Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta za Huawei P40 Lite E je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna. Njena ultra tanka konstrukcija omogućava da telefon zadrži svoj originalni izgled i osećaj u ruci, bez dodatnog opterećenja. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maskica se bez muke prilagođava obliku tvog telefona. Fleksibilnost joj omogućava da apsorbuje udarce i štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. • LAGANOST: Sa Teracell Giulietta maskicom, tvoj Huawei P40 Lite E neće dobiti na težini. Lagana kao perce, omogućava ti da uživaš u svom uređaju bez osećaja težine. • ZAŠTITA: Ne brini više o ogrebotinama i drugim oštećenjima. Ova maskica pruža pouzdanu zaštitu tvom telefonu, čuvajući ga kao novog. • PRAKTIČNOST: Instalacija ove maskice je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti sa telefona u samo nekoliko sekundi, bez ikakvih komplikacija. Zamisli masku koja ne samo da štiti tvoj Huawei P40 Lite E, već i doprinosi njegovom stilu. Teracell Giulietta maska je upravo to - savršen spoj zaštite i elegancije. Njena mat tamno plava boja dodaje sofisticiranost, dok ultra tanki dizajn osigurava da tvoj telefon ostane vitak i privlačan. Fleksibilnost i laganost su ove maskice, omogućavajući ti da zaboraviš da je uopšte imaš na telefonu. Ipak, ona je tu da apsorbuje svaki udarac i sačuva tvoj uređaj od svakodnevnih nezgoda. Praktičnost u svakom smislu - Teracell Giulietta maska se lako postavlja, a tvoj telefon ostaje zaštićen i spreman za sve izazove. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P40 Lite E siguran. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost sa stilom. Odaberi Teracell Giulietta masku i daj svom telefonu zaštitu koju zaslužuje. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj Huawei P40 Lite E.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Autor - osoba Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 = Dimitrijević, Vojin, 1932-2012 Naslov Strahovlada : ogled o ljudskim pravima i državnom teroru / Vojin Dimitrijević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1985 (Beograd : Kultura Slobodan Jović) Fizički opis 233 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRad (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Prikaz knjige : Vojin Dimitrijević : `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru`, Beograd, 1985, str. 234. Bibliografija odabranih dela : str. 215-217 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Dimitrijević, Vojin, pravnik, 1932-2012 -- Prikazi -- `Strahovlada-ogled o ljudskim pravima i državnom teroru` Ljudska prava -- Ogledi Državni teror Političko nasilje Država – Strahovlada UVODNA NAPOMENA Napisavši svojevremeno knjigu o terorizmu kao metodu političke borbe protiv vlasti stekao sam utisak da je teror koji sprovode posednici vlasti opasniji, da odnosi mnogo više nevinih žrtava, daleko niže spušta ljudsko dostojanstvo i postoji kao stalna pretnja društvu. Ovaj je teror ostao uglavnom zanemaren, ne samo s moje strane, nego i u literaturi uopšte. Naročito su pravnici, zbog prividnih i stvarnih dilema – o kojima će biti više reči – malo doprineli razumevanju i razjašnjavanju pojave strahovlade. Jasno je, naravno, da se u radu ove dužine vladanje putem izazivanja straha i strepnje može posmatrati samo kao političko sredstvo. Za to su potrebna uopštavanja, traženjem za¬jedničkih osobina savremenih strahovlada, na koje je ovde obraćena najveća pažnja, i njihovim poređenjem s pojavama u prošlosti. Svestan sam da se ovakvom pokušaju može staviti prigovor da je neistoričan, jer ne uzima uvek u obzir sve konkretne i jedinstvene okolnosti i uzroke. Međutim, potpuno poštovanje ovakve vrste zamerki značilo bi da je nauka o politici, kao napor da se ustanove neki opšti pojmovi i utvrde neke univerzalne zakonitosti, nemoguća. Rizik se, dakle, mora prihvatiti. Radi bolje čitljivosti, naučna aparatura svedena je na minimum. Čitalac se, međutim, upućuje na odabranu literaturu, sadržanu u spisku na kraju knjige. Dužan sam da izrazim svoju zahvalnost na pomoći koju sam prilikom istraživanja i pisanja dobio od studenata postdiplomskih stadija Branka Milinkovića, Biljane Petković, Vesne Petrović i Lore Stojanović. Beograd, 15. novembra 1984. V. D. Vojin Dimitrijević (Rijeka, 9. jul 1932 – Beograd, 5. oktobar 2012) bio je srpski univerzitetski profesor, javni intelektualac, borac za ljudska prava i jedan od najuglednijih srpskih stručnjaka za međunarodno pravo i međunarodne odnose. Profesor Dimitrijević bio je dugogodišnji direktor Beogradskog centra za ljudska prava, član Instituta za međunarodno pravo (Institut de Droit international), počasni doktor Univerziteta Makgil (Montreal, Kanada) i Univerziteta Kent (Kenterberi, Velika Britanija), i nosilac francuskog ordena Legije časti. Profesor Dimitrijević rođen je 9. jula 1932. godine u Rijeci (u to vreme Kraljevina Italija, danas Hrvatska). Diplomirao je 1956. godine, a doktorirao 1965. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio kao nastavnik od 1960. do 1998. Prevremeno je penzionisan 1998. u zvanju redovnog profesora zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu. Od 1995. bio je direktor Beogradskog centra za ljudska prava, a od 2005. profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Dimitrijević je bio i gostujući profesor na univerzitetima u Splitu, Sarajevu, Virdžiniji (SAD), Oslu (Norveška) i Lundu (Švedska). Od 2000. bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope za demokratiju putem prava, a od 2001. je član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Bio je komesar Međunarodne komisije pravnika od 2003, a od 2006. i član njenog izvršnog odbora. Bio je član i potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija (1983-1994) i sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde (2001–2003). Profesor Dimitrijević bio je i predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo (2001–2003), kao i član Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Republike Srbije (2001–2004). Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose (osnovanog 1995) i Balkanskog političkog kluba (osnovanog 2001), a bio je i član Srpskog PEN centra (od 1986). Bibliografija Profesor Dimitrijević bio je autor ili koautor knjiga Teritorijalni azil, Međunarodne organizacije, Međunarodni odnosi, Pojam bezbednosti u međunarodnim odnosima, Terorizam, Strahovlada, Insecurity of Human Rights after Communism, Ljudska prava – udžbenik, Ljudska prava i pripadnici oružanih snaga, Osnovi međunarodnog javnog prava, Međunarodno pravo ljudskih prava, O pravu i nepravu, Silaženje s uma, Transnational Terrorism, Organized Crime and Peace-Building: Human Security in the Western Balkans, Haške nedoumice. Objavio je više od 250 naučnih članaka. Smrt Profesor Dimitrijević iznenada je preminuo u Beogradu 5. oktobra 2012. godine. Sahranjen je 10. oktobra 2012. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. MG135

Miloš Jevtić OBELEŽJA VREMENA 2015 Razgovori sa Miodragom Zečevićem Kolekcija Odgovori tvrd povez 280 strana Beogradska knjiga posveta narodnom heroju knjiga kao nova Lib32 Милош Јевтић – Обележја времена (разговори са Миодрагом Зечевићем) „Београдска књига“, 2015 Miodrag Mica Zecevic Разговори које су аутор и професор др Миодраг Зечевић водили током 2014. и на самом почетку 2015. године штампани су у знаменитој едицији Одговори (књига је 208. по реду у овој колекцији). Мада Јевтић са жаљењем констатује како „разговори нису обухватили све упитаности и све теме због изненадне смрти професора Зечевића“, извесно је да се ова укоричена казивања могу убројати у важна „сведочења о важним временима наше прошлости“. Колико важна, може се наслутити и из напомена писца предговора Драгана Драгојловића: „Из Зечевићевих одговора може се сазнати о раду Комунистичке партије, партијској кадровској политици, о студентима и студијама на Правном факултету у Београду… о познатим и водећим политичким именима ондашње Србије и Југославије. Зечевић је са завршеним Правним и Филозофским факултетом био један од најобразованијих чланова политичке елите Србије и Југославије. Радио је на многим пословима у сфери политике, као и на стручним пословима и у институцијама у којима се креирао правни и друштвени систем… Читајући његове одговоре, можемо закључити да је био човек свога времена и политичког система за који се борио као илегалац, као партизан, као припадник Службе безбедности, из ког времена је посебно интересантан детаљ који говори о расколу Српске православне цркве у Америци…“ Miodrag Zečević (Lipovac, 4. septembra 1930 — Beograd, 2. februar 2015) je bio društveno-politički radnik i predsednik SUBNOR-a Srbije. Rođen je 4. septembra 1930. godine u selu Lipovcu opština Topola, Srbija gde je završio osnovnu školu a gimnaziju u Aranđelovcu i Beogradu. Ima dve godine učilišta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (1947—1949). Završio Pravni i Filozofsko-istorijski fakultet na Beogradskom univerzitetu i dvogodišnju specijalizaciju na Institutu za društvene nauke. Magistrirao na Visokoj školi političkih nauka (magistar političkih nauka) i doktorirao na Pravnom fakultetu (doktor društvenih nauka). Položio državni i advokatski ispit. Na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta od 1961-1970. godine asistent (spoljni saradnik) na predmetu Komunalni sistem i komunalna politika. Od 1970. do 1996. godine na Fakultetu političkih nauka na predmetima Proces stvaranja normativnih akata i Ustavno pravo. Od 1979. godine u zvanju redovnog profesora. Jedno vreme bio profesor na Višoj školi unutrašnjih poslova na predmetu Ustavno pravo. Učesnik NOR-a od aprila 1944. godine. Rad u omladinskim organizacijama; u Saveznom serkretarijatu unutrašnjih poslova; Institutu društvenih nauka (Odeljenje za političko-pravne nauke); Glavni odbor Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije; Sekretar organizaciono-političkog veća Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Skupštine SR Srbije, 1969-1974; Predsednik Komisije za reviziju republičkih propisa SR Srbije, i član Predsedništva Ustavne komisije Skupštine Srbije; Predsednik Zakonodavno-pravne komisije Saveznog veća Skupštine SFRJ (1974—1982.); istovremeno u tom periodu bio Predsednik Zajedničkog radnog tela Skupštine SFRJ za praćenje ostvarivanje Ustava SFRJ (1974—1978); Predsednik Komisije za izradu Saveznog zakona o osnovama penzionog i invalidskog sistema i koordinator rada delegata iz Srbije u saveznom veću Skupštine SFRJ; funkcioner na radu u Skupštini SFRJ; Savezni Savetnik u SIV-u; Direktor Arhiva Jugoslavije (1987—1994), Šef jugoslovenske delegacije – Grupe za aktivu i pasivu imovine bivše SFRJ u Briselu 1992/1993. godine. Penzionisan u zvanju redovnog profesora Fakulteta političkih nauka 1995. godine. Član Ustavne komisije Skupštine Srbije u više saziva; Predsednik Podkomisije za politički sistem Ustavne komisije SR Srbije i član radnih tela Ustavne komisije Skupštine SFRJ; član Koordinacione ustavne komisije Jugoslavije; učesnik u radu saveznih saveta i član Koordinacionog tela Saveta za društveno uređenje SFRJ. Član raznih tela organa društveno-političkih organizacija; Predsednik Naučnog veća Instituta za političke studije u Beogradu; Predsednik Društvenog saveta advokatske komore Srbije; Predsednik Društvenog saveta jugoslovenske smotre „Mermer i zvuci“ u Aranđelovcu; predsednik Izdavačkog saveta dnevnog lista Ekspres politika; potpredsednik Saveta univerziteta „Svetozar Marković“ iz Kragujevca i predsednik Komisije za reformu ovog Univerziteta; član Saveta Filozofskog i pravnog fakulteta u Beogradu, itd. Član Uređivačkog odbora i urednik časopisa za pravne i društvene nauke „Arhiv“; Predsednik Komisije za polaganje pravosudnih ispita u SR Srbiji; glavni i odgovorni urednik časopisa „Samoupravno pravo“; član Redakcionog odbora časopisa „Ekonomika“, „Privredni pregled“ i dr. Predsednik Udruženja „Nauka i društvo Jugoslavije“; predsednik Udruženja za zaštitu životne sredine Jugoslavije; predsednik Saveza arhivskih radnika Jugoslavije; sekretar Lovačkog saveza Jugoslavije; Sekretar SUBNOR-a Jugoslavije; Predsednik Komiteta SUBNOR-a Srbije i Crne Gore; zamenik predsednika i predsednik SUBNOR-a Srbije i predsednik Komiteta za međunarodnu saradnju SUBNOR-a Srbije.

podvlačena The World Cities was first published in 1966 with a second edition in 1977 and a third in 1984. A simple basic structure was maintained across editions consisting of a first chapter defining and contextualizing world cities, followed by a series of chapters on selected world cities describing their economic and spatial structures and the planning policies devised to meet their special metropolitan problems, and concluding with a glimpse into metropolitan futures and possible planning responses. In the first two editions there are seven world city case studies: London, Paris, Randstad Holland, Rhine-Ruhr, Moscow, New York, and Tokyo; in the third edition the list is increased to eight by adding Hong Kong and Mexico City and omitting Rhine-Ruhr. The latter decision is not due to substantive concerns but is simply pragmatic ‘for reasons of space’ (Hall 1984, 3). Revisions across editions of the two general chapters differ in degree. Changes to the first chapter are largely updating information and context with, importantly, the definition of world cities remaining constant. In the final chapter, the changing context identified earlier is deemed to require rather more substantial changes to discussion of metropolitan futures. Although the case studies are fascinating in their own right as succinct statements of city successes generating problems and stimulating planning coping policies, in this short essay I focus on the two general chapters largely from the first edition but with reference to changes in the third edition as and when necessary. My main concern is to understand why a book of the 1960s remains an important marker on the route towards contemporary research on cities in globalization. All research and writing has to be of its time; you can only know previous and existing subjects and contexts, and the literatures that describe and attempt to explain those subjects and contexts. In this case Hall (1966) draws on information and ideas about large cities and changing employment structures (white collar jobs replacing blue collar, office replacing factory) that appear to favour the growth of those cities – chapter 1 is entitled ‘The metropolitan explosion’. At the heart of this work there is an interplay between the empirical and the normative: how to accommodate the additional population resulting from the demographic growth of cities, which affects their spatial structures resulting in a need for city and regional planning to create satisfactory outcomes. But the key point is that he is sensitive to temporal dynamics in his evaluations and interpretations. Thus London’s green belt, perhaps the city’s most influential contribution to postwar metropolitan planning, is understood as a prewar conception of a city not expected to grow and therefore limiting London arbitrarily to its late 1930s extent. Hence Hall favours green wedges (Randstad, Paris) to green belts (London, Moscow) as the more suitable planning response in a time of growth. The first edition of the book appears towards the end of the postwar boom and by the third edition the world economy is in the midst of a new downturn. The new context is one of demographically declining world cities with growth now represented by his new selections Hong Kong and Mexico City. Although Hall’s work embodies big picture dynamics this leads him to become curiously out of sync with the narrowing dynamics of his academic discipline geography. In his description of what defines a world city he provides a place-based synthesis of attributes and functions that is a tribute to geography’s tradition of regional synthesis. This is his amalgam of characteristics that blend together to constitute a world city (Hall 1966, pp. 7-8): Major political centres encompassing governments, international authorities, important professional organizations, trade unions, employers federations, and headquarters of major companies Trade centres encompassing imports and exports through great ports, the focus of road and rail routes, and sites of important international airports Leading banking and financial centres encompassing central banks, trading banks headquarters, big insurance offices and specialist financial services Professional service centres encompassing major hospitals, the law profession next to national courts, leading universities, specialist research centres for sciences and the arts, national libraries and museums, publishers of books, newspapers and journals, and centres of radio and TV networks Luxury consumption centres encompassing expensive goods and services, great departmental stores and specialist shops Entertainment centres encompassing opera houses, theatres, concert halls, restaurants, cinemas, and night clubs World cities are clearly very special places fusing the highest levels of urban work and living. But Hall’s synthetic thinking was a far cry from the traditional regional geography school that sought out the bounding of national rural landscapes to extol ‘man-land’ relations and thereby write the work of cities out of the script (Wrigley 1965, Taylor 2003). For traditional geographical synthesizers, Hall was focusing on the wrong type of region: metropolitan, inherently uninteresting, and best ignored. In any case by the time Hall was writing of world cities, regional geography was on the wane with ‘systematic’ geography coming to the fore to promote specialization in human geography. In the newly emerging urban geography, a theory of rural marketing called central place theory was converted into description of ‘national urban systems’ to accommodate large cities (Berry 1964, Berry and Horton 1970, Bourne 1975, Bourne and Simmons 1978). This work neatly arrayed cities into national urban hierarchies thus writing non-local trade (‘horizontal’ movements of commodities and services in their various forms) largely out of urban geography (Taylor et al 2010). Hence Hall was out of sync in urban geography not just through his synthetic view of cities, but also through his comparative approach treating major cities outside restrictive central place vertical spatial relations.

PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)

Autor - osoba Galbraith, John Kenneth, 1908-2006 Naslov Nova industrijska država / John Kenneth Gailbraith ; pogovor Adof Dragičević ; [prijevod Konstantin Miles, Radovan Stipetić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1978 Fizički opis 462 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adof, 1924-2010 Miles, Konstantin Stipetić, Radovan Uzelac, Maja Zbirka Svijet suvremene stvarnosti Napomene Prevod dela: The new industrial state Zrela korporacija, tehnostruktura i država: str. 431-449 Registar / Maja Uzelac: 451-462. Predmetne odrednice Država -- Industrijska proizvodnja -- 20. v. John Keneth Galbraith Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 – 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života . Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju. Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm. Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934–39. Od 1939–40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država. Od 1943–48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[15][16]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS). Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29. NAC je naglasio dobrovoljne i savetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943. i više od 300.000 tokom sledeće godine. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, „kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.“ Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata. Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao „car cene“, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena – što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za „komunističke tendencije“. On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu. Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, „učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.“ Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres. U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke. Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, „Roska“ sindrom „Pentagonanija“. Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika. Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947. do 1949, ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima. Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa „načinom na koji su se Izmagali dno“ u satiričnom romanu, Trijumf (1968). Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt department i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku. U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu. U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša. čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da „nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem“, Incidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom“, „Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%. Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka. Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973–74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau. U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila „veliki materijalni napredak“ kao „nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji“ SSSR „čini punu upotrebu svog ljudstva.“ Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama. Godine 1997, bio je oficir za Kanadu i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[44] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka. Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavnom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju – Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja. Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima „Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., „Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“. Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa. Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći. Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima. Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je „ovo moja najbolja knjiga“, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952–1967: Američki kapitalizam, Veliki pad, 1929, Bogato društvo, Nova industrijska država. Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu. Američka ekonomija U knjizi o američkom kapitalizmu, objavljenoj 1952. god. Galbrajt zaključuje da na američku ekonomiju utiče trijumvirat koji čine velike kompanije, naporan rad i aktivistički nastrojena vlada. jegov bestseler iz 1955. „Veliki pad, 1929“ opisuje pad berze na Vol Stritu. Ova knjiga takođe daje uvid u Galbrajtov humor i ljudske stavove kada im je bogatstvo ugroženo. U „Bogatom društvu“ (1958) Galbrajt naglašava da post-ratna Amerika treba da ulaže u obrazovanje i pravi puteve koristeći sredstva prikupljena od taksi, što se na kraju ispostavilo kao dobra procena. Galbrajt takođe kritikuje konstataciju da je kontinuirani rast u proizvodnji posledica ekonomskog i socijalnog napretka države. Zbog ovoga se Galbrajt smatra jednim od prvih post-materijalista. U ovoj knjizi, popularizovao je staru frazu „konvencionalna mudrost Prvobitni naziv knjige je bio „Zašto su siromašni siromašni“, ali ga je na nagovor svoje žene promenio. Nova industrijska država Godine 1966, Galbrajt je bio pozvan od strane BBC-ja kako bi učestvovao u radio emisiji i prezentovao Reith Lectures, koju je on nazvao Nova industrijska država. U 6 emisija Galbrajt diskutuje o proizvodnoj ekonomiji i velikom uticaju koji bi korporacije mogle da imaju na državu. U štampanom izdanju knjige Nova industrijska država (1967), Galbrajt je proširio svoju analizu i na ulogu moći u ekonomskom životu, smatrajući da u Americi postoji mali broj kompanija koje čine model savršene konkurencije. Koncept njegove knjige jeste izmenjeni niz, Uobičajena mudrost“ u ekonomskom shvatanju ovih reči predstavlja ekonomski život kao niz kompetitivnih tržišta koja kontrolišu potrošači. U ovoj originalnoj sekvenci, kontrola proizvodnog procesa teče od potrošača robe do organizacija koje proizvode te proizvode. U njegovom izmenjenom nizu, tržišta i kompanije reklamiranjem svojih proizvoda, na neki način, utiču i stiču kontrolu nad potrošačkim društvom. Izmenjeni niz je primenjiv samo u industrijskom sistemu, odnosno u proizvođačkoj srži ekonomije u kojoj svaka grana industrije ima nekoliko snažnih korporacija. Ne može se primeniti u tržišnom sistemu Galbrajtove dualne ekonomije. U tržišnom sistemu, sačinjenog iz velikog broja poslovnih organizacija, cenovno nadmetanje ostaje dominanta forma društvene kontrole. U industrijskom sistemu, koji je pak sačinjen od oko hiljadu ili više najvećih kompanija, teorija cenovnog nadmetanja narušava cenovni sistem ovih velikih korporacija. Prema Galbrajtovom viđenju, glavni cilj tržišnih veza u ovakvom industrijskom sistemu nije da ograniči moć velikih, već da im posluži u implementiranju njihove moći. Štaviše, moć ovih korporacija se prožima kroz komercijalnu kulturu i politiku, omogućavajući im određeni uticaj na socijalne stavove i vrednovanje procena. Da se ova moć ostvaruje u kratkovidnom interesu širenja robne proizvodnje i statusu nekolicine je i nedosledna demokratiji i prepreka za postizanje kvaliteta života koju bi nova industrijska država sa svojim bogatstvom mogla pružiti. U ovoj knjizi su takođe opisane potrebe društva u kasnim šezdesetim 20. veka. Konvencionalna teorija prevlasti nad monopolom ostaje takva da će vodeći pokušati da smanji dopremanje robe kako bi održao cenu iznad kompetetivnog nivoa. Klasična ekonomska analiza kontrolisanja monopola nije adekvatno uzela u obzir brige oko velikih kompanija u kasnim šezdesetim. Sve veća zabrinutost oko mešanja korporacija u politiku, šteta načinjena prirodi usled prekomerne posvećenosti ekonomskom rastu, prodiranje advertajzinga i drugih novčanih aspekata su samo neke od njih. Nova industrijska država dala je uverljivo objašnjenje strukture moći uključene u stvaranje ovih problema i našla je vrlo prijemčivu publiku među rastućim američkim kontrakulturama i političkim aktivistima. Treći srodni rad bio je, Ekonomija i javna svrha (1973), u kojem je on proširio ove teme raspravljajući, između ostalog, o podređenoj ulozi žena u nezahvalnom upravljanju sve većom potrošnjom i ulogom tehničke strukture, u velikoj firmi da utiču na percepciju zdravih ciljeva ekonomske politike. Finansijski baloni U Kratkoj istoriji finansijske euforije (1994) on prati spekulativne balone kroz nekoliko vekova i tvrdi da su oni inherentni sistemu slobodnog tržišta zbog „masovne psihologije“ i „interesovanja u greški koja prati spekulativnu euforiju“. Takođe, finansijska memorija je „notorično kratka“: ono što se trenutno čini da je „novi finansijski instrument“ neizbežno je ništa slično. Galbrajt upozorava: „Svet finansija pozdravlja izum točkova iznova i iznova, često u nešto nestabilnijoj verziji.“ Ključna za njegovu analizu je tvrdnja da je zajednički faktor bum-i-poprsja stvaranje duga za finansiranje spekulacija, koje „postaje opasno izvan razmera u odnosu na osnovno sredstvo plaćanja“. Finansijska kriza iz 2008. godine, koja je iznenadila mnoge ekonomiste, izgleda da je potvrdila mnoge Galbrajtove teze. Nasleđe Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija. On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene, omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine. On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga. On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. U Bogatom društvu, Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena „siromaštva“, međutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba „bogatstva“, i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija. Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren. On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova deca pohađala loše održavane škole. On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično „preopterećena“ zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca. Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomerna potrošnja možda su predvideli pad stope štednje u SAD i drugim zemljama u razvoju. Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju,[60] tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad. Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao „ulaganje u muškarce“ – veliki, javno finansirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana. U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Džona Keneta Galbrajta, pod pokroviteljstvom l`Université du Littoral Côte d`Opale, Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith`s Centenary of the Review of Political Economy posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji. Kritika Galbrajtovog rada Galbrajtov rad u celini, a posebno „Bogato društvo“, izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman u „Friedman on Galbraith, and on curing the British disease“ gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka. On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa „višim umovima“.: Mnogi reformatori – Galbrajt nije jedini u tome – imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza. On ističe da je „možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina.“ Ričard Parker, u svojoj biografiji, Džon Kenet Galbrajt: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca. Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast. Galbrajt je znao da je „kompenzaciona snaga“, koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta. U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing. Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost. Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu. U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih „političkih preduzetnika“ - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme. Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali „medijskom ličnošću“. Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra „realnom ekonomskom teorijom“, i da je Ekonomija u perspektivi „izuzetno loše informisana“. Odlikovanja Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona.[64] Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država. Lomonosova zlatna medalja 1993. Orden Kanade 1997. Nagrada Padma Vibhushan 2001. Godine 2010. je prvi ekonomista koji je svoje radove uključio u izdavaču Biblioteke Amerike. MG71

Blagoje Grahovac - Geopolitički rebus Vijesti Podgovrica 2013. 148 strana. Odlično očuvana knjiga, posveta na prvom predlistu. Geopolitički rebus Sva DPS politička elita Crne Gore i većina današnje političke elite Srbije, 90-ih godina prošlog vijeka, bili su u istom stroju Kada je 1868. godine ubijen srpski knez Mihailo Obrenović, njemački ujedinitelj, kancelar i veliki državnik, Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu: „Nečija idiotska glupost na Balkanu kad-tad će izazvati rat u Evropi”. Tako je i bilo. I to više puta. Politička glupost naroda ostala bi samo naša glupost i naša šteta da nema onu geoplitičku dimenziju. Narod je vjekovima raspolućen i društveno i politički i duhovno, pa čak i civilizacijski. Kako sve to jednostavno objasniti? Od kada su se Srbija i Crna Gora („dva oka u glavi“) razdvojile, rješavanje tog geopolitičkog rebusa je daleko jednostavnije. Neko kaže „dva oka u glavi“, a ja češće koristim sintagmu „dva đavola“ i pri tome ne mislim na Srbe i Crnogorce, koji se zaista prijateljski slažu, nego mislim na većinu njihovih političkih elita. Model rješavanja rebusa nije tako komplikovan. Sva DPS politička elita Crne Gore i većina današnje političke elite Srbije, 90-ih godina prošlog vijeka, bili su u istom stroju. Onom radikalskom. Bolje reći pašićevskom, koji je, uz pomoć Rusa, Timočkom bunom, krajem XIX vijeka, krenuo na uništenje proevropske dinastije Obrenović. Kada su DPS-ovci zaključili da im, zbog međunarodne pozicije, nije unosno biti uz radikale, uzeli su otklon. Ali, samo formalno. I SPS je to radila, ali samo povremeno. I tada i sada svima njima je isti politički otac. KGB. I duhovni otac im je isti – ruska crkva. Samo su im varijacije u lokalu nešto drugačije. I službe su im iste. I mafije su im iste. Isti su im čak i lobisti – oni sa Zapada. Kada je ekstremizam SRS otišao predaleko, po nalogu „političkog tate“, prvaci DPS su briljantno odradili zadatak. Otcijepili su jedno veće krilo od SRS, koje je drugačijim (umivenijim) imenom nazvano. Istine radi, ima jedan broj njih koji su zaista uzeli svakojaki otklon od radikala. Slagalica rebusa ide po utvrđenom gantogramu. Ne smanjuje se bučna priča o evropskim i evroatlantskim integracijama. Ispod te priče isti protagonisti uvode KGB-ovske snage, koje okupiraju privredne resurse i Srbije i Crne Gore. „Politički (bolje reći, geopolitički) otac“ može biti veoma zadovoljan kako Tomislav Nikolić i Milo Đukanović odrađuju njihove zadatke. Ali, na tom njihovom putu potkrale su se neke „sitnice“. Da li političkim preumljenjem, nesvjesno ili potpuno svjesno, Aleksandar Vučić je, u odnosu na prethodno opisanu slagalicu, otišao daleko, ali u pravom smjeru. Zbog njegove borbe u čišćenju Srbije od korupcije i organizovanog kriminala i zbog borbe za njenu evropsku integraciju, založio je svoj život. Odustajanje od te borbe, jednako kao i istarajavanje na istoj, može ga koštati glave. „Crna ruka“ je odvajkada sprečavala Srbiju da se integriše u prostor gdje geografski i civilizacijski pripada – a to je Evropa. I Tomislav Nikolić je dosljedan na putu svoje političke opcije. Sadašnje srastanje državnog trona, oltara i baksuzne krune je put u građenju kleronacionalno- teokratske države. Da „geopolitički tata“ ne bi posumnjao u lojalnost mogu pripomoći i znamenja. Dodijeljena najviša odlikovanja Srbije svim predsjednicima država, nastalih od SSSR-a (osim tri baltičke, koje su u EU i u NATO), važan je parametar u rješavanju geopolitičkog rebusa. A ko su zapravo odlikovane ličnosti na čelu tih dražava? Čak i po labavim kriterijumima demokratije, njihovo vladanje se cijeni autokratskim, a neko od njih i diktatorskim. Posljednje istraživanje u tim zemljama pokazuje da 44-55% građana smatra da je Staljin najistaknutija istorijska ličnost. Šta to pokazuje? Da njihovi sadašnji vladari liče upravo na Staljina. I posmrtno odlikovanje predsjednika Venecuele (inače ultra radikalnog ljevičara) ukazuje na geopolitičku dimenziju ovog postupka. A kako će se završiti prividno politička idila u odnosima Nikolića i Vučića? Vrlo skorim i veoma grubim političkim razlazom. Istorijsko svađanje Srba i Srbije, s jedne, i Albanaca i Albanije, sa druge strane, nije ništa drugo nego je geopolitička zamka. Njom se Balkan (a time i Evropa) vjekovima drži u stanju ili hladnog rata ili vrućeg mira. Formula permanentne zategnutosti štima. I to je jedan od razloga zbog čega Vučić i Dačić (koji su odlučni rješavati vjekovni problem) moraju biti oprezni. „Crna ruka“ je u stalnom dežurstvu. Sprega vlasti, državnih službi i kriminogenih struktura, dugogodišnji je znak prepoznavanja Crne Gore, na širokom prostoru. Godinama upozoravam da DPS rizikuje da bude označena kao kriminalna (čak i zločinačka) organizacija. Upozoravam i na onu njenu neofašističku dimenziju. Materijale afere „Snimak“, koje javnosti, vjerovatno, dostavlja neko iz zdravog tkiva te partije, ukazuju na tipičan politički banditizam u njenim redovima. Šta veže Nikolićevo moralno-političko „čistunstvo“ i svekoliko posrnuće vrha DPS Crne Gore? „Geopolitički tata“ im je isti. I izvorna ideologija im je ista. Ona srpska, radikalska. Institucije međunarodne zajednice i crnogorska javnost konačno imaju sinergiju u rješavanju gorućeg crnogorskog problema koji je vezan za korupciju i organizovani kriminal. Bosovi te svekolike nedaće znaju da su, u tim procesima, upravo svjedoci najskuplja roba. Zbog toga treba očekivati brojne likvidacije istih, čime će oni postati najjeftinija roba. “Gazda“ ne voli svjedoke, a članovi mreže znaju ko je on. Ima samo jedna formula da, oni koji su u tu mrežu svjesno ili nesvjesno upleteni, sačuvaju živu glavu sebe i svoje porodice. Da se što prije, kao svjedoci-saradnici, predaju državnim organima neke druge države i da otkriju sve radnje i sva lica tih mreža. Prijavljivanje aktuelnim državnim organima Crne Gore, ili državama koje kontroliše „geopolitički tata“, samo bi produžilo agoniju njih i njihovih porodica. Za njih je odbrojavanje štopericom otpočelo. Dijelu vašingtonske i briselske lobistički korumpirane birokratije ističe vrijeme da se konačno svrsta na pravu staranu u balkanskoj drami. Dok balkanski narodi pate, oni predugo tolerišu prljave geopolitičke igre. Ili možda čekaju neizbježnu rusku revoluciju. Demokratska hrabrost i u Srbiji i u Crnoj Gori je toliko narasla da obezbjeđuje izlazak iz geopolitičke zamke obje ove države i oba naroda. Ne pridruže li se ovom procesu Albanija i Albanci, mogli bi ostati posljednja geopolitička žrtva na Balkanu. Evidentno je da i Srbi i Albanci konačno počinju priželjkivati međusobno prijateljstvo. Koje, do sada, nikada nijesu probali.