SAŠA, ZDRAVO! ROMAN Šifra artikla: 383075 Isbn: 9788651929222 Autor : Dmitrij Danilov Izdavač : SLUŽBENI GLASNIK Bliska budućnost. Humanističko društveno uređenje. Profesor je zbog veze sa studentkinjom osuđen na smrt. Zločinac je smešten u Kombinat za smrtnu kaznu, poput hotela, ima pet obroka dnevno i jelovnik po želјi, može da koristi internet i telefon, da naručuje piće preko platne kartice Kombinata i ... Detaljnije Bliska budućnost. Humanističko društveno uređenje. Profesor je zbog veze sa studentkinjom osuđen na smrt. Zločinac je smešten u Kombinat za smrtnu kaznu, poput hotela, ima pet obroka dnevno i jelovnik po želјi, može da koristi internet i telefon, da naručuje piće preko platne kartice Kombinata i putem zuma drži predavanja, ali pre svakodnevne šetnje može biti strelјan. U bilo kom trenutku. Kada ‒ ne zna se. Ruski rulet. I glavni junak se prosto pretvara u leš. Osobenost raščovečivanja pod vidom čovekolјublјa prikazana je kinematografski, namerno u prezentu ‒ tako da nestaje osećaj za vreme. Kada ćeš umreti? Koga je briga! Smrt je neizbežna, uživaj u životu, pa i na robiji! Prividna jednostavnost kolokvijalnog jezika, bez ikakve figurativnosti, iseckane i suve replike i nehotice navode na tromeđu film-pozorište-književnost. Otuda i podela romana na epizode, u kojima dominiraju dijalozi sa krnjim i upitnim rečenicama bez intonacije, poremećajem interpunkcije, bezbrojnim veznikom „pa“ kojim autor podvlači labilnost stanja. Nahereni verbalni kroki samo skicira tačke opšteg poremećaja. Efekat ovakve naracije autor je proračunao matematički precizno, a na fonu ovog narativnog postupka ističe se sudbina čoveka bez budućnosti, kome utehu ne mogu pružiti čak ni predstavnici tradicionalnih konfesija. Strah od smrti je stara tema u književnosti, ali Dmitrij Danilov je prikazuje na nov i originalan način. Knjiga godine 2022. u Rusiji. Nagrada „Jasna Polјana“Dmitrij Danilov je prozaista, pesnik i dramski pisac. Rođen je 1969. u Moskvi, gde i sada živi. Jedan je od najznačajnijih imena savremene ruske književnosti. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, italijanski, holandski, polјski, mađarski, srpski, litvanski, kineski, makedonski, tatarski, turski i ivrit. Dobitnik je gotovo svih najprestižnijih nagrada u Rusiji. Autor je romana Horizontalni položaj, Opis grada, Postoje stvari važnije od fudbala, Sedi i gledaj i Saša, zdravo!, zbirki pripovedaka Crni i zeleni i Kuća deseta, knjiga poezije I razilazimo se po kućama, Prekidač, Dva stanja, Sivo nebo, Tuga će trajati večno, drama Čovek iz Podolјska, Serjoža je vrlo tupav, Svedokova svedočenja, Šta ste radili sinoć?, Izaberi troje... U više od 70 pozorišta u Rusiji i drugim zemlјama na repertoaru su predstave po delima Danilova. Po drami Čovek iz Podolјska 2020. godine snimlјen je istoimeni film, a 2022. film Sličan čovek po drami Svedokova svedočenja, oba u režiji Semjona Serzina. Premijera pozorišne predstave Saša, zdravo! održana je 24. septembra 2022. u Teatru nacija u Moskvi. Za roman Saša, zdravo! dobio je nagrade „Jasna Polјana“ i „Knjiga godine“ (2022). Vidi sve komentare (1) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Biljana Bolju knjigu odavno nisam procitala! Rezim opste humanizacije! Toliko ironije i apsurda, satire! U danu sam je procitala, ne izbija mi iz glave! Sve preporuke. 24.10.2023. 23:15 Kategorija ROMAN Autor Dmitrij Danilov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač SLUŽBENI GLASNIK Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2023 Format 13,5x21 Strana 196 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

VOJNIKOVA SREĆA DOMAĆI ROMAN Šifra artikla: 373885 Isbn: 9788653107956 Autor : Ljubinka Šuković Izdavač : ČIGOJA ŠTAMPA Ja sam se mojoj zemlji sasvim odužio, i to ne samo zemlji iz koje sam pošao u rat, već i našoj braći koja su u oba rata bili na neprijateljskoj strani. Sa svojim saborcima, svojom braćom, dao sam im slobodu i državu koju nikada nisu imali, dao sam im i more, na koje nikad nisam išao, niti sam tam... Detaljnije Ja sam se mojoj zemlji sasvim odužio, i to ne samo zemlji iz koje sam pošao u rat, već i našoj braći koja su u oba rata bili na neprijateljskoj strani. Sa svojim saborcima, svojom braćom, dao sam im slobodu i državu koju nikada nisu imali, dao sam im i more, na koje nikad nisam išao, niti sam tamo letovao. Dao sam im slobodu i dostojanstvo slobodnih ljudi. Prihvatio sam njihovu vlast, jer je u novoj državi vlast sačinjena u podjednakom broju svih naroda, bez obzira na njihov broj i veličinu… Osigurao sam im mir, jer u armiji koja je nakon rata stvorena, većinu su činili moji sunarodnici… Rukopis Ljubinke Šuković mogao bi se žanrovski odrediti kao duža novela ili kratki roman. Reč je o zanimljivoj prozi, u kojoj deda pripoveda svojoj petogodišnjoj unučici Milici, svoju vojničku i životnu priču. Prevashodno u kultivisanom realističkom stilu, dozirane. deskripcije i imaginacije. Deda, autentičnih seoskih narodnih korena, prenosi priču o odrastanju u valjevskom selu, mučnom težačkom životu, ali i časovima radosti. Kao sedamnaestogodišnjak je krenuo na ratni put, stavljajući život na oltar otadžbine. Preživeo rat, albansku i druge rođena brata. Od ratnih rana lečio se u Bizerti, gde će mu se desiti ljubav s mladom francuskom bolničarkom, pripovedno vešto zamagljena… Ključna poenta iskazana je u nekoliko poslednjih rečenica cele priče. Deda je preživeo mnoga zla, potom izneverene zanose i ideale. Ali, poslužila ga je VOJNIKOVA SREĆA, jer je golgote, koje mu odnose tri kroz sve nevolje živu glavu proneo… Dr Mićo Cvijetić LjUBINKA ŠUKOVIĆ, rođena u Valjevu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu završava Filološki fakultet – odsek za opštu i jugoslovensku književnost, a u Zagrebu – Interfakultetski studij informatike primenjene na obradi tekstova, gde je i magistrirala 1974. godine. Najduže je radila u Saveznoj skupštini kao rukovodilac Dokumentaciono-informativne službe u čijem je sastavu i Parlamentarna biblioteka, a poslednjih osam godina, kao sekretar skupštinske Komisije za nauku i tehnologiju. Sa grupom autora napisala je i objavila više knjiga dokumentaciono-istorijskog karaktera, među kojima su i „Tito u Skupštini SFRJ“, „Od AVNOJ-a do delegatske Skupštine“ i dr. Uređivala je i bila koautor preko 50 periodičnih publikacija za potrebe saveznih poslanika i parlamentarnih grupa koje su učestvovale u radu različitih parlamenata i drugih visokih institucija u svetu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Ljubinka Šuković Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ČIGOJA ŠTAMPA Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2022 Format 14,8X21 Strana 82 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Kraća posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata! Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Truhelka, Jagoda Naslov Zlatni danci : istina i priča / Jagoda Truhelka ; [ilustrirao Branko Vujanović] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1981 Izdanje 4. prerađeno izd., 3. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 303 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vujanović, Branko, 1937- = Vujanović, Branko, 1937- Crnković, Milan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Jagoda Truhelka: (1864-1957) / Milan Crnković: str. 297-299. Zlatni danci je autobiografsko djelo, pa se može zaključiti kako je Jagoda Truhelka inspiraciju za djelo pronalazila najviše u isječcima svog djetinjstva. Zlatni danci su dani iz djetinjstva, a sastoje se od događaja i osoba koje su to doba činili zlatnim ili sretnim. Trilogija Zlatni danci objavljena je 1918. godine. Budući da je djelo nastalo postupno, u početku je izlazilo kao zasebne pripovijetke u časopisu Pobratim 1895. godine, zatim u Viencu 1900. godine i u Domaćem ognjištu 1900. i 1904. godine. Cijela trilogija naziva se imenom Zlatni danci, a isto ime nalazi se na početku prve trilogije. Sljedeće dvije nazivaju se Gospine trešnje (Bogorodičine trešnje i Dusi domaćeg ognjišta) i Crni i bijeli dani. Postoje oprečne mišljenja o tome možemo li ovo djelo svrstati u dječje romane ili u zbirke pripovjedaka. Budući da se djelo sastoji od tri nepovezane priče, od kojih svaka čini jednu cjelinu, u tom smislu pripada zbirci pripovjedaka. No, pojedini dijelovi su povezani i u nekim kasnijim događajima, spominju se prethodni događaji, likovi ili prostor, što znači da djelo ima i karakteristike romana. Autorica je spomenutom trilogijom prva uvela u hrvatsku dječju književnost autobiografski smjer i za temu odabrala crtice iz svog djetinjstva. Iako joj je kritika zamjerala to što roman nije postupno građen, ipak je uspjela zaokružiti događaje karakteristične za roman, a oblikovanjem i povezivanjem nekih priča s istim likovima ili mjestom radnje, uspjela je postići cjelovitost karakterističnu za roman. Radnja se odvija u trećem licu u kojem autorica pripovijeda kroz lik djevojčice Anice, a promjena imena ustvari nije karakteristična za autobiografska djela. Autorica ipak navodi da se radi o autobiografiji. Radnja nije kronološka, a djelo je prepuno pouka koje prenosi čitateljima. Naime, Truhelka se tijekom svog života zalagala za ravnopravnost djevojčica i dječaka te njihovog jednakog prava na obrazovanje. Što se tiče tematskog djela radnje, ona nije usmjerena isključivo na njezin život već i na život užih članova njezine obitelji poput njezinih roditelja i braće. U središtu zbivanja nalazi se djevojčica Anica te njezina dva mlađa brata Dragoš i Ćiro. Pripovijeda se u trećem licu, s tim da ne postoji sustavno sjećanje. Zbog toga se na svako od poglavlja u knjizi može gledati kao na zasebne priče, što dokazuje činjenica da su neki dijelovi knjige objavljeni kao samostalne pripovijetke. U brojnim poglavljima Anica ustupa svoje mjesto mlađoj braći, a često su svo troje prikazani kao sporedni likovi dok u prvi plan izlaze neki drugi likovi. Truhelka, Jagoda, hrvatska pripovjedačica (Osijek, 5. II 1864 – Zagreb, 17. XII 1957). Završila Učiteljsku školu u Zagrebu, radila kao učiteljica u Osijeku, Gospiću i Zagrebu, bila je ravnateljica Više djevojačke škole u Banjoj Luci i nastavnica na sarajevskoj preparandiji. U njezinoj prozi za odrasle primjetno je zanimanje za svijet žene i odnose među spolovima, zbog čega je dio pripovijesti (objavljivanih u časopisima Vienac i Nada) objavljen pod pseudonimom A. M. Sandučić. U sarajevskoj Nadi 1897. objavljivala je u nastavcima psihološki roman Plein air, u kojem se bavi ženskim pravima, brakom, društvenim stereotipima i dr., što je jedan od prvih primjera »ženskoga pisma« u hrvatskoj književnosti. Pripada joj i mjesto prve pripovjedačice u čijem se romanu pojavljuje ženski lik s feminističkim preokupacijama koji je intelektualno superioran ostalima, ali i ukomponiran u čitljivu fabulu s elementima trivijalne proze. Roman Vojača (1899), također objavljivan u nastavcima u istom časopisu, pripada žanru povijesnog romana i tematizira život bosanskog plemstva polovicom XV. st. Povijesna fabula izmjenjuje se s pustolovnom i sentimentalnom, ljubavi kralja Stjepana Tome i seljanke Vojače, a u središtu je pozornosti ponovno ženski lik. Truhelka je najpoznatija po prozi za djecu, zbog koje je dobila status najznačajnije književnice za djecu između dvaju svjetskih ratova nakon I. Brlić-Mažuranić. Najpoznatije joj je djelo trilogija Zlatni danci (1918), Gospine trešnje (1943) i Crni i bijeli dani (1944), u kojoj se prepoznaju autobiografski elementi, o odrastanju u Osijeku u okrilju građanske obitelji. Naglasak je na ocrtavanju dječje svakidašnjice, pri čem je primjetna i didaktička komponenta u obliku etičke, vjerske i domoljubne pouke. Vujanović, Branko, hrvatski slikar i grafičar (Zagreb, 9. VI 1937). Diplomirao 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu (I. Šebalj), gdje je završio i specijalni tečaj grafike kod M. Detonija. U klasičnim grafičkim tehnikama (drvorez, linorez) gradi nadrealne prizore naglašene narativnosti i simboličnosti. Izdao je mnogobrojne grafičke mape i bibliofilska izdanja. Bavi se crtežom i akvarelom, ilustriranjem knjiga te grafičkim oblikovanjem. MG55 (N)

Odiseja, 2012. 410 strana. Odlično očuvana Tek neznatno zaprljana na bočnim stranama.. U blistavom carskom Beču s početka XX veka iza svakog prozora krije se poneka tajna. U domu troje neobičnih profesora, kuvarica i sobarica odgajaju devojčicu Aniku. Na tavanu kuće preko puta, stara glumica čuva kovčeg sa drangulijama iz mladosti, među kojima je i misteriozni dragulj Kazanska zvezda. U hotelskoj sobi jedna veoma elegantna dama dopisuje se s advokatima, tražeći davno izgubljenu kćer. Njihovi će se putevi ukrstiti sa dečakom Zedom, konjem Rokom i ostalim stanovnicima jednog sumornog plemićkog imanja i odvesti ih u avanture o kojima nisu ni sanjali. Dok se klupko zamršenih intriga raspliće, njihove živote će obasjati istinska ljubav i prijateljstvo, sjajnije od zvezda, dragocenije od dragulja. Roman Kazanska zvezda smatra se remek-delom austrijsko-engleske književnice Eve Ibotson. Osvojio je brojne nagrade. Austrijanka Eva Ibotson (1925–2010) veći deo života je provela u Velikoj Britaniji i svetsku slavu stekla pišući romane na engleskom jeziku. Njene knjige, prevedene su na više od osamdeset jezika. Pisala je ljubavne romane, humoristično-fantastične knjige za decu i pred kraj života nekoliko ozbiljnijih književnih dela za decu i mlade koja su joj donela najviša priznanja. Eva se rodila u Beču kao Marija Šarlota Mišel Vizner. Njen otac Bertold Vizner bio je čuveni fiziolog, jedan od prvih naučnika koji su se bavili veštačkom oplodnjom i zahvaljujući kojima su se pojavile bebe iz epruvete. Njena majka, Ana Gmejer, bila je pisac i dramaturg, poznata po saradnji sa Brehtom i režiserom Pabstom i po, u to vreme, naprednim komunističkim ubeđenjima. Evini roditelji su se razveli kada je imala dve godine i oboje su napustili Austriju pre nego što su nacisti došli na vlast. Majka je živela najpre u Berlinu i Parizu pre nego što se skrasila u Engleskoj 1934. sa ruskim aristokratom, filozofom. Otac je 1933. prihvatio posao na fakultetu u Edinburgu i sa sobom odveo Evu. Kada je stigla u Škotsku, odnosno u Veliku Britaniju, Eva nije znala ni reči engleskog jezika. Seljakala se od jednog do drugog roditelja, pokušavajući, kako je kasnije pričala, da se uklopi u oba doma, pa je u vozu presvlačila garderobu i menjala ne samo frizuru i stil života, već i ličnost: „Verujem da je to česta tema u mojim knjigama, to tamo-ovamo, ići i vraćati se. Uvek sam na pola puta postajala druga osoba: sa ocem sam želela da budem racionalna, ali i vesela i duhovita, dok sam s majkom želela da budem osećajnija... duševnija!” Polazak u čuvenu internatsku školu Dartington Hol, smeštenu u Devon, jedan od najlepših krajeva Velike Britanije, doneo joj je pravo olakšanje. Eva je obožavala tu progresivnu školu sa decom raznih nacionalnosti, njene neformalne i savremene metode podučavanja, opuštenu atmosferu i predivnu prirodu. Školska iskustva je opisala s ljubavlju u knjigama Jezerce vilinog konjica (The Dragonfly Pool) i Pesma za leto (Song for Summer). Eva je krenula očevim stopama i upisala studije fiziologije na Bedford koledžu u Londonu i, kao odličan student, ubrzo prešla na Kembridž. Fakultet je napustila pošto, kako je kasnije objasnila, nije mogla da podnese sva ta testiranja na životinjama. Na Kembridžu je upoznala ljubav svog života, Alana Ibotsona, prirodnjaka i entomologa, s kojim je provela ostatak života i imala četvoro dece. Živeli su u Njukaslu, gde je Alan predavao na fakultetu. Dok je gajila decu, Eva je i počela da piše (hvalila se da pripada dinastiji ženskih pisaca), najpre ljubavne priče za časopise, a potom i ljubavne romane. Ljubavne romane Eve Ibotson neki svrstavaju u omladinsku literaturu a drugi u knjige za odrasle: Grofica ispod stepeništa (A Countess Below Stairs, 1981), Čarobne flaute (Magic Flutes, 1982), Trupa labudova (A Company of Swans, 1985), Trg Madenski (Madensky Square, 1988), Prodavnica rukavica u Beču i druge priče (A Glove Shop in Vienna and other Stories, 1992), Jutarnji dar (The Morning Gift, 1993), Pesma za leto (A Song for Summer, 1997) i Ne želim nasledstvo (The Reluctant Heiress, 2009). To su uglavnom priče o devojci koja pronalazi ljubav i čije se plemenito poreklo otkriva na kraju romana. Njeni ljubavni romani bili su popularni u Nemačkoj i Americi, ali su u Velikoj Britaniji, preplavljenoj odličnim romantičnim romanima, prolazili nezapaženo, uprkos tome što je Asocijacija pisaca ljubavnih romana Magične flaute proglasila najboljim ljubavnim romanom godine u Engleskoj. Njene prve knjige za decu, duhovite, „luckaste” priče o fantastičnim bićima toplo su dočekane u Britaniji. Odmah po objavljivanju knjige Veliko duhovsko spasavanje (The Great Ghost Rescue, 1975) kritika je hvalila Evu Ibotson kao novu „satiričnu snagu u predtinejdžerskoj prozi” i divila se njenoj sposobnosti da stvori fantastične junake koji nisu strašni već smešni i zabavni, a publika je uživala u kombinaciji urnebesne komedije i fantastike. Već druga knjiga za decu Eve Ibotson – Koja veštica? (Which Witch? – 1979) – našla se u užem izboru za Karnegijevu medalju. To je priča o ponosnom čarobnjaku koji je odlučio da se oženi i dobije naslednika, a da za ženu odabere vešticu koja pobedi na takmičenju za njegovu mladu. Posle silnih zabavnih peripetija, prelepa Beladona uspeva da ispuni teške zadatke, da preživi nameštaljke i osvaja srce namćorastog čarobnjaka. U Evinim knjigama se često pojavljuju takve vesele, trapave i smešne veštice, čiji su likovi zasnovani na njenoj baki i tetkama. U knjizi Više od veštice (Not Just a Witch, 1989) ona majstorski uspeva da večnu borbu između dobra i zla predstavi kroz urnebesno smešnu priču o dve veštice ko?? se takmiče koja će bolje očistiti grad od zlih stanovnika. Nisu samo fantastična bića smešna, nego i ljudi, a neki od ljudskih likova toliko su groteskni da pored njih duhovi izgledaju normalni. U knjigama Eve Ibotson . jedino su deca uvek izuzetna, puna duha, snage i skrivenih talenata koje odrasli često previde. Kako bi rekla tetka Eta iz knjige Ostrvo tetaka (Island of the Aunts, prvi naziv Monster Mission, 1999): „Iznenadili biste se. Ima na svakom ćošku dece čiji roditelji ne znaju koliko su srećni.“ Eva Ibotson se neobičnim slučajem našla u centru svetske pažnje tri godine nakon objavljivanja knjige Tajna platforme 13 (The Secret of Platform 13, 1994), kad se pojavila prva knjiga o Hariju Poteru. Naime, postoje ogromne sličnosti između te dve knjige. U knjizi Eve Ibotson, na stanici King Kros skrivena je čarobna platforma 13, koja se otvara se na svakih devet godina i ostaje otvorena svega devet dana. Kroz nju se otvara prolaz u magični svet u kome žive čarobnjaci, vile, duhovi i druga fantastična bića. Šarena družina sastavljena od magičnih bića dolazi po dečaka, izgubljenog princa, koji živi u londonskoj porodici koja po mnogo čemu podseća na onu iz Malog Kukumavčilišta u kojoj živi Hari Poter: oba dečaka su siročad, nevoljeni i zlostavljani u porodici koja ih je usvojila, a koja svu pažnju i ljubav poklanja sinu jedincu, u oba slučaja surovom, glupavom, proždrljivom i nevaljalom detetu. Uopšte, uvodni delovi knjiga o Hariju Poteru, njegov odnos s Darslijevima i razdvajanje magičnog i normalskog sveta neverovatno podsećaju na zaplet knjige Tajna platforme 13. Vodile su se polemike o tome da li je Džoan Rouling pokrala ideju Ibotsonove, koje je Eva presekla rekavši da je moguće da je Roulingova istovremeno došla na sličnu ideju, kako to biva u svetu književnosti, „mada sam se ja prva setila”, dodala je Eva. U knjigama iz tog perioda sve vrvi od šašavih duhova, razmaženih princeza, čarobnjaka i fantastičnih bića svih sorti. Crv i uobražena princeza (The Worm and the Toffee Nosed Princess, 1983) je „zabavna i pomalo vaspitna priča” o uobraženosti. Posle uspeha Velikog duhovskog spasavanja, Eva Ibotson ponovo isteruje duhove iz zamka u knjizi Kako su duhovi opsedali Hajrama S. Hopguda (The Haunting of Hiram C. Hopgood, u Americi je roman objavljen pod imenom The Haunting of Granite Falls, 1987). Gospodin Hopgud (Nadobar), teksaški naftaš bogataš, kupuje engleski zamak od dvanaestogodišnjeg naslednika, siročeta Aleksa Mekbafa koji jedva čeka da ga se ratosilja, pošto više ne može da priušti održavanje starog i oronulog doma svojih predaka. Hopgud želi da preseli zamak u Teksas i njegov jedini zahtev je da mu zamak stigne bez duhova. Aleks smišlja genijalni plan kako da izađe na kraj s duhovima, koji uključuje jednog vikinškog ratnika, vampira bez zuba po imenu Stanislaus i paklenog psa. Usput se još i zaljubi u Hopgudovu desetogodišnju ćerku Helenu, koju duhovi spasavaju kad je kidnapuju. Simpatični duhovi ponovo su junaci romana Kućna dostava duhova (Dial-a-Ghost, 1996). Kada je preminuo njen muž i ljubav njenog života, Eva Ibotson se od vesele dečje fantastike, u kojoj je sve praštalo od šala i likova koji su lakog srca prolazili kroz svakojake peripetije, okrenula pisanju ozbiljnijih romana za decu u kojima su emocije, do tada potisnute i preklapane humorom, sada došle do izražaja. Tragom džinovskog lenjivca (Journey to the River Sea, 2001) pisala je u spomen na svog muža, prirodnjaka, nakon opsežnog istraživanja prirode i istorije Brazila, u kojem nikada nije bila. Zaplet knjige je osmišljen kao Pepeljuga za stariju decu: Maja, siroče, nađe se u rukama surovih staratelja, rođaka plantažera kaučuka u Brazilu, koji posluje na ivici zakona, i posle mnogo nevolja, oslobađa se i nastavlja da živi sa svojim princem divljine u amazonskom carstvu. Premda se umnogome razlikuje od njenih komično-fantastičnih knjiga, ovaj roman ne oskudeva ni u humoru ni u magiji, koji su prosto sada druge vrste. Umesto iz fantastičnih vratolomija, uzbudljivost ovog romana izvire iz drame, neizvesnosti, nagoveštaja ljubavnog zapleta i neke poetske pravde koja se može naslutiti od samog početka. I magija je druge vrste, umesto očigledno fantastičnih elemenata, ovaj roman prepun je suptilnijih, čudesnih detalja: dok priča o usamljenom siročetu i njenoj stamenoj guvernanti duboko u amazonskoj džungli, probijaju čuda prašume s njenim vlažnim vazduhom, jarkim svetlom i egzotičnim živim svetom. Roman Tragom džinovskog lenjivca je 2001. godine osvojio Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu i bio u užem izboru za Gardijanovu nagradu za dečju knjigu i nagrade Whitebread i Blue Peter. Predstava urađena po ovom romanu dugo se izvodila u engleskim pozorištima. Usledila je Kazanska zvezda (The Star of Kazan, 2004), koja ponavlja glavne motive njenih ranijih knjiga: priča je smeštena u habsburškoj Austriji, siročići u rukama zlih staratelja, otkrivanje tajne porekla, fantastika. Junakinja Anika je siroče koje odrasta okruženo ljubavlju dok se ne pojavi njena lažna biološka majka. Kazanska zvezda je bila u užem izboru za Karnegijevu medalju (2005) i osvojila je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu za dečju knjigu Eva Ibotson se romanom Zveri zamka kamene kandže (The Beasts of Clawstone Castle, 2005) vraća šaljivim pričama o duhovima. Roman Džin iz Buljave tvrđave (The Ogre of Oglefort, 2009), priča o džinu koji ima nervni slom, bila je u užem izboru za Gardijanovu nagradu za najbolju knjigu za decu. Na ceremoniji dodele te nagrade, prošlogodišnji dobitnik Mal Pit, hvalio je knjigu zato što je „kao da čitate braću Grim očima Montija Pajtona”. Njena poslednja knjiga, roman Jedan pas i njegov dečak (One Dog and his Boy, 2011), spaja humor prvih knjiga za decu i emotivnost onih napisanih pred kraj života. Eva Ibotson je napisala i nekoliko televizijskih scenarija, a po njenim knjigama su snimani filmovi. U knjigama Eve Ibotson junaci su najčešće siročići, koji nesrećnim sticajem okolnosti dospevaju u pogrešne ruke, bilo kod sebičnih, proračunatih staratelja bilo pod vlast nevaljalih fantastičnih bića. Oni su uvek jake ličnosti, sposobne da ovladaju situacijom u kojoj se nađu. Dva su razloga za to, kaže autorka. Jedan je tehnički, deo spisateljskog zanata, koji služi tome da se napiše knjiga koju će deca rado čitati: „Mama i tata te neće pustiti da kreneš u džunglu samo sa četkicom za zube. Ko, prema tome, može najlakše da bude protagonista avanture? Ja radim isto što i svi pisci, oblikujem situacije za uzbudljive avanture. A za to su najzgodniji siročići, jer njima skoro ništa ne stoji na putu ka dečjim avanturama.” Međutim, to nisu tužne priče o razorenom detinjstvu, lošim uslovima u kojima odrastaju siročići, niti se Eva Ibotson ikada bavila tragičnim temama. Stalno je naglašavala da piše iz želje da zabavi i oraspoloži, iz potrebe da napiše srećan kraj, čak i kad je sazrela kao pisac počela da se bavi dubljim temama. Dakle, ona koristi likove siročića da bi oblikovala zabavnu priču, a ne zato da bi se bavila položajem deteta u svetu. Preplitanje fantastike i realnosti u delima Ibotsonove, ima sličnu funkciju: da priča buda zanimljivija i smešnija. „Smešno je što ja zapravo uopšte ne volim fantastiku”, izjavila je jednom prilikom. „Uopšte ne volim duhove i ne verujem u fantastična bića, i stvarno sam iznenadila samu sebe kad sam počela da pišem o njima. Smatram ih nekakvim ekscentričnim autsajderima koji me uvek prate i zasmejavaju. Moje veštice nisu naročito opasne ni uspešne, pre su kao neke siromašne rođake koje stalno nešto zabrljaju. Volim kad se za nešto što izgleda moćno i važno ispostavi da je obična prevara, a za sve te likove da su zapravo poput nas.” Još od njenih prvih knjiga za decu kritika je slavila njen dar da kroz „žive opise jezivog i grotesknog pruži čitaocima uživanje, a da čak i najgrozniji njeni likovi uspevaju da budu dopadljivi”. Sve te trapave veštice, zbunjeni duhovi, bezubi vampiri, sluđene vile, čarobnjaci, džinovi treba da – zasmeju i zabave čitaoce. Kritičari su već od prvih knjiga Eve Ibotson slavili njen dar da stvori avanture koje u isto vreme deluju stvarno i neverovatno, i da u njima magično učini opipljivim. Odnos između ta dva elementa varirao je od dela do dela i po mnogima, gotovo savršenu ravnotežu Ibotsonova je ostvarila u svom najslavnijem delu, Tragom džinovskog lenjivca. Nezaobilazni element njenih dela je humor. „Za mene je humor od neprocenjive važnosti. Verujem da samo sa humorom možeš da ponovo radiš iste stvari, pri tom ne mislim samo u knjigama, već i u životu. Kad čovek ume da se smeje, to je lekovit proces. Ima jedna jevrejska poslovica: Kad si gladan, pevaj, kad si povređen, smej se! ... Uvek težim humoru. Ja ga naravno, ne koristim uvek svesno: to je umeće i način na koji čovek sagledava život, mada možda ponekad i pogreši u tome. Ja prosto nisam htela da život uzmem previše za ozbiljno.” Vrlo često, radnja romana Eve Ibotson se odvija u predratnom Beču, o kakvom joj je pričala majka: svet izobilja, jednostavnosti, blistav i klasno podeljen, s neverovatno bogatom predratnom kulturom, hranom, muzikom, luksuzom i divnom alpskom prirodom. Ibotsonova je govorila da je poverovala u svet o kojem joj je majka pripovedala i „želela da ga oživi i slavi u svojim romanima, da pronađe početak svim majčinim pričama”. Kućna posluga je igrala važnu ulogu u takvom društvu, omogućavala je život bogatašima nevičnim kućnim poslovima, pa je Eva, sećajući se svog detinjstva velikim delom provedenog u kuhinji, pokušala da oživi svet kuhinje, kuvarica, guvernanti i lakeja koji su ispotiha i neprimetno odgajali i vaspitavali decu svojih gospodara. Duboko poštovanje prema tom svetu izbija u svim knjigama Ibotsonove: u Kazanskoj zvezdi, na primer, kuvarica Aniki pruža pravu majčinsku ljubav, za razliku od varalice koja se predstavlja kao biološka majka, a u Tragom džinovskog lenjivca, indijanska posluga i stroga, kruta gospođica Minton, jedini su kojima je zaista stalo do Majine dobrobiti, dok je njeni surovi rođaci ostavljaju da izgori u požaru. Likovi posluge često su oličenja ljubavi, topline doma i mudrosti. Eva Ibotson je pisala do poslednjeg časa. Trudila se da što bolje oblikuje priču, da se što lepše izrazi na jeziku koji joj nije bio maternji. Imala je običaj da piše i briše bezbroj puta dok ne bude zadovoljna rezultatom, ali se nikada nije hvalisala time. Ako se ikad i hvalila, bilo je to svojom duhovitošću, potrebom da kroz smeh izleči i ulepša život, svoj i svojih čitalaca. Sve knjige Eve Ibotson imaju srećan završetak – ona je govorila da ne bi pristala na drugačiji završetak ni da joj ponude milion funti, da zapravo i piše da bi sebi i svojim čitaocima pružila zabavu i zadovoljstvo, i knjige koje mogu da posluže za inteligentan eskapizam. „Moj cilj je da stvaram lake, zabavne knjige, možda pomalo vaspitne, ali u kojima ništa ne ugrožava srećan kraj. Moglo bi se reći da je to pokušaj da se rečima napiše dobar bečki valcer!”

Autor - osoba Gardner, Sally, 1954- = Gardner, Sali, 1954- Naslov Kći trgovca svilom / Sali Gardner ; prevela s engleskog Jovana Kuzmanović ; ilustrovao Dobrosav Bob Živković Jedinstveni naslov I, Coriander. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Odiseja, 2015 (Beograd : Caligraph) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kuzmanović, Jovana, 1979- = Kuzmanović, Jovana, 1979- Živković, Dobrosav, 1962- = Živković, Dobrosav, 1962- Zbirka ǂBiblioteka ǂProzna putovanja / [Odiseja] (broš.) Napomene Prevod dela: I, Coriander / Eva Ibbotson Tiraž 1.000 Beleška o autorki: str. 261-266 Beleška o prevoditeljki: str. 267-268. Junakinja ovog bajkovitog, majstorski oblikovanog dela, Korijander, priča o svom odrastanju, delom u sedamnaestovekovnom Londonu a delom u vilinskoj zemlji. Blistavi vilinski svet, u kome nema smrti, bede i bolesti, krije zla druge vrste. Korijander će morati da se suprotstavi strahotama oba sveta, vilinskog i puritanskog Londona, da bi spasla ljude koje voli i odbranila vrednosti koje ne mogu da naruže ni mračne sile, ni politički prevrati, ni zla kob. Savršen spoj književne fantastike i istorijskog romana, ova knjiga je jednako hvaljena zbog beskrajne maštovitosti autorke, kao i zbog njene sposobnosti da precizno dočara život nekadašnjeg Londona. Pripovedačka veština i lepota jezika Sali Gardner dostojni su najvećih majstora engleske literature. Upravo je roman „Kći trgovca svilom“ privukao pažnju kritike i publike na dela Sali Gardner, slavne britanske književnice, dobitnice Karnegijeve medalje i brojnih drugih prestižnih priznanja za stvaralaštvo za decu i mlade. Sali Gardner Slavna engleska spisateljica za decu i ilustratorka, Sali Gardner (Sally Gardner), rođena je 1954. godine u Bermingamu. Od najranijeg uzrasta bila je drugačija od ostale dece: teško je vezivala pertle, mučila se da složi garderobu i nikako nije uspevala da nauči da čita i piše, pa su je druga deca stalno maltretirala. S dvanaest godina joj je ustanovljena ozbiljna disleksija, međutim, kako ona sama kaže, već tada je bila svesna da je pametna i da drugi zapravo imaju pogrešnu sliku o njoj. Kad su svi već digli ruke od nje, smatrajući je detetom koje ne može da uči nove stvari, s četrnaest godina je tvrdoglavo odlučila da ih ubedi u suprotno i naučila je da čita. Prema njenim rečima, prva knjiga koju je pročitala bili su Orkanski visovi i nakon toga više niko nije mogao da je zaustavi. Uz podršku majke, završila je umetničku školu. Neko vreme je radila kao scenski dizajner u univerzitetskom pozorištu u Njukaslu, međutim disleksija joj je i tu stvarala problem prilikom crtanja tehničkih planova za kulise, pa se na kraju posvetila dizajniranju kostima. Priželjkivala je da se oproba u književnosti, ali se plašila da će joj zbog disleksije to biti nemoguće. Kad je ipak skupila hrabrost da pokuša da rečima opiše bezbrojne priče koje su joj se vrzmale po glavi, prema njenim rečima – ispostavilo se da je to bio početak jednog neverovatnog iskustva. Već njene prve knjige za decu doživele su veliki uspeh a Sali Gardner se potpuno posvetila ilustrovanju i pisanju knjiga za decu. Kći trgovca svilom (I, Coriander, 2005) bio je njen prvi roman i odmah je privukao pažnju kritike, a publika ga je odlično prihvatila. Dobio je Zlatnu Nestlé Smarties nagradu koju dodeljuje žiri sačinjen od školske dece, urednika i bibliotekara. Našao se i u užem izboru za Najbolju britansku knjigu godine i u širem izboru za prestižnu Karnegijevu medalju. Savršen spoj fantastike i istorijskog romana, ovaj roman je jednako hvaljen zbog beskrajne maštovitosti njegove autorke, kao i zbog njene sposobnosti da neverovatno precizno dočara svet starog Londona. Junakinja ovog bajkovitog romana Korijander, priča o svom odrastanju, delom u vilinskom zemlji a delom u sedamnaestovekovnom Londonu za vreme građanskog rata između rojalista i pobunjenika predvođenih Oliverom Kromvelom, i kasnije Kromvelove strahovlade, tokom koje su rojalisti progonjeni a od svih stanovnika traženo da vode rigorozni puritanski način života. Korijander mora da se suprotstavi svojoj pohlepnoj, zloj maćehi u Londonu, kao i zloj maćehi svoje majke vile u vilinskoj zemlji. S jedne strane, ova priča poseduje sve elemente bajki: priču o sukobu dobra i zla prikazanom crno-belim bojama, o pronalaženju snage u sebi da se suprotstavi tami i zlu i, kroz pobedu dobra, poruku da borba ima smisla. Takođe, tradicionalnim sredstvima – kroz priču o mračnim silama u vilin-zemlji u kojoj nema smrti, bede i bolesti, prenosi se poruka da to i nisu najveća zla, i da su najveće vrednosti ljubav, saosećajnost i vernost. Međutim, za razliku od tradicionalnih bajki, u ovoj sudbina sveta zavisi od devojčice, od princeze koja treba da spasi ne samo sebe, već i princa! (Prinčeva hrabrost se ogleda pre svega u tome što je odbio da se oženi devojkom koju ne voli, a zatim je prosto čekao da ga spasi princeza.) U toj vilinskoj zemlji, žene imaju moć, one su vladari, sukobljene strane, nosioci moći i odluka. Nasuprot svetu vila, u stvarnom svetu sedamnaestovekovne Engleske žene su potpuno obespravljene, smatra se da „ženski mozak nije dovoljno razvijen“ da bi bile u stanju da čitaju i pišu, a kamoli da misle svojom glavom i nezavisno donose odluke. Korijander čak zavidi muškarcima što im je dozvoljeno da nose pantalone i košulje, dok su ženska tela u to doba sapeta kojekakvim korsetima, steznicima, bezbrojnim suknjama, vrpcama i nepotrebnim slojevima odeće koje ih onemogućavaju da se kreću. „Nestisnuti korsetima, neopterećeni keceljama koje vezuju žene za kuću i dom, muškarci u pantalonama samo što ne lete”, kaže Korijander koja se u svom svetu oseća prikovanom za zemlju. Nije čudo što je takvu junakinju morala da rodi i odgaji baš jedna „mudra žena”, vila koja je došla iz zemlje u kojoj su žene slobodne i koja se izborila da njena kći dobije obrazovanje tada nedostupno većini devojčica, naučila je da misli svojom glavom i ulije joj hrabrosti da se bori za svoje vrednosti i ono što joj je na srcu. Na neki način, Korijander je simbol svih tadašnjih devojčica, koje u nekom trenutku moraju da odustanu od snova i prihvate zahtevan ali nezahvalan položaj odrasle žene, supruge i domaćice. Zato, kad shvati da mora da napusti vilinsku zemlju i Tihovila, Korijander kaže: „Znala sam da moram da se vratim i pronađem svog oca. Njega radi, moram da zaboravim na svoje detinjaste ideje. Moram da postanem mlada žena i prihvatim svoju ulogu u životu.” Korijander zaista pokušava da prihvati tradicionalnu ulogu žene, ali se to ispostavlja kao mnogo teži zadatak od borbe sa zlom vešticom ili podlom maćehom. Svi u njenom okruženju očekuju od nje da prihvati udvaranje Edmunda Bedvela, koji se smatra odličnom prilikom u tom svetu. Međutim, Korijander shvata da je to što se od nje traži potpuno strano njenoj prirodi i da bi se njen život sveo na glumu, na život u laži. „Nisam morala da mu odgovorim. Bilo je dovoljno da se smešim i izgledam zainteresovano. Izigravala sam lepu lutku, zadovoljnu marionetu.” Zato skuplja hrabrost i odbija tu „odličnu priliku” rečima: „Znam ja vrlo dobro šta si ti mislio“, odvratila sam. „Želeo bi da izgledam kao ja, ali da budem neko drugi. Ja to ne mogu. Već su mi jednom oduzeli moje ime. Morala sam da se borim da ga povratim. Zovem se Korijander i tačka. Ja nisam ta En koju ti tražiš.“ Zato je Kći trgovca svilom ne samo bajka, već i istorijski roman koji dočarava svet pred period restauracije, i klasičan obrazovni roman koji govori o odrastanju kroz napuštanje kuće, putovanja u nepoznate krojeve, sukobljavanje i donošenje teških odluka, od kojih je najteža ona da se žrtvuje „poezija srca“ zarad „proze prilika“, zarad pronalaženja sreće u realnim životnim okolnostima. Tako ova naizgled jednostavna, bajkovita priča zapravo obrađuje mnogo tema važnih za odrastanje. Roman Kći trgovca svilom hvaljen je i zbog lepote jezika, dostojne najvećih majstora engleske literature. Poput Kći trgovca svilom, romani koji su proslavili Sali Gardner pripadaju žanru fantastike s elementima istorijskog romana. Njeni junaci gotovo uvek imaju natrprirodne moći i žive u burnim vremenima, kad je teško i sačuvati živu glavu a kamoli izboriti se za ideale. To njihovu borbu čini još izuzetnijom. Romani Crvena ogrlica: Priča o Francuskoj revoluciji (The Red Necklace: A story of the French Revolution, 2007 ) i njegov nastavak, Srebrno sečivo (The Silver Blade, 2008), smešteni su u Francusku za vreme Terora i govore o ljubavi devojke iz aristokratske porodice i malog Roma koji ima magične moći (predviđa budućnost, pomera predmete mislima itd), i njihovoj borbi protiv nepravde u mračnim vremenima. Dvostruka senka (The Double Shadow), pomalo mračan, fantastično-istorijski roman smešten je u Englesku 1937. godine, uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Junakinja Amarilis dobija od oca „uspomenoplov“, mašinu koja može da izbriše sva bolna sećanja i da u alternativnom svetu sačuva njih dvoje užasa rata. Međutim, ispostaviće se da joj je ovaj dragoceni poklon doneo više opasnosti nego blagodeti, a Amarilis, razmažena sedamnaestogodišnjakinja moraće da odluči ko želi da postane. Kroz priču o ljubavi roditelja i dece, muškarca i žene, Sali Gardner govori o uspomenama, koje mogu da nas progone ali u uteše, koje mogu da budu toliko jake da zadobiju sopstveni život kao neka dvostruka senka naše realnosti. Najličniji i najznačajniji roman Gardnerove nesumnjivo je Crvljivi mesec (Maggot Moon, 2012), dobitnik nekoliko priznanja, između ostalog prestižnih Costa Children’s Book Award i Karnegijeve medalje. U pitanju je alternativna distopijska priča koja se odigrava pedesetih godina dvadesetog veka, u vreme borbe za prevlast u svemiru, u totalitarnom društvu – što je tipično za gotovo sva dela Gardnerove. Roman pripoveda disleksični dečak Standiš Tredvel, nudeći nam uvid u neobičan način rada svog uma, ali i nadu svima onima koji se suočavaju s ovim problemima. Jer ako dečak poput njega može da ima uticaja na sudbinu svog sveta, onda nema razloga da disleksija bilo koga spreči u bilo čemu. Kao što nije sprečila ni Sali Gardner da postane majstor pisane reči. „Reči su naše sluge, mi nismo njihovi robovi; nije bitno kako smo ih napisali, već ono što želimo da kažemo“, kaže Sali Gardner, koja tvrdi da ukoliko naučimo tako da razmišljamo, disleksija ne mora da bude problem već poseban dar. Da li je tajna njenog uspeha u „daru disleksije“ koji ju je usmerio na reči, ili u slikarskom daru koji joj omogućava da upečatljivo dočara slike davno iščezlih ili izmišljenih predela, ili u pripovedačkom majstorstvu, teško je reći. Sigurno je samo da Sali Gardner s punim pravom važi za savremenog britanskog klasika stvaralaštva za mlade. MG108 (N)

Autor - osoba Kipling, Rudyard, 1865-1936 = Kipling, Radjard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli / Radjard Kipling ; ilustrovao Kristijan Bruten ; komentari Pjer Peleren i Pjer Reis ; prevela s engleskog Olga Dimitrijević ; [prevod komentara Marija Petrović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJungle Book. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kreativni centar, 2009 (Beograd : Publikum) Fizički opis 211 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bruten, Kristijan Dimitrijević, Olga Peleren, Pjer Reis, Pjer Petrović, Marija = Petrović, Marija Zbirka ǂEdicija ǂKnjige za sva vremena / [Kreativni centar] ; 3 Sadržaj Sadrži i: Bela foka ; Riki-Tiki-Tavi ; Tumaj, gospodar slonova ; Sluge Njenog veličanstva. (broš.) Napomene Prevod dela: The Jungle Book / Rudyard Kipling Tiraž 2.000 Izvori: str. 211 Ovo nadaleko poznato delo Radjarda Kiplinga doživelo je do danas nebrojeno mnogo izdanja u prevodu na više desetina jezika, kao i nekoliko crtanih i igranih filmskih verzija. Ipak, knjiga koju vam predstavljamo donosi jednu novinu u vidu bogatih i dokumentarno ilustrovanih dodataka na marginama svake strane. Čitalac tako stiče jedan nov, mnogo bogatiji doživljaj Indije, njenog biljnog i životinjskog sveta i istorijskog trenutka u kojem je delo nastalo. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. MG26 (N)