Koraci do uspeha – autor dr Džozef Marfi Prvi korak do uspeha podrazumeva da pronađete ono što volite da radite, a onda da se potpuno posvetite tome. Ostvarićete uspeh samo ukoliko radite ono što istinski volite… U drugom koraku do uspeha specijalizujte se za određenu granu znanja i o njoj naučite više od bilo koga drugog… Treći korak je ključan. Morate biti sigurni da ono što želite da radite ne utiče samo na vaš uspeh. Vaša želja ne sme biti sebična; mora biti od koristi čovečanstvu.

OČUVANA udzbenički format Mono i Manana Beograd 2005 448 strana tvrd povez Mihail Bulgakov je pisao znatan broj različitih verzija i redakcija skoro svih svojih dela. Na romanu Majstor i Margarita je radio punih dvanaest godina i izvršio osam redakcija. Radi upotpunjavanja suštinske praznine u izdanjima stvaralačkog nasleđa Mihaila Bulgakova, pripremljena je ova knjiga – Veliki kancelar. Reč je o trećoj redakciji Majstora i Margarite. Osnovni tekst rukopisa je dopunjen Prilozima uz koje su sastavljeni komentari. Trebalo bi napomenuti da se značajan deo tekstova, koji su uključeni u ovu knjigu, prvi put objavljuje. Skice radne verzije romana od 1929. i 1931. godine. Glave romana, koje su bile dopisane i prepisane od 1934. do 1936. godine. Glave iz druge potpune rukopisne redakcije (1937-1938). Hronologija života i stvaralaštva Mihaila A. Bulgakova Komentari Prilozi

Владимир Дедијер: БЕЛЕШКЕ ИЗ АМЕРИКЕ Издавач: КУЛТУРА, Београд, 1945.год. Меки повез, 261 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер, а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године. На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, у Београду се по други пут оженио, овога пута Словенком Вером Крижман, са којом је добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани.

Mišel Turnije Gašpar Melhior i ValtasarTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМишел Турније (Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]БиографијаТурније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L`heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d`Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]9/119/14

Prvo izdanje iz 1993. Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Efemeris = Ephemeris IV : hronika jedne porodice / Dejan Medaković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1993 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 361 str. ; 21 cm Zbirka Posebna izdanja / [Beogradski izdavačko-grafički zavod] (broš.) Napomene Tiraž 2.000+3.000 Beleška o piscu: str. [365]. Pre tri godine, knjiga neobičnog naslova u našoj memoaristici „Efemeris“ Dejana Medakovića, počela je da lepotom pripovedanja kroji svoju sudbinu, kako kod čitalaca, tako i kod književne kritike. Sledećih godina, pod istim naslovom izašao je Efemeris II, pa Efemeris III, a sad se toj ogrlici priključuje i Efemeris IV. Prva knjiga Efemerisa je u znaku detinjstva i rane mladosti, uspomena na Zagreb, Korčulu, Sremske Karlovce, odnose unutar čuvene srpske prečanske porodice Medaković. Onako, kako je video i odslikao predratni Zagreb, u drugoj knjizi Medaković je svu pažnju usredsredio na ratni i poratni Beograd, kidanje starog načina života. U trećoj knjizi Efemerisa Medaković je više analitičar jednoga vremena nego pripovedač. U četvrtoj knjizi otkrivamo i Medakovića putopisca, rafiniranog estetu koji je u stanju da u jednom momentu otkrije zapretanu lepotu razrušenog svetilišta, gradskog trga, predela ili slike. Pred našim očima prolaze lepote Venecije, Sicilije, Sentandreje, Rumunije, seoskih nemačkih crkava. Medaković se trudi, i uspeva, da u njima pronađe tragove svog naroda, koji ravnopravno učestvuje u stvaranju svetskih kulturnih dobara. Medaković na uverljiv i dokumentaran način opisuje događaje koji su pre nekoliko decenija pod visokom temperaturom držali našu kulturnu i političku javnost (podizanje Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, slučaj prof. Mihaila Đurića, objavljivanje monografije o Hilandaru, otvaranje izložbi poznatih slikara i dr.). (Iz recenzije Jovana Radulovića) Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG99 (N)

Grant Makalister je pre tri decenije radio kao profesor matematike i pisac kriminalističkih priča. Sada živi povučeno na jednom ostrvu u Mediteranu. Jednoga dana će na njegova vrata zakucati Džulija Hart, inteligentna i ambiciozna urednica koja želi da ponovo objavi njegova dela. To znači da će njih dvoje morati da zajedno ispregledaju sve njegove stare priče. Čitajući priče, Džulija odjednom shvata da postoje izvesne nelogičnosti koje upućuju na stvaran zločin. Da bi dobila odgovore na svoja pitanja, Džulija mora da se upusti u neizvesnu borbu umova... Iz recenzija: „Prava poslastica... Pavezijeva otkrića su potpuno neočekivana, sve do samog kraja.“ New York Times „Ovaj superpametni omaž tradiciji Agate Kristi mora se pročitati. Elegantno, genijalno i veoma zabavno.“ Sunday Mirror „Ovu knjigu krasi zamršenost kakva je retka u savremenom kriminalističkom romanu. Aleks Pavezi zaslužuje veliki aplauz za priču stvorenu s umećem starih majstora.“ Sunday Express

NACIJA PROTIV NARODA: Džemal Sokolović **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Nacija protiv naroda : Bosna je samo jedan slučaj / Džemal Sokolović Vrsta građe knjiga Jezik bosanski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2006 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 297 str. ; 24 cm Zbirka Biblioteka XX vek. Posebna izdanja ISBN 86-7562-049-7 (broš.) Napomene Tiraž 750 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 291-294. Predmetne odrednice Etnicitet Nacija Nacionalizam Nacionalni identitet Uz pomoć Univerziteta u Bergenu i Istraživačkog saveta Norveške, Džemal Sokolović je više godina radio na projektu `Istraživanje dobra u Bosni i izgledi za pomirenje`. Rezultat istraživanja je preko 500 sakupljenih svedočanstava o međuetničkim i međureligijskim dobrim delima koje su ljudi svih naroda i vera u Bosni učinili jedni drugima tokom poslednjeg rata, kao i film `l bi svjetlost...`, nastao na osnovu istraživanja.

Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Zar Zaga? Zaga zagovarala zdravlje, zelen, zelenilo, zelje, zeleniš, zrelost, zagovaranje, zastupanje, zbrinjavanje, zdravo zaključivanje, zimnicu. Zero zezanje. Zatim Zagu zamorilo zagovaranje. Zaboravila zimnicu, zanemarila zdravo zaključivanje. Zbogom zrelosti! Zavolela Zaga zezanje. Zagu zezanje zdravo zabavlja. Zar Zagu? Zagu. Zaista? Zaista. Slavica Miletić je književna prevoditeljka sa engleskog i francuskog jezika. Diplomirala je na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Radila je kao novinarka i urednica na Drugom programu Radio Beograda. Urednica je edicije prevedene proze DANiNOĆ od osnivanja Fabrike knjiga. Među autorima koje je prevodila su prozni pisci, pesnici, autori grafičkih novela Džon Berdžer, Žoel Eglof, Marđan Satrapi, Silvija Plat, Žan Tardije, kao i filozofi i teoretičari Džudit Batler, Meri Daglas, Klod Levi-Stros, Žil Delez, Rolan Bart, Pol Riker, Ardžun Apaduraj, Dejvid Bordvel, Eme Sezer. Dobitnica je nagrada za prevod “Miloš N. Đurić”, “Aleksandar I. Spasić” i “Mihajlo Đorđević”. Jana Oršolić predaje oblikovanje slova na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine dizajnira korice za ediciju DANiNOĆ Fabrike knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Biblioteka Vjeverica Izdavač: Mladost - Zagreb, 1985. god. Tvrd povez, 21 cm. 165 str. Ilustrovano Nagrada Grigor Vitez 1976, Nagrada Mlado pokoljenje 1977 “Zvižduk s Bukovca” Zvonimira Milčeca zanimljiva je knjiga koja nam prikazuje uzbudljive dogodovštine dečaka koji trenutno pohađaju peti razred. Ona govori o tome kako su dečaci provodili svoje veselo detinjstvo u zagrebačkom kvartu Bukovcu. Popraćeno je izvornim ilustracijama koje je izradio naš poznati karikaturist Oto Reisinger. Zvonimir Milčec Zvonimir Milčec najpoznatiji je dječji pisac te jedan od najistaknutijih hrvatskih književnika. Svoja je djela najviše posvećivao gradu Zagrebu, a proslavio se i kao pisac za djecu. Poznati pisac rodio se 3.9.1938. godine u Zagrebu, a umro 17.4.2014. godine. Obrazovanje Zvonimir Milčec osnovnu školu završio je u rodnom Zagrebu, gdje je nakon toga pohađao i srednju grafičku školu. Nakon mature upisao je Visoku poslovnu školu, također u Zagrebu, a onda je otišao u Beograd, gdje je studirao i diplomirao novinarstvo. Privatni život Milčec je radio kao profesionalnu novinar, bio je reporter i kolumnist. Radio je i kao urednik dvotjednika Zagrebački trg i pomoćnik glavnog urednika u Večernjem listu. Cijelo jedno desetljeće radio je kao stalni kolumnist Jutarnjeg lista, a onda, nakon što je već bio umirovljen, ponovno je postao kolumnist Večernjeg lista. Također je pisao kolumne i na raznim web portalima. 1996. godine Milčec je otvorio kafić za vlastiti užitak, poznat po tome što je odavao pravu sliku grada Zagreba, kojeg je on toliko volio. Kafić je nazvao “K&K”, a karakterističan je po tome što u njemu nije svirala glazba, pa su posjetitelji u njemu mogli na miru pročitati novine ili izložene knjige ovog poznatog autora. Sam Milčec je često i bez srama govorio o nekim svojim porocima i užicima, što su bili upravo neometano ispijanje kave i pušenje cigara, u dokolici pri kojoj se osjećao pravi duh Zagreba. Zvonimir Milčec je više puta pokazao koliko je vezan za grad Zagreb, ne samo po svojim književnim djelima i novinarskim radom, već i aktivističkim djelovanjem. On je bio jedan od inicijatora za postavljanje spomenika Mariji Ujević u Vlaškoj ulici, što se i dogodilo 1988. godine, aktivno se borio 1990. godine za povratak Fernikovog spomenika banu Jelačiću, te je sudjelovao u podizanju spomenika Mariji Jurić Zagorki, koji danas krasi Tkalčićevu ulicu u Zagrebu. Zvonimir Milčec umro je iznenada 2014. godine, u 76. godini života. Posao Zvonimir Milčec je danas, pored svega što je radio, ostao najpoznatiji kao dječji pisac. Ipak, on nije pisao samo dječje knjige, već i beletristiku za odrasle. Njegovi poznati romani za odrasle su “U Zagrebu prije podne”, objavljen 1979. godine i “Čovjek od novina”, objavljen 1997. godine. Osim beletristike, Milčec je napisao preko petnaest zbirki koje su sadržavale njegova djela iz feljtonistike, od kojih su neke “Zadnja pošta Zagreb”, “Pozdravi doma”, “Zagreb je Zagreb”, “Dinamovo proljeće”, “ZGode”, “Dolac”, “Fakat Zagreb”, “Zagrepčani naši i vaš” i druge; napisao je pet djela iz publicistike, i to “Piti ili ne piti”, “Povratak bana”, “Nečastivi na kotačima”, “Zagrebački gradonačelnici” i “Pliva – 70 godina najveće farmaceutske tvrtke”. Milčec je pisao i scenarije za televizijske dokumentarce (“Zadnja pošta Zagreb”) i igrane TV-filmove (“Priča iz Maksimirske šume”, “Pozdrav iz Zagreba” i “Stari album L.P.-ja”). Pisao je scenarije za kino-filmove i to za dokumentarce “Uzlet”, “Ne gledaj gore” i “Strah u dolini potoka Bliznec”. Ipak, među čitateljima najveću popularnost uživaju Milčecove knjige za djecu. Neke od njih dio su obavezne školske lektire, poput poznatih romana za djecu “Zvižduk s Bukavca” i “Tajne krvavog nosa”. Osim njih, njegovi poznati romani za djecu su i “U Zagrebu prije podne”, “Posljednji zvižduk”, “Priča o novinama”, “Čovjek od novina”, te zbirka pripovjedaka “Tekuće priče”. Najveća postignuća Zvonimir Milčec nagrađen je brojnim nagradama i to ne samo onima za svoja književna djela. 2009. godine dobio je nagradu za životno djelo Otokar Keršovani, za svoj cjeloživotni rad u novinarstvu. Nagrade koje su mu dodijeljene zbog njegova književnog rada bile su nagrada Grigor Vitez, koju je dobio 1976. godine i nagrada Mlado pokoljenje, koja mu je dodijeljena godinu dana kasnije. 1994. godine dobio je Nagradu grada Zagreba. Upravo je grad Zagreb bio glavni motiv njegovih radova. O njemu je pisao kolumne, bio je mjesto radnje većine njegovih romana, a gotovo svi feljtoni koje je pisao u naslovu su imali motiv Zagreba. Mnoge njegove knjige su prevedene na poljski, ruski, engleski i njemački jezik. Većina njih ima više izdanja, a neke knjige adaptirane su u dokumentarne serije i filmove, te kratke ili dugometražne dokumentarne filmove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evgenije Spektorski Evgenije Spektorski (rus. Evgeniй Vasilьevič Spektorskiй, ukr. Єvgen Vasilьovič Spektorsьkiй) (Ostrog, 15/27. oktobar 1875 — Njujork, 3. mart 1951), pravnik, doktor prava, profesor univerziteta (Varšava, Kijev, Beograd, Prag, Ljubljana i Njujork). Prije odlaska u emigraciju, bio je rektor Kijevskog univerziteta, a kasnije predsjednik Beogradskog društva ruskih naučnika.1) Život i rad Tokom 1898. završio je pravni fakultet u Varšavi. Radio je potom na katedri državnog prava. U periodu 1901—1903. bio je na naučnom putovanju. Od 1913. bio je profesor univerziteta u Kijevu. Godine 1918. izabran je za dekana pravnog fakulteta a kasnije i za rektora kijevskog univerziteta. Godine 1920. emigrirao je prvo u Čehoslovačku, a zatim u Jugoslaviju gdje je bio profesor univerziteta u Beogradu i Ljubljani (1930—1945). Nakon Drugog svjetskog rata je prešao u SAD. Tu je od 1947. bio profesor pravoslavne duhovne akademije Svetog Vladimira...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje! Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija - Ivo Tartalja Mnogi pisci starog i novog doba opisuju grad kakav prema njihovom shvatanju treba da bude sazdan. Ukoliko su im zamislili neostvarive, njihovi se opisi nazivaju utopije. Neki drugi pisci, ili isti pisci u drugim vremenima, više su skloni da govore o tome kakav grad ne treba da postane. Kao da su puke replike u polemici sa utopistima, njihovi su spisi prozvani antiuptopije ili distopije.“ Sadržaj: GODINA 2071. Grad iz mašte i grad maštanja Beograd na karti utopija Objavljivanje teksta Ko je mogao biti autor Podatak Arkadija Varađanina Neiščitani pisac Podudarne teme Đorđa Natoševića Bledi obrisi razvalina GODINA 2095. Antiutopija Svetolika Rankovića GODINA 2011. Prognoza – ili utopija? – Stojana Novakovića LETA GOSPODNJEG 1989. PRILOZI Milan Jovanović, Nove Varoši – Novi Beograd Beograd posle 200 godina Svetolik Ranković, U XXI veku Stojan Novaković, Nakon sto godina Ivo Tartalja (Beograd, 31. jul 1930 — Beograd, 3. novembar 2020) bio je srpski teoretičar i istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi porodična Zbirka porodice Tartalja. Biografija Ivo Tartalja rođen je 31. jula 1930. u Beogradu, u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu.[1] Njegov otac bio je književnik i pesnik Gvido Tartalja a stric slikar Marino Tartalja.[2] Tartalja se školovao u Beogradu, gde je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, Prvu mušku gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet (filozofska grupa), na kome je doktorirao 1961. godine.[2] Radio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filozofskog, potom Filološkog fakulteta od 1955. do penzionisanja 1995. godine.[2] Pored redovne nastave na fakultetu izvodio je tečajeve za postdiplomsku nastavu u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.[2] Po više semestara takođe je održavao nastavu iz teorije književnosti na novoosnovanim fakultetima u Nišu i Kragujevcu.[2] Od osnivanja Instituta za književnost i umetnost (najpre Centra za teoriju književnosti i umetnosti) radio je u ekipi osnivača i više godina kao referent za estetiku (1960–1968).[3] Radio je kao sekretar Odbora za kritička izdanja u SANU (1972-1975), kao član uredništva biblioteke „Književna misao“ Srpske književne zadruge, edicije „Srpska književna kritika“[4] Instituta za književnost, kao i u redakcijama više periodičnih publikacija. Preminuo je 3. novembra 2020. godine u Beogradu.[2] Tartalja je bio počasni član i osnivač Adligata.[5] Dela Kao posebna izdanja objavio je knjige: Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba (Srpska akademija nauka i umetnosti, 1964), - doktorska disertacija[6] Đure Daničića lekcije iz estetike ( Institut za književnost i umetnost, 1968)[7] Pripovedačeva estetika, prilog poznavanju Andrićeve poetike (Nolit, 1979)[8] Beograd 21 veka – iz starih utopija i antiutopija (Srpska književna zadruga, 1989)[9] Put pored znakova (Matica Srpska, 1991, Zavod za udžbenike, Banja Luka, 2006)[10] Teorija književnosti za srednje škole (Zavod za udžbenike, Beograd, 1998, 2000, 2003, 2006, 2008, 2013)[11] Do praestetike (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007)[12] Pesma o pesmi: širom književnosti (Srpska književna zadruga, 2013)[13] Estetika Đure Daničića, posthumno, 2019.[14] Priredio je za štampu Studije i kritike Ljubomira Nedića, tri knjige Sabranih dela Bogdana Popovića (O umetnosti i stilu, Književna teorija i estetika, Listići i drugi članci), i knjigu Vojina Rakića Bogdan Popović iz razgovora davnih. Uredio je i pojedine zbornike. Bibliografija njegovih radova objavljenih do 1986. godine objavljena je u sklopu dela „Anali Filološkog fakulteta” 1979. i 1996. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ce`Nedra, carska princeza Tolnedre, je zbunjena. Svi znaju da su priče o Kugli koja štiti Zapad od zlog boga Toraka samo glupe legende. Ali evo je, prisiljena pridružiti se opasnoj potrazi za povratom te ukradene kugle. Nitko ne vjeruje u čarobnjaštvo, ali čini se da su Garionova teta i djed legendarni čarobnjaci Polgara i Belgarath, koji bi morali biti stari tisućama godina. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ujedinjenje Nemačke, dr Dragoljub Pavlović. Sa istorijskim kartama. 1. Prošlost Nemačke do reformacije 2. Nemačka od reformacije do Francuske revolucije 3. Nemačka za vreme Francuske revolucije 4. Nemačka za vlade Vilhelma I 5. Vihelm I, osnivač nemačkog narodnog jedinstva Dragoljub Pavlović, Draža (Knjaževac, 16. jun 1867 − Beograd, 3. april 1920) bio je srpski političar, istoričar, doktor filozofije, profesor i akademik. Bio je član Narodne radikalne stranke i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1][2] Biografija Rođen je 16. juna 1867. godine u Knjaževcu. Osnovnu i nižu gimnaziju pohađao je u rodnom gradu, a gimnaziju u Nišu. Završio je istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio je kao profesorski pripravnik, suplent, u Zaječaru i jedno vreme je boravio kao državni pitomac u Beču. Potom je radio kao profesor učiteljske škole u Beogradu i usavršavao se u Nemačkoj, gde je odbranio doktorat iz filozofije.[3] Po povratku u Srbiju postao je profesor niže učiteljske škole u Knjaževcu, a zatim profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Njegovo sledeće radno mesto 1893. godine bila je katedra istorije na Velikoj školi u Beogradu. Postao je jedan od osam prvih redovnih profesora Univerziteta u Beogradu 1905. godine.[3][2] Dragoljub Draža Pavlović izabran je 4. februara 1905. za dopisnog člana Srpske Kraljevske Akademije (Akademije društvenih nauka), dok je pravi član postao 16. februara 1920.[4] Bio je član Narodne radikalne strane i prvi predsednik Privremenog narodnog predstavništva 1920. godine i kao takav prvi predsednik Jugoslovenskog Parlamenta.[1] Preminuo je u Beogradu od srčanog udara 3. aprila 1920. Sahranjen je vrlo svečano 5. aprila, sa svim počastima koje dolikuju položaju na kojem se nalazio i njegovom radu.[2] Dragoljub Pavlović je bio pokretač i urednik lista Timočanin i političko-književnog časopisa Dela, u kome je objavio više svojih radova. Ostali su objavljeni u posebnim knjigama, ili u izdanjima Akademije nauka. Najvažniji su mu radovi: U očima revolucije 1848 godine, Ujedinjenje nemačkog naroda, Administracija i crkvena politika Austrije u Severnoj Srbiji od 1717−1739, Požarevački Mir, Kočina Krajina, Kultura i ratovi.

London. Jedna lisica prelazi preko mosta Waterloo. Dvoje stranaca se sudara. Attila, psiholog iz Gane, koji je došao da održi govor na stručnom skupu o traumi, i Jean, Amerikanka koja proučava navike urbanih lisica. Iz tog slučajnog susreta usred gužve velikog grada, rađaju se i prepliću brojni trenuci povezivanja – bračnih partnera, roditelja i djece, neznanaca i starih ljubavnika, sudbina ljudi i divljih životinja. U ovoj nježnoj ali snažnoj priči, Aminatta Forna traži od nas da razmislimo o vrijednostima društva u kojem živimo, zajedničkom životu ljudi i svih živih bića, i pravoj prirodi sreće. Aminatta Forna (rođena 1964. u Glasgowu, Škotska) škotsko-sijeraleonska spisateljica. Autorica je knjiga Vrag koji je plesao na vodi, Kamenje predaka, Sjećanje na ljubav, Plaćenik i Sreća. Objavljivala je i eseje i članke, te pisala za televiziju i radio. Pisala je, između ostalih, za The Sunday Times, The Observer i Vogue Magazine. Odlikovana je ordenom Reda Britanskog Carstva za doprinos književnosti 2017. godine.

"Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju."Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spo...

Nema razloga da ovde zavaravamo čitaoca. Ako ne kažemo odmah da je ovo knjiga o mraku, čitalac će to svejedno videti gde god da je otvori i počne da čita. Mrak se spustio na kominčeve junake, to jest, ispravno bi bilo reći – u kominčeve junake, jer je to njihov unutrašnji mrak. Ali, i iz tog svog specifičnog mraka, oni gledaju na svet i komentarišu ga. Kao i do sada, reč je o perceptivnim, obaveštenim, pronicljivim i duhovitim junacima: paradoksalno, oni nas takvi kakvi su iz svog mraka osvetljavaju i pomažu nam da se vidimo njihovim i dalje otkrivalačkim, iskrenim očima. raša kominac radoslav rođen je 1967. godine. Objavio je više zbirki proze i poezije. Njegove drame “Izložba” i “Bezumnik” snimljene su i emitovane na Radio Beogradu. Fabrika knjiga je pre ove objavila četiri njegove knjige: “Zamoliću te da se iseliš…” (2010), “Ne vraćam se više…” (2011), “Dlanovi” (2013) i “Evo šta se zaista dogodilo…” (2016).

Odlično očuvana tvrd povez 477 strana 940 grama Књига обухвата садржај плана и програма предмета хидротехничке мелиорације и може се сврстати у категорију основни уџбеник за студенте основних и мастер студија, корисно ће послужити и студентима докторских студија и младим научним радницима, а такође је од посебне вредности за практичаре који се баве проблемом хидротехничких мелиорација. Уџбеник је посебне вредности јер је аутор, проф. др Војислав Покрић цео радни век провео радећи у области мелиорација, најпре као практичар, потом као пројектант, а затим као научни радник. Др Ђуро Бошњак, редовни професор Пољопривредни факултет, Нови Сад Дело је у потпуности засновано на савременим научним и стручним достигнућима у области хидротехничких мелиорација, области у којима је аутор радио дуги низ година као научни радник и пројектант у пракси. Садржајем обухвата неколико области по новим наставним плановима и програмима и то јој даје посебну вредност и може се користити као уџбеник за више предмета. Др Драган Рудић, редовни професор Пољопривредни факултет, Земун HLL4

-Izdavač: `Matica srpska` -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 500 -Stanje: dobro očuvano Mikhail Ivanovich Rostovtzeff, ili Rostovcev (ruski: Mihailo Ivanjovič Rastojcevcev; 10. novembar / oktobar 1870 - 20. oktobar 1952) bio je istoričar čija je karijera zauzela 19. i 20. vek i koja je proizvela značajne radove o staroj rimskoj i grčkoj istoriji. [1] Bio je član Ruske akademije nauka. Rostovtzeff je bio sin latinskog učitelja. Po završetku studija na univerzitetima u Kijevu i Sankt Peterburgu, Rostovcev je radio kao asistent, a zatim kao redovni profesor latinskog na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1898–1918. [3] 1918. godine, nakon Ruske revolucije, emigrirao je najprije u Švedsku, zatim u Englesku, i konačno 1920. u Sjedinjene Države. Tamo je prihvatio stolicu na Univerzitetu Viskonsin-Madison pre nego što se preselio na Univerzitet Jejla 1925. godine gde je predavao do penzionisanja 1944. [4] On je nadgledao sve arheološke aktivnosti ove druge institucije uopšte i iskopavanja posebno Dura-Europos. [5] Veruje se da je skovao termin `karavan grad`. [6]

B. D. Benedikt INKVIZITOR Lento, 2006. 316 strana. Lepo očuvana, upisano ime na predlistu. Istorijski roman iz perioda stvaranja Velikonemačke federacije, odnosno „Drugog Rajha“. Uzbudljiva priča o borbi kraljice Frederike da spasi svoju malu državu od pruskih ambicija Ota fon Bizmarka. Pisan u poznatom Benediktovom stilu, roman je prepun zapleta. Božidar Damjanović Benedikt je kanadski pisac i filmski reditelj, rođen 7. aprila 1938. godine u malom hrvatskom mestu Vinici kod Varaždina, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskohrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada. Godine 2001, Damjanović Benedikt je nominovan za Nobelovu nagradu za delo „Plemić“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslovna strana i ilustracije: Slobodan Bogojevic Dušan Kostić (Peć, 23. januar 1917 — Meljine, 19. oktobar 1997) bio je srpski književnik. Rođen je u Peći. Detinjstvo je proveo u Plavu gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Beranama, a potom Filozofski fakultet u Beogradu. [3][4]Još kao student, pre Drugog svetskog rata, pisao je revolucionarne pesme. Učestvovao je u ratu kao partizan. Posle rata je bio urednik Radio Beograda, lista „Borba“, „Književnih novina“, časopisa „Mladost“, „Književnost“, „Savremenik“. Napisao je više zbirki pesama: „Pjesme“, „Zemlji voljenoj“, „Poema o gradu i ljubavi“, „Proljeće nad rovom“, „Govor zemlje i mreže“. Napisao je zatim više romana: „Gluva pećina“, „Sutjeska“, „Modro blago“ i „Gora koštanova“.[3] Za svoj rad dobio je više nagrada, među kojima i nagradu Udruženja književnika Srbije za dečju poemu „Gradić Jelengaj“ i za zbirku pesama „Zov lišća“. Dobio je 1979. Zmajevu nagradu za delo „Postojbina masline“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Herceg Novi.

Odlično očuvana tvrd povez 477 strana 940 grama Књига обухвата садржај плана и програма предмета хидротехничке мелиорације и може се сврстати у категорију основни уџбеник за студенте основних и мастер студија, корисно ће послужити и студентима докторских студија и младим научним радницима, а такође је од посебне вредности за практичаре који се баве проблемом хидротехничких мелиорација. Уџбеник је посебне вредности јер је аутор, проф. др Војислав Покрић цео радни век провео радећи у области мелиорација, најпре као практичар, потом као пројектант, а затим као научни радник. Др Ђуро Бошњак, редовни професор Пољопривредни факултет, Нови Сад Дело је у потпуности засновано на савременим научним и стручним достигнућима у области хидротехничких мелиорација, области у којима је аутор радио дуги низ година као научни радник и пројектант у пракси. Садржајем обухвата неколико области по новим наставним плановима и програмима и то јој даје посебну вредност и може се користити као уџбеник за више предмета. Др Драган Рудић, редовни професор Пољопривредни факултет, Земун

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mikelanđelo Buonaroti (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene....