OVO JE RADIO GRAMOFON U PERFEKTNOM STANJU JER SKORO DA NIJE NI KORIŠĆEN POTPUNO KOMPLETAN I ISPRAVAN ŠTO SE TIČE SVEGA AUTOMATSKI BIRA BRZINU OBRTAJA NA GRAMOFONU (33 I 45) U ZAVISNOSTI OD VRSTE PLOČE ( LP ILI SINGL) MOŽE DA RADI NA STRUJU I NA BATERIJE REČ JE O VRLO RETKOM I ORIGINALNOM UREĐAJU KOJI JE U RETRO I MODERNOM FAZONU VISOKOG KVALITETA I BEZ MANE ANTENA NA RADIJU JE DEBELA METARSKA I ODLIČNO HVATA, ZVUK DOSTA DOBAR, SVI DUGMIĆI NA BROJU I FUNKCIJI UŽIVO MNOGO LEPŠI JEDNOM REČJU EXTRAAAAA

Stanje: Upotrebljenо Tip: Soundbar

Knjiga je uvrstena u Evropsku bastinu. (podaci skinuti sa interneta) Stampana 1867 god. u Parizu.Ilustracije radio Hadmar et Weir.

Na prodaju muzicka linija PHILIPS MZ - 7 Dupli kaset dek + Radio + Cd plejer sa trostrukom rotacionom tacnom + Uredjaj poseduje jos i: - Integrisano pojacalo - Digitalni sedmopojasni ekvilajzer - Manuelne kontrole za bass - Mauelne kontrole za treble - Manuelnu kontrolu za Loudness - Manuelnu kontrolu za Incredible Sorround (daje efekat zvuka 4 zvucnika) - Manuelnu kontrolu za balans levih i / ili desnih zvucnika - Dolby B - Digitalni sat - Originalni daljinski - Originalne baterije (ne drze, potrebno ih je zameniti) - Original trosistemski zvucnici - 2 x 50 W realne muzicke snage na 6 oma, - bas refleks sa zadnje strane - Konekcija zvucnika preko stipaljki - Zastitne mrezice zvucnih kutija demontazne - Original demontazne zvucnicke kablove - Dim funkciju u tri nivoa! - Original AM radio antena - Original naponski kabal - Original prospekti i uputstva - Original zastitni dzak - Original kutija (takodje kao nova!) - Stanje celog uredjaja - kao novo! Poseduje jos i : - Konektor za sabvufer (do 100 W realne muzicke snage, tada prakticno dobijate fenomentalni 2.1 sistem!) - Digitalni izlaz - Dva ulaza (levi + desni) - Dva izlaza (levi + desni) - Konektor za krovnu FM radio antenu (Ja sam koristio ovaj uredjaj u kombinaciji sa 5.1 zvucnim sistemom, prakticno se na ovaj nacin dobija fenomenalan 7.1 zvuk!). Ako je i ovaj podatak nekom bitan - prvi sam i jedini vlasnik ovog fenomenalnog uredjaja! Pazen, mazen... Uz liniju - original prospekti / uputstva + zastitni dzak + stiropori + kutija + zicana antena + stalak za antenu + daljinski. Preuzimanje najbolje licno kod mene. Na izricit Vas zahtev saljem o Vasem trosku i na eventualni Vas rizik post express-om u originalnoj ambalazi, sa svime, sto se dobilo kupovinom u radnji! U slucaju slanja saljem nakon prethodne uplate post net-om i provere iste. Kupoprodaja po pravilima Kupinda. Ukoliko iz bilo kog razloga, u predvidjenom roku ne dodje do kontakta izmedju kupca i mene, i realizacije kupoprodaje, oglas ponovo postavljam i takvu saradnju ocenjujem negativnom. Ako Vas jos nesto interesuje u vezi ovog predmeta, pitajte slobodno pre isteka oglasa. Srecna kupovina!

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

Na prodaju midi linija Lenco TCD 990 Nekorisceno Poseduje: - cd plejer - dupli kaset dek - analogni radio FM - MW - LW (+ zicana antena) - gramofon sa 3 brzine (33/45/78) - USB slot (za flesh memorije) - SD slot (za memorijske kartice) - reprodukuje muziku mp3 formata/ snima muziku u mp3 format! - mogucnost snimanja Vase omiljene muzike sa gramofona na usb - sd... - original daljinski upravljac - rezervna igla za gramofon - uputstvo - prospekt - dve zvucne dvosistemske kutije realne snage 2 x 10 W / maksimalne muzicke snage 2 x 20 W - izlaz (za povezivanje sa racunarom, lap top-om, Tv-om, klavijaturom i slicno) - original zastitni stiropori i ambalaza / kutija Kutije i linija u mahagoni dezenu. Neke od znacajnih funkcija ovog uredjaja (preuzeto iz uputstva za upotrebu): - RECORDING FROM TAPE (DECK 2 TO DECK 1) - DUBBING AT NORMAL SPEED - DUBBING AT HIGH SPEED - RECORDING FROM RADIO - RECORDING FROM PHONO - ENCODING OF PHONO OR CASSETTE TAPE INTO MP3 FILE (THE SYSTEM IS ABLE TO ENCODE RECORD (FROM PHONO) AND CASSETTE DECK FILE (FROM TAPE) TO MP3 FORMAT AND RECORDING AT MEMORY MEDIA WITH USB CONNECTING PORT OR SD/MMC CARD.) - PHONO ENCODING - CASSETE ENCODING - FILE COPY FROM USB TO SD OR VICE VERSA - COPYING 1 TRACK (ASSUME COPY FROM SD CARD TO USB MODE) - COPYING ALL TRACKS (ASSUME COPY FROM SD CARD TO USB MODE) ... Preporucujem (zbog osetljivosti robe) licnu probu pre kupovine kod mene, licno placanje i preuzimanje kod mene. Po zelji moze i slanje u originalnoj ambalazi na Vas rizik i trosak postom kao CC paket ili post express-om, nakon prethodne uplate post net-om ili na t.r. i provere iste, kad Vam uredjas stigne, placate samo postarinu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veoma retko ovako u kompletu! ZAPISI ČASOPIS ZA NAUKU I KNjIŽEVNOST (1927-1940. godine) Urednik Dušan Vuksan 1927 - 1940 Početak razvoja naučne istoriografije u Crnoj Gori obično se vezuje za kraj tridesetih godina 20. vijeka. Ipak, počeci, posebno oni vezani za publikovanje časopisa „Zapisi“, mogu se pratiti i skoro deceniju ranije, od sredine dvadesetih godina prošlog vijeka. Dušan D. Vuksan (Medak, 3. jul 1881 — Beograd, 24. decembar 1944) je bio srpski filolog i istoričar. Bavio se proučavanjem književne, kulturne, društvene i političke istorije srpskog naroda, sa posebnim težištem na proučavanju novovekovne istorije Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine tokom 18. i 19. veka. Takođe se bavio arheografskom obradom i opisivanjem starih srpskih rukopisnih knjiga. Rođen je u selu Medak kod Gospića u Lici. Poticao je iz srpske pravoslavne porodice. Studije iz oblasti slavistike i klasične filologije završio je na Sveučilištu u Zagrebu. Potom je radio kao nastavnik u Bjelovaru, a zatim se preselio u Kraljevinu Crnu Goru, gde je od 1910. do 1913. godine radio kao nastavnik latinskog i srpskog jezika u gimnaziji na Cetinju. Tokom narednih godina, radio je kao nastavnik u novoustanovljenim gimnazijama u Peći i Beranama, a takođe je obavljao i dužnost upravnika u pomenutim ustanovama. Kasnije je bio prosvetni inspektor Zetske oblasti, a potom i upravnik učiteljske škole u Beranama. Za direktora Cetinjske gimnazije postavljen je 1926. godine, a ujedno je postao i postao vršilac dužnosti upravnika Državnog muzeja na Cetinju. Nedugo potom, napustio je funkciju direktora gimnazije, posvetivši se istraživačkim i naučnim poslovima u Državnom muzeju. Prepoznavši izuzetan značaj arhivske građe koja je čuvana u fondovima Državnog muzeja, u potpunosti se posvetio sređivanju i temeljnom proučavanju arhivskog materijala, koji je najvećim delom poticao iz 18. i 19. veka. Neposredan uvid u istorijske izvore iz pomenutog razdoblja, koji su velikim delom bili neproučeni i neobjavljeni, omogućio mu je da u svojim radovima rasvetli mnoga ključna pitanja iz novovekovne istorije srpskog naroda u oblastima Crne Gore, Boke Kotorske i Hercegovine, a njegovi naučni radovi su upravo zahvaljujući svojoj neposrednoj utemeljenosti na istorijskim izvorima zadržali trajnu vrednost. U nameri da arhivsku građu učini dostupnom najširoj stručnoj i ostaloj javnosti, pokrenuo je 1927. godine stručni časopis pod nazivom Zapisi, koji je izlazio sve do 1941. godine. U tom razdoblju, na stranicama ovog časopisa objavio je gotovo 4500 dokumenata. Počevši od 1936. godine živeo je u Beogradu, posvetivši se daljem sređivanju i objavljivanju prikupljene građe. Ukupno je priredio tri posebne zbirke dokumenata, pod nazivima: Spomenica Petra II Petrovića-Njegoša (1926); Petar I Petrović Njegoš: Poslanice Crnogorcima, Brđanima i Primorcima (1935); Pisma Petra Petrovića Njegoša (1940). Najveći broj naučnih radova i stručnih priloga objavio je u vidu kraćih rasprava u raznim periodičnim publikacijama. Njegovo najznačajnije delo bila je monografija pod naslovom: Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba (1951) koja je štampana nakon njegove smrti.

Extra retko! Očuvano kao na slikama 1847. Georgije - Đorđe Maletić (Jasenovo, 13. mart 1816 — Beograd, 13. januar 1888) bio je književnik, estetičar, prevodilac, političar, pozorišni pedagog i teoretičar.[1] Đorđe Maletić Đorđe Maletić 1881 Th. Mayerhofer.png Đorđe Maletić Пуно име Georgije Maletiċ Рођење 13. март 1816. Jasenovo, Смрт 13. јануар 1888. (71 год.). Beograd, Rođen je u Jasenovu kod Bele Crkve u Vojvodini 1816. godine. Prešao je 1838. godine u Kneževinu Srbiju.[2] Uz profesorsku katedru radio je i kao urednik beogradskih časopisa `Podunavka` i `Rodoljub`. Od 1844. godine se intenzivnije bavi pisanjem pozorišnih komada. Vredni pažnje su drame: Apoteoza velikom Karađorđu(1850), Preodnica srbske slobode ili srbski ajduci(1863), i Smrt cara Mijaila. Bio je drugi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu 1871. godine. Postao je 27. decembra 1847. godine redovan član Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Poznat je po spevu Tri pobratima. Pisao je stručne knjige poput: Ritorika (1855, 1856) i Teorija poezije (1864). Danas u Jasenovu osmogodišnja osnovna škola nosi njegovo ime.[3]

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Operativni sistem Android 13, One UI 5.1 Procesor i grafika Octa-core (4×2.4 GHz Cortex-A78 & 4×2.0 GHz Cortex-A55) Čipset: Exynos 1380 (5 nm) Grafika: Mali-G68 MP5 Ekran 6.4″ 2340 x 1080 Gustina ekrana: ~403 ppi Osvežavanje: 120 Hz Osvetljenje ekrana: 1000 niti (HBM) Rezolucija: 2340 x 1080 Odnos stranica: 19.5:9 Super AMOLED Dual sim Da 1 Nano SIM + 1 Nano SIM / Micro SD Ram memorija 8 Gb Interna memorija 256 Gb Slot za memorijsku karticu microSD do 1TB Zadnja kamer 50 MP, f/1.8, (wide), PDAF, OIS 12 MP, f/2.2, 123˚ (ultrawide), 1.12µm 5 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, panorama, HDR Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps, 720p@480fps Prednja kamera 32 MP, f/2.2, 26mm (wide), 1/2.8″, 0.8µm Video: 4K@30fps, 1080p@30fps Ostale karakteristike Čitač otiska prsta Akcelerometar Kompas Senzor blizine Radio: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Ne Otpornost na prašinu i vodu: IP67 Bluetooth: 5.3, A2DP, LE GPS: GPS, GLONASS, GALILEO, BDS WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac/6, dual-band, Wi-Fi Direct Baterija Kapacitet baterije: 5000 mAh Snaga brzog punjenja: 25 W Boja Boja: Crna Mreža 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Da Spoljašnje karakteristike Dimenzije: 158.2 x 76.7 x 8.2 mm Masa: 202 g Garancija 2 Godine

Boja: Zelena Tip ekrana: AMOLED Dijagonala ekrana: 6.4″ Rezolucija: 2340 x 1080 Karakteristike ekrana: • Gustina ekrana: ~403 ppi • Osvežavanje: 120 Hz • Osvetljenje ekrana: 1000 niti (HBM) • Rezolucija: 2340 x 1080 • Odnos stranica: 19.5:9 • SUPER AMOLED Verzija operativnog sistema: Android 13, One UI 5.1 RAM memorija: 8 GB Opis procesora: Octa-core (4×2.4 GHz Cortex-A78 & 4×2.0 GHz Cortex-A55) Čipset: Exynos 1380 (5 nm) Grafika: Mali-G68 MP5 Interna memorija: 128 GB Proširenje interne memorije: microSD do 1TB Zadnja kamera: 50 Mpix + 12 Mpix + 5 Mpix Stabilizacija: Optička stabilizacija (OIS) Opis zadnje kamere: 50 MP, f/1.8, (wide), PDAF, OIS 12 MP, f/2.2, 123˚ (ultrawide), 1.12µm 5 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, panorama, HDR Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps, 720p@480fps Opis prednje kamere: 32 MP, f/2.2, 26mm (wide), 1/2.8″, 0.8µm Video: 4K@30fps, 1080p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta • Akcelerometar • Kompas • Senzor blizine Opis Bluetooth: 5.3, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, GALILEO, BDS Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac/6, dual-band, Wi-Fi Direct Radio: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Ne Snaga brzog punjenja: 25 W Otpornost na prašinu i vodu: IP67 Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: 1 Nano SIM + 1 Nano SIM / Micro SD 2G mreža: Da 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Da Dimenzije: 158.2 x 76.7 x 8.2 mm Masa: 202 g Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine EAN: 8806094885750

Boja: Awesome Graphite Dijagonala ekrana: 6.4″ Rezolucija: 2340 x 1080 Karakteristike ekrana: • Gustina ekrana: ~403 ppi • Osvežavanje: 120 Hz • Osvetljenje ekrana: 1000 niti (HBM) • Rezolucija: 2340 x 1080 • Odnos stranica: 19.5:9 • SUPER AMOLED Verzija operativnog sistema: Android 13, One UI 5.1 RAM memorija: 8 GB Opis procesora: Octa-core (4×2.4 GHz Cortex-A78 & 4×2.0 GHz Cortex-A55) Čipset: Exynos 1380 (5 nm) Grafika: Mali-G68 MP5 Interna memorija: 128 GB Proširenje interne memorije: microSD do 1TB Zadnja kamera: 50 Mpix + 12 Mpix + 5 Mpix Stabilizacija: Optička stabilizacija (OIS) Opis zadnje kamere: 50 MP, f/1.8, (wide), PDAF, OIS 12 MP, f/2.2, 123˚ (ultrawide), 1.12µm 5 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, panorama, HDR Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps, 720p@480fps Opis prednje kamere: 32 MP, f/2.2, 26mm (wide), 1/2.8″, 0.8µm Video: 4K@30fps, 1080p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta • Akcelerometar • Kompas • Senzor blizine Opis Bluetooth: 5.3, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, GALILEO, BDS Opis WiFi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac/6, dual-band, Wi-Fi Direct Radio: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Ne Snaga brzog punjenja: 25 W Otpornost na prašinu i vodu: IP67 Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: 1 Nano SIM + 1 Nano SIM / Micro SD 2G mreža: Da 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Da Dimenzije: 158.2 x 76.7 x 8.2 mm Masa: 202 g Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine EAN: 8806094891973

Boja: Crna Dijagonala ekrana: 6.6″ Rezolucija: 2340 x 1080 Karakteristike ekrana: • Gustina ekrana :~390 ppi • Osvežavanje: 120Hz • Rezolucija: 2340 x 1080 • Odnos stranica: 19.5:9 • Super AMOLED Rezolucija: Full HD+ Verzija operativnog sistema: Android 13, One UI 5.1 RAM memorija: 8 GB Opis procesora: Octa-core (2×2.6 GHz Cortex-A78 & 6×2.0 GHz Cortex-A55) Čipset: Mediatek MT6877V Dimensity 1080 (6 nm) Grafika: Mali-G68 MC4 Interna memorija: 128 GB Proširenje interne memorije: microSDXC Zadnja kamera: 48 Mpix + 8 Mpix + 5 Mpix Stabilizacija: Optička stabilizacija (OIS) Opis zadnje kamere: 48 MP, f/1.8, 26mm (wide), 1/2.0″, 0.8µm, PDAF, OIS 8 MP, f/2.2, 123˚, (ultrawide), 1/4.0″, 1.12µm 5 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, panorama, HDR Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps, 720p@480fps Opis prednje kamere: 13 MP, f/2.2, (wide), 1/3.1″, 1.12µm Video: 4K@30fps, 1080p@30fps Senzori: • Čitač otiska prsta • Akcelerometar • Kompas • Žiroskop • Senzor blizine Opis Bluetooth: 5.3, A2DP, LE Opis GPS: GPS, GLONASS, GALILEO, BDS Opis Wi-Fi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/ac, dual-band, Wi-Fi Direct Radio: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Da Izlaz za slušalice: Ne Snaga brzog punjenja: 25 W Otpornost na prašinu i vodu: IP67 Kapacitet baterije: 5000 mAh SIM slot: Dual SIM SIM slot tip: 1 Nano SIM + 1 Nano SIM / Micro SD 2G mreža: Da 3G mreža: Da 4G (LTE): Da 5G mreža: Da Dimenzije: 161.3 x 78.1 x 8.2 mm Masa: 199 g Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine EAN: 8806094835441

Nikolaj Šimić lepo očuvano kao na slikama izuzetno retka knjiga Іконостасъ славныхъ и храбрыхъ лицъ / Николаемъ Шимичь произведенъ Въ Будинѣ Градѣ : Писмены Кралевскаго Всеучилища Венгерскаго, 1807 138, [3] стр. ; 19 cm Садржај: Петръ Великїй ; Екатерина Вторая ; Станиславъ Аvгустъ ; Потемкинъ ; Суваровъ ; Косцїушко. Nikolaj Šimić je napisao prvu Logiku srpskog jezika. Znameniti filozofsko-prosvetiteljski pisac, direktor škola, senator i kapetan grada Sombora, Nikolaj Šimić, rođen je u Somboru 4. januara 1766. godine. U Somboru je završio osnovnu i latinsku gramatikalnu školu, gimnaziju u Segedinu, a dva tečaja filozofije (logiku i fiziku) i prava u Peštije položio i advokatski ispit. Po završetku studija otišao je u Rusiju, gde je jedno vreme bio ruski oficir kada se 1801. godine vratio iz Rusije, jedno vreme je radio kao advokat u Somboru, a posle kao senator grada Sombora i gradski kapetan. Posle penzionisanja Avrama Mrazovića 1811. godine postavljen je za direktora svih srpskih osnovnih škola u Ugarskoj. Njegova je posebna zasluga što se školska mreža proširila i na somborske salaše. Šimić je pisac mnogobrojnih knjiga, originalnih, prevedenih i prerađenih, kao što su: Logika (u dva dela), prvi sistematski priručnik logike u Srba, koji je 150 godina bio i jedina knjiga ove vrste kod nas, Ikonostas slavnih i hrabrih lic. (Biografije Petra Velikog, Katarine II, Stanislava Avgusta, Potemkina, Cyvopova i Tadeuša Košćuškog), Turčin Abdalah i Serbij Serboslava, naravoučitelenaja povest, Aristej i Acencira, egipatskaja naravoučitelnaja povijest i druge. Njegovi spisi, iako nisu originalni, izvršili su jednu određenu progresivnu kulturno-prosvetnu misiju. Znalac nekoliko jezika i široke kulture Nikolaj Šimić je jedan od najobrazovanijih i najznamenitijih Somboraca s kraja XVIII i početka XIX veka. Umro je u Somboru 1848. godine.

Operativni sistem Android Veličina ekrana 6.5″ Broj SIM slotova 2 Procesor Snapdragon Broj jezgara Octa Core Brzina procesora 4×2.4 GHz & 4×1.8 GHz RAM 8 GB Interna memorija 256 GB Rezolucija glavne kamere 64 MP + 8 MP + 2 MP Kapacitet baterije (mAh) 4.500mAh Tip ekrana OLED Rezolucija ekrana 1080 x 2400 Format ekrana 20:9 Veličina SIM kartice Nano SIM Prednja kamera 32 MP Rezolucija video snimka glavne kamere HDR Vrsta USB-a Type-C Blic Da SD slot Ne LTE Da NFC Da Bluetooth Da WiFi Da RadioMP player Ne Otporan na vodu i prašinu IP53 prskanje i prašinu Čitač otisaka prstiju Da Baterija integrisana Da Boja pametni telefon Crna Dimenzija (WxHxD mm) 158.3 x 71.5 x 7 mm Masa (g) 166 g Boja detaljni opis mat crna Slušalice u paketu Ne Garancija 2 godine Boja Crna Rezolucija ekrana 2400×1080 piksela Dijagonala ekrana 6.55” RAM memorija 8 GB Tip kartice Nano-SIM Platforma Android Operativni sistem Android 12, MIUI 14 Dimenzije 159.2 x 72.7 x 7.2 mm CPU – Octa-core (1×2.4 GHz Cortex-A710 & 3×2.36 GHz Cortex-A710 & 4×1.8 GHz Cortex-A510) – Čipset: Qualcomm SM7450-AB Snapdragon 7 Gen 1 (4 nm) Interna memorija 256 GB Kamera (prednja) 32 MP + 8 Kamera (zadnja) 50 MP + 8 MP + 2 Kamera – opcije Kamera zadnja: – 50 MP, f/1.8, 23mm (wide), 1/1.56″, 1.0µm, PDAF – 8 MP, f/2.2, 119? (ultrawide), 1/4.0″, 1.12µm – 2 MP, f/2.4, (macro) – Features: Dual-LED dual-tone flash, HDR, panorama – Video: 4K@30fps, 1080p@30/60/120fps, 720p@960fps Kamera prednja: – 32 MP, f/2.4, 100? (ultrawide), 1/2.74″, 0.8µm – 8 MP, f/2.3, (depth) – Features: Dual-LED flash, HDR – Video: 1080p@30/60fps Bluetooth Da NFC Da GPS Da WLAN Da Radio Ne Baterija 4500 mAh USB opcije USB-C Dodatne opcije Senzori: – Čitač otiska prsta (ispod displeja) – Akcelerometar – Žiroskop – Kompas – Senzor blizine Karakteristike – Osvežavanje ekrana: 120Hz – Odnos stranica: 20:9 – AMOLED – Dolby Vision – HDR10+ – Corning Gorilla Glass 5

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Ekran: 6.5 inch AMOLED, 120Hz, 1080 x 2340 piksela RAM memorija: 8GB Interna memorija: 256GB Procesor: Exynos 1280 (5 nm) Baterija: 5000mAh Punjenje baterije: 25W, Type C Zadnja kamera: 50 MP + 5 MP + 2 MP Prednja kamera: 13 MP Deklaracija Tip i model SAMSUNG Mobilni telefon A25 5G 8GB/256GB Plavo-Crna Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik Typhon Trade Electronics D.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Ekstra retko ! Ján Kadavý (* 7. travnja 1810., Jestřabí u Krkonoší, okrug Semily - † 11. kolovoza 1883., Martin) bio je slovački publicist češkog podrijetla[1], izdavač, prosvjetni djelatnik, glazbeni skladatelj i učitelj. Obrazovanje, karijera Osnovnu školu pohađao je u Křízlicama (dio sela Jestřabí u Krkonošima), studirao je u Trnavi, na evangeličkim licejima u Bratislavi i Modri, 1850.-51. na Institutu Budeč i istodobno prirodne znanosti na Politehničkom institutu u Pragu (nije završio studij). Radio je kao učitelj u Mydlicama, Jičínu, Rudníku, u 1839-47 na Slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti, u godinama 1851-56 u Liptovskom Mikulášu, u godinama 1856-58 kao odgojitelj i kućni učitelj u aristokratskoj obitelji u Pravonínu, u godinama 1858-67 kao učitelj u Partizánská Ľupči, 1867-68 bavio se zemljoradnjom na vlastitom imanju, iz 1869 živio je u Liptovský Mikuláš, iz 1870. bio je činovnik u štedionici godine 1871-75 bio je profesor na slovačkoj gimnaziji u godinama 1873-83 bio je zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Život i djelo Bio je svestrani nacionalni kulturno-prosvjetni radnik. Autor je domoljubnih pjesama, osobito dječjih stihova i kraće proze. Kao vjesnik češko-slovačke uzajamnosti objavio je knjigu Vzájemnost ..., u kojoj je proširio Kollárovo shvaćanje slavenske uzajamnosti. Bavio se šturovskim književnim slovačkim, zbog čega se razišao s Kollárom. Godine 1843. sudjelovao je na zboru o donošenju književnoga slovačkoga u Hlbokyu i sastavio prvu slovačku čitanku. Bio je sakupljač slovačkih narodnih pjesama, glazbeni teoretičar, autor glazbenog vodiča za mladež Malý spevák, urednik je prvog dijela zapažene zbirke Slovačke pjesme. Kao zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu proširio je njezin repertoar izvornim skladbama i obradama narodnih pjesama. Njegov zborski opus zastupljen je skladbama Bratislava, Vlasť moja, Čo čušíš, Nitra, milá Nitra, Svätomartinský pochod. Ima grob s nadgrobnom pločom na Narodnom groblju u Martinu. Kadavý, Ján, 8. travnja 1810. Jestřebí, danas Jestřabí u Krkonošama, okrug Semily – 11. kolovoza 1883. Martin, pokopan na Narodnom groblju — slovački učitelj, glazbeni skladatelj, zborovođa, izdavač i prosvjetni djelatnik češkog podrijetla. Studirao je na gimnazijama u Trnavi i Modri, na evangeličkom liceju u Bratislavi te na učiteljskim zavodima u Jičínu i Pragu. Radio je kao učitelj u Češkoj (u Mydlicama, Jičínu, Rudníku kod Trutnova), 1839–47 na slovačkoj evangeličkoj školi u Pešti (s J. Kollárom), 1851–56 u Liptovský Mikulášu, 1858–67 u Nemecká Ľupči (danas Partizánska Ľupča).i 1871. – 75. na slovačkoj gimnaziji u Martinu, istodobno 1873. – 83. zborovođa Slovačke pjevačke škole u Martinu. Preko J. Kollára upoznao se s J. Kráľom, A. Sládkovičem, J. M. Hurbanom, V. Paulyn-Tóthom, G. K. Zechenter-Laskomerskim i drugim slovačkim pjesnicima i književnicima te je pod njegovim utjecajem postao vjesnikom sveslavenske uzajamnosti. . Kao urednik sudjelovao je u izdavanju nekih Kollárovih djela (Putopis s putovanja po Gornjoj Italiji, 1843.; Nedjeljne, svečane i prigodne propovijedi i govori, 2. svezak, 1844.; Slávyjeva kći, 1845.), a kao urednik i u objavljivanju djela drugih slovačkih autora, npr. Ľudovít Žella (*1809, †1873; Pjesme, 1842), B. P. Červenák (Ogledalo Slovačko, 1844) i J. M. Hurban (Unija, tj. zajednica luterana s kalvinistima u Mađarskoj, 1846). U Pešti je objavio djelo Uzajamnost u primjerima između Čeha, Moravaca, Slovaka, Šlezana i Lužičana (1843), u kojem je branio Kollárovu ideju o jezičnom i književnom jedinstvu Čeha i Slovaka. Pod utjecajem obitelji Štúrov, razilazio se s Kollárom, zauzimao se za donošenje književnog slovačkog (sudionik sastanaka u Hlbokomu 11.-16.7.1843.), u kojem je 1845. objavio svoju Čitanku za malu djecu i knjiga za seljake i obrtnike, Prijatelj naroda s težištem na narodnu prosvjetu . O svom je trošku izdao Marínu A. Sládkovič (1846.), pripremio za tisak 3. izdanje Nitranskog almanaha (1846.) i surađivao s J. M. Hurbanom na uređivanju Slovenské pávidov. U Liptovskom Mikulášu, kamo je došao u rujnu 1851. na inicijativu M. M. Hodžua, on i A. H. Krčméry izdaju kalendar Živena (1853.), a 1873.–74. izdaju časopis Priateľ ľudu. U Nemeckoj Ľupči aktivno je sudjelovao u kulturnom životu sela, koji je bio usko povezan s dobrovoljačkim kazalištem, harmonizirajući narodne pjesme i obrađujući ih za zbor (svaki nastup obično je završavao nastupom muškog zbora). Bavio se i teorijskim pitanjima slovačkog školstva, nekoliko njegovih radova u tom području smatraju se pionirskima. Napravio je Prijedlog za osnivanje nacionalne škole pri Evangeličkoj crkvi njemačke Ľupčanská (1861.), u kojem je predložio reformu školstva prema trenutnim potrebama. U Budimu je 1870. izdao slovački slovar i Čitanku za prvi razred narodnih škola te poučnu knjižicu za slovački slog i prvi slog (kao pročišćeni prijevod silabista Pavla Gönczyja *1817., † 1892) i 1873 metodički priručnik za pjevanje Malý spevák. Ova djela predstavljaju jedan od vrhunaca slovačke pedagoške književnosti 19. stoljeća. Kao zborovođa Slovačkog zbora pridonio je njegovu svestranom razvoju, priredio je zborske obrade slovačkih, čeških i stranih slavenskih narodnih pjesama koje je složio u antologije (vijence). Autor zborskih skladbi Bratislava; Nitra, draga Nitra; Moja zemlja; Što mirišeš; Martina i dr., od kojih su neki objavljeni u prvom svesku slovačkih katrena (1864.) J. L. Bella, u Slovenské quatrains (1895.), koje su organizirali i izdali J. Meličko i B. Bull te časopisi. . Sudjelovao je u sastavljanju jedinstvene zbirke narodnih pjesama Slovenské spevy (1880. – 1926.), urednički je pripremio njezin prvi svezak (1880. – 82.) koji sadrži 603 narodne pjesme s napjevima te je napisao uvodnu studiju u kojoj je pokušao dati objašnjenje podrijetlo, tipologija i osobitosti slovačkih narodnih pjesama. Redovito je objavljivao poticajne članke iz područja pedagogije i ekonomskog obrazovanja u slovačkim časopisima. Član Tatrína (1844.) i odbora Matice slovenske (1870.), dopisni član Geološkog instituta Reicha u Beču (1859.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 212 str. Ekstra retko !!! 1. izdanje, Budim 1836. god Jovan Stejić (Arad, 1803 — Beograd, 1853) bio je prvi Srbin svršeni doktor medicine, koji je iz Habzburške monarhije došao da radi u obnovljenu Srbiju. Zajedno sa dr Karlom Pacekom jedan je osnivača srpskog građanskog saniteta i 1831. izdavač prvog medicinskog spisa u Srbiji (Poučenije za lečenje bolesti holere). Medicinski fakultet studirao je u Pešti. Doktorirao je u Beču 1829. godine. Kako ga je pri kraju studija medicine stipendirao gospodar Jevrem Obrenović dr Jovan Stejić je po povratku u Srbiju prvo došao kod njega u Šabac 1829. U Kragujevac je otišao 1830. godine, nakon što ga je Knez Miloš predložio za svog ličnog lekara i vaspitača svojih sinova Milana i Mihajla. Ovu dužnost obavljao je od 1830. do 1832. godine. Doktor Jovan Stejić je nakon štampanje svog prvog originalnog spisa, u kome je koristio moderno slobodoumno razmišljanje, „Sabor istine i pouke“, odstupio od novoprihvaćenog Vukovog pravopisa. Knezu Milošu se sa žalbom obratio Vuk Karadžić pismom u kom je naveo: „Taj spis je opasniji za Vas od proklamacije Čarapića i učitelja Mije.“ Stejić je prihvatio Vukovo pismo, ali je odbijao da se u pismo unose crkveno–slovenske reči a ortografija koju je napisao praktično je onemogućila uvođenje Vukovog pisma sve do 1868. godine. Uvređen ovim postupkom Stejić je napustio Srbiju 1832. i prešao u Zemun. Povremeno je dolazio da pomaže dr Kunibertu u lečenju Miloševe porodice. Konačno se vratio u Srbiju 1840, nakon Miloševog proterivanja, kada je postavljen za šefa građanskog saniteta, a 1845. i za glavnog sekretara Državnog sovjeta. Ovu dužnost obavljao je sve do svoje smrti 1853. godine. Srbija je 1829. imala pet lekara. Pored Jovana Stejića, ovu petorku činili su Bartolomeo Kunibert, Đorđe Novaković iz Jagodine, Gligorije Ribakov, Rus koji je radio u Požarevcu i nepoznati turski lekar u Čačku. Među ovim lekarima, Jovan Stejić se isticao jer je bio ličnost izuzetnog kvaliteta. Te svoje sposobnosti, pokazao je ne samo kao lekar već i kao književnik. Među prvima u Srbiji bio zagovarnik ideje o makrobiotičkom načinu ishrane i života. Preveo je sa nemačkog jezika knjigu Makroviotika, ili nauka o produženju života čovečeskog. Jovan Stejić se može smatrati i pionirom transfuziologije. U knjizi pod nazivom „Makroviotika”. Jovan Stejić, je razmatrao šta bi se desilo kada bi se u telo starca ubrizgala krv mladića. Knjiga je iz 1856. godine, iz doba kada se u Evropi ni izdaleka nije razmišljalo o transfuziji, tako da to smatramo pretečom priče o transfuziji, koja je krenula da se primenjuje tek za vreme Prvog svetskog rata.

Х. А. Дель-Вайо - Красная тропа Huan Alvarez Del Vajo - Crvena staza Julio Álvarez del Vayo - Red path Moskva, 1930. Tvrd povez (naknadni), 166 strana, originalna prednja korica, na kojoj se nalazi fotomontaza jednog od najznacajnijih predstavnika sovjetske avangarde/ konstruktivizma, Gustava Klucisa. RETKO! Gustav Gustavovich Klutsis (Latvian: Gustavs Klucis, Russian: Густав Густавович Клуцис; 4 January 1895 – 26 February 1938) was a pioneering Latvian photographer and major member of the Constructivist avant-garde in the early 20th century. He is known for the Soviet revolutionary and Stalinist propaganda he produced with his wife Valentina Kulagina and for the development of photomontage techniques.[2] Born in Ķoņi parish, near Rūjiena, Klutsis began his artistic training in Riga in 1912.[3] In 1915 he was drafted into the Russian Army, serving in a Latvian riflemen detachment, then went to Moscow in 1917.[4] As a soldier of the 9th Latvian Riflemen Regiment, Klutsis served among Vladimir Lenin`s personal guard in the Smolny in 1917-1918 and was later transferred to Moscow to serve as part of the guard of the Kremlin (1919-1924).[5][6] In 1918-1921 he began art studies under Kazimir Malevich and Antoine Pevsner, joined the Communist Party, met and married longtime collaborator Valentina Kulagina, and graduated from the state-run art school VKhUTEMAS. He would continue to be associated with VKhUTEMAS as a professor of color theory from 1924 until the school closed in 1930. Klutsis taught, wrote, and produced political art for the Soviet state for the rest of his life. As the political background degraded through the 1920s and 1930s, Klutsis and Kulagina came under increasing pressure to limit their subject matter and techniques. Once joyful, revolutionary and utopian, by 1935 their art was devoted to furthering Joseph Stalin`s cult of personality. Despite his active and loyal service to the party, Klutsis was arrested in Moscow on 16 January 1938, as a part of the so-called `Latvian Operation` as he prepared to leave for the New York World`s Fair. Kulagina agonized for months, then years, over his disappearance. His sentence was passed by the NKVD Commission and the USSR Prosecutor’s Office on 11 February 1938, and he was executed on 26 February 1938, at the Butovo NKVD training ground near Moscow. He was rehabilitated on 25 August 1956 for lack of corpus delicti.[7] Work Klutsis worked in a variety of experimental media. He liked to use propaganda as a sign or revolutionary background image. His first project of note, in 1922, was a series of semi-portable multimedia agitprop kiosks to be installed on the streets of Moscow, integrating `radio-orators`, film screens, and newsprint displays, all to celebrate the fifth anniversary of the Revolution. Like other Constructivists he worked in sculpture, produced exhibition installations, illustrations and ephemera. But Klutsis and Kulagina are primarily known for their photomontages. The names of some of their best posters, such as `Electrification of the whole country` (1920), `There can be no revolutionary movement without a revolutionary theory` (1927), and `Field shock workers into the fight for the socialist reconstruction` (1932), belied the fresh, powerful, and sometimes eerie images. For economy they often posed for, and inserted themselves into, these images, disguised as shock workers or peasants. Their dynamic compositions, distortions of scale and space, angled viewpoints and colliding perspectives make them perpetually modern. Klutsis is one of four artists with a claim to having invented the subgenre of political photo montage in 1918 (along with the German Dadaists Hannah Höch and Raoul Hausmann, and the Russian El Lissitzky).[citation needed] He worked alongside Lissitzky on the Pressa International exhibition in Cologne.[8] tags: avangarda, fotomontaza, gustav klucis, el lisicki, maljevic, suprematizam, konstruktivizam, dizajn, design, zenit, zenitizam, jo klek, nadrealizam, nadrealisti, dada, dadaizam...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1838. god Jovan Sterija Popovic Pokondirena tikva je komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine. U ovom delu Jovan Sterija Popović je ismejao glavnu junakinju, Femu, koja, ludujući za „noblesom“, nastoji da pobegne iz svog zanatlijskog (opančarskog) sveta i da se probije u više društvene krugove. Povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića, Mihovil Logar i Hugo Klajn su 1956. godine napisali istoimenu komičnu operu. `Pokondirenu tikvu` Popović je napisao 1830. godine, odmah posle „Laže i paralaže“, a objavljena je tek 1838, i to posle prerade. Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih Srpskih komediografa. Životopis Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz). Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića. Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov. Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka. Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ , „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. NJegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“. A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada

SELAM. SKIZZEN UND NOVELLEN AUS DEM BOSNISCHEN VOLKSLEBEN, von Milena Mrazović, Deutsche Schriftsteller – Genossenschaft, Eingentrangene Genossenschaft mit beschränkter Haftpflicht, Berlin, 1893. Naknadni tvrdi kartonski francuski polukožni povez iz epohe sa zlatotiskom i sa očuvanom originalnom mekom koricom unutar njega. Odlična očuvanost, osim što je naknadni povez na par mesta malo oguljen; rikna, zlatotisk, listovi i originalna korica bez oštećenja. Jezik nemački, latinica, 276 str. Ekstremno retko. NAPOMENA 1: Milena Mrazović Preindlsberger (Bjelovar, 28. 12. 1863. – Beč, 20. 1. 1927.), bila je hrvatska književnica i novinarka. Radila je kao urednik lista „Bosniche Post“ koji je izlazio u Sarajevu na nemačkom jeziku. Živela je u Banja Luci i u Sarajevu. Godine 1889. postala je prva žena članica Antropološkog društva u Beču. Svoj život i rad posvetila je Bosni i Hercegovini i njenoj popularizaciji u zemljama nemačkog govornog područja. Pisala je pripovetke u kojima je opisivala običaje, nošnje i način života naroda u Bosni i Hercegovini, eseje, putopise, skupljala narodne bajke i objavljivala ih na nemačkom jeziku. Ovo je prvo izdanje njene knjige originalno objavljene na nemačkom jeziku 1893. godine; drugo izdanje ove knjige, ali sad na engleskom jeziku, u prevodu gospođice Waugh izašlo je 1899. godine u Londonu. Knjiga sadrži 8 novela inspirisanih temema iz bosansko-muslimanskog života. Predgovor za knjigu autorka je napisala u Sarajevu u proleće 1893. godine. Sadrži sledeće priče (novele): 1. Mahmud Biba 2. Emin`s Glück 3. Ali, der Derwisch 4. Die Feredscha als Heirathsvermittlerin 5. Abla 6. Jussuf`s Aschyklik 7. Zur Unzeit 8. Eine bosnische Semiramis NAPOMENA 2: Povez je rađen za izvesnog `M. M. Terzibašića` (čije se ime vidi utisnuto u zlatotisku na dnu rikne), a koji bi mogao biti beogradski trgovac Milorad Terzibašić (1862-1908) - prvi predsednik Beogradskog velosipedskog društva, ili njegov sin Mihailo. Terzibašić je bio prvi propagator biciklizma i klizanja u srpskom narodu. Osim toga, izgradio je prvu kružnu biciklističku stazu (velodrom) i Društveni dom (na mestu današnjeg Doma vojske Srbije), a uređivao je časopis `Velosipedski list`, prvi sportski list u Kraljevini Srbiji. Bio je oženjen suprugom Milojkom sa kojom je imao sina Mihaila, pa je stoga moguće da je knjiga pripadala njegovom sinu, za koga je i uvezana u ovaj povez, a što bi opravdalo inicijal u imenu (Mihailo M. Terzibašić).

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

Die Geburt der Tragöödie von Friedrich Nietzsche Leipzig 1900. Rođenje tragedije Fridrih Niče Poslednje izdanje koje je izdato za života F.Niče-a, odnosno godine 1900-te, kada je on i umro. Делo, у коме је описао две супротстављене силе у грчкој драми, „Дионизијску” (културну, приказану у музици и игри) и „Аполонску” (цивилизовану, показану разумом, формалну структуру и геометрија). Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba`. Detinjstvo i mladost Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] unutra odlično očuvana listoviodlično drže korica iskrzana po obodu sve je originalno

Pub. Ovidii Nasonis Operum tomus tertius interpretatione et notis illustravit Daniel Crispinus... RETKO antikvarna izvanredno ocuvana posebno za knjigu staru preko dva veka tvrdi stari povez kvalitetan papir KOLEKCIONARSKI PRIMERAK Ovidio Nasón Publio, 43 a.C.-17 d.C. Costantini, Giovanni Battista (Venecia) Crespin, Daniel 1640-1716, trad.Language(s):Latin Published: Venetiis : Typis Jo: Baptistae Costantini, 1779. Edition:Editio secunda veneta emendatior. Subjects: Literatura latina Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso; Sulmona, 20. mart 43. p. n. e. — Tomis, 17) bio je jedan od trojice najpoznatijih pesnika Avgustovog doba, takozvanog zlatnog veka rimske književnosti — pored Horacija i Vergilija. Datum rođenja 20. mart 43. p. n. e.Mesto rođenja Sulmona (Rim) Rimska republika Datum smrti 17.Mesto smrti Tomis Rimsko carstvo Ovidije je savršen versifikator, sa dobrom retoričkom spremom.[2] U formalnom pogledu Ovidije je pravi virtuoz i odličan predstavnik lake i neiscrpne romanske rečitosti. On se ženio tri puta i razveo dva puta do svoje tridesete godine. Imao je jednu ćerku, i unučad.[3] Njegova zadnja žena je bila povezana sa uticajnim gens Fabia, što mu je pomoglo tokom tokom egzila.[4] Avgust ga je sa nepoznatih razloga internirao u jedno mestance na Crnom moru.[5][6][7][8] Od ljubavnih pesama treba spomenuti Amores, u kojima je laka ljubavna lirika začinjena vešto ubačenim moralnim maksimama. Heroides ili Epistulae, su retoričke ispovedi napuštenih žena (Penelope, Medeje Sapfe i drugih). Ars amatoria (u tri knjige) i Remedium amoris pokazuju Ovidija kao stručnjaka u zamršenim pitanjima ljubavne strategije i psihologije. Nije se libio da piše i o kozmetici u stihovima (Medicamina faciei), sa tačnim receptima. Najbolje i najveće delo su mu Metamorphoses u 15 knjiga. Ovaj niz etioloških legendi, koji počinjo orijentalnim i grčkim motivima i završava apoteozom Julija Cezara, daje prema uzoru aleksandrijskog pesnika Kalimaha, objašnjenja preobražajima raznih mitskih ličnosti. Takvih skaski o preobraženjima nalazimo kod svih naroda, ali su im aleksandrijski učeni pesnici posvetili naročitu pažnju. Ovidiju je pošlo za rukom da i u kompoziciji celine, i u obradi detalja da — može se reći — savršeno pesničko delo, protkano jednom idejom. Epsku opširnost osvežavaju razne epizode, opisane bogatim i okretnim stilom iskusnog retora i pesnika, kakav je bio Ovidije. Na etiološkoj osnovi rađeni su i Fasti u šest knjiga, rimski kalendar za prvu polovinu godine sa opisom svetkovina i običaja. Na ovom delu radio je Ovidije i u prognanstvu, ali ga nije završio. Tristija, u pet knjiga, i Epistulae ex Ponto, u četiri knjige, prikazuju slom i bedu ostarelog galantnog Rimljanina, koji do poslednjeg časa moli i čezne za Rimom, čameći u monotoniji pontskog primorja. Izgubljena nam je tragedija Medeja, koju je profesor retorike Kvintilijan mnogo cenio. Za Seneku Ovidije nije samo declamator bonus nego bi bio i poetarum ingeniosissimus ni tantum impetum ingenii et materiae ad pucriles ineptias reduxisset. Ovidije je, kao rođeni pesnik osobene virtuoznosti i blistave fraze, mnogo uticao na romanske i evropske književnosti. Dubrovački pesnici Dinko Zlatarić, Junije Palmotić, Ignjat Đurđević i Dživo Bunić prevode i koriste Ovidija. Petar Hektorović preveo je Remedium amoris: „Od lika ljuvenoga« (O lečenju ljubavi), a u novije doba prevodili su Ovidija F. Miler i T. Maretić. Metamorfoze su neiscrpan izvor za evropske slikare i vajare. Vilijam Šekspir u fantastičnoj igri „San letnje noći“ koristio je isti izvor. Mesto Sulmo nalazi se na oko 50 km od zapadne obale Jadranskog mora, malo južnije od mesta Korfinijum koji se nalazio na poznatoj Via Valerija koja je vodila do Rima. Rodio se u uglednoj porodici rimskih vitezova. Već kao dečak pokazuje interes za pesništvo, u školi čuvenog rimskog retora Aurelija Fuska. Uskoro se odriče državne službe da bi se stavio u službu muza. Prijateljuje sa pesnicima Markom, Propercijem (Sextus Propertius), Pontikom i Basom (Bassus). Tibul ga upoznaje sa pokroviteljem pesnika Mesalom (Marcus Valerius Messalla). Sa dvadeset godina Ovidije izdaje na svet zbirku pesama Ljubavne pesme (Amores), a nekoliko godina kasnije i drugu, pod naslovom Heroine (Heroides). Po T. Maretiću, «ova se zbirka sastoji od 21 poslanice, što ih tobože žene davnih mitičkih vremena pišu svojim muževima ili ljubavnicima, koji su daleko u tuđini, ili su ih pače iznevjerili». Široku popularnost Ovidiju donosi knjiga pesama Ljubavna veština (Ars amatoria), koja predstavlja ljubavni priručnik i savetnik za žene i muškarce, sa puno životno korisnih, ali i raspusnih tančina.[9] Tom knjigom pesnik sebi pribavlja i rđav glas čoveka sklonog povredi javnog morala. Kao zreo čovek objavljuje svoje obimom najveće delo, ep Metamorfoze, gde obrađuje niz mitova koji za temu imaju preobražaj obličja. Iz ovog epa do danas su ostali čuveni odlomci o pretvaranju Dafne u lovorov cvet, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, Dedalu i Ikaru, idilična novela o Filemonu i Baukidi, te mit o Orfeju i Euridici. U to vreme Ovidije već važi i za jednog od najboljih, ako ne i najboljeg majstora stiha. Treća ženidba, sa mladom udovicom Fabijom, donosi mu i veze na dvoru. S njom je imao ćerku Perilu. Međutim, u jeku najveće slave, stiže ga imperatorova nemilost. Godine 8. posle Hrista, Ovidije biva izgnan u Tome, neveliku utvrdu na obali Crnog mora. Razlog izgnanstva do danas nije razjašnjen. Moguće da je pesnik lanuo nešto što se nije smelo, ili da je prećutao nešto što je bio dužan prijaviti (možda preljubu Avgustove unuke Julije sa Decimom Silamom — budući da je Julija bila izgnana u isto vreme kad i Ovidije). Bilo kako bilo, osnovno pitanje ostaje pitanje slobode. Imperator je mora ograničavati, a pesniku je potrebna kao vazduh. (Vladimir Jagličić) U Ovidijeve prijatelje bili su uključeni i gramatičar Higin (Hyginus) i podrazumeva se Horacije (65. do 8. p. n. e.) koji je verovatno uticao na Ovidijeve roditelje da pošalju sina njegovim putem: najpre na školovanje u Grčku, pa na Siciliju i tako dalje. I dok je za svog sponzora Ovidije imao Mesalu, Horacije je imao Etrurca Mecenu – Avgustovog savetnika i „ministra“ za kulturu. Valja reći da je razdoblje Avgustove vladavine razdoblje najvećeg procvata Rima, posle koga je sjaj večnog grada mogao samo da opada. Korozivno načelo promene je prevladalo. Već je Avgustov naslednik Tiberije pri kraju svoje vladavine pokazao da je postao sluga svojih izopačenih strasti, a ne sluga Latina i bogova. Neki od kasnijih careva, npr. Neron, Kaligula, ili Domicijan, biće zveri u ljudskom obliku. Rim je bespovratno stupao na stazu propasti. Predasi pod Trajanom, Hadrijanom, ili Markom Aurelijem nisu se mogli odupreti srozavanju. Ovidije je, više svojim životom, negoli pesništvom, postao prorok te propasti. Publije Ovidije Nazo, očito, i bez svoje volje, morao js biti izvesni korozivni element. Naivno upućep na promenu i na zemaljske užitke, nije slučajno da je baš on ispisao epos koji za temu ima nestalnost. U to vreme on je najčitaniji rimski pesnik, a omiljenost u narodu ne može se steći pisanjem na uzvišene teme. Naprotiv, potrebno je izvesno podudaranje sa interesovanjima svetine. Ovidije svakako nije bio podanik po Cezarevom ukusu. Onaj ko je, kao Oktavijan Avgust, na samrti mogao gordo da kaže: „Nasledio sam Rim od cigala, a ostavljam vam ga u mramoru!`, morao je spadati u graditelje i tumače vrhovnih zahtevnosti trajanja. U Ovidiju on je mogao videti tek nesvesnog protivnika, nekoga ko građanstvo, a time i mase, može navesti na sasvim drukčiji, ne put obnove, već na put razdruzgavanja svega vekovima građenog. Tako gledano, izgnanstvo pesnikovo može se učiniti logičnijim.

G. K. Česterton - Četvrtak 1920. - retko (Gilbert Keith Chesterton - Čovek koji je bio Četvrtak) Sarajevo, Hrvatska tiskara D.D., 1920., 177 str., mek povez, 19.5x12.5cm antikvarni kolekcionarski primerak `Čovek koji je bio četvrtak: Noćna mora` prvi put je objavljen 1908. i često nazivan `metafizičkim trilerom`. London iz viktorijanskog doba, Gabriel Syme regrutovan je u Scotland Jardu u tajni anti-anarhistički policijski korpus. Lucian Gregori, anarhistički pesnik, živi u predgrađu parka Šafran. Syme ga upoznaje na zabavi i raspravljaju o značenju poezije. Gregori tvrdi da je pobuna osnova poezije. Syme se buni, insistirajući da suština poezije nije revolucija, već zakon. Antagonira Gregorija tvrdeći da je najpoetičnije od čovekovih kreacija red vožnje za Londonsko podzemlje. Sugeriše da Gregori zapravo nije ozbiljan u vezi sa anarhizmom, što toliko iritira Gregorija da odvodi Simea na podzemno mesto anarhista, pod zakletvom da nikome ne otkriva njegovo postojanje. Centralno veće se sastoji od sedam muškaraca, od kojih svaki koristi naziv dana u nedelji kao pseudonim. ... Česterton je bio engleski književnik, a njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, religiozna dela, biografiju, fantaziju i detektivsku fikciju. Bio je omiljeni Borhesov pisac, i uticao na rad Erika Artura Blera (koga znamo po imenu Džordž Orvel). ---- Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. – London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik, pjesnik, romanopisac, esejist, pisac kratkih priča, filozof, kolumnist, dramatičar, novinar, govornik, književni i likovni kritičar, biograf i kršćanski apologet, književnik katoličke obnove. Chestertona su nazivali `princem paradoksa` i `apostolom zdravog razuma`. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi nekršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Za paradoks je govorio da je istina okrenuta naglavačke, da bi tako bolje privukla pozornost. Osnovano je smatrati da pripada uskome krugu najvećih književnika 20. stoljeća. 1935. je bio nominiran za Nobelovu nagradu za književnost, ali upravo te godine jedini put u povijesti dotična nije dodijeljena ta nagrada za književnost, ne računajući godine svjetskih ratova. Ne zna se sa sigurnošću razloge, ali zacijelo nije dodijeljena da je ne bi dobio veliki i djelotvorni kršćanski pisac Chesterton. Mnoge su pape cijenili Chestertona, među kojima Benedikt XVI., još dok nije bio papa, često ga je citirao, a papa Franjo još dok je bio nadbiskup Buenos Airesa, dao je Jorge Mario Bergoglio svoj blagoslov na molitvu za proglašenje Chestertona blaženim. Jedan od najvećih tomista 20. stoljeća Étienne Gilson za Chestertonovo Pravovjerje kaže da je `najbolje apologetsko djel dvadesetoga stoljeća`. Institut za vjeru i kulturu Sveučilišta Seton Hall u New Jerseyu nosi njegovo ime te izdaje znanstveni časopis The Chesterton Review. Chesterton je rođen u Campden Hillu, Kensington, London, kao sin Marie Louise (Grosjean) i Edwarda Chestertona. U dobi od jednog mjeseca bio je kršten u Crkvi Engleske. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Chesterton se obrazovao u Školi `St. Paul`. Pohađao je školu umjetnosti kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti na Londonskom sveučilišnom kolegiju, no nije završio nijedan fakultet. Chesterton se oženio za Frances Blogg 1901., i sa njom ostao do kraja svog života. Sazrijevanjem Chesterton postaje sve više ortodoksan u svojim kršćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem na Katoličanstvo 1922. godine. Godine 1896. počeo je raditi za londonske izdavače `Redwaya`, i `T. Fisher Unwina`, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobiva tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton je pokazao i veliko zanimanje i talent za umjetnost. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao što su George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1931., BBC je pozvao Chestertona na niz radijskih razgovora. Od 1932. do svoje smrti, Chesterton je isporučio više od 40 razgovora godišnje. bilo mu je dopušteno, a i bio je potican, da improvizira kod svojih obraćanja.