Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako manje poznata od komičnog hita Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita, Bela garda je i dalje zadivljujuća knjiga, iako potpuno drugačijeg tona. Radnja se odvija u Kijevu tokom ruske revolucije i priča priču o porodici Turbin i uticaju rata na srednju klasu (ne radnike). Priča nije viđena kao politički korektna i time je doprinela Bulgakovljevim doživotnim nevoljama sa sovjetskim vlastima. Bila je to, međutim, veoma voljena knjiga, a roman je pretvoren u uspešnu predstavu u vreme objavljivanja 1967. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! KOLHIDA , Konstantin Paustovski , Kultura Beograd 1948 , U dalekim tridesetim godinama prošlog veka aktivno se razvijala Kolhida - ravna oblast u Gruziji duž obale Crnog mora od Suhumija do Kobuletija. Cilj je bio jasan - poboljšati lokalni pejzaž, isušiti malarijske močvare, uzgajati tropske biljke, pretvoriti područje u plodna polja i pašnjake, jednom rečju, stvoriti „cvetni vrt“. O ovome piše Paustovski. Ali, suvi izveštaji ne izlaze iz pera klasika književnosti, već se pojavljuje čitava pesma u prozi, napisana zadivljujuće i poetski jako. prevela Olga Mitrinović , mek povez, format 16,5 x 22 cm , ilustrovano, ćirilica, 131 strana Konstantin Georgijevič Paustovski (ruski: Konstantín Geórgievič Paustóvskij, IPA: [pəʊˈstofskʲɪj]; 31. svibnja [O.S. 19. svibnja] 1892. - 14. srpnja 1968.) bio je ruski pisac nominiran za Nobelovu nagradu za književnost 1965. [1] Rani život Konstantin Paustovski rođen je u Moskvi. Otac mu je bio željeznički statističar i bio je “neizlječivi romantičar i protestant”. Majka mu je potjecala iz obitelji poljske inteligencije. Obitelj Paustovskog bila je zaporoškog kozačkog, turskog i poljskog podrijetla.[2] Konstantin je odrastao u Ruskom Carstvu, dijelom na selu, a dijelom u Kijevu. Studirao je u “Prvoj carskoj” klasičnoj gimnaziji u Kijevu, gdje je bio razredni kolega Mihaila Bulgakova. Kad je bio u 6. razredu, otac je napustio obitelj i bio je prisiljen davati privatne satove kako bi zaradio za život. Godine 1912. upisao je Prirodoslovni fakultet na Sveučilištu u Kijevu. Godine 1914. prešao je na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi, ali je Prvi svjetski rat prekinuo njegovo školovanje. Prvo je radio kao vozač trolejbusa u Moskvi, zatim kao bolničar u bolničkom vlaku. Tijekom 1915. njegova sanitetska postrojba povlačila se sve kroz Poljsku i Bjelorusiju. Nakon što su mu dva brata umrla na prvoj crti bojišnice, vratio se majci u Moskvu, ali je kasnije otišao i lutao okolo, okušavajući se u mnogim poslovima, isprva radeći u metalurškim tvornicama u Jekaterinoslavu i Juzovki. Godine 1916. živio je u Taganrogu, gdje je radio u Taganrogskoj tvornici kotlova (sada: Krasny Kotelschchik). Kasnije se pridružio zadružnom udruženju ribara (artel) u Taganrogu, gdje je započeo svoj prvi roman Romantiki (`Romantiki`, Romantičari) koji je objavljen 1935. Roman, čiji se sadržaj i osjećaji odražavaju u naslovu, opisao je ono što je vidio i osjetio u mladosti. Jedan od heroja, stari Oscar, bio je umjetnik koji se cijeli život opirao tome da bude prisiljen postati zarađivač. Glavnoj temi romantike, sudbini umjetnika koji nastoji prevladati svoju usamljenost, te svojim iskustvima u Taganrogu vratio se u kasnijim djelima, među kojima su Razgovor o ribi (Razgovor o ribi), Azovskoe podpolʹe ( “Azovskoe podpolie”, Azov Underground) i Port v trave (“Port v trave”, morska luka u travi).

Intrigantno putovanje u mracne lavirinte politicke korupcije, velicanstven nastavak serijala koji ruši stereotipe. Sandra Salman je bila srećna. Jezdila je kroz tminu, po pljusku, na svom novom belom skuteru, i bila je srećna. Onda je ostala bez goriva, motor se ugasio, a hladnoća joj se uvukla u kosti: samo je želela da što pre stigne kući. Ali čim je otvorila vrata, kao da se našla u najgoroj noćnoj mori. Njen otac se obesio. U trenu, njen dom bio je pun policajaca koji su želeli da brže-bolje arhiviraju slučaj kao samoubistvo. Jedino se Oliviji Riveri čini da se nešto u čitavoj priči ne uklapa. Pre svega, Bent Salman nije ostavio oproštajnu poruku. Osim toga, radio je u carinskoj upravi, odakle je nestala velika količina zaplenjenih narkotika. Možda je bio umešan u krađu? Ili je želeo da razotkrije krivca i zato je ućutkan? Olivija ne može da dozvoli da sva ova pitanja ostanu bez odgovora. Sa svih strana stižu prikrivene pretnje, ljudi povezani sa slučajem nestaju bez traga i ubrzo će postati jasno da je smrt Benta Salmana samo vrh ledenog brega koji pulta po crnom moru strašnih spoznaja..

JARCEVA FEŠTA Mario Vargas Ljoša ,novo ➡️ ➡️ Mario Vargas Ljosa Izdavač: Laguna Žanr: Ljubavni Govorio je da nema pravde na ovom svetu. Zašto mu se to dešavalo nakon što se toliko borio za ovu nezahvalnu zemlju, za ove ljude bez časti? Obraćao se Bogu. Svecima. Našoj Gospi. Ili, možda, đavolu. Vikao je i molio. Zašto su ga stavljali na takva iskušenja? Sinovi koji su bili njegov krst, zavere da ga ubiju, da unište delo celog jednog života. Ali nije se zbog toga žalio. On je umeo da se bori protiv neprijatelja od krvi i mesa. To je radio od mladosti. Nije mogao da podnese nizak udarac, da ga ne puste da se brani. Izgledao je polulud od očajanja. To nije bio neprijatelj kojeg je mogao da pobedi kao one stotine, hiljade, sa kojima se suočio i pobedio ih proteklih godina tako što ih je kupio, uplašio ili ubio. Uranija Kabral sedi kraj postelje oduzetog oca, nekadašnjeg moćnika, i priseća se događaja od pre trideset i pet godina koji su je naterali da zauvek napusti rodno ostrvo i preseče sve porodične veze. Knjiga je NOVA... ------------------------- L2

Kofer - Sergej DovlatovIzdavač: LOMGodina izdanja: 2019Broj strana: 185Format: 19 cmPovez: BroširaniSergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost….Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer

Kofer - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2019 Broj strana: 185 Format: 19 cm Povez: Broširani Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…. Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer

IŠCEZLI UTORAK - Niki Frenč Naslov originala: Tuesday`s Gone - Nicci French Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 2013 Format: 19 X 12,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 452 Kada je socijalna radnica ušla u stan Michelle Doyce, docekao ju je prizor iz nocne more. Truplo muškarca u raspadajucem stanju i zbunjena žena izgubljena u prostoru i vremenu. Slucaj je potpuno bizaran, policija nema ni jedan suvisli trag, i inspektor Karlsson opet ce pokucati na vrata Friede Klein, karizmaticne psihoterapeutkinje nepogrešive intuicije. Frieda ponovno uzlazi u labirint zlocina i u tamne zakutke ljudske duše. Na tom mracnom mjestu gdje žrtva lako postaje zlocinac, Frieda ce se morati obracunati i s duhovima iz vlastite prošlosti… Briljantno oblikovan kriminalisticki serijal. NIKI FRENC je pseudonim za autorsko-novinarski bracni par koji cine Niki Džerard i Šon Frenc. Niki Džerard završila je englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a nakon što je predavala književnost u Šefildu, Londonu i Los Andelesu, posvetila se izdavaštvu, pokrenuvši casopis Vimens rivju. Šon Frenc je takode završio englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a potom je radio kao pozorišni kriticar, urednik i televizijski kriticar u Sandej tajmsu i kao filmski kriticar za Mari Kler. ***Odlično očuvano***

Krapp`s Last Tape is a 1958 one-act play, in English, by Samuel Beckett. With a cast of one man, it was written for Northern Irish actor Patrick Magee and first titled `Magee monologue`. It was inspired by Beckett`s experience of listening to Magee reading extracts from Molloy and From an Abandoned Work on the BBC Third Programme in December 1957.[1] It is considered to be among Beckett’s major dramas. Embers is a radio play by Samuel Beckett. It was written in English in 1957. First broadcast on the BBC Third Programme on 24 June 1959, the play won the RAI prize at the Prix Italia awards later that year.[1] Donald McWhinnie directed Jack MacGowran – for whom the play was specially written[2] – as `Henry`, Kathleen Michael as `Ada` and Patrick Magee as `Riding Master` and `Music Master`. The play was translated into French by Beckett himself and Robert Pinget as Cendres and was published in 1959 by Les Éditions de Minuit.[3] The first stage production was by the French Graduate Circle of Edinburgh, Edinburgh Festival, 1977.`[4] odlično očuvana

Kao novo 276 strana 290 grama 2 romana Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…. Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer i opisao...

ČEGRTALJKA I UŽIVANJE: Živojin Kara-Pešić **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Čegrtaljka i uživanje / Živojin Bata Kara-Pešić Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek, 2019 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 172 str. : ilustr. ; 18 cm ISBN 978-86-7562-152-2 (broš.) Živojin Bata Kara-Pešić (1938) je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu, (1964) posle čega je boravio u Parizu, Salcburgu i Londonu na postdiplomskom usavršavanju. Radio je kao samostalni istraživač u urbanizmu i kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ( 1989-1993). Objavio je veći broj radova o urbanizmu, arhitekturi i drugim srodnim temama u zagrebačkim, beogradskim i novosadskim časopisima. Kraće tekstove pisao je za Student, Književnu reč, NIN, Politiku, Dnevnik, Republiku, Vreme… U toku 1993/1994. godine sarađivao je sa radijom B-92 (emisije „Beograde bez ograde“ i „Ritam iskusnog srca“). Preveo je više književnih tekstova sa francuskog, engleskog, italijanskog i ruskog. Bio je potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije (1996-2000). Za visoke domete ostvarene u prevodilačkom radu dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ (2011).  kd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 – Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo. Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”. Govorio je francuski jezik. Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine. Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Autor: Branko Stojanović Povez: tvrd Br. strana: 396 Format:13,5x20 Književno delo novinara, feljtoniste, romansijera, pripovedača, dramskog pisca, radio i TV voditelja, slikara i filmskog scenariste Mome Kapora (Kapor je autor scenarija za filmove „Valter brani Sarajevo“ i „Ispravi se Delfina“) u monografiji koja je pred nama Branko Stojanović je označio etiketom „Od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“. Ovu knjigu Branko Stojanović je pisao pune tri godine. Pišući ovu dragocenu i nadahnutu monografiju o jednom od najpopularnijeg pripovedača i romansijera Momi Kaporu, Branko Stojanović je tumačeći obimno delo ovog autora, zaključio da je Kapor pisac koji otvoreno govori o stvaralačkim uticajima. Stojanovićeva monografija predstavlja veliki omaž ne samo Momi Kaporu kao književniku već i čitaocima njegovih dela. Autor je znalački primetio da Kapor piše kratko jezgrovito u formama koje korespondiraju sa interesima čitalaca kao i datom vremenu u kome obitava. Monografiju „Momo Kapor od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“ Branko Stojanović svojim britkim jezikom i lucidnim zapažanjima na skoro 220 strana kompjuterski složenog teksta uz iscrpno priloženu bibliografiju, prelama od naučne strogosti do esejističke razbarušenosti. Ova studija o književnom stvaralaštvu Mome Kapora predstavljaće nezaobilazan priručnik za buduće istraživače i teoretičare književnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monografija Putujući Crnom Gorom na jedinstven način prikazuje gradove Crne Gore. Ova knjiga vodi na nezaboravno putovanje kroz istoriju, tradiciju i kulturu crnogorskih gradova. Takođe, upoznaje čitaoce sa prirodnim ljepotama koje ih okruћuju. Vodi vas kroz primorske gradove koje odlikuje specifična arhitektura, nevjerovatne tvrđave i mnoga arheološka nalazišta. Zatim, upoznaje čitaoce sa kontinentalnom unutrašnjošću, koja je glavni privredni centar, pa sve do gradova sjevera Crne Gore gdje se nalaze planinski centri, kako zimskog tako i ljetnjeg turizma. Ova monografija pored odličnog sadržaja nudi i izvanredne fotografije koje na najbolji način prikazuju kulturne i prirodne ljepote Crne Gore. Draško Šćekić (Berane, Crna Gora, 21. rujna 1931.) crnogorski je romanopisac. Prvo školovanje završio je u rodnom gradu i Pedagošku školu u Banjoj Luci i Travniku. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. U svijet književnosti ušao je kroz vrata anonimnih knjižnih natječaja. Njegovi prvi objavljeni romani bili su Planina i Zlatne legende te zbirka pjesama za djecu Radio kljun. Njegova knjiga „Putovanja po Crnoj Gori“ više puta je preštampana i prevedena na ruski i engleski jezik. Sada živi i radi u Podgorici.

Intrigantno putovanje u mracne lavirinte politicke korupcije, velicanstven nastavak serijala koji ruši stereotipe. Sandra Salman je bila srećna. Jezdila je kroz tminu, po pljusku, na svom novom belom skuteru, i bila je srećna. Onda je ostala bez goriva, motor se ugasio, a hladnoća joj se uvukla u kosti: samo je želela da što pre stigne kući. Ali čim je otvorila vrata, kao da se našla u najgoroj noćnoj mori. Njen otac se obesio. U trenu, njen dom bio je pun policajaca koji su želeli da brže-bolje arhiviraju slučaj kao samoubistvo. Jedino se Oliviji Riveri čini da se nešto u čitavoj priči ne uklapa. Pre svega, Bent Salman nije ostavio oproštajnu poruku. Osim toga, radio je u carinskoj upravi, odakle je nestala velika količina zaplenjenih narkotika. Možda je bio umešan u krađu? Ili je želeo da razotkrije krivca i zato je ućutkan? Olivija ne može da dozvoli da sva ova pitanja ostanu bez odgovora. Sa svih strana stižu prikrivene pretnje, ljudi povezani sa slučajem nestaju bez traga i ubrzo će postati jasno da je smrt Benta Salmana samo vrh ledenog brega koji pulta po crnom moru strašnih spoznaja..

Opis "Čekajući Dogoa - Mark B. Mils" Složili smo se da se razlikujemo i smejali se tome zajedno, jer ono što smo imali bilo je veće od toga. Imali smo ljubav. Ne može tek tako posle četiri godine da promeni pravila, ukrca se na avion i nestane. To je i moj život. Kažu da je pas najbolji čovekov prijatelj, njegov anđeo čuvar. Ako to još niste znali, saznaćete, kao i Den. Denu baš i ne ide u poslednje vreme. Reklamna agencija u kojoj je radio propala je, njegov prijatelj i kolega doživeo je nervni slom, a Klara, njegova devojka, rešila je da ga napusti. Nakon četiri godine savršeno srećne veze, ona mu ostavlja samo dugačko pismo prepuno optužbi i jednog malog, belog psa. I tako Den ostaje sam, čovek bez partnera u poslu i u ljubavi. U stvari, ima samo tog smešnog psa kog nije ni želeo i kom planira da pronađe novi dom. Ali kao što to obično biva i sa najbolje skovanim planovima, i ovaj će se izjaloviti, jer Dogo je zaista posebna vrsta prijatelja na četiri noge... Duhovita i jedinstvena priča koju ne smete propustiti! - Heat Format: 145x205 br. str.: 272 povez: broš Pismo: latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

Dobro ocuvan vokmen sa tjunerom i kasetom, radi na baterije i ispravljac,ima dosta raznih podesavanja, sve je potpuno ispravno,osim Play dugmeta koje se iskljucuje i mora se drzati da bi radilo, mislim da se samo otkacio feder!!!

Knjaževac Službeni glasnik, 2021. Pročitana jednom ili ni jednom. Koliko istina sačinjava jednu laž Danas, kada imam blizu šezdeset godina, boravim u zatvoru. Tu sam od 1976. godine. Za sada sam tu gde sam, nadam se ne zauvek, već trenutno. Ali, po svemu sudeći, verovatno ću tu ostati dugo. Ovde sam sasvim siguran i biću tu dok ovo, što hoću da napišem, ne privedem kraju. Pokušaću da što istinitije i objektivnije, ako je to uopšte moguće u mojoj situaciji, iznesem sva zbivanja oko sebe, koja se odnose na period koji je za nama. Trudiću se da to učinim, tako mi svega, detaljno, istinito, pošteno i – iz srca i duše, iz ubeđenja! Bog mi je jedini i najveći svedok. Mada, gospod ponekada ume da bude baš težak saputnik. Rođen 1951. u Beogradu. U Beogradu je završio osnovnu i srednju školu i diplomirao na Pravnom fakultetu. Kako navodi u zvaničnoj biografiji na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, još kao srednjoškolac je sarađivao u izdanjima NIP Politika, da bi osamdesetih godina prošlog veka stalni angažman dobio u „Politici ekspres“. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Pop Rok“, pokrenuo je periodično izdanje „Huper“ i uređivao „Svet kompjutera“. „Pisao je za časopis ‘Halo u poverenju’, kao i listove ‘Susret’, ‘Džuboks’, ‘Potrošački informator’, ‘Ekspres politika’, ‘Politika’, ‘Bazar’, ‘TV revija’, ‘TV novosti’, ‘Supertin’, ‘Jutarnje ogledalo’, ‘Balkan ekspres’ i ‘Pravda’.“ Početkom devedesetih, kako navodi u biografiji, bio je deo četvoročlanog tima koji je osnovao RTV Politika, da bi karijeru potom nastavio na Trećem kanalu RTS-a, zatim i na Prvom programu RTS-a, odnosno Yu-info kanalu. „Vodio je emisije ‘Baš lično’, ‘Nedeljno popodne’, ‘Maksimum’ i ‘Kolporter’, kao i više emisija na Drugom programu Radio Beograda. Bio je portparol mlade reprezentacije Jugoslavije (1996–1998).“ Takođe, uređivao je i pisao scenarija za programske večeri muzičkih festivala „Mesam“, „Sunčane skale“ i „Budvanski festival“. Ističe da je u oktobru 2005. godine radio kao konsultant, savetnik i glavni urednik za program RTV Stankom, a godinu dana kasnije i kao urednik u Izdavačkom preduzeću „Laguna“. Naglašava da je zastupljen u knjizi „Ko je ko u Srbiji“. „Za sobom ima objavljenu knjigu ‘Ljudi i događaji’ koji su obeležili čovečanstvo (2000), deo monografije Dom omladine Beograda 1964–1994 (1994) i Televizijski pogled iskosa (2004). Član je udruženja UTE (Ujedinjeni televizijski eksperti) i aktivan sportski radnik (portparol OFK Beograd)“. U jesen 2017. godine imenovan je za državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja, a to nije bio njegov prvi angažman u ovom ministarstvu, budući da je nekoliko godina ranije obavljao funkciju savetnika. Kako navodi u biografiji, dobitnik je nekoliko nagrada – godišnje „Politikine“ nagrade „Huper“, ”Zlatne značke” Kulturno prosvetne zajednice Srbije, nagrade ”Zlatni Beočug” Kulturno prosvetne zajednice Beograda i VIP nagrade za novinarski iskorak 2017. godine. Knjigu ”Za društvo u ćošku” (životne priče legendarnih pevača kafanske boemije) objavio 2015. godine.

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)

O knjizi: Oni kažu da će mi lek protiv ljubavi doneti sreću i sigurnost zauvek. I uvek sam im verovala. Sve dosad. Sad se sve promenilo. Sad bih radije bila zaražena ljubavlju i najkraći delić sekunde nego živela sto godina ugušena u laži. U jednoj drugačijoj Americi ljubav je proglašena opasnom bolešću i vlada primorava sve građane da se podvrgnu tretmanu izlečenja čim napune osamnaest godina. Lena Halovej živi s tetkom, tečom i rođacima u Portlandu. Lena se raduje tome što će se izlečiti i živeti sigurno i predvidljivo. Videla je kako je ljubav uništila njenu majku i ne želi da ponovi istu grešku. Devedeset pet dana pre tretmana, Lena upoznaje Aleksa, mladića iz Divljina koji živi van nadzora vlade. Šta će se dogoditi ako postupe nečuveno i zaljube se? Asocijacija biblioteka za mlade i Čikaška državna biblioteka proglasile su ovaj roman knjigom godine, a američki Nacionalni državni radio uvrstio ga je u sto najboljih romana za mlade svih vremena. „Snažni likovi, živopisni opis tinejdžerskog života u represivnom društvu i uznemirujuća pitanja koja se mogu primeniti na naš današnji svet čine ovu knjigu naročito zanimljivom i vrednom pažnje.“ School Library Journal „U teskobnoj atmosferi straha, Oliverova prede veoma napetu priču o buđenju svesti, otporu i pravoj ljubavi koja je u središtu svega.“ The Horn Book

O knjizi: Oni kažu da će mi lek protiv ljubavi doneti sreću i sigurnost zauvek. I uvek sam im verovala. Sve dosad. Sad se sve promenilo. Sad bih radije bila zaražena ljubavlju i najkraći delić sekunde nego živela sto godina ugušena u laži. U jednoj drugačijoj Americi ljubav je proglašena opasnom bolešću i vlada primorava sve građane da se podvrgnu tretmanu izlečenja čim napune osamnaest godina. Lena Halovej živi s tetkom, tečom i rođacima u Portlandu. Lena se raduje tome što će se izlečiti i živeti sigurno i predvidljivo. Videla je kako je ljubav uništila njenu majku i ne želi da ponovi istu grešku. Devedeset pet dana pre tretmana, Lena upoznaje Aleksa, mladića iz Divljina koji živi van nadzora vlade. Šta će se dogoditi ako postupe nečuveno i zaljube se? Asocijacija biblioteka za mlade i Čikaška državna biblioteka proglasile su ovaj roman knjigom godine, a američki Nacionalni državni radio uvrstio ga je u sto najboljih romana za mlade svih vremena. „Snažni likovi, živopisni opis tinejdžerskog života u represivnom društvu i uznemirujuća pitanja koja se mogu primeniti na naš današnji svet čine ovu knjigu naročito zanimljivom i vrednom pažnje.“ School Library Journal „U teskobnoj atmosferi straha, Oliverova prede veoma napetu priču o buđenju svesti, otporu i pravoj ljubavi koja je u središtu svega.“ The Horn Book

Knjiga je odlično očuvana. ,,Maksim Klasanović, rodom iz Bijeljine, kao mlad i sposoban čovek, iz Nemačke, gde je odrastao i školovo se, zaputio se na Tajland, „raj na zemlji”, gde je lepo živeo i uspešno radio godinama. Ali, 30. april 2011. godine, 20:13 sati po lokalnom vremenu, u Puketu, kao grom dogodio se trenutak kada sam zeznuo svoj život – ispoveda u ovoj izuzetnoj ispovesti svoje dramatično iskustvo i život koji je proveo iza rešetaka u strašnim i surovim uslovima. Svako osećanje, brutalnost, bezizlaz, slom, gubitak nade da će ponovo grliti ćerkicu, zagrliti majku, opisani su sa tolikom snagom i sugestivnošću, da je Maksimova sudbinska priča više od folma! Ovo je bio stvarni život. Pakao! U Bombat Piset Klangu, najtežem zatvoru u Bangkoku, zvali su ga „stranac”. Kao Evropljanin nalazio se na najnižoj lestvici među zatvorenicima. 17 sati dnevno provodio je na nepunom kvadratnom metru betonskog poda, a noću naslanjao glavu na praznu plastičnu flašu. On opstaje jer čeličnom voljom održava svoje telo u formi. Kako bi sačuvao svoje fizičko zdravlje odlučuje se za duhovni put. Oko mene je bio pravi horor i shvatio sam da prava sloboda počinje samo u meni. Zvuči čudno, ali zatvor je od mene napravio boljeg čoveka i uvek ću biti zahvalan na tome.``

NIKOLA DISOPRA-OTVOREN PUT ČAKAVSKI SABOR,SPLIT,1979.god.,tvrd povez,345.strama, Knjiga kao NOVA. RETKA. Дисопра, Никола, писац и публициста (Дубровник, 19. ИИ. 1923 - Сплит, 9. И. 1990). У Сплиту завршио класичну гимназију 1941. Почетничке књижевне радове објавио за рата у партизанском бригадном листу. Од 1945. до 1957. ради у листу Слободна Далмација као новинар и уредник; 1957-65. директор је и главни уредник Радио-Сплита те је затим до пензионисања 1982. поново у Слободној Далмацији. Такође је био секретар Пододбора Матице хрватске у Сплиту те уредник у часопису Учинак. - Радовима о проблемима културе, о уметности и позоришту, приказима и критикама домаћих и страних писаца те новелама и одломцима романа сарађивао је од 1949. у новинама и часописима Културни радник, Извор (Загреб), Слободна Далмација, Народни лист, Видик, Хрватско коло , Књижевни Јадран, Учинак, Република, Летопис Матице српске, Дубровник, Форум и др. У Дисоприну прозном опусу (књиге новела Ветрови на раскршћима, Затворено и Исто лице те роман коракнути) уз партизанске, ратне и поратне теме превладава тематика с нагласком на политичком и моралном расулу грађанског друштва. Роман коракнути има документарну вредност по опису потпуног слома сплитске Орјуне и четништва у Сплиту 1943, узрокованог капитулацијом Италије. Есеје о неким савременим југословенским и руским авангардним писцима КСКС. Ст. Објавио је у књигама Руске теме и Књижевни записи. D2

„Ogledalo” - stihovi Bulata Okudžave dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković Predgovor: Milovan Vitezović Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2014. Povez: Tvrd Broj strana: 287 ilustrovana Format: 22 x 14 cm NOVA knjiga! Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Sergej Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovemeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine” Mihaila B. Đakovića)