MAG PS3 Odlično očuvana originalna igra sa knjižicom Igra je na engleskom jeziku Svaka igra je instalirana i detaljno testirana! MAG je bila pucačina od prvog lica samo za više igrača koju je razvio Zipper Interactive, kreator SOCOM franšize. Igra je bila poznata po tome što je podržavala do 256 igrača u svakom meču koji se sastojao od vodova više timova od 8 osoba. Mape predstavljene u igri bile su, iz očiglednih razloga, veoma velike, tako da su se odredi mogli pojavljivati prilično udaljeni jedan od drugog, ali su radili na približavanju na jednoj lokaciji. Ovaj stil igre je trebalo da oponaša ideju da budete deo malog tima koji je takođe deo mnogo veće bitke. Zamene ne radim SONY Playstation 3 soni 3 igra

Džo Moler: MOJI DRUGOVI, Autorsko izdanje 2004, str. 190. Priče. Očuvanost 4. Ipak, kada se kaže Džo Moler, mnogi ne znaju da se iza tog imena krije Milan Kneselac, građevinski inženjer poreklom iz Paraćina koji već godinama živi i radi u Njujorku. On je postao pisac Džo Moler sasvim slučajno. Svojevremeno je na sajtu Serbiancafe, u delu o književnosti, i pod različitim imenima, počeo da objavljuje svoje prve priče. Svi su voleli tu književnost i ljudima se to jako dopalo, čitali su, komentarisali, hvalili, ali su mu tražili da više ne upada na njihove teme, što je on radio, već da otvori svoju temu i tu objavljuje sve ono što napiše. Njemu se ideja svidela, pa je to i uradio - otvorio je svoju temu i nazvao je Moji drugovi... Tu je pisao o svojim drugovima iz detinjstva, ali i onima koje je stekao kasnije... Čitaoci su i dalje čitali, a komentari i pohvale su iz dana u dan postajali sve brojniji. - Mnogi su zaista bili sposobni da ocene to što sam pisao - kaže on i dodaje da su počeli da mu sve češće govore da je vreme da nešto objavi jer već ima dovoljno materijala... Tako je nastala njegova prva knjiga `Moji drugovi`.

Informacije o Proizvodu Brend: pino Grad: Beograd Materijali: drvo Tagovi: dindolina igračka Stanje predmeta: veoma dobro Prodajem drvenu dindolinu, korištena, ali u veoma dobrom stanju, sa sitnim oštećenjem boje. Mogućnost ličnog preuzimanja u Bg. Razmene ne radim Kupovinom Woody igračke za razvoj motorike, obe dobijate za 1500din.

Opis Deklaracija Recenzije (0) Dijagonala ekrana 6,1 cm (2.4″) Ekrani na dodir Ne Eksterni monitor Ne Tip ekrana LCD Podrška za fleš karticu Da Kompatibilne memorijske kartice MicroSD (TransFlash), MicroSDHC Maksimalna veličina memorijske kartice 32 GB Zadnja kamera Da Prednja kamera Ne Rezolucija zadnje kamere (numerička) 0,3 MP Mogućnosti SIM kartice Jedan SIM Wi-Fi Ne Bluetooth Da USB port Da USB priključak Mikro USB Verzija USB-a 1.1 SMS Da MMS (Servis multimedijalnih poruka) Ne FM radio Ne Snimanje glasa Ne Težina 102 g Širina 121,3 mm Visina 58,6 mm Dubina 13 mm Boja proizvoda Crveno Tip Telefon sa kamerom Ekvilajzer Ne Funkcija alarma Da Ugrađena batrijska lampa Da GPRS Ne Vreme u pripravnom stanju 150 č Vreme razgovora 6 č Kalendar Ne Uređivanje ličnih informacija Budilnici, SOS Vibrirajući alarm Da Lociranje pozicije Ne Asistirani GPS (A-GPS) Ne Raspored tastature Alfanumerička tastatura Veliki tasteri Da Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TU155EXRN Crveni Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik Flutto d.o.o. Beograd Zemlja porekla Kina Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Informacije o Proizvodu Brend: dexico monopol Grad: Beograd Materijali: nz Tagovi: monopol drustvene igre Stanje predmeta: veoma dobro Boja: šareno Monopol Hasbro Put oko sveta kupljen iz deksiku placen 5600 i sada je toliko-Jednom korištena Društvena igra the exciting sketch & guess Racing Game -Nova nikada korištena Cena fiksna Ne radim zamene

Ovo je knjiga proze. Ima posvetu. Nije citana. str 142 dim 14x19cm tezina oko 200 grama izdavac Srpska knjizevna zadruga Tvrdi povez Raickovic - biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući `Prosveta`.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti“ do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.

ČUDO - R. H. Palasio Autor: R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. vrlo dobro ocuvano ,ima malo traga flomastera na zadnjoj stranici Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. (u sobi ,na beloj polici ,gore )

Opis Deklaracija Recenzije (0) Dijagonala ekrana 6,1 cm (2.4″) Rezolucije ekrana 320 x 240 piksela Ekrani na dodir Ne Eksterni monitor Ne Tip ekrana TFT Trajanje baterije, razgovor (2G) 6,5 č Trajanje baterije, stanje pripravnosti (2G) 700 č Težina 69,2 g Širina 58,5 mm Dubina 11,8 mm Visina 121,3 mm Podrška za fleš karticu Ne Kompatibilne memorijske kartice Nisu podržani Zadnja kamera Da Prednja kamera Ne Rezolucija zadnje kamere (numerička) 0,3 MP Tip pretplate Bez pretplate Boja proizvoda Crna Pozicioniranje na tržištu Telefon za starije Funkcija alarma Da Ugrađena batrijska lampa Da Mogućnosti SIM kartice Jedan SIM Wi-Fi Ne Generacija mobilne mreže 2G Mreža podataka GPRS, GSM 2G mreže (primarna SIM kartica) 900,1800 MHz Standard veličine Slate Kapacitet imenika 300 ulazi Spikerfon Da Javljanje bilo kojim tasterom Da LED indikatori Statusi Bluetooth Da USB port Da USB Priključak USB tipa C FM radio Ne Lociranje pozicije Ne Asistirani GPS (A-GPS) Ne Mute mikrofona Da Brzo biranje Da Poziv na čekanju Da Automatsko ponovno pozivanje broja faksom Da Identifikacija poziva Da Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TU160EXB Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik Flutto d.o.o. Beograd Zemlja porekla Kina Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

187. Novo LTK8002D Aaudio nf kolo. Koristi se za pojacanje audio zvuka. LTK8002D je dizajniran za pružanje audio izlaza velike snage , visoke vjernosti i posebno dizajniran , zahtijeva samo mali broj vanjskih komponenti i može raditi u (2V-5V) niskonaponskom stanju . Ovom uređaju nisu potrebni kondenzatori za spajanje, bootstrap kondenzatori ili snubber mreže , vrlo je pogodan za sisteme male zapremine , male snage.

Slobodan Džunić Anđelište Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SLOBODAN DŽUNIĆ ANĐELIŠTE Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Slobodan Džunić : POD KIŠNOM ZVEZDOM , Slovo ljubve 1979, str. 140. Pripovetke. Слободан Џунић (Темска, код Пирота, 28. новембар 1921 — Београд, 13. новембар 1998) био је српски приповедач, романсијер и песник.[1] Биографија Основну школу завршио је у Темској, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду.[1] Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду[2] као новинар и уредник Литерарне редакције, а затим као уредник за историографију. Умро је новембра 1998. године не дочекавши излазак из штампе свог најобимнијег романа Ветрови Старе планине. Слободан Џунић у својим прозним делима користи пиротски говор и бави се човеком старопланинског краја, његовом митологијом и религијом. Његов брат од стрица био је Десимир Тошић, истакнути члан Демократске странке у међуратном периоду. Књиге приповедака Зрна, Ново поколење, Београд, 1951. Њива у Рудињу, Народна књига, Београд, 1956. Глади, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Иза сунчеве стране, Просвета, Београд 1975. Под кишном звездом, Слово љубве, Београд, 1979. Кусидол, Вук Караџић, Београд, 1983. Свитац у свемиру, М инерва, Суботица, 1985. Анђелиште, СКЗ, Београд, 1992. Кодема, КЗ `Бора Станковић`, Врање, 2006. Изабране приповетке Изабране приповетке, СКЗ, 1986. Испод мртвачког моста, Просвета, Ниш, 1996. Романи Виноград Господњи, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Пагани, Просвета, 1964. Курјак, самостално издање, Београд, 1971. Меана поред друма, СКЗ, Београд, 1974. Медовина, Градина, Ниш, 1979. Оброк, Народна књига, Београд, 1982. Василијана, СКЗ, Београд, 1990. Чаробни камен, СКЗ, Београд, 1994. Ветрови Старе планине, Просвета, Ниш, 1998, 2004. Поезија Слапови, ауторско издање, Београд, 1972. Дивља ружа (лирска проза), БИГЗ, Београд, 1973.

Prodaje se sve u kompletu, pogodno za nekog ko radi sa starijim modelima telefona, u kompletu su: Tri baterije, možete pročitati modele na slikama, nekada su sve radili, a sada ne znam Nova maska za Samsung Galaxy S3 mini i8190 Maska za Nokiu 3030 Dva telefona SONY ERICSSON K320i, sa punjačima, neispravni ali mogu da se uključe (bar su ranije mogli) Srednji deo za LG Oklop za Nokiu E71

SINIŠA PAUNOVIĆ CRNE PRIČE Tvrdi povez Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 - Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata. Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu „Politika“. U „Politici“ je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik „Politike“ iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Dušan Đurović : PRIPOVETKE II , ITP Zmaj Novi Sad / Pegaz Bijelo Polje 2004, tvrdi povez, str. 306. Izabrane pripovetke Knjiga je iz retkog kompleta Izabrana dela 1-6 Očuvanost 4-. Dušan Đurović, rođen 1901. godine u selu Grlić kod Danilovgrada, je srpski, bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač. U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gdje je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gdje radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gdje ostaje do početka rata, 1941. godine. Nakon rata, vraća se u Sarajevo gdje do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Savjeta za kulturu BiH, a prije rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Dušan Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovijetki i romanu. Njegova djela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vrijeme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svjetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine. Umro je 1993. godine.

Dušan Đurović : PRIPOVETKE I , ITP Zmaj Novi Sad / Pegaz Bijelo Polje 2004 , tvrdi povez, str. 254. Izabrane pripovetke. Knjiga je iz retkog kompleta Izabrana dela (I-VI) Očuvanost 4- ; ima posvetu. Dušan Đurović, rođen 1901. godine u selu Grlić kod Danilovgrada, je srpski, bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač. U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gdje je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gdje radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gdje ostaje do početka rata, 1941. godine. Nakon rata, vraća se u Sarajevo gdje do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Savjeta za kulturu BiH, a prije rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Dušan Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovijetki i romanu. Njegova djela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vrijeme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svjetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine. Umro je 1993. godine.

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.

Opis Tip Razdelnik Priključci 2 x 8P/8C utičnica + 1 x 8P/8C utikač Boja Bela Materijal kućišta Plastika Deklaracija Tip i model TT18-2 Naziv i vrsta robe Razdelnik Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Informacije o Proizvodu Brend: woody Grad: Beograd Materijali: drvo Tagovi: igra percepcija motorika Stanje predmeta: veoma dobro Prodajem korišćenu edukativnu 3D igračku za decu uzrasta 2+.Igračka ima sitne tragove korištenja( spala boja) na jednom stubiću, vidi se na slikama. Slagalica za najmlađe, koja pomaže da deca razvijaju prostornu percepciju i motoričke veštine. Sadrži 12 delova -Dimenzije:20 x 20 x 15 cm. Proizvodjač: Woody Land toys Mogućnost ličnog preuzimanja u Bg Razmene ne radim Kupovinom dindoline, obe igračke dobijate za 1500din.

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Priče iz rasejanja - Grupa autora Autori piča su: Žarko Radaković, Jovan Nikolić, Dragan Aleksić, Goran Samardžić, Vladimir Pištalo i Dragoslav Dedović, priređivač Dragoslav Dedović. Izdavači su Samizdat B92 i Radio Dojče vele, 2014. Oni koje je život odveo u Njujork, Sarajevo ili Keln nisu više tu gde su im uspomene, ali se njihovi zapisi vraćaju iz rasejanja. Ovim svojim pričama poznati srpski pisci mere rastojanje od mesta na kojem više nisu: rastojanje od detinjstva, od grada u kom su uspomene, od zemlje i – od sopstvenog bića. Jer u „rasejanju“, hteo to ili ne, čovek biva neko drugi, drugačiji... `...Žarko Radaković opisuje kafanu usred Kelna u kojoj je protagonista njegove priče „u naborima na tkanini peglane majice video reljef zemlje, u tolikoj meri dobro poznate da je i u jednom trenutku osetio mirise kuhinja u njenim gradovima…“. Jovan Nikolić se isto tako u Kelnu seća svog beogradskog stana, u koji je Barbara, pozvavši ga telefonom iz Berlina, kroz slušalicu svirala Dvoržakove „Slovenske igre“ – dok su bombe padale na Beograd. Dragan Aleksić u Ohaju kombinuje Vima Vendersa, Tita i Dubrovčanke. Vladimir Pištalo se u blizini Njujorka literarno bavi Gavrilom Principom, Ivom Andrićem, ali i sjajem Nju Orleansa. Goran Samardžić, beogradsko dete, osim po mestu gde je odlučio da živi – Sarajevu, opisuje radost svakog susreta sa zemljom u kojoj je odrastao…`, napisao je Dragoslav Dedović. izdavač: samizdat 2014. meki povez 188 strana Odlicno ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.