Opis Deklaracija Recenzije (0) Dijagonala ekrana 6,1 cm (2.4″) Rezolucije ekrana 320 x 240 piksela Ekrani na dodir Ne Eksterni monitor Ne Tip ekrana TFT Trajanje baterije, razgovor (2G) 6,5 č Trajanje baterije, stanje pripravnosti (2G) 700 č Težina 69,2 g Širina 58,5 mm Dubina 11,8 mm Visina 121,3 mm Podrška za fleš karticu Ne Kompatibilne memorijske kartice Nisu podržani Zadnja kamera Da Prednja kamera Ne Rezolucija zadnje kamere (numerička) 0,3 MP Tip pretplate Bez pretplate Boja proizvoda Crna Pozicioniranje na tržištu Telefon za starije Funkcija alarma Da Ugrađena batrijska lampa Da Mogućnosti SIM kartice Jedan SIM Wi-Fi Ne Generacija mobilne mreže 2G Mreža podataka GPRS, GSM 2G mreže (primarna SIM kartica) 900,1800 MHz Standard veličine Slate Kapacitet imenika 300 ulazi Spikerfon Da Javljanje bilo kojim tasterom Da LED indikatori Statusi Bluetooth Da USB port Da USB Priključak USB tipa C FM radio Ne Lociranje pozicije Ne Asistirani GPS (A-GPS) Ne Mute mikrofona Da Brzo biranje Da Poziv na čekanju Da Automatsko ponovno pozivanje broja faksom Da Identifikacija poziva Da Deklaracija Tip i model PANASONIC KX-TU160EXB Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik Flutto d.o.o. Beograd Zemlja porekla Kina Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

187. Novo LTK8002D Aaudio nf kolo. Koristi se za pojacanje audio zvuka. LTK8002D je dizajniran za pružanje audio izlaza velike snage , visoke vjernosti i posebno dizajniran , zahtijeva samo mali broj vanjskih komponenti i može raditi u (2V-5V) niskonaponskom stanju . Ovom uređaju nisu potrebni kondenzatori za spajanje, bootstrap kondenzatori ili snubber mreže , vrlo je pogodan za sisteme male zapremine , male snage.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

Prodaje se sve u kompletu, pogodno za nekog ko radi sa starijim modelima telefona, u kompletu su: Tri baterije, možete pročitati modele na slikama, nekada su sve radili, a sada ne znam Nova maska za Samsung Galaxy S3 mini i8190 Maska za Nokiu 3030 Dva telefona SONY ERICSSON K320i, sa punjačima, neispravni ali mogu da se uključe (bar su ranije mogli) Srednji deo za LG Oklop za Nokiu E71

Radojica Tautović : OD SVETOZARA MARKOVIĆA DO MAJAKOVSKOG , KZ Petar Kočić Beograd 1975, str. 74. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Radojica Tautović: SAVREMENI CRNOGORSKI PISCI - Kritički ogledi, Obod Cetinje 1970, tvrdi povez, str. 240. Očuvanost 4. Sadržaj na slikama. TAUTOVIĆ, Radojica, književni kritičar i esejist (Beograd, 23. XI. 1923 - Beograd 1998). Završio Pravni fakultet u Beogradu. U esejima i kritikama slijedi teorijsko-estetičku misao marksističkoga utemeljenja. Važnija su mu djela: Čin, 1967; Hefest u svemiru, 1973; Izazov politike i tehnike, 1979; Legenda o velikom negatoru, 1982; Šta umesto vere: savremena umetnost i religija, 1986. i dr. Jedno vreme radio je kao novinar i službenik. Veći deo života proveo je kao slobodni umetnik živeći oskudno i teško od književnog rada. Zbog svog političkog opredeljenja robijao je na Golom otoku. Prema oceni kritike, Tautović „u nizu eseja i kritika o savremenim piscima pokazuje pouzdano merilo, analitičku pronicljivost, objektivan sud i slikovitu izražajnost“ („Jugoslovenski književni leksikon“). Svoje kritičke tekstove, Radojica Tautović je objavljivao u novinama, na radiju i brojnim književnim listovima i časopisima širom Jugoslavije: u Beogradu („Politika“, „Književne novine“, „Savremenik“, „Student“, „Vidici“), u Sarajevu („Oslobođenje“, „Izraz“, „Odjek“), u Titogradu („Pobjeda“, „Susreti“), u Skoplju („Sovremenost“), u Prištini („Jedinstvo“, „Stremljenja“), u Kruševcu („Bagdala“), u Kraljevu („Povelja“, „Oktobar“), u Kragujevcu („Koraci“), u Nišu („Gradina“), itd. Publikovao je i desetak knjiga eseja među kojima i knjigu „Hefest u svemiru“ (Bagdala, Kruševac, 1973) gde se veoma seriozno bavio odnosom umetnosti i nauke kao i problemima naučne fantastike. Prvi je i jedan od retkih esejista i kritičar iz takozvanog glavnog literarnog toka, koji je još šezdesetih godina u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi isticao značaj i vrednosti naučno-fantastične literature.

Opis Tip Razdelnik Priključci 2 x 8P/8C utičnica + 1 x 8P/8C utikač Boja Bela Materijal kućišta Plastika Deklaracija Tip i model TT18-2 Naziv i vrsta robe Razdelnik Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”]

Milorad Đurić : OGLEDI O LJUBAVI, Grigorije Božović Priština 1995, str. 222. Književni eseji. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Pesnik, pripovedač, antologičar i esejista Milorad Miša Đurić (1937) spada među najuglednije srpske pisce. Objavio je sedamnaest knjiga pesama, priča i eseja. Takođe je objavio trinaest neprocenjivih antologija iz narodne književnosti. Priredio je preko četrdeset knjiga izabranih dela klasičnih srpskih i ruskih pisaca. Radio je 35 godina kao urednik Srpske književne zadruge, negujući stare i kreirajući nove edicije. Tako je, u teškim vremenima, iz Đurićevih ruku srpska kultura u drugoj polovini XX veka dobila zlatnu biblioteku. Poezija Milorada Đurića enciklopedijski je zabeležena kao „prevashodno refleksivna, u tematskom i izražajnom pogledu počiva na ukrštanju i prožimanju tradicionalnih i modernih, nacionalnih i opštih, rodoljubivih i kritičkih elemenata i dominantnoj ulozi jezika u traganju za pesničkim odgovorima“. Obnovio je u srpskoj poeziji pesničku pripovetku i napisao prvi srpski pesnički roman Led u vinogradu. On s dubokim poznavanjem piše o licu i naličju i predaka i potomaka. Ovo njegovo svojstvo s razlogom je označeno kao „moralna pobuna“. O Đurićevom pesničkom delu pisali su poznati književni kritičari i poznati pesnici (pored ostalih – Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Dragomir Brajković, Vladimir Jagličić), slažući se u oceni da „Milorad Đurić zauzima posebno mesto u savremenom srpskom pesništvu“. Njegove pesme zastupljene su u mnogim antologijama i prevedene na desetak jezika. Za svoj književni rad Milorad Đurić drbio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, Zlatnu značku KPZ Srbije, Medalju priznanja i zahvalnosti – o stogodišnjici Srpske književne zadruge, Nagradu Kruna Despota Stefana, Nagradu BIGZ-a, Nagradu za knjigu godine Grigorije Božović, Nagradu Milan Rakić i Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

SASTITITE EKRAN OD SVOG TELEFONA. u slucaju sitnih ogrebotina, pada telefona ili ostecenja, bolje je da vam se polomi zastitno staklo nego sam ekran. Jer staklo se jeftino i lako zameni a ekran ne bas, a i to ne zna svako da odradi a da na kraju bude kvalitetno i neprimetno. ***ovaj model stakla pokriva samo ravan deo ekrana*** Prilikom ugradnje vodite racuna da ekran bude POTPUNO CIST, pre stavljanja stakla, kao i da to radite u prostoriji gde N E M A prasine jer moze da se zalepi za lepak koji se nalazi na staklu. POGLEDAJTE I MOJE DRUGE PREDMETE NA LIMUNDU I KUPINDU SIFRA: zxas

Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

Opis Deklaracija Recenzije (0) Model Swapp SW-C535 Tip Auto punjač Broj USB 2.0 portova 1 Kompatibilnost punjača: Mobilni telefoni, Pametni telefoni Boja proizvoda: Bela Izlazna struja 5V/3.1A Ulazni napon 12 – 24 Kablovi Uključeni Micro USB Da Deklaracija Tip i model S-LINK Auto punjač SW-C535 Beli 18943 Naziv i vrsta robe Punjači za mobilne telefone Uvoznik Mison d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Boja: Crna Rezolucija ekrana: 240 x 280 Masa: 42 g Kapacitet: 220mAh Vodotpornost: IP68 Veličina Ekrana: 1.69 inča Bluetooth: 5.1 Senzori: Merenje saturacije, Senzor otkucaja srca Dimenzije: 49.9mm x 38.7mm x 11.7mm Deklaracija Tip i model HAYLOU Mibro Smart watch GS LS09A Crni Naziv i vrsta robe Pametni satovi Uvoznik Ewe comp d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Knjiga je u dobrom stanju Izdavač - Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd Tvrd povez 20 cm, 376 strana Vojislav Đurić (Malo Krčmare, 17. januar 1912 — Beograd, 27. jul 2006) je bio srpski istoričar književnosti, akademik i univerzitetski profesor. Bio je osnivač Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu (jednom od preteča Filološkog fakulteta) i današnjeg Instituta za teoriju književnosti i umetnosti. Vojislav Đurić je rođen u mestu Malo Krčmare kod Rače Kragujevačke, 17.01. 1912. godine, a završio je gimnaziju u Kragujevcu. Završio je književnost u Beogradu (1935), gde je i doktorirao 1939. godine. Radio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1956. godine je izabran za redovnog profesora, a posle osnivanja Filološkog fakulteta (1960) prešao je da radi na njemu. Osnivač je Centra (danas Instituta) za teoriju književnosti i umetnosti (1950) i njegov direktor, u periodu od 1960. do 1966. godine. Dopisni član Odeljenja literature i jezika SANU postao je 21. decembra 1961. godine, a za redovnog člana je izabran 16. decembra 1965. godine. Bio je na mestu sekretara Odeljenja literature i jezika, u periodu od 01.03. 1963. do 19. decembra 1974. godine, kada je postao generalni sekretar SANU. Tu dužnost je obavljao do 15. decembra 1977. godine, kada je izabran za potpredsednika SANU i na tom mestu se nalazio do 19. novembra 1981. godine. Bio je član nekoliko odbora SANU: Odbor za književne teorije (jedno vreme predsednik) MAO za jugoslovenske narodne umotvorine (jedno vreme predsednik) Hilandarski odbor (jedno vreme predsednik) Odbor za kritička izdanja srpskih pisaca Odbor za proučavanje istorije književnosti Odbor za balkanske narodne umotvorine Sastavio je „Antologiju narodnih junačkih pesama“ čije prvo izdanje je bilo 1947. godine. Knjiga je imala veći broj izdanja, a od 2001. se štampala pod nazivom „Antologija srpskih narodnih junačkih pesama“. Izdanju iz 2013. godine pridodat je pogovor koji je napisao književnik Milorad Đurić (1937—2013), njegov sin, čiji je to bio poslednji tekst. Vojislav Đurić je preminuo 27.07. 2006. godine u Beogradu.

U dobrom stanju Đura Jakšić - Miodrag Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1961 Beograd : Prosveta, 1961 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 331 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Jakšić, Đura, 1832-1878 Miodrag Popović (Popovi, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pre rata pripadao komunističkom pokretu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine.

Izdavač:ŠKOLSKA KNJIGA Zagreb Broj strana:367 Pismo:Latinica Povez:Tvrd Format: 20,5 x 15 cm Godina izdanja:1959 Očuvana knjiga, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pavletić, Vlatko, hrvatski književni kritičar, književni teoretičar, esejist i političar (Zagreb, 2. XII. 1930 – Zagreb, 19. IX. 2007). Studij jugoslavistike završio 1955. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1975. i doktorirao temom o Ujevićevu pjesništvu. Radio je kao urednik u Vjesniku (1954–57), ravnatelj Drame zagrebačkoga HNK-a (1958–60), glavni urednik izdanja Matice hrvatske (1965–72). Od 1960. bio je profesor književnosti na Akademiji dramske umjetnosti. Početkom 1972. uhićen je kao sudionik Hrvatskoga proljeća te osuđen na godinu i pol zatvora. God. 1990–92. bio je ministar prosvjete, kulture, tehničke kulture i športa RH, od 1992. saborski zastupnik, 1995–99. predsjednik Sabora, a potom, nakon smrti F. Tuđmana, dva mjeseca privremeni predsjednik RH. Redoviti je član HAZU bio od 1991. Bio je među pokretačima časopisa Krugovi (1952) i prvi glavni urednik, a poslije se afirmirao kao vodeći teoretičar i kritičar krugovaškoga naraštaja te promicao vrjednovanje književnosti na temelju isključivo estetskih kriterija. Uređivao je i Izvor, Republiku, Literaturu, Kolo i Kritiku te kulturne rubrike Vjesnika, Vjesnika u srijedu i Telegrama. Objavio je mnoštvo recenzija, osvrta, članaka, feljtona, eseja, antologija, zbornika, kritičkih panorama te teorijskih tekstova o tumačenju i razumijevanju pjesništva. Kao književni kritičar sljedbenik je matoševske impresionističke kritike, a služio se i postupcima hermeneutike i strukturalističke kritike. Autor je i mnogobrojnih monografija o hrvatskim književnicima. Djela: Sudbina automata (1955), Kako su stvarali književnici (1956), Trenutak sadašnjosti (1960), Analiza bez koje se ne može (1961), Protivljenja (1970), Protiv barbarokracije (1971), Djelo u zbilji (1971), Ujević u raju svoga pakla (1978), Obuzdani gnjev (1978), Ključ za modernu poeziju (1986), Zagonetka bez odgonetke (1987), Poetizacija životnih običnosti (1991), Kako razumjeti poeziju (1995), Kritički medaljoni: panorama hrvatskih pisaca i djela (1996), Prisjećanja o sebi i drugima (2006), Poetka korelacija: sveopća mreža odnosa (2007) i dr.

ZBORNIK U ČAST VOJISLAVA ĐURIĆA, Filološki fakultet-Filozofski fakultet-Institut za književnost i umetnost Beograd 1992, str. 394. Zbornik tekstova; Razni autori. Očuvanost 4. Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) је био српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности. Кратка биографија Војислав Ђурић је рођен у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке, 17.01. 1912. године, а завршио је гимназију у Крагујевцу. Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године. Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[1] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.

Opis Recenzije (0) Redial taster za ponovno pozivanje Flash taster za pristup funkcijam telefonskih centrala Data port-priključak za modem, fax ili telefonsku sekretaricu 3 memorijske lokacije Lampica za indikaciju dolaznih poziva Odabir 3 nivoa jačine zvona Tonsko ili impulsno biranje Mogućnost montaže na zid Dimenzije: 196 mm x 190 mm x 95mm Težina: 518 grama Deklaracija Tip i model KX-TS520FXB Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Flutto D.o.o. Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”] Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Opis Deklaracija Recenzije (0) Tip: Kućni punjač Kabl: Odvojiv Konektor: USB Tip C Broj USB izlaza: 1 Ulazna voltaža: 100 – 240 V Izlazna voltaža: 5 V Izlazna struja: 2 A Brzo punjenje: Da Dimenzije: 36,6 x 23,5 x 76 mm Težina: 38,3 g Boja: Crna Deklaracija Tip i model SAMSUNG Punjač za mobilni telefon USB-C 15W Crni Naziv i vrsta robe Punjači za mobilni telefone Uvoznik Repro Market d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Vojislav Đurić Traganje za duhom reči Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga O autoru Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1] Биографија Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године. Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1] Био је члан неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије (једно време председник) МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник) Хиландарски одбор (једно време председник) Одбор за критичка издања српских писаца Одбор за проучавање историје књижевности Одбор за балканске народне умотворине Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3] Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду. Награде Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1] Седмојулска награда Србије (1969) Плакета САНУ поводом 100 годишњице Изузетна Вукова награда (1994) Награда Српске књижевне задруге (1994) Орден рада са златним венцем (1961) Орден рада са црвеном заставом (1964) Орден Републике са сребрним венцем (1983) Почасни члан српског ПЕН центра (1998)

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.

Miroslava Otašević : SPOJNI SUDOVI - Idealistički eseji , Književna omladina Srbije Beograd 1979, str. 86. Očuvanost 3. Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Autor: Milan Budimir / Slobodan Vitanović / Vojislav Minić / Jovan Nikolić / Muhamed-Mula Musić Izdavač: Nolit Broj strana: 323 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 20 cm Autori čiji su radovi zastupljeni poznati su pisci (prozaisti, pesnici, kritičari, naučni i kulturni radnici). Tekstovi izabrani iz velikog opusa ovih autora pružaju mogućnost da čitalac stekne delimičnu sliku o njihovom stvaralaštvu. Milan Budimir (Mrkonjić Grad, 2. novembar 1891 —– 17. oktobar Beograd, 1975) bio je jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, upravnik Katedre za klasičnu filologiju. Prof. dr Slobodan Vitanović (1928 – 2007.), bivši šef katedre za romanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, osnivač i predsednik Društva prijatelja Francuske, bio je član Izvršnog odbora Evropskog društva kulture sa sedištem u Veneciji i potpredsednik Srpskog centra ovog društva. Bio je gostujući profesor francuske književnosti na univerzitetima u Parizu, Bordou, Marselju i drugim. Za veliki doprinos prijateljstvu Srbije (Jugoslavije) i Francuske dobio je Orden viteza Legije časti, a nosilac je i ordena Zasluge za narod sa srebrnim zracima. Vitanović je bio član Krunskog saveta i aktivni učesnik u demokratskim promenama u srpskom društvu. Bio je potpisnik apela 50 nezavisnih intelektualaca. Princ Aleksandar Karađorđević je profesora Vitanovića posthumno odlikovao ordenom Belog orla prvog reda. Ogled Vojislava Minića „Razvojne odlike pripovjedačke proze“ posvećen je pripovjedačkoj prozi Mihaila Lalića. Neuporedivo češće prisutan u kritičkoj literaturi kao romanopisac, Lalić je ovim Minićevim radom dobio i adekvatnu ocjenu kao pripovjedač. Pažljivo rekonstruišući na jezičko-stilskom, motivsko-sadržajnom i strukturnom planu karakteristike Lalićeva pripovjednog opusa, objedinjenog knjigama Prvi snijeg, Izvidnica i Posljednje brdo, koje čine različite etape njegova pripovjednog stasavanja, Minić ukazuje na to da Lalićeva pripovjedna proza predstavlja osnovu njegove romansijerske epopeje. Ovim ogledom Minić nije iscrpio istraživačka interesovanja kad je riječ o djelu Mihaila Lalića. Naime, dugo je radio na doktorskoj disertaciji Prozno stvaralaštvo Mihaila Lalića – razvoj, struktura, poetika, no taj svoj rad nije stigao okončati. Laliću se ipak odužio studijom „Geneza djela Mihaila Lalića“ i hrestomatskim izborom Kritičari o Mihailu Laliću, objavljenom povodom sedamdeset godina od rođenja pisca. Knjiga `Vrtlog` Muhameda-Mule Musića tematizira mučno vrijeme u Bihoru između dva rata, kad su planine bile pune komita, a žandarmi nemilosno tukli komitsku rodbinu, svuda: na ledini, u policijskim stanicama, po kućama. Tvrd povez. Knjiga je dobro očuvana. Na drugoj i trećoj slici prikazan sadržaj.

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.