Ovaj gramofon su svojedobno mnogi voleli da imaju zato je jednostavno postojao veliki broj ljudi koji su postovali Poneer kao firmu i verovali da sve sto oni naprave necemu i vredi. Konkretno ovaj model spade u jace modele iz te njihove komercijalne serije sto se vidi u izgledu – a sto i u zvuku. Vrlo je intresantno reci da je na njemu fabricki montirana glava sa oznakom PC-5MC. Neverovatno ali istinito mislim (kolko me secanje sluzi) da je to bio jedini gramofon na svetu cijom kupovinom vi dobijate fabricki namontiranu MC glavu na njemu! ! Jos je interesantnije da ta glava i sada ima neku svoju veliku cenu – pa tako glava (samo telo) bez igle se prodaje preko bez problema za 50eur a nova rezervna igla kosta od 150-200$! Ta zvucnica je spadala u red High-Output MC glave (jer je imala 2mV izlaz) a apsolutno najinteresantnije je sto je uvrstena u mali broj MC glava ikada proizvedenih na svetu gde je mogla da se menja igla (kao i kod MM) - znaci da ne morate da je nosite u specijalizovani servis (kojih u Evropi ima da se nabroje na prste jedne ruke). On je Automatic – return (znaci poluautomatski) sto zanci da sam vraca rucicu kada sdodje ploca do kraja ili u toku pesme pritiskom na dugme CUT isto radite tu funkciju. Stro se tiche kozmeticke ocuvanosti ona je besprekorna sto se vidi i na slikama. Tehnicki takodje sve je besprekorno. . . Rucica igleda izuzetno pa mozda odaje vizuelno i vecu klasu nego sto u istinu jeste. Ova cena je za ovo sto se vidi na slici nemam poklopac za gramofon! !!

Opis proizvoda • PRIKLJUČCI: ASUS DC300 USB-C Dok adapter nudi širok spektar priključaka, uključujući HDMI i DVI-I Dual Link, što ti omogućava da povežeš različite uređaje i ekrane za maksimalnu produktivnost • USB PORTOVI: Sa jednim USB 3.2 (Tip C) Gen1 i četiri USB 3.0 (Tip A) porta, ovaj adapter ti pruža brzu i efikasnu konekciju za sve tvoje periferne uređaje • INTERNET KONEKCIJA: Ugrađeni RJ-45 port podržava Gigabit ethernet LAN, omogućavajući ti brzu i stabilnu mrežnu konekciju za neometan rad i strimovanje • AUDIO MOGUĆNOSTI: Adapter dolazi sa 3.5mm audio priključcima za slušalice i mikrofon, što ti omogućava da uživaš u kristalno čistom zvuku tokom konferencijskih poziva ili dok slušaš muziku • KOMPAKTAN DIZAJN: Sa dimenzijama od 335 x 65.65 x 24.09mm i težinom od samo 290g, ovaj adapter je dovoljno kompaktan da ga lako nosiš sa sobom, a dužina kabla od 0.6m ti pruža fleksibilnost bez nereda od kablova ASUS DC300 USB-C Dok adapter je savršen alat za proširenje mogućnosti tvojeg laptopa ili računara. Sa ovim adapterom, možeš lako povezati više uređaja, uključujući monitore, tastature, miševe i druge periferne uređaje, bez potrebe za višestrukim adapterima ili dodatnim kablovima. Njegova brza USB konekcija i podrška za Gigabit ethernet osiguravaju da tvoj radni prostor ostane organizovan i efikasan. Zahvaljujući visokokvalitetnim audio priključcima, tvoji online sastanci i multimedijalni sadržaji će biti jasniji nego ikada. Bez obzira da li radiš od kuće ili si u pokretu, ovaj adapter će ti pomoći da ostaneš povezan i produktivan. Kompaktan i lagan dizajn čini ASUS DC300 USB-C Dok adapter idealnim za putovanja, omogućavajući ti da lako spakuješ sve što ti je potrebno za rad na jednom mestu. Ne dozvoli da te ograničeni priključci na tvojem uređaju uspore - oslobodi puni potencijal sa ovim svestranim adapterom.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Rezolucija: 1080 x 2408 px Rezolucija videa: FHD (1920 x 1080)@60fps Težina: 201 g Wi-Fi (Wireless): 802.11 a/b/g/n/ac 2.4+5GHz Baterija: 5000 mAh Bluetooth: 5,3 Boja: Zelena Broj boja: 16 M Dimenzije: 167,7 mm x 78,0 mm x 9,1 mm Ekran: 6,6″ Opis ekrana: PLS LCD Formati reprodukcije: Video: MP4,M4V,3GP,3G2,AVI,FLV,MKV,WEBM; Audio: MP3,M4A,3GA,AAC,OGG,OGA,WAV,AMR,AWB,FLAC,MID,MIDI,XMF,MXMF,IMY,RTTTL,RTX,OTA Funkcija: GPS,Glonass,Beidou,Galileo,QZSS Interna memorija: 64 GB Izlaz za slušalice: 3.5 mm Glavna kamera: 50.0 MP + 5.0 MP + 2.0 MP Selfie kamera: 13 MP Model: Samsung A14 Mreže: 2G GSM,3G WCDMA,4G LTE FDD,4G LTE TDD Operativni sistem: Android Opis kamere: Glavna: F1.8 , F2.2 , F2.4, Auto Focus, Digitalni zoom; Slefi kamera: F2.0, Flash, FHD (1920 x 1080)@30fps Ostalo: Senzori: Senzor otiska prsta, Sezor brzine, Geomagnetski senzor, Senzor svetlosti, Senzor blizine; Kompaktibilnost: Galaxy Buds2 Pro,Galaxy Buds Pro,Galaxy Buds Live,Galaxy Buds+,Galaxy Buds2,Galaxy Buds,Galaxy Fit2,Galaxy Fit e,Galaxy Fit,Galaxy Watch5,Galaxy Povezivanje: USB, NFC, Smart Switch Procesor: Brzina: 2 GHz; Broj jezgara: Octa-Core RAM memorija: 4 GB Deklaracija Tip i model SAMSUNG Mobilni telefon A14 4GB/64GB Zeleni Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik TYPHON TRADE ELECTRONICS D.O.O. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

r = 13,5 cm h = 6,5 cm malo izgrebana,ulubljena kraljevina, kraljevski dvorski liferant samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada. Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu. Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom. - Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike - priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. - Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata. Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata. - Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak - navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine. Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike. - Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze - kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat. Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Kad je Bata zavodio red POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone. O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama. - Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće - priča Musab, Suhaibov mlađi brat. Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici... „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“. Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. izvor : Milenko KOVAČEVIĆ, Novosti

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Crni Labud (The Black Swan) Dizajn plakata: Alfred Lehner KRATKA UMETNIČKA BIOGRAFIJA ALFREDA LEHNERA 1913. Rođen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaž na platnu ). Srednju stručnu školu završio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac ). Svirao je violinu. 1931. Dolazi u Beograd i od tada bez prekida bavi se slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavačke kuće, štamparije... 1931-1950. Odlazi na specijalan tečaj kod slikara Mladena Josića i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelićem. Pohađa Akademiju primenjenih umetnosti studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perića, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zaštitnim znacima, koricama za knjige, marke...Povodom izložbe plakata u Muzeju primenjenih umetnosti (1974.), kustos i upravnik muzeja J. Jeftić naglasio je u katalogu da se ističe svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici šezdesetih godina. Postaje član Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio Ulupus, postaje i član Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“ (kasnije Grafolik), a zatim u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao službenik u „Obliku“ dobija više uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne poštanske marke (jubilarne poštanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih rešenja za rudarske značke (Bor), Bilten JNA, jubilarna značka CK, plakat za štafetu, kongres farmaceuta. Brojna idejna rešenja za filmske plakate (preko sto) i to: Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za časopis Ministarstva Železnice. 1956-1958. Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga za „Zavod za izdavanje uxbenika“ kao i drugih izdavačkih kuća. Za preduzeće Eksport Import „Seme“ niz idejnih rešenja za ambalažu. Za preduzeće „Takovo“- Gornji Milanovac, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANjE I KULTURU priznaje mu svojstvo slobodnog umetnika od 1931. GRUPNE IZLOŽBE Izlagao na svim izložbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao član udruženja ULUPUS-a učestvovao na mnogim zajedničkim manifestacijama. 1968. Učestvuje na svim izložbama u okviru opštine Palilula: Narodni Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret Palilule (sedamdesete). Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72. , Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72. Nr. Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret 72. Pula, likovna grupa 72. „Tašmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masleša 72. Sportski centar Beograd 73. 1973. Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, učestvuju najpoznatiji naši slikari: Milovan Krstić, Božidar Kovačević, Saša Nikolić, Dragan Rogić, Sip, Ratomir Pešić, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokić, Mića Popović, Peđa Milosavljević, akademik Ivan Tabaković, Stojan Čelić, Marko Čelebonović, Zoran Petrović, Milan Konjović, Desa Kerečki, Omčikus Branko, Mirjana Lehner Dragić i dr. 1974. Niz godina izlagao u galeriji „Kosančićev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3.10-15.10. 1974. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobođenja (otkupna nagrada ). Exposition 66e. Salon d`Hiver u Parizu (osnovan 1897. Od Udruženja francuskih profesionalnih slikara, vajara i grafičara). Bio jedini izlagač iz Jugoslavije.1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izložbe 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je ulja (mrtve prirode, pejsaže, portrete) Veliki broj radova iz oblasti primenjene umetnosti nalaze se u zbirkama: Muzeja primenjene umetnosti, Narodne biblioteke, Muzeja PTT-a, Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Avala film,... Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope: Francuske, Nemačka, Austrija... Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemačka obogatili su još više njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoškim radom. 1986. Posle duge i teške bolesti umro u Beogradu. Americki film iz 1942 godine. Režija: Henry King Uloge: Tyrone Power, Maureen O`Hara, Laird Cregar, Thomas Mitchell... Kao na fotografijama.. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

vrlo retko intervju lenona sa samim sobom. pita i odgovara. str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. In Novermber (?) 1974, John Lennon interviewed himself for Andy Warhol’s Interview Magazine. The interview, as the title in the pictures say, is conducted by/on John Lennon, and/or Dr Winston O’boogie. For those who don’t know, Dr Winston O’boogie is a pseudonym John used to use. Here, John talks about Walls And Bridges, seeing UFO’s in New York, producing other artists’ albums, Klein and how “he was unfaithful”,the other beatles, and sex with men… Andy Warhol`s Interview Magazine November 1974. CONTENTS VOL. IV No. 10 Bette Midler 4 John Lennon 10 Elsa Peretti 14 Bryan Pitts 16 Butterfly McQueen 18 Louis Malle 20 Aurore Clement 22 Tab Hunter 24 Bruce Lee 30 Yvette Mimieux 32 John Springer 34 Dina Merrill 37 Meet Your Maker 38 Carol Charming 41 Making Faces 43 Good News 45 Out .46 Smalltalk 49 I Cover The Waterfront 54 EDITORS: Andy Warhol Paul Morrissey Fred Hughes PUBLISHER: Peter M. Brant COVER PHOTO: Berry Berenson

str. 47, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. fellini, man ray, josephina baker, mick jager, david bowie ... Rare Vintage Andy Warhol`s INTERVIEW Magazine, June 1973, featuringFellini by Andy Warhol & Pat HackettUschiTommy NutterCharles LudlumJosephine BakerRobert Aldrich`Fabulous Fruits`Lots of photos by ScavulloMAN RAY: Many full page photos!Antonio, fashion illustrator with several full page illustrations Hollywood Headstones Fran Lebowitz (`THE BEST OF THE WORST` column) Bad movies Patti Labelle Jonathan Richmond with funny photo booth photo series!Johnny Nash Mati, the painter DAVID BOWIE AND MICK JAGGER AND LOU REED kissing each other in party picsFull page Warhol color ad for Pioneer Stereo.

ÁLVARO JOSÉ, Portugal - Zidni tanjir, Palissy-stil majolika Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 5.5 cm Težina: 2550 g Žig na dnu: ÁLVARO JOSÉ CALDAS DE RAINHA PORTUGAL U prodaji, identični predmeti datiraju se različito, uglavnom u period od 1890. pa do 1950. godine. Kako je Álvaro José preuzeo porodičnu radionicu tek 1946. godine, ipak je najverovatnije da je predmet proizveden oko 1950. godine ili nešto kasnije. PALISSY STIL (ILI PALISSY POSUĐE) je izraz nastao u 19. veku za keramiku koja je proizvedena u stilu Bernarda Palissyja (Bernar Palisi, 1510 – 1590), renesansnog francuskog keramičara, naučnika, inženjera i zanatlije, poznatog u istoriji nauke po otkriću principa geologije, hidrologije i formiranja fosila, kao i po razradi teorije hidrotermalnih otvora, vulkana i zemljotresa. 1539. ili 1540. godine Palissyju je pokazana belo emajlirana šolja koja ga je zapanjila i on je započeo projekat da utvrdi prirodu njene proizvodnje. Komad fine bele keramike možda potiče čak Kine, a Palissy je verovatni imao ambiciju da proizvede porcelan. Ni posle 16 godina upornog eksperimentisanja, često zbog tog na ivici siromaštva, Palissy nije uspeo, ali je pri tome razradio tehnologiju proizvodnje takozvanog „rustičnog posuđa“: velikih ovalnih tanjira sa visokim reljefom malih životinja: riba, rakova, gmizavaca, paprati i cveća, oblikovanih verovatno prema uzorcima koje je Palissy pronalazio u slanim močvarama oko mesta Santonž. Njegovo umeće se pročulo, i, uprkos njegovom prelasku u protestantizam 1546. godine Katarina Mediči ga je zamolila da ukrasi bašte Tiljeri, u blizini kraljevske palate Luvr. 1562. godine Katarina Mediči mu je dodelila titulu na dvoru: „kraljev pronalazač rustičnih figurica.“ 1563. godine, pod kraljevom zaštitom, dozvoljeno mu je da u vrtu izgradi radionicu i peći za proizvodnju keramike. Kao lični miljenik Katarine Mediči i njenih sinova, tu je proveo oko 25 godina. Palissy je bio otvoren u svojim protestantskim uverenjima, koje je javno isticao. Jedan takav njegov fanatičan istup 1588. godine doveo je do skandala, posle kojeg ni zaštita kralja nije bila od pomoći, i na kraju je zatočen u Bastilji. Anri III mu je ponudio slobodu ako se povuče, ali je Palissy to odbio, osuđen je na smrt i umro je u tamnici 1590. godine. Imitacije i prilagođavanja njegovog stila nastavili su da se prave u Francuskoj do otprilike 1800. godine. Dva i po veka nakon Palissyjeve smrti, 1843. Godine, Charles-Jean Avisseau (Šarl-Žan Aviso) iz Tura ponovo je otkrio tajnu Palissyjeve tehnike i počeo da proizvodi takvu keramiku, kao i njegovi rođaci iz Tura i Pariza. Keramičku senzaciju viktorijanske ere izazvao je engleski proizvođač „Mintons Ltd“, kada je na Velikoj izložbi u Londonu 1851. godine izložio keramiku u Palissyjevom stilu pod imenom „Palissy posuđe“, koje je ubrzo postalo poznato kao posuđe od majolike, a Palissy je proglašen njenim izumiteljem. Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka po proizvodnji Palissy posuđa postale su poznate male zanatske radionice u poznatom portugalskom banjskom mestu Caldas de Rainha (Kaldas di Rahinja, Kraljičin izvor). Proizvodnja keramike na ovom području počela je još u 15. veku, sa otvaranjem Termalne bolnice i otkrićem bogatih nalazišta gline u okolini. To je privuklo mnoge zanalije, a među njima i keramičare čija je proizvodnja uglavnom bila namenjena za potrebe bolnice. Preokret od proizvodnje prvenstveno utilitarne keramike ka umetničkoj keramici započela je Maria dos Cacos (Maria dos Kakos, 1797-1853), unuka i ćerka keramičara. Jedna od retkih žena u ovom tada prvenstveno muškom poslu, vodila je porodičnu radionicu sa oko 16 radnika kao i distribuciju svoje keramike na tržištima širom zemlje. 1853. godine vlasnik radionice postao je Manuel Cipriano Gomes Mafra (Manuel Cipriano Gomes Maafra, 1829 - 1905), koji je u njoj prvobitno radio kao sluga. Lično poznanstvo sa portugalskim kraljem, koji mu je na raspolaganje stavio svoju ličnu kolekciju i upoznao ga sa dizajnerskim trendom u proizvodnji keramike, verovatno je doprinelo njegovom oduševljenju za renesansnu keramiku Palissyja i uvođenje Palissy posuđa u proizvodnju u tada najvećoj radionici u Caldas de Rainha. Ideju su sledile i druge, manje radionice, kao što je radionica porodice José (Žoze). 1946. godine, od svog dede nasledio ju je Álvaro José (Alvaro Žoze,umro 2006.). Ostajući veran tradicionalnom stilu, razvio je dalje posao koristeći porast interesovanja za keramiku u 80-im godinama 20. veka. (124/18-47/pod-kp/1480)

- FHD+ Ekran od 6.7" - Kamera od 50MP - Octa core procesor - Baterija od 5000mAh (tipično) Uroni u imerzivnost Jasno kao dan, uživaćeš u zvezdi ove galaksije. Zahvaljujući FHD+ ekranu od 6,7 inča, sav omiljeni sadržaj i igre dobijaju besprekoran, živopisan kvalitet i postaju imerzivni. * Slike su simulirane u ilustrativne svrhe. ** Izmereno dijagonalno, veličina ekrana je 6,7 inča punog pravougaonika i 6,6 inča računajući zaobljene ivice. Stvarna vidna površina manja je zbog zaobljenih ivica i prostora za kameru. Za divljenje već na prvi pogled Stvoren i doteran s najvećom pažnjom. Raspoloživ u srebrnoj, svetlozelenoj i crnoj boji, već sam izgled Galaxy A05s telefona predstavlja stil. * Dostupnost boja može varirati u zavisnosti od države, regiona ili operatera. Uhvati sve u jednom kadru koristeći više kamera Tvoji trenuci za divljenje i deljenje Svi su tu. Podseti se samo prirode uhvaćene glavnom kamerom od 50 MP, savršenstva sitnih detalja sa makro kamere od 2 MP, portreta slikanih dubinskom kamerom od 2 MP koja dočarava više dimenzija i svojih omiljenih selfija slikanih prednjom kamerom od 13 MP. * Slike su simulirane u ilustrativne svrhe. Opremljen za superiorne performanse Nastavi da radiš ono što voliš. Uz moćan Snapdragon® 680 procesor, 4/6 GB memorije i 64/128 GB interne memorije, Galaxy A05s ima kapacitet za besprekorne performanse u gejmingu, isto kao i za gledanje ili deljenje na društvenim mrežama. * Memorijske/skladišne opcije i njihova raspoloživost mogu varirati u zavisnosti od države, regiona ili operatera. Raspoloživ memorijski/skladišni kapacitet zavisi od instaliranog softvera. ** Proizvodi pod brendom Snapdragon su proizvodi kompanije Qualcomm Technologies, Inc. i/ili njenih povezanih društava. *** Snapdragon je zaštitni znak ili registrovana zaštitna oznaka kompanije Qualcomm Incorporated. **** Slika simulirana u ilustrativne svrhe. Snaga koja te pokreće Kapacitet baterije od 5000 mAh (tipično)** daje ti više vremena da radiš stvari koje voliš – strimuješ, deliš, igraš se i sve ostalo. A uz superbrzo punjenje od 25 W, Galaxy A05s je za kratko vreme ponovo pun. * Superbrzo punjenje od 25 W se prodaje zasebno.** Tipična vrednost testirana u eksternim laboratorijskim uslovima. Tipična vrednost je procenjena srednja vrednost kada se uzme u obzir odstupanje u kapacitetu baterije među uzorcima baterija ispitanih prema standardu IEC 61960. Naznačeni kapacitet iznosi 4900 mAh. Bočni senzor otiska prsta Za veću bezbednost, otisak prsta se drugi put proverava na bočnom tasteru. Uključi i uštedi Za svaki slučaj, tu je. Utičnica od 3,5 mm je jednostavno rešenje koje je uvek tu da ugosti odgovarajuće slušalice. * Slika je simulirana u ilustrativne svrhe. Samsung Galaxy doživljaj Smart Switch Uz tako jednostavno prebacivanje, prelazak sa starog na novi Samsung Galaxy uređaj je neprimetan. One UI Za unikatni izgled Samsung Galaxy uređaja i jedinstven način rada, tu je One UI. * Slika je simulirana u ilustrativne svrhe. Stvarni izgled korisničkog interfejsa se može razlikovati. ** Raspoložive funkcije mogu se razlikovati u zavisnosti od uređaja, države, regiona, operatera ili verzije One UI. *** Samsung Galaxy uređaji prikazani na slici se prodaju odvojeno. Specifikacije Procesor2.4GHz, 1.9GHz Težina (g)195 Procesor Brzina CPU2.4GHz, 1.9GHz Tip CPUOsmojezgreni Ekran Veličina (glavni ekran)170.8mm (6.7" pun pravougaonik) / 166.4mm (6.6" zaobljeni uglovi) Rezolucija glavnog ekrana1080 x 2400 (FHD+) Tip glavnog ekranaPLS LCD Broj boja glavnog ekrana16M Kamera Rezolucija glavne kamere (višetruka)50.0 MP + 2.0 MP + 2.0 MP Glavna kamera - F broj (višetruka vrednost)F1.8 , F2.4 , F2.4 Auto fokus na glavnoj kameriDa Glavna kamera - optička stabilizacija slikeNe Glavna kamera - zumDigitalno zumiranje do 10x Rezolucija prednje kamere13,0 MP Prednja kamera - F brojF2,0 Prednja kamera - autofokusNe Prednja kamera - optička stabilizacija slikeNe Blic na glavnoj kameriDa Blic na prednjoj kameriNe Rezolucija video zapisaFHD (1920 x 1080) @60fps Usporeni snimak120fps @HD Memorija/Radna memorija Radna memorija_(GB)4 Memorija (GB)64 Dostupna memorija (GB)44.8 Podrška za spoljnu memorijuMicroSD (do 1TB) Tip mreže Broj SIM karticaDual SIM Veličina SIM karticeNano-SIM (4FF) Tip mesta za SIM karticuSIM 1 + SIM 2 + Mikro SD Infra2G GSM, 3G WCDMA, 4G LTE FDD, 4G LTE TDD 2G GSMGSM850, GSM900, DCS1800 3G UMTSB1(2100), B5(850), B8(900) 4G FDD LTEB1(2100), B3(1800), B5(850), B7(2600), B8(900), B20(800), B28(700) 4G TDD LTEB38(2600), B40(2300), B41(2500) Povezivanje USB interfaceUSB Tip - C USB VerzijaUSB 2.0 Sistem pozicioniranjaGPS, Glonass, Beidou, Galileo, QZSS Slušalice3,5mm Stereo MHLNe Wi-Fi802.11 a/b/g/n/ac 2.4G+5GHz, VHT80 Wi-Fi DirectDa Bluetooth verzijaBluetooth v5.1 NFCDa Sinhronizacija sa PC-jemSmart Switch (PC verzija) OS Android Opšte informacije Tip telefonaNa dodir Senzori Brzinomer, Senzor otiska prstiju, Senzor osvetljenja, Senzor blizine Fizičke specifikacije Dimenzije (VxŠxD, mm)168.0 x 77.8 x 8.8 Težina (g)195 Baterija Kapacitet baterije (mAh, tipično)5000 Zamenjiva baterijaNe Audio i video Stereo podrškaNe Formati emitovanja video sadržajaMP4, M4V, 3GP, 3G2, AVI, FLV, MKV, WEBM Rezolucija video sadržajaFHD (1920 x 1080) @60fps Formati emitovanja audio sadržajaMP3, M4A, 3GA, AAC, OGG, OGA, WAV, AMR, AWB, FLAC, MID, MIDI, XMF, MXMF, IMY, RTTTL, RTX, OTA Sadržaji i usluge Podrška za GearGalaxy Buds2 Pro, Galaxy Buds Pro, Galaxy Buds Live, Galaxy Buds+, Galaxy Buds2, Galaxy Buds, Galaxy Fit2, Galaxy Fit e, Galaxy Fit, Galaxy Watch6, Galaxy Watch5, Galaxy Watch4, Galaxy Watch3, Galaxy Watch, Galaxy Watch Active2, Galaxy Watch Active Podrška za Samsung DeXNe Mobile TVNe SAR-informacije

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.

40 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Masoni u Srbiji: Ko su slobodni zidari i šta rade Moć pod velom tajne, najveći umovi i kontroverzni vlastodršci iz senke - samo su neki od opisa masonerije. Gospoda obučena u posebnu odeću - sa keceljama, belim rukavicama i lentama, uz simbole šestara i trouglova, neizbežno svevideće oko, okupili su se u Beogradu 22. juna ove godine. Skup je organizovan povodom proslave 100 godina od formiranja Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 9. juna 1919, godine, samo šest meseci posle stvaranja istoimene države. Zašto toliko ljudi veruje u teorije zavere Jutjub širi verovanje da je Zemlja ravna ploča Ovo je najavljeno kao najveće slobodnozidarsko okupljanje u istoriji na ovim prostorima, naveli su iz Regularne Velike lože Srbije (RVLS). U Beograd dolaze gosti iz više od 40 zemalja i sa pet kontinenata, među kojima su najviši zvaničnici predstavnici Velikih loža iz celog sveta, na čelu sa princom Edvardom - vojvodom od Kenta, ujedno Velikim majstorom Ujedinjene velike lože Engleske, najavili su iz RVLS. Ujedinjena Velika loža Engleske smatra se „majkom svih loža`, a Regularna Velika loža Srbije legitimnim naslednikom Velike lože SHS, koja je kasnije, kada i država menjala ime u Velika loža Jugoslavija. Ko su masoni u Srbiji? Dok u svetu postoji oko šest miliona masona, u Srbiji njihovo bratstvo broji oko 1.500 „posvećenih ljudi na dobrom glasu`, navode na zvaničnom sajtu. U Srbiji žene ne mogu biti deo masonskih loža. Slobodno zidarstvo se pojavljuje među Srbima u poslednjim decenijama 18. veka i među najpoznatijim masonima iz tog perioda bili su Dositej Obradović i knez Aleksa Nenadović, navodi se na sajtu RVLS. Veruje se da je prva masonska loža u Beogradu osnovana u tom periodu i da je delovala u Beogradskoj tvrđavi. Najpoznatiji masoni na ovim prostorima u periodu pre 1918. bili su Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Mokranjac, Stevan Sremac, Svetomir Nikolajević, Jovan Đaja, Lazar Paču, Mihailo Vujić i mnogi drugi. Kratka istorija Velikih loža u Jugoslaviji i Srbiji 1912-1919. Vrhovni savet Srbije 1919- 1929. Velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca 1929-1940. Velika loža Jugoslavija 1940-1944. Na prostoru Jugoslavije i Srbije tokom Drugog svetskog rata nije bilo loža 1944-1990. Pod komunističkom vlašću nije postojala loža u Jugoslaviji i Srbiji, ali je postojala Velika loža Jugoslavije u izgnanstvu 1947-1967., kao i dve lože bez ritualnih radova u Beogradu 1990-1993. Velika loža Jugoslavija 1993.2006. Regularna Velika loža Jugoslavija od 2006. Regularna Velika loža Srbije Od 1912. i stvaranja Vrhovnog saveta Srbije i kasnije formiranjem Velike lože SHS za Velikog majstora izabran je Đorđe Vajfert, vlasnik rudnika, pivare i dva puta guverner Narodne banke Srbije. Kasnije su im se pridružili, između ostalih, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Risto Stijović, Miloš Đurić. Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj je, navodno, bio slobodni zidar u Francuskoj, ali je pripadnost masonskom pokretu potvrđena samo za kneza Pavla Karađorđevića. Posle vekova čuvanja tajne, danas srpski masoni imaju sajtove na internetu i sporadično se pojavljuju u medijima. Kažu da su danas članovi Regularne Velike lože Srbije- ljudi koje svakodnevno srećete u prodavnici, na poslu, na ulici. Ipak, imena osim sopstvenih ne otkrivaju. „Mi smo bratstvo dobrih ljudi na dobrom glasu, koji plaćaju poreze, brinu o porodici, komšijama i čine sve da njihov svakodnevni život zrači lepotom, mudrošću i snagom`, rekao je svojevremeno Tahir Hasanović, biznismen i veliki sekretar za međunarodne odnose RVLS za Politiku. Predvodi ih Veliki majstor Lukas Rasulić, neurohirurg Kliničkog centra Srbije i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Šta rade? Svako od njih ima sopstveno zanimanje, koje često prate i društveni ugled i finansijska sigurnost. Briga o bližnjima, odnosno društveno povezivanje i lojalnost - na vrhu su njihove liste prioriteta. Pored ritualnih okupljanja, na kojima prisustvuju samo članovi bratstva, čin milosrđa predstavlja jednu od osnovnih delatnosti slobodnih zidara. Regularna Velika loža Srbije ima stalne hramove u Beogradu, Zemunu i Novom Sadu, kao i određeni broj takozvanih privremenih hramova. Zašto pružaju ovakve informacije? „Da bismo vam dali mogućnost da se informišete o slobodnom zidarstvu. Mi ne pozivamo na učlanjenje. Tako se ne postaje mason. „Naša je dužnost da, u vreme dezorijentacije i nestanka duhovnih vrednosti, u vreme dubokog moralnog pada, ukažemo na jedan duhovni stav u čiju smo ispravnost duboko ubeđeni`, navodi se na sajtu. Smatraju da je već napor da se približe savršenom - čoveku sa dobrim mislima, dobrim rečima i dobrim delom - ostvareno delo. „Naš Brat Gete rekao je u Faustu - `Onome koji je stremio, njemu donosimo spasenje``, navode otkrivajući da je i čuveni nemački pisac Johan Volfgang Gete bio jedan od njih. U većini zemalja masoni deluju u okviru nekoliko loža, u Srbiji ih ima preko deset. Razjedinjenost je posledica raskola koji su se javljali u prošlosti. „Predrasude opstaju zbog nedovoljno znanja o značaju i lepoti bratstva` rekao je Hasanović „Politici`, ne negirajući da udela u tome ima i mistika koja obavija pripadnost ovoj organizaciji. „Slobodno zidarstvo jeste diskretno, ali ne i tajno društvo. Diskrecija i predrasude „Diskrecija je neophodna jer su masoni kroz istoriju bili suočeni s progonima, a suština slobodnog zidarstva je da pojedinac može radom na sebi i uticajem na svoju okolinu da učini svet boljim i pravednijim`, dodaje. Iako se ova organizacija povezuje sa društvenim i finansijskim uticajem, na sajtu ističu da se od članstva ne može očekivati nikakva korist. Naprotiv, članovi plaćaju određenu članarinu - oko 150 evra godišnje. Na stalne kritike da menjaju vlasti i određuju ko će vladati svetom, srpski masoni imaju spreman odgovor. „Odnos svih masonskih loža prema državi regulisan je i danas - prvim engleskim masonskim zakonom iz 1723. godine - Starim dužnostima. „Tu stoji: Mason je mirni građanin jedne države, gde god živeo i radio. On se nikada neće uključiti u ustanak ili zaveru protiv mira nacije.` Ipak, izveštaje o sadržaju njihovih sastanaka teško da ćete pročitati u medijima. * Podaci preuzeti iz teksta BBC-a „Masoni objašnjavaju rituale i kakve koristi imaju od članstva`, koji je objavljen 28. februara 2018.

CHOISY-LE-ROI - Fajans set za ručavanje (1863-1908) /Na slikama sa više tanjira, neki od njih izgledaju tamniji - razlog je veštačko osvetljenje pri fotografisanju./ Set se sastoji od 20 delova: 6 plitkih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 2 cm) 6 dubokih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 3,5 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) 1 ovalna plitka činija (dužina: 35,5 cm, širina: 27 cm, visina: 3 cm) 1 velika okrugla duboka činija (prečnik: 30,5 cm, visina: 5,5 cm) Ukupna težina: oko 12 kg Sitni tragovi pribora na dnu svih delova. Glazura je sitno mrežasto ispucala na dva plitka, tri duboka, dva dezertna tanjira i u unutrašnjosti ovala gde je i potamnila. Par tamnih mrlja na unutrašnjem obodu jednog plitkog, tri duboka i jednog dezertnog tanjira. Na četiri duboka tanjira tamne mrlje u unutrašnjosti - vidljivo je na kolaž slici. U unutrašnjosti ovala dva sitna ispupćenja u glazuri - verovatno nastala u proizvodnji. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpressom, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/10-37/pod-kp/1142)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Za 10 osoba. Set se sastoji od 23 dela: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 25 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1,6 l) 10 šoljica (visina: 7 cm, širina: 8 cm, širina otvora: 6 cm) 10 tacni za šoljice (prečnik: 13 cm, visina: 1,5 cm) 1 manja posuda za mleko (visina: 12,5 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) 1 veća posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 12,5 cm, širina: 8 cm) Ukupna težina: oko 3,8 kg Veće oštećenje na rubu čajnika i sitna oštećenja na rubu dve tacne su popravljana, manje oštećenje na rubu izlivnika - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja na ivicama šoljica je mestimično izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte, koja je, kao i čitav žig, imitacija žezla kojeg je na žigu koristila „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) 10348 (broj modela) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißenu (Majsen). Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpress-om, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (114/15-33/pod-kp/1107)

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –