Niksic, Kulturni Centar 1957. Titograd, Narodno pozoriste 1963. Titograd, Umietnicki pavilion 1972. BEOGRAD, GALERIJA GRAFICKOG KOLEKTIVA 1973. Zagreb, GALERIJA ULUH-a 1975. NewYork, galerija Lohman 1976. Paris, galerija mouffe 1976, 1981, 1986. Titograd, Moderna GALERIJA 1976. Budva, Gradska galerija 1977. Roma, galerija margutianna 1978. Stockholm, Jugoslovenski kulturni centar. 1978. Beograd, Galerija kulturnog centra 1978, 1979. Stockholm, galerija Sveabrunn 1980. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1981. Kairo, Jugoslovenski kulturni centar, Kairo 1984. Bruxelles, galeriia Racines, galeriia 80. Lincheiping 1984. Chicago, Jugoslovensko-americki kulturni CENTAR 1984. New York, Jugoslovenski kulturni centar 1985. Washington, galerija Gilpin 1987. Rijeka, Dom JNA 1988. Herceg Novi, Hotel Plaza 1989. KOTOR, GALERIJA KULTURNOG CENTRA 1990. Palermo, Teatro Dante 1991. POGDORICA, GaLERIJA UMJETNOSTI NESVRSTANIH zemalja “J.B. Tito“ 1991. Cetinje, Plavi Dvorac 1991. Beograd, galerija Doma JNA 1991. Firenze, galerija Teorema 1992. Rabat, GALERIJA Udaja 1993. PODGORICA, DOM OMLADINE 1993. Kotor, Galerija kulturnog centra 1993. Budva, galerija Smit 1993. SVETI STEFAN 1993. Valjevo, Narodni muzej 1993. Beograd, galerija Pero 1993. Budva, galerija Arkada 1993. Vrsac, GALERIJA kod Sterije 1993. Bela Crkva, Narodni MUZEJ 1993. Smederevska Palanka, Galerija kulturnog centra 1995. KIC 1996. PODGORICA, CENTAR SAVREMENE UMJETNOSTI Crne Gore 1996. PODGORICA, GALERIJA “DVORAC PETROVICA” 1997. Aleksinac, Muzej grada 1997. Herceg Novi, GALERIIA Spinaker 1997. Bar, Galerija kulturnog centra 1998. Beograd, Studentski grad 1998. Raska, Galerija kulturnog centra 1999. SUBOTICA, CENTAR SVETI SAVA 2000. Beograd, Galeriia ULUS-a 2000. Novi Sad, Mali likovni salon 2000. Prokuplje, Narodni MUZEJ 2001. Novi Sad, galeriia SPENS 2001. Kopaonik, izlozba crteza 2001. Moskva, Izlozba crteza 2001. PLJEVLJA, galerija Vitomir Srbljanovic 2004. KOLASIN 2004. Beograd, Biblioteka grada 2005. Novi Sad, GALERIJA Podrum 2005. Beograd, galerija Stratezi Art 2006. Beograd, galerija Pero 2011. PODGORICA, GALERIJA MOST 2016. Beograd, Galerija 212 KOLEKTIVNE IZLOŽBE beograd. Izlozba nob New York. Crnogorski slikari, galerija Touplight Ljubljana. Izlozba ULUCG 1963. Beograd. Izlozba trojice. Dom JNA Rijeka. galerija Doma JNA Beograd. II Triienale 1967. Paris. Jesenji Salon 1967. Beograd. III Trijenale Ljubljana. Rijeka. Skoplje. Nis, Zadar. Rim. Bari. Beograd. Izlozba NOB Paris, galeriia mouffe. Namir. Haself. Zagreb Bijaric. galerija Valommbreusez Berlin. Bologna. Rimini, Monte-Carlo Geneve. Tunis, Kairo, alexandria. Nicosie, Ankara, Verona 1977. Zadar. Trijenale PODGORICA. CRNOGORSKI PEJZAZ Gavle, Tuzla. Cetinje. Paris, Lausanne, PODGORICA 1980. Beograd. ULUS. Jesenja izlozba Beograd. ULUS. Prolecna izlozba PODGORICA. PORTRET ZENE Washington, galerija Connecticut Beograd. ULUS, Jesenja izlozba Paris. galeriia Peinture Fraiche CETINJE, JUBILARNA IZLOZBA ULUCG-A Beograd. ULUS. prolecna izlozba Beograd. Oktobarski salon Beograd. ULUS, prolecna izlozba BRESI. AKAM. XIII SALON, PARIS, AKAM. XIV SALON Fankfurt. sajam slika. 1990. BRESI, AKAM. XV SALON Beograd, oktobarski salon. Troyes en Champagne Beograd. Galerija na Andricevom vencu Beograd. Zlatno Pero 1992. BEOGRAD. MUZEJ 25. Maj 1992. Beograd. Poetika linije Beograd. galeriia Plavi jahac Beograd. Zlatno Pero. Paviljon Cvijeta Zuzoric, Galerija Pero. MPC. Kolasin, PODGORICA. MODERNA GALERIJA. BUDVA. LlPOVAC Beograd. oktobarski salon. Santandreja, Herceg Novi, Podgorica. Galeriia most Beograd. Zlatno Pero. Kolasin. Santandreja. Paris Sicevo, Beograd. Becici, Zlatibor. Podgorica Akt. Beograd MPC, galerija Bazalt. galerija Haos Stavros. Novi Sad. galeriia Vojvodianske Banke Kolasin. Narodni MUZEJ Beograd. galerija Progres. Podgorica. Akt Paris, jesenji salon 2002. Beograd. Dom Vojske Jugoslaviie Raska, Kulturni centar Arandjelovac Paris. JESENJI salon KNJIGE BOJE NOCI, NIKSIC, 1987 STVARI, HERCEG NOVI, 1991 BOJA DUSE, VALJEVO, 1993 MOJE PROMASENO LUDILO, BEOGRAD, 1994 OSTATAK MISLI, BEOGRAD, 1995 MISAO I SLIKE, BEOGRAD, 1996 SVIJETLE SJENKE, BEOGRAD, 1999 PRIJE MOLITVE, KOB, VRSAC, 1999 STID OD RIJECI, RASKA, 2000 HONTE DES MOTS, L ‘ AGE D ‘ HOMME, PARIS, 2000 BIJELO NEBO, BEOGRAD, 2001 NAGRADE NAGRADA ALU, ZAGREB, 1954 NAGRADA, oslobadjanje Cetinja, 1965 NAGRADA, OSLOBODJENJE PODGORICE, 1969 NAGRADA 13 JUL, PODGORICA, 1977 NAGRADA Crne GORE ZA SLIKARSTVO 1977 JUGOSLOVENSKA NAGRADA “BOZIDAR ILIC”, 2000 PRVA nagrada na izlozbi AKTA, PETROVAC, 2004

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je prvo izdanje iz 1929 godine!!! Stanoje Stanojević - Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka I-IV Izdavač:Bibliografski zavod, Zagreb, 1929. Narodna enciklopedija je srpsko-hrvatsko-slovenačka enciklopedija koja je objavljena 1925. godine. Ona je, prvi put, pružila kompletan pregled informacija o slovenskim narodima na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima. Sadržavala je stručne informacije i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, politici, religiji, životu običnog naroda, zdravstvu, jezicima ovih prostora, umetnosti, nauci itd. Štampana je u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Pokretač i urednik je bio Stanoje Stanojević. Sa svojih 146 saradnika, među kojima su mnogi bili univerzitetski profesori, Stanojević je stvorio četvrotomnu enciklopediju sa preko 12000 članaka na 4375 strana. Mapiranjem geografskih i istorijskih okvira Kraljevine SHS, enciklopedija je radila na podizanju nacionalne svesti “troimenog naroda”. Letopis Matice srpske iz 1925. godine o Narodnoj enciklopediji kaže sledeće: “Naročito će N. E. ideji narodnog jedinstva koristiti: u domove Hrvata i Slovenaca uneće ona svestrano znanje o Srbima, i, obratno, Srbe će potpuno informisati o celokupnom životu Hrvata i Slovenaca.” Narodna enciklopedija je često korišćen priručnik u bibliotekama koje poseduju retke primerke njenog ćiriličnog ili latiničnog izdanja. Narodna enciklopedija, punim naslovom Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka je enciklopedija pokrenuta po zamisli i zalaganjem prof. St. Stanojevića. Mjeseca ožujka 1924. podnio je prof. Stanojević Bibliografskom zavodu u Zagrebu prijedlog o izdavanju Narodne enciklopedije i Bibliografski zavod je s velikom pripravnošću taj prijedlog usvojio. Po prvobitnom planu enciklopedija je trebala izići u jednoj knjizi s točno 800 stranica. Tijekom rada plan se znatno proširio, te će Narodna enciklopedija biti tri puta veća, nego što se to u početku mislilo. Izdavanje je završeno 1929. godine. Prvu je konferenciju održao urednik prof. Stanojević sa suradnicima 3. svibnja 1924. u Ljubljani, a poslije toga u Beogradu. Na tim konferencijama iznio je urednik suradnicima cio plan rada o organizaciji Narodne enciklopedije. Cio prostor, određen za tisak, bio je podijeljen među struke, koje su trebale ući u enciklopediju. Suradnici su trebali izraditi abecèdārij i da prema određenom prostoru odrede opseg svojih članaka, kako bi se između struka i članaka u strukama održala ravnomjernost. Pošto su podnijeti abecèdāriji i određen opseg članaka, počelo se s obradbom pojmova. Rok za predaju rukopisa bio je 1. listopada, a za davanje u tiskaru 1. prosinca 1924.. Čitav je rad išao iz početka dosta teško. Upute, održavanje sveza sa suradnicima, dopisivanje i dr., a pósebicē nepovjerenje samih suradnika u uspjeh projekta, u mnogome je ometalo pripreme. Ipak su u listopadu abecèdāriji bili gotovi, a ubrzo su počeli stizati i rukopisi. Rukopise su pregledali: P. Stevanović, U. Džonić i Br. Miljković. Oni su prema uputama urednika, izjednačili članke u pogledu opsega, a osobito u pogledu jezika i stila. Taj je posao rađen brzo i savjesno. Rukopisi su zatim prepisivani na pisaćem stroju u tri primjerka, na listovima istoga formata. Jedan je od ovih primjeraka zadržavan u uredništvu kao pričuva, drugi se slao s rukopisom piscu, koji je trebao izvršiti ispravke, a zatim, prema ovim ispravkama, ispravljen je treći primjerak koji je pregledao urednik i dao mu konačan oblik. Poslije jezikoispravka (korekture) dobivali su suradnici svoje članke još jednom prije tiskanja, na pregled. Suradnici i uredništvo Narodna enciklopedija je zajedničko djelo preko 140 suradnika, od kojih je 20 akademika, 65 sveučilišnih nastavnika, 7 ministara, 5 viših časnika, dok su ostali priznati stručnjaci. Među suradnicima je bilo 80 Srba, 45 Hrvata i 21 Slovenac.[1] Tisak je načinjen u Zakladi tiskare Narodnih novina u Zagrebu. U uredništvu (redakciji) su radili: Stanoje Stanojević, ravnatelj i urednik divizijski general Emilio Belić, tehnički urednik Mato Pukšec, glavni korektor Vera Stojić, tajnica Nastala u prvoj deceniji njihove zajedničke države, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka izuzetna je pojava u kulturi jugoslovenskih naroda. Ona je, prvi put, pružila zaokružen pregled znanja o civilizaciji slovenskog korena na podalpskim, panonsko-podunavskim, jadransko-mediteranskim i središnjim balkanskim prostorima i od prve sveske, objavljene 1925. Godine, do danas ostala je cenjen izvor naučnih i stručnih informacija i obaveštenja o geografiji, istoriji, ekonomiji, političkim odnosima, religiji, narodnom životu, zdravstvenoj kulturi, jezicima, umetnosti, nauci i školstvu na tlu nove države i o svetskim događajima i značajnim ličnostima, koji su uticali na istorijski, politički i kulturni razvoj njenih naroda. U tom prvencu jugoslovenske enciklopedistike ostvarena je, akribično, mada razume se ne i idealno, zamisao da se poput svetski poznatih leksikona saopšte egzaktni tekstovi i činjenice o kulturnom identitetu građana Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.