Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rječnik Hajnrih Šmit ( 18. decembar 1874 . Hojbah , Tiringija — Jena , 2. maj 1935 ) je bio nemački arhivista i filozof. Hajnrih Šmit je pohađao učiteljski koledž u Hildburghauzenu od 1890. do 1894. godine i u početku je radio kao nastavnik u osnovnoj školi. Godine 1897. preselio se u Jenu radi naučnog usavršavanja. Od 1899. je tamo studirao prirodne nauke uz finansijsku podršku Ernsta Hekela i postao njegov privatni sekretar 1900. godine. Pošto Šmit nije imao Abitur, Hekel ga je poslao u Cirih kod svog bivšeg studenta Arnolda Langa, gde je doktorirao 1904. godine. phil. doktorirao. Od 1912. bio je arhivar u filetskom arhivu, a od 1916. rukovodio je Hekelovim arhivom. Godine 1918. Šmit je objavio svoju istoriju teorije razvoja. Šmit opisuje svog „poštovanog gospodara i prijatelja, ... Ernsta Hekela“ kao intelektualnog začetnika.[1] On na dobrih 540 stranica sastavlja citatno bogat sinopsis razvojnih pogleda pojedinih, pretežno naučnih disciplina od njihovih početaka do danas. Počinje istorijom koncepta razvoja u filozofiji i završava se prikazom inkarnacije (antropogeneze) od pne. a. paleološka tačka gledišta; evaluativni ili na neki drugi način distinktivni rasno-biološki aspekt nije izražen kod Šmita u ovom trenutku.[2] Godine 1919. dobio je zvanje profesora. Nakon Hekelove smrti 1919. godine, Šmit je postao njegov egzekutor; od 1920. do smrti bio je direktor kuće Ernst Hekel, koja je 1945. bila povezana sa Univerzitetom Fridrih Šiler u Jeni. Kao i Hekel, Šmit je bio član Deutscher Monistenbund-a. Od 1919. do 1920. bio je njen predsednik i sve do svoje smrti 1935. godine uporni pristalica Hekelovog monizma i njegovog tumačenja Darvinove teorije evolucije. Bio je i urednik `Monističkog mesečnika`. Nakon što su ovaj časopis zabranili nacionalsocijalisti 1933. godine, Šmit je osnovao časopis „Priroda i duh, mesečna izdanja za nauku, pogled na svet i svetski dizajn“. U godinama ubrzo nakon Hekelove smrti, obezbeđenje arhive i obrada njegove imovine bili su u fokusu njegovog rada, sve do 1933. godine, a posebno nakon toga, ideološka i politička pitanja su sve više dobijala prioritet. Šmitov osnovni stav, koji je ranije bio više socijaldemokratski, sve je više ustupao mesto radikalno nacionalističkom.[3] U tom kontekstu, on je pribegao delimično rasističkim i nacionalističkim argumentima, koji su po svojoj radikalnosti daleko nadmašili mišljenja njegovih kolega Ludviga Platea ili Hansa F. K. Gintera.[4] Njegov pokušaj da redizajnira ili reinterpretira kuću Ernsta Hekela i Hekela kao ličnosti u nacionalsocijalističkom smislu na kraju je propao.[4] Samo zaobilaznim putem časopisa „Natur und Geist“ jedna od njegovih publikacija, koja je u monističkoj tradiciji, komentariše „standardni rad o ljudskom nasleđu i rasnoj higijeni“ Ervina Baura, Eugena Fišera i Frica Lenca....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbog malo losijeg polozaja na polici knjiga se malo iskrivila, ali ako se bude drzala kako treba moze da se ispravi. Unutrasnjost uredna! Danijel Dz. Bornstin Svet otkrića Pripovest o čovekovoj potrazi za spoznajom sveta i sebe samog Danijel Dž. Borstin Preveli s engleskog: Raša Sekulović, Borivoj Gerzić, Srđan Simonović i Vladimir Ignjatović Godina izdanja: 2001 Format (cm): 21 cm Broj Strana: 765 Zbog čega je svet takav kakav jeste, koji su to stavovi, dogme, izumi, otkrića, koje su istine ili zablude učinile da on za nas poprimi upravo ovakav oblik, i da ga upravo na ovakav način opažamo i shvatamo, pitanja su na koja Borstinova knjiga pokušava najpre da nas navede, a zatim i da nam ponudi odgovore. Uz živopisnu pozadinu koju čine biografije istraživača iz različitih epoha, upoznajemo se ne samo sa velikim i važnim otkrićima, već i sa tim kako je do njih došlo. Baratajući ogromnom istorijskom građom koja obuhvata vekove i kontinente, autor nas zavodljivim pripovedanjem uvlači u tok priče koja nam donosi sagu o hrabrima i drskima, željnim novih saznanja i novih teritorija ističući u prvi plan vanvremensku ljudsku težnju koja se sastoji u traganju za novim i saznavanju nepoznatog. Danijel Dž. Borstin (1914-2004), istaknuti američki istoričar, radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, od 1975. do 1987, kao upravnik Nacionalnog muzeja američke istorije, Smitsonijan, a dvadeset pet godina predavao je istoriju na Univerzitetu u Čikagu. Izuzetan stvaralac i čovek ogromnog obrazovanja, bavio se istorijom, sociologijom, politikom i pravom. Njegova plodna karijera pisca trajala je preko pedeset godina i za to vreme napisao je dvadesetak knjiga koje su prevedene na isto toliko jezika i prodavane u milionskim tiražima širom sveta. Neki od naslova iz ovog bogatog opusa su: Tajanstvena nauka prava, Genij američke politike, Amerika i predstave o Evropi, Demokratija i njena nezadovoljstva, Skrivena istorija, Izgubljeni svet Tomasa Džefersona, kao i trilogija Svet otkrića, Svet traganja i Svet stvaranja, koju je Geopoetika objavila u prevodu na srpski jezik. Njegovo najpoznatije delo je trotomno izdanje Amerikanci. Za prvi tom, Kolonijalno iskustvo, dobio je Bankroftovu nagradu, za drugi tom, Državotvorno iskustvo, Parkmanovu, a za treći tom, Demokratsko iskustvo, Pulicerovu nagradu. Jedan je od samo nekoliko ljudi koji su za svoje delo dobili ove tri najuglednije nagrade, pored velikog broja drugih nagrada i priznanja. Bio je poznat po sposobnosti da vešto povezuje različite žanrove i istorijske teme, ogromnu količinu istorijskih podataka i zanimljive priče, i to izuzetnim jezičkim bogatstvom koje nedostaje mnogim profesionalnim istoričarima. Često je isticao da se istorija uvek može i pisati i čitati kao lepa književnost i to je potvrdio svojim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki ljudi i njihova dela Fransoa Noel Babef (Sen Kenten, 23. novembar 1760), poznatiji kao Grah Babef, je bio francuski političar i novinar u periodu Francuske revolucije. Izdavao je list `Narodni tribun`. Organizator je i vođa tzv. `Zavere jednakih` koja predstavlja prvi pokušaj unošenja komunizma u društvenu stvarnost. Detinjstvo i mladost Grah Babef je rođen 1760. godine u malograđanskoj provincijskoj porodici iz Sen Kentena. U četrnaestoj godini je napustio očinski dom i počeo je raditi kao zemljomer, a zatim kao feudist. Sastavljao je opise plemićkih imanja i kratke izvode seniorskih prava. Babef je ubrzo zamrzeo feudalni režim i aristokratiju. Uzeo je ime starorimskog tribuna Gaja Graha[1]. Na Babefa je najveći uticaj ostavio Žan Žak Ruso[2]. Babef prilazi Revoluciji prvih dana po njenom izbijanju. Tokom jakobinskog terora, Babef je bio otvoreni protivnik Robesjperovog režima, za šta se kasnije, posle Termidorske reakcije, pokajao[3]. Sukob sa Konventom i Direktorijumom Septembra 1794. godine počeo je izdavati list `Sloboda štampe` kome je kasnije promenio naziv u `Narodni tribun`. List je nakon Termidorske reakcije predstavljao jedan od najradikalnijih organa demokratske opozicije te je 7. februara 1795. godine Babef uhapšen pod optužbom da poziva na ustanak i na rasturanje Konventa. Narodni tribun prestao je izlaziti. Babef je u zatvoru ostao do oktobra kada je oslobođen po izbijanju rojalističkog ustanka. Narodni tribun ponovo je počeo izlaziti 6. novembra. Nastavlja da izlazi do marta 1796. godine. Pod Babefovim rukovodstvom tada je u Parizu obrazovano tajno revolucionarno Udruženje jednakih. Ono je sebi postavilo za cilj da podigne narodni ustanak i zbaci vladu Direktorijuma Filipo Đuzepe Marija Lodoviko Buonaroti (ital. Philippe Buonarroti; 11. novembar 1761—16. septembar 1837) je bio italijanski utopijski socijalista, pisac, mason i učesnik Francuske revolucije. Delovao je na Korzici, u Ženevi i Briselu. Biografija Rođen je u Pizi, u Velikom vojvodstvu Toskani, u plemićkoj porodici. Studirao je prava na Univerzitetu u Pizi. Stupio je u masonsku ložu 1786. godine[1]. Nakon izbijanja Francuske revolucije, prešao je na Korziku gde je, na italijanskom jeziku, izdavao novine koje su podržavale Francusku revoluciju. Tamo je stupio u jakobinski klub i postao je prijatelj Bonapartama. Buonaroti je napustio ostrvo juna 1791. godine i vratio se u rodnu Toskanu gde je uhapšen i zatvoren. Godine 1793. preselio se u Pariz i postao član Društva Panteona. Maksimilijan Robespjer ga je postao da organizuje patriote u egzilu, u Italiji. Buonaroti je radio iz Nice. Nakon što je osudio Paskala Paolija, Buonaroti je nagrađen francuskim državljanstvom od strane Konventa (maj 1793. godina). Buonaroti se vratio u Pariz 1795. godine, nakon Termidorske reakcije. Tamo je upoznat Graha Babefa. Ponovo je uhapšen od strane Direktorijuma 1797. godine zbog učešća u Babefovoj zaveri jednakih[2]. Napoleon Bonaparta ga je oslobodio 1799. godine, kada je postao prvi konzul. Buonaroti se sklonio u Ženevu gde živi tokom postojanja Prvog francuskog carstva i Napoleonovih ratova. Odatle je prešao u Brisel, nakon Burbonske restauracije. U Pariz se vratio nakon Julske revolucije 1830. godine. Umro je u Parizu 1837. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvobitno objavljen 1766. godine, Laokoon je nazvan prvim proširenim pokušajem u moderno doba da se definišu karakteristične sfere umetnosti i poezije; njen autor, Gothold Efraim Lesing, nazvan je prvim modernim estetičarom. Kao što Majkl Frid piše u svom predgovoru, Lesing je taj koji je izmislio moderni koncept umetničkog medija, i upravo u Laokoonu, na kraju, nalazimo izvor za modernističke pretpostavke o jedinstvenosti i autonomiji pojedinačnih umetnosti. I, kako Frid tvrdi, to je delo koje predstavlja impresivno koherentnu estetsku semiotiku, knjiga koja istovremeno sumira i prevazilazi klasično mišljenje o prirodi znaka. Dugo centralni tekst za književne kritičare, istoričare umetnosti i filozofe, Laocoon je ovde vraćen u štampu u autoritativnom prevodu Edvarda Alena Mekormika. Mekormikov uvod, beleške i biografski dodatak su zadržani; novi predgovor Majkla Frida naglašava Lesingov trenutni značaj za novije tokove u istoriji umetnosti i teoriji književnosti. Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 — 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike.[1][2][3] Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748).[5] Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”.[6] Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije.[7] Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu.[8] Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“.[9] Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu — kao i u sopstvenim dramama — pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda[10] i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“).[11][12] On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alpar Lošonc se bavi krucijalnim pitanjima današnjice u horizontu evropske tradicije. Posredujući mišljenje Fukoa, Hane Arent, Deride, Karla Šmita, Hajdegera, Agabmena, Liotara, Deleza... ali i Aristotela, Hobsa ili Marksa on se bavi dinamikom moći u Evropi, zastupajući kritičko čitanje njenih istorijskih modaliteta u svetlu današnje konstelacije. Istražujući vidove moći u horizontu liberalizma i njegove istorije, Lošonc se bavi i nekim nemišljenim ali bitnim toposima moderne kulture od savesti, tajne kao društvenog fenomena, odnosa prijatelj neprijatelj, mržnje, dara ... kao i aktualnim problematizacijama biomoći, populizma, suvereniteta. Namera pisca nije nikako antikvarni obuhvat tema, nego propitivanje sa ciljem kritičke analize današnjice. U sklopu razmatranja u duhu političke filozofije i u duhu osobene analitičke antropologije, Lošonc demonstrira snažnu filozofsku imaginaciju koja otkriva dubinsku povezanost aktualnih društvenih i političkih vrednosti sa osnivačkim vrednostima tradicionalne evropske kulture. Nastavljajući svoja istraživanja na prethodne knjigu Suverenitet, moć, kriza, Lošonc na sugestivan i ubedljiv način zaokružuje kompleks suštinskih pitanje o dimenzijama aktualnog sveta afirmišući filozofiju kao produktivni oblik razumevanja i angažmana u stvarima opstanka. Alpar Lošonc (Temerin, 7. jul 1958) srpski je filozof i akademik, dopisni član sastava Srpske akademije nauke i umetnosti od 8. novembra 2018.[1] Biografija Završio je osnovne studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 1981. godine i magistarske, a doktorske na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 1993.[1] Predaje kao redovni profesor na Katedri za društvene nauke na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, kao i na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Segedinu od 1991. godine.[2] Predavao je i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Osnivački je član European SPES Forum, član Saveza ekonomista Vojvodine i Srbije, Mađarskog bioetičkog društva, Mađarskog filozofskog društva i Društva književnika Vojvodine.[1] Kao urednik je radio u Új Symposion, Létünk, Polja, član je redakcije Zlatna greda, Interdisplinary Yearbook of Business Ethics (koji je bio publikovan u okviru Springer Verlag), član International editorial advisory Board of Regional and Ethnic Studies u Mariboru, član međunarodne redakcije časopisa Panoeconomicus, Kellék, član međunarodne redakcije časopisa za teorijska pitanja filozofije, član Saveta časopisa Humanističke studije u Podgorici i glavni urednik Habitus 2000—2009.[1] Dobitnik je nagrada „Ervin Šinko” 1983. godine i „Ištvan Konc” 2003.[1] Tekstovi su mu prevođeni na francuski, nemački i engleski jezik. Između ostalih, autor je sledećih knjiga: Oblici nedostatka (Forum, Novi Sad, 1988), Hermeneutika sećanja (Forum, Novi Sad, 1998), Moderna na Kolonu (Stubovi kulture, Beograd, 1998), Evropske dimenzije (Forum, Novi Sad, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005), Neoliberalizam: sudbina ili izbor (koautor), Eseji o državi blagostanja (koautor), Suverenitet, moć i kriza (Svetovi, Novi Sad, 2006), Moć kao društveni događaj (Adresa, Novi Sad, 2009) i Otpor i moć (Novi Sad, 2012)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredili Dusan Pajin Mirko Gaspari Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan PAJIN OKEANSKO OSEĆANJE Izdavač: Svjetlost, Sarajevo, 1990. Meki povez Broj strana: 189 Format: 12 x 20 cm Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Leo Peruc – Noću pod kamenim mostom Tijana Tropin: Austrijski pisаc Leo Peruc (1882-1957) rođen je u Prаgu kаo i Kаfkа, аli je kаsnije prešаo u Beč, i tаj grаd je presudno obeležio njegovo stvаrаnje; po mаtemаtičаrskom obrаzovаnju i interesovаnjimа blizаk je Robertu Muzilu i Hermаnu Brohu, аli kаo pisаc pre spаdа u istu kаtegoriju sа Čestertonom i Borhesom zbog nаčinа nа koji u svojim delimа ispituje odnos stvаrnosti i prividа. Poreklom iz imućne trgovаčke porodice, Peruc je dobаr deo životа rаdio u rаzličitim zаvodimа zа osigurаnje, dok, početkom dvаdesetih, nije postаo populаrаn i uvаžen pisаc; cenili su gа, između ostаlih, Vаlter Benjаmin, Teodor V. Adorno i Horhe Luis Borhes (ovаj potonji je uvrstio Mаjstorа Sudnjeg dаnа u svoju ediciju nаjboljih detektivskih romаnа). 1938. godine, posle Anšlusа, Peruc je – u opаsnosti zbog svog jevrejskog poreklа – pobegаo sа porodicom iz Austrije, nаjpre u Itаliju а potom u Izrаel. Period od emigrаcije do smrti 1957. godine protekаo je u znаku tihog zаborаvа njega kao pisca. Mаdа je i u Izrаelu živeo u pristojnim mаterijаlnim uslovimа, uglаvnom zаhvаljujući potpori svoje trgovаčke porodice, nikаdа nije povrаtio stаru slаvu. Posle Drugog svetskog rаtа trаžene su drugаčije teme, i tаko je jedno od njegovih nаjboljih delа, Noću pod kаmenim mostom, prilikom prvog objаvljivаnjа prošаo skoro nezаpаženo. Tek sredinom osаmdesetih godinа prošlog vekа polаko počinje novo vrednovаnje Perucovog opusа. Pojаvljuju se novа izdаnjа i kritičke studije posvećene njegovom delu, kаo i nove ekrаnizаcije. Noću pod kаmenim mostom nаjtаčnije bi se mogаo opisаti kаo romаn o stаrom Prаgu sаstаvljen od ulаnčаnih pripovedаkа koje se mogu čitаti zаsebno, аli prаvi smisаo stiču tek kаdа se posmаtrаju kаo celinа: prvа pričа postаvljа pred čitаocа zаgonetku kojа će biti rаzrešenа tek u poslednjoj. Pritom se аutor oslаnjа nа klаsičnu formu novele kаo jezgrovite pripovesti o jednom neobičnom dogаđаju, tаko dа se, pаrаdoksаlno, ovаj vrlo moderni romаn nа prvi pogled sаstoji od vrlo stаromodnih pripovesti. Istorijske ličnosti poput cаrа Rudolfа II, rаbijа Levа ili Vаlenštаjnа ovde su smeštene u fаntаstični okvir – Peruc grаđu crpi ne sаmo iz istorije, već i iz predаnjа vezаnih zа prаški geto i kаbаlističke trаdicije. Pojedine priče, poput Otetog tаlirа ili Kuge u jevrejskoj četvrti, nа nov nаčin obrаđuju motive poznаte iz bаjki i legendi. Druge, poput Cаreve trpeze ili Vаlenštаjnove zvezde, pružаju neobičаn i često pritаjeno humorističаn pogled nа ključne trenutke češke istorije s krаjа šesnаestog i početkа sedаmnаestog vekа. Trebа, međutim, nаglаsiti dа je Noću pod kаmenim mostom stvаrаn od 1924. do 1951. godine i dа nаd ovim delom lebdi senkа Holokаustа; Peruc gа nigde ne pominje eksplicitno, аli iz ovih pripovedаkа – i ljupkih i jezivih, i romаntičnih i uzbudljivih – provejаvаju gorčinа i tugа zа nepovrаtno izgubljenim jevrejskim Prаgom. Noću pod kаmenim mostom odistа predstаvljа literаrno zаveštаnje i oproštаj od svetа koji više ne postoji.

Đani Vatimo - Vjerovati da vjeruješ Fedon, 2009. 144 strane, meke korice, zaštitni omot, 13 x 20 cm. Knjiga je nova, nečitana. `Šok kojim je Musolinijev fašizam ošamutio italijansku kulturalnu scenu ipak nije doveo do tako pogubnih posledica kakve je proizveo nemački nacional-socijalizam. Iz posleratnog mutljaga i kakvog-takvog razračunavanja sa fašizmim, izronio je bio Đani Vatimo i bez predrasuda se uhvatio u koštac sa velikom Ničeovom filozofijom. Iz njegovih čitanja Ničea i intenzivnog bivanja u blizini francuskog poststrukturalizma, rađa se samosvojni izraz koji Vatima izbacuje na sam vrh italijanske filozofije. Knjigu Vjerovati da veruješ Vatimo ne ispisuje na vrhuncu slave i moći, već u trenutku kada shvata snagu slabosti, onoga što naziva „slabim mišljenjem“. Ne samo da Vatimo ovde ispituje snagu sopstvenog verovanja, ne samo da sopstvene sumnje podvrgava sjajnoj i nemilosrdnoj analizi, već razrađuje nestabilan filozofski model za koji je konstitutivna upravo sama nestabilnost. Ali da bi se iz ravnoteže izvela jedna stabilna struktura, potrebno je teško raditi na potkopavanju njenih temelja. Različitim oblicima demitologizovanja – demitilogizovanjem sebe, ili sopstvenih seksualnih preferenci – zaključno sa demitologizovanje samoga mita, Vatimo zauzima uzbudljivu poziciju bez poziciju, on nastoji da pleše sugerišući nam da mu neprestano imičemo tlo ispod nogu. Razgovor Vatima i Ričarda Rortija na kraju knjige svojevrsni je sažetak onoga što je Vatimo razvijao u knjizi.`

27290) TREĆI TALAS 1 i 2 , Alvin Tofler , Jugoslavija Beograd 1983 , biblioteka ZENIT ,Velike avanture čoveka I-II knjiga, Alvin Tofler, jedan od najpoznatijih svetskih futurologa, umro je 2016. godine u 87. godini, a javnost se uveliko bavi stvarima koje je uspeo da predvidi u svojim najpoznatijim knjigama `Budući udarac` i `Treći talas`. Tofler je u svojim predviđanjima uspeo da predvidi uspon interneta i kablovske televizije. – Napredna tehnologija i informacioni sistemi doprineće tome da ćete većinu posla biti sposobni da radite od kuće – napisao je on. Predvideo je i genetski inženjering i kloniranje, tvrdeći da će žene biti u mogućnosti da `kupe mali embrion, odnesu ga kod doktora koji će ga implantirati u matericu i rode dete`. – Jedna od najfantastičnijih ljudskih sposobnosti biće to što će čovek biti u stanju da napravi kopiju sebe – napisao je Tofler o kloniranju. Porodica kao tradicionalna zajednica, takođe je opisana u njegovim knjigama i za nju kaže da će promeniti oblik u širenju LGBT populacije i dozvole istopolnih brakova. Smatrao je da je konzumerizam globalni trend i da će ljudi u budućnosti najviše patiti zbog prevelikog izbora robe na tržištu čije će postati žrtve. PRVA knjiga: Sudar talasa, Drugi talas, Treći talas, DRUGA knjiga: Imperativi trećeg talasa, 2 knjige , tvrd povez, format 16,5 x 24 cm , zaštitni omot, zlatotisak, ilustrovano, 283 + 267 strana ,

SAJMON BLEKBURN FILOZOFSKI REČNIK Prevod - Ljiljana Petrović, Ljubica Stanković, Vladimir Gvozden, Olivera Pajin, Danilo Egelja, Ivana Velja, Viktor Radun, Nataša Pralica Izdavač - Adresa, Novi Sad Godina - 2013 458 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Prag ISBN - 978-86-86761-82-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Blekburnov rečnik dolazi u pravi čas, jer je prvi put objavljen 1994. godine, pa je samim tim autor u njega mogao da uključi nove autore koji su s manje sintetičkog promišljali svet nego njihovi slavni prethodnici, ali su u nekim segmentima bili bliži današnjem čitaocu i samim tim neophodni za, nažalost, pravu recepciju filozofske misli (takav je sigurno Bodrijar koga nema u rečniku). Valja odmah reći da se ovaj autor prevashodno bavio autorima, činjenicama i pojmovima iz analitičke filozofije, koja je produkt anglosaksonskog načina mišljenja, a mnogo manje drugim autorima. Blekburnov rečnik sadrži objašnjenja za više od 2.500 pojmova i termi na i oko 500 biografija filozofa, od početaka filozofije do današnjih dana, i to je već dovoljan razlog da stručnjaci, ali i oni koje zanima celovitiji uvid u filozofsko mišljenje poklone pažnju ovom priručniku. Na prevodu rečnika sa engleskog radilo je više autora: Ljiljana Petrović, Ljubica Stanković, Vladimir Gvozden, Olivera Pajin i Danilo Egelja, dok je stručnu redakciju uradio Milan Brdar.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Simon Blackburn Dictionary Of Philosophy Rečnik Filozofije

Opis proizvoda • KVALITET: Visokokvalitetna Teracell maska za Samsung G780F - Galaxy S20 FE pruža izvanrednu zaštitu i dugotrajnost. • DIZAJN: Elegantan i moderan izgled maske savršeno se uklapa u tvoj svakodnevni stil. • MATERIJAL: Izrađena od laganih materijala, ova maska je izuzetno prijatna na dodir i neće dodati dodatnu težinu tvom telefonu. • PRECIZNOST: Precizno izrađena, maska savršeno pristaje tvom Samsung G780F - Galaxy S20 FE, omogućavajući lako pristupanje svim dugmićima i portovima. • ZAŠTITA: Otporna na svakodnevno habanje, maska štiti tvoj uređaj od ogrebotina, udaraca i prašine. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE? Teracell maska je pravi izbor za tebe. Ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu svojim elegantnim dizajnom. Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska je lagana i udobna za nošenje, a istovremeno robustna i izdržljiva. Precizna izrada osigurava da maska savršeno pristaje tvom telefonu, omogućavajući ti nesmetan pristup svim funkcijama bez potrebe za skidanjem maske. Zaštiti svoj uređaj bez kompromisa na stilu ili funkcionalnosti. Ova maska je dizajnirana da bude tvoj pouzdani pratilac kroz sve avanture koje ti život donosi, čuvajući tvoj telefon sigurnim i stilizovanim. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga Teracell maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Samsung G780F - Galaxy S20 FE će ti biti zahvalan!

Opis proizvoda • KOMPATIBILNOST: NILLKIN maska je dizajnirana specifično za Google Pixel 7 Pro, obezbeđujući savršeno pristajanje i neometan pristup svim funkcijama telefona. • MATERIJALI: Izrađena od kombinacije tvrde plastike i TPU materijala, maska pruža izdržljivost i otpornost na udarce, štiteći tvoj telefon u svakodnevnim situacijama. • ZAŠTITA KAMERE: CamShield Pro serija dolazi sa inovativnim mehanizmom za zaštitu kamere koji lako klizi preko objektiva, čuvajući ga od ogrebotina i oštećenja. • QI KOMPATIBILNOST: Bez brige o punjenju, jer je maska kompatibilna sa Qi bežičnim punjenjem, omogućavajući ti da napuniš telefon bez skidanja maske. • BREND: NILLKIN je poznat po kvalitetu i inovacijama, a ova maska za telefon je još jedan u nizu proizvoda koji potvrđuje njihovu posvećenost izvrsnosti. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Google Pixel 7 Pro? NILLKIN CamShield Pro maska je pravi izbor. Sa precizno dizajniranim dimenzijama, ova maska obezbeđuje savršeno pristajanje, omogućavajući lako korišćenje svih dugmadi i portova. Izrađena od kvalitetnih materijala, štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok inovativni mehanizam zaštite kamere pruža dodatni mir. Uživaj u funkcionalnosti i stilu bez kompromisa. Qi kompatibilnost omogućava ti da zadržiš masku na telefonu dok se puni, a pouzdan brend kao što je NILLKIN garantuje da dobijaš proizvod na koji možeš da se osloniš. Ne dozvoli da tvoj telefon bude izložen riziku - zaštiti ga stilizovanom i funkcionalnom NILLKIN CamShield Pro maskom. Zaštiti svoj Google Pixel 7 Pro sa stilom i sigurnošću. Odaberi NILLKIN CamShield Pro masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se igraš.

Filozofsko društvo Srbije, 1982. Miladin Životić (Beograd, 14. avgust 1930 – Beograd, 27. februar 1997), bio je srpski filozof i jedan od osnivača, a u vreme smrti i predsednik nezavisne organizacije intelektualaca protiv nacionalizma i rata, Beogradski krug.[1] Život Rođen je 14. avgusta 1930. godine u Ripnju, mestu pored Beograda, Republika Srbija. Studije filozofije završio je 1953. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po diplomiranju, radio je kao profesor u srednjim školama u Beogradu i Srpskoj učiteljskoj školi u Prizrenu. Asistentsko mesto dobio je 1957, na Katedri za filozofiju svog matičnog fakulteta. Doktorsku tezu „Teorija saznanja u filozofiji pragmatizma“ odbranio je 1962. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 1963. je postao docent. Predavao je predmete Savremena filozofija i Aksiologija. Podržavao je studentsku bunu 1968. Kao vanredni profesor Moderne i savremene filozofije, Aksiologije i Uvoda u filozofiju od 1969. godine radi do 28. januara 1975. kada je odlukom Skupštine SR Srbije stavljen na raspolaganje, tj. uklonjen je sa Fakulteta 1975, sa sedmoro drugih nastavnika. Od 1981. godine je viši naučni saradnik, a 1982-1988. naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Centru za filozofiju i društvenu teoriju. Na osnovu konkursa raspisanog 1985. godine, 1988. je izabran za redovnog profesora na predmetu Istorija filozofije IV. Na Filozofski fakultet se vratio 1987. godine. Osnivač Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. (šest godina). Preuzeo je predmet koji je i ranije predavao – Savremena filozofija.[2] Godinu 1960/1961. proveo je u SAD-u, kao stipendista Fordove fondacije, kao i 1970/1971, u okviru programa American Council of Learned Societies. Održao je na stotine predavanja u bivšoj Jugoslaviji i u svetu. U penziju je otišao 1994. godine.[3] Dva puta je biran za predsednika Filozofskog društva Srbije.[4] Bio je osnivač i direktor Škole za filozofiju i književnost u Kruševcu, šest godina. Povukao se iz ove škole pred rađanjem nacionalizma u Srbiji. Posle 1991, bio je na čelu Građanske akcije za mir. Jedan je od osnivača i lider Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca. Zajedno s ostalim pripadnicima Kruga i antiratnog pokreta, odlučno je bio protiv nacionalističke ludosti, podržavajući moralno i politički žrtve rata, posebno one u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, ali i drugim gradovima BiH. Poslednjih godina života, Životić se posvetio izgradnji i razumevanju političkog pojma Druge, nove, drugačije Srbije. Tako je 1992, uz Radomira Konstantinovića i druge istaknute srpske intelektualce osnovao nezavisni forum intelektualaca Beogradski krug.[5] Ova organizacija je predstavljala važno uporište slabašnim glasovima koji su se suprotstavljali dominantnim nacionalističkim narativima u Srbiji. Životić je nekoliko puta posetio Sarajevo tokom opsade ovog grada, što su Sarajlije (kao i svi drugi antinacionalitički orijentisani ljudi) nikada nisu zaboravili.[6] Preminuo je 27. februara 1997. u Beogradu.[7] U znak zahvalnosti sahranjen je u Memorijalnom centru u Potočarima.[traži se izvor] Bibliografija Odnos morala prema običaju, pravu i religiji, 1957. Osnovna učenja o najvišem dobru i cilju života u istoriji etike, 1957. O ideologiji, 1958. Hjum 1959. Aktuelni problemi odnosa prema religiji, 1961. Pragmatizam i savremena filozofija,doktorska disertacija, 1966. Čovek i vrednosti, 1969. Egzistencija, realnost i sloboda, 1973. Revolucija i kultura: Prilog kritici savremenih ideologija, 1982. Aksiologija, 1986. Moralitet, legalitet i legitimitet, 1990. Contra bellum, 1997.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predmetne odrednice Japanska filozofija Zen budizam -- Japan SADRŽAJ ZEN I JAPANSKI MENTALITET IZVORI ZENA Budizam Ji Đing ili Knjiga promena Taoizam Konfucijanizam ISTORIJA ZEN BUDIZMA U Kini U Japanu SATORI KOAN IZREKE UČITELJA ZENA ZEN PRICE ZEN U JAPANSKOJ KULTURI Zen i japanski estetski ideali Zen i bušido Zen i čajna ceremonija Zen i japanska ljubav prema prirodi Zen i umetnost pejzažnog vrtlarstva Zen i japanska arhitektura Zen i japansko slikarstvo Zen i japanska poezija Zen i drama Zen i mačevalaštvo Zen i streličarstvo Zen i borllačke veštine ZEN I UMETNOST ŽIVLJENJA ZEN, LJUBAV I SEKS ZEN I HUMOR ZEN I RELIGIJA ZEN I PSIHOLOGIJA ZEN I NAUKA ZEN I ZAPADNI SVET ZEN U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU LITERATURA Dejan Razić Čovek je deo svemira, samo treba da sazna kako da u njemu nađe svoje mesto Svaka situacija u životu samo je jedna od karika u beskrajnom krugu uzroka i posledica, uče nas poznavaoci zena, neobičnog načina razmišljanja, teorije, učenja, koje izbegava sve čvrste definicije i najkraće može da se prikaže kao “Put ka večnom skladu, prirodnosti i spontanosti”. Zen je način za prihvatanje univerzalnosti svega, shvatanja da smo deo prirode koja nas okružuje, ali istovremeno i saznanja da je sve oko nas samo iluzija. Zen nas uči da odbacimo sve predrasude, pojmove dobra i zla, pravog i krivog, uzvišenog i niskog, zasluženog i nezasluženog. Čajna ceremonija, uređenje vrtova, poezija, slikarstvo, bile su delatnosti u kojima su najveći umetnici bili istovremeno i sveštenici zena. Zen budizam je kao svoju filozofiju prihvatila japanska klasa samuraja, primenjujući zen u veštinama borenja, isto onako kao i u umetnosti. Sinolog i japanolog Dejan Razić (1935 – 1986) bio je pokretač izučavanja kineskog i japanskog jezika i kulture u Jugoslaviji i utemeljivač odseka za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rodio se u Kanjiži, školovao u Beogradu, a već u dvadesetoj godini nastavio studije prvo u Londonu, a kasnije u Sidneju u Australiji. Kao australijski postdiplomac studirao je na univerzitetu Vaseda u Tokiju od 1964. do 1966. godine, gde je pohađao predavanja iz savremene japanske književnosti i istorije japanske drame. Magistrirao je 1967. u Sidneju i radio kao lektor i predavač japanskog i kineskog jezika na univerzitetima u Sidneju I Brizbejnu. U Beograd se vratio 1971. godine, a već u februaru 1972. godine počeo sa predavanjima na kursevima kineskog i japanskog jezika na Kolarčevom narodnom univerzitetu, prvim stalnim kursevima ovih orijentalnih jezika u Jugoslaviji. Od 1974. godine, kada su osnovani lektorati za kineski i japanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, postao je predavač na njima i tako pokretač ovih grana orijentalnih nauka kod nas. Doktorirao je 1982. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom „Naturalizam u savremenoj japanskoj književnosti“. Preveo je nekoliko romana, više desetina pripovedaka, stotinak pesama, nekoliko drama, eseja i drugih književnih tekstova sa japanskog jezika. Napisao je nekoliko knjiga, eseja i mnogo tekstova u časopisima o japanskoj i kineskoj književnosti i ovim orijentalnim jezicima. Uprkos ranoj smrti, u pedeset prvoj godini života, i dalje je kod nas neprevaziđen po obimu i kvalitetu prevoda i radova o kulturi Japana i Kine.

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Byčkov, Viktor Vasilʹevič Naslov Vizantijska estetika : teorijski problemi / V. V. Bičkov ; s ruskog preveo Dimitrije M. Kalezić Jedinstveni naslov Византийская эстетика. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1991 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 329 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kalezić, Dimitrije M. Zbirka Ѣ biblioteka (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Византийская эстетика / В. В. Бычков Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. [333]. Predmetne odrednice Estetika -- Vizantija 1. Estetika u sistemu vizantijskoga shvatanja svijeta 2. Ljepota, prekrasno i njihove modifikacije 3. Slika i simbol 4. Umjetnost 5. Estetika unutrašnjega 6. Antičke tradicije 7. Kanon, Beleška o piscu BELEŠKA O PISCU Viktor Vasiljevič BIČKOV rođen je 1940. godine. Stalno je nastanjen u Moskvi. Po završetku srednje škole sa zlatnom medaljom (1960), upisao se na Moskovski energetski institut koji je završio 1965. godine, specijalnost radiofizika. Ali jour u studentskoj klupi kod Bičkova se ispoljila sklonost prema humanističkim naukama. Naporedo sa studijama u Institutu proučavao je istoriju umjetnosti, estetiku, istoriju filosofije, posjećivao predavanja prof. M. A. Alpatova, V. N. Lazareva, V. F. Asmusa. Po završetku instituta radio je kao inženjer, nastavljajući istovremeno da izučava istoriju filosofije, istoriju kulture i stare jezike (na Odjeljenju za klasične nauke Moskovskoga državnog univerziteta kod prof. A. F. Losjeva). Godine 1969. upisao se na redovni tečaj aspiranture Moskovskoga univerziteta, gdje je nastavio da se zanima starim jezicima, istorijom religije, estetikom. Po završetku aspiranture primljen je u Odeljenje za estetiku Instituta za filosofiju Akademije nauka SSSR, gdje se i sada nalazi. Još prije stupanja na studije, odnosno pripreme za aspiranturu, već su se odredile naučne sklonosti V. Bičkova – umjetnost, estetika, duhovna kultura Vizantije i zemalja njenoga regiona. Godine 1973, odbranio je na Filosofskom fakultetu Moskovskoga univerziteta disertaciju za kandidata filosofskih nauka na temu Uzajamna veza filosofskog, religijskog i estetskog u istočnohršićanskoj umjetnosti. Za vrijeme rada u Institutu za filosofiju Bičkov je aktivno izučavao patristiku na materijalu koji je on pripremio i na osnovu njega objavio monografije Vizantijska estetika. „Teorijski problemi“, Moskva 1977. god., zatim „Estetika pozne antike, II–III vijek“, Moskva, 1981. pa „Estetika Aurelija Avgustina“, Moskva 1984. i čitav niz naučnih članaka i referata koji su se pojavili u Rusiji i u inostranstvu (u Austriji, Bugarskoj, Saveznoj Republici Njemačkoj, Grčkoj, Jugoslaviji). Godine 1981, na naučnom savjetu Filosofskog instituta AN SSSR Bičkov je odbranio disertaciju i stekao naučni stepen doktora filosofskih nauka, sa temom Estetske ideje patristike II–V vijeka. V. V. Bičkov je bio učesnik niza međunarodnih skupova i konferencija iz filosofije, umjetnosti i vizantologije. Njegove monografije „Vizantijska estetika“ i „Estetika pozne antike“ sa velikim je interesovanjem dočekala naučna javnost, dobile su visoku ocjenu u nizu naučnih publikacija. „Vizantijska estetika“ je prevedena i izdata u Italiji (1983), u Bugarskoj (1984), u Mađarskoj (1988), a pripremljen je i njemački prevod Verlag der Kunst – Dresden, „Estetika pozne antike“ je publikovana u rumunskome prevodu (Bucureçti, 1984). V. V. Bičkov je zauzet velikim naučnoorganizacionim poslom. Niz godina on je rukovodio autorskim kolektivom na izradi prva dva toma „Istorije estetičke misli“ (izdanje: „Iskusstvo“, Moskva, 1985); sada rukovodi autorskim kolektivom koji radi na izradi prva dva toma „Istorije ruske estetike“ (tom I: Drevnяя Rusь, tom P: XVII vek). MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu dr Džordan Piterson, trenutno je jedan od najcenjenijih, najuticajnijih i najpoznatijih mislilaca na svetu čija predavanja na kanalu Jutjub imaju više od 35 miliona pregleda. U vreme globalnih promena i gotovo nezapamćene političke polarizacije, njegovi stavovi i jasna poruka o važnosti lične odgovornosti i traganja za smislom života naišli su na ogroman broj pristalica širom sveta. Šta je ono najvažnije što bi svako od nas u današnjem svetu trebalo da zna? Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, pisac, javni intelektualac i bivši univerzitetski profesor. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Univerzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklearnom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jesen srednjeg veka ili Spuštanje srednjeg veka (objavljeno 1919. kao Herfsttij der Middeleeuven i prevedeno na engleski 1924, nemački 1924, i francuski 1932), najpoznatije je delo holandskog istoričara Johana Huizinga. Njen podnaslov je: „Studija oblika života, misli i umetnosti u Francuskoj i Holandiji u četrnaestom i petnaestom veku“. U knjizi Huizinga iznosi ideju da su pretjerana formalnost i romantizam kasnosrednjovjekovnog dvorskog društva odbrambeni mehanizam protiv neprestanog porasta nasilja i brutalnosti općeg društva. Period je video kao pesimizam, kulturnu iscrpljenost i nostalgiju, a ne kao ponovno rođenje i optimizam. Huizingin rad kasnije je naišao na kritiku, posebno zbog previše oslanjanja na dokaze iz prilično izuzetnog slučaja burgundskog suda. Novi prevod knjige na engleski jezik objavljen je 1996. zbog uočenih nedostataka u originalnom prevodu. Novi prevod Rodneija Paitona i pokojnog Ulricha Mammitzscha zasnovan je na drugom izdanju holandske publikacije 1921. godine i upoređen sa nemačkim prevodom objavljenim 1924. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka Radio Holandija je proizvela audio seriju o knjizi pod nazivom `Jesen srednjeg veka: Istorija u šest delova i reči i muzike iz niskih zemalja` Johan Huizinga (holandski: [ˈjoːɦɑn ˈɦœizɪŋɣaː]; 7. decembra 1872. - 1. februara 1945.) bio je holandski istoričar i jedan od osnivača moderne kulturne istorije. Rođen u Groningenu kao sin Dirka Huizinga, profesora fiziologije, i Jacoba Tonkensa, koji je umro dve godine nakon rođenja, [1] počeo je kao student indoevropskih jezika, stekavši zvanje 1895. godine. studirao komparativnu lingvistiku, stekavši dobro znanje sanskrta. Doktorski rad napisao je o ulozi stradalnika u indijskoj drami 1897. godine. Tek 1902. godine njegovo interesovanje okrenulo se ka srednjovekovnoj i renesansnoj istoriji. Nastavio je kao orijentalista sve dok 1905. godine nije postao profesor opšte i holandske istorije na Univerzitetu Groningen. 1915. godine postao je profesor opšte istorije na Univerzitetu u Lejdenu, mesto koje je obavljao do 1942. 1916. godine postao je član Kraljevska holandska akademija nauka i nauka. [2] 1942, kritički je govorio o nemačkim okupatorima svoje zemlje, komentare koji su bili u skladu sa njegovim spisima o fašizmu 1930-ih. Nacisti su ga držali u pritvoru između avgusta i oktobra 1942. Po puštanju na slobodu zabranjen mu je povratak u Leiden. Potom je živeo u kući svog kolege Rudolpha Cleveringa u De Steegu u Gelderlandu, blizu Arnhema, gde je umro samo nekoliko nedelja pre završetka nacističke vladavine. [3] Leži pokopan na groblju Reformisane crkve u 6 Haarlemmerstraatveg u Oegstgeestu. [4] Izvođenje radova Huizinga je imala estetski pristup istoriji, gde su umetnost i spektakl igrali važnu ulogu. Njegovo najpoznatije delo je jesen srednjeg veka (a.k.a. propadanje srednjeg veka) (1919). Vredna spomena su i Erazmus (1924) i Homo Ludens (1938). U drugoj knjizi govorio je o mogućnosti da je igra primarni formativni element ljudske kulture. Huizinga je takođe objavio knjige o američkoj istoriji i holandskoj istoriji u 17. veku. Uznemiren porastom nacionalsocijalizma u Nemačkoj, Huizinga je napisao nekoliko dela kulturne kritike. Mnogo sličnosti može se primetiti između njegove analize i analize savremenih kritičara, poput Ortega i Gasseta i Osvalda Spenglera. Huizinga je tvrdio da je duh tehničke i mehaničke organizacije zamenio spontani i organski poredak u kulturnom i političkom životu. Predavanje Huizinga (nizozemski: Huizingalezing) je prestižno godišnje predavanje u Holandiji o temi iz domena kulturne istorije ili filozofije u čast Johana Huizinga. [5] Porodica Huizingin sin Leonhard Huizinga postao je poznati pisac u Holandiji, posebno poznat po nizu romanskih jezika u vezi s holandskim aristokratskim blizancima Adrianom i Oliverom (`Adriaan en Olivier`).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica makice uflekana nista strasno. sve ostalo uredno! Među esejima sabranim u ovoj knjizi, prva četiri su napisana, ili izgovorena kao predavanja, u različitim prilikama u razmaku od trideset godina, te su u tematskom smislu raznolikiji nego što bi bili da su izvorno zamišljeni kao delovi jedinstvene celine. (...) Neki od ovih eseja nastali su u obliku predavanja namenjenih opštoj publici, koja nisu čitana iz pripremljenog teksta. Objavljene verzije temeljile su se na transkriptu izgovorenog, kao i na mojim beleškama, te mi je sasvim jasno da se takvo njihovo poreklo primećuje u stilu i strukturi. Originalni tekstovi suštinski nisu menjani: nisam ih doterivao radi usklađivanja s bilo kojim naknadno objavljenim izdanjima koja se dotiču istorije ideja u Rusiji u XIX veku, pošto se u toj (ne preterano plodnoj) oblasti, koliko znam, nije pojavilo ništa što bi osnovne teze ovih eseja dovelo u ozbiljnu sumnju. Ali moguće je da ovde grešim; ako je tako, uveravam čitaoca da to činim iz pukog neznanja, a ne usled nepokolebljivog uverenja u ispravnost sopstvenih stavova. Uistinu, jedina poruka ovih eseja, ukoliko se može reći da u njima postoji neka jedinstvena tendencija, odnosi se na nepoverenje prema svakoj tvrdnji o savršenom poznavanju činjenica ili načela u bilo kojoj oblasti ljudskog ponašanja. (Isaija Berlin) Ajzaja Berlin (u nekim tekstovima na srpskom Isaija, engl. Isaiah Berlin, IPA: aɪˈzaɪə,[4] 6. jun 1909 — 5. novembar 1997), britanski istoričar ideja i filozof.[5] Rođen je u Rigi u Letoniji a u Ujedinjeno Kraljevstvo je došao 1921.[6] Razvio je teoriju o obliku liberalnog kapitalizma koji se zasniva na njegovoj životnoj posvećenosti empiricizma i uticaju ideja mislilaca koji se suprostavljaju prosvetiteljstvu uključujući Vikoa (1668 — 1774), Herdera i Aleksandra Hercena (1812 — 1870). Osnov Berlinove filozofije je verovanje u moralni pluralizam odnosno uverenje da je sukob vrednosti sastavni deo ljudskih života. U svom najpoznatijem delu Četiri ogleda o slobodi (1958) vrednosti negativne slobode stavljao je iznad pozitivne slobode. Berlinova dela predstavljaju odbranu zapadnog liberalizma od totalitarizma. Rođen u Rigi (sada glavni grad Letonije, tada deo Ruskog carstva) 1909. godine, preselio se u Petrograd, Rusija, sa šest godina, gde je bio svedok revolucija 1917. Godine 1921, njegova porodica se preselila u Veliku Britaniju, i školovao se u školi St Pauls, London i Korpus Hristi koledžu u Oksfordu.[7] Godine 1932, u uzrastu od dvadeset tri godine, Berlin je izabran za nagradnu stipendiju na Ol Souls koledžu u Oksfordu. Pored sopstvenog plodnog rada, prevodio je dela Ivana Turgenjeva sa ruskog na engleski, a tokom Drugog svetskog rata radio je za Britansku diplomatsku službu. Od 1957. do 1967. bio je Čičelski profesor društvene i političke teorije na Univerzitetu u Oksfordu. Bio je predsednik Aristotelovskog društva od 1963. do 1964. Godine 1966. odigrao je ključnu ulogu u stvaranju Volfson koledža u Oksfordu i postao njegov osnivački predsednik. Berlin je imenovan za CBE 1946. godine, proglašen je vitezom 1957. i dodeljen mu je Orden za zasluge 1971. On je bio predsednik Britanske akademije od 1974. do 1978. Takođe je dobio nagradu Jerusalima 1979. za svoju doživotnu odbranu građanskih sloboda, i 25. novembra 1994. dobio je počasni stepen doktora prava na Univerzitetu u Torontu, za koju je priliku pripremio „kratki kredo” (kako ga je nazvao u pismu prijatelju), sada poznat kao „Poruka za Dvadeset prvi vek“, da se pročita u njegovo ime na svečanosti.

PETER BIERI ZANAT SLOBODE - o otkriću vlastite volje Prevod - Sulejman Bosto Izdavač - Šahinpašić, Sarajevo Godina - 2013 241 strana 22 cm Edicija - Biblioteka Diskursi ISBN - 978-9958-41-468-8 Povez - Broširan Kao nova knjiga. SADRŽAJ: Predgovor I - UVJETOVANA SLOBODA 1. Nešto činit - nešto htjeti 2. Raditi šta je kome volja 3. Sloboda odlučivanja 4. Iskustva neslobode 5. Iskustvo vremena kao mjera neslobode PRVI INTERMEZZO - Razumjeti ideje - razumjeti iskustva II - BEZUVJETNA SLOBODA 6. Bezuvjetna sloboda: motivi 7. Bezuvjetna sloboda: fatamorgana 8. Sloboda iznutra i izvana 9. Životna priča i odgovornost: Raskoljnikov pred sucem DRUGI INTERMEZZO - Pogrešno razumjeti ideje - pogrešno razumjeti iskustva III - USVOJENA SLOBODA 10. Usvajanje volje 11. Fasete samoodređenja Epilog - filozofsko čuđenje Izvori Prolog `Zanat slobbode je knjiga koja se bavi jednim od temeljnih filozofskih (ali i socioloških, psiholoških, kulturoloških, pravnih, političkih...) ptanja - pitanjem slobode. Taj najstariji ali i univerzalni, višeznačni i zavodljivi problem slobode (slobode kao egzistencijalno-atropološke, povijesne i etičke kategorije), Bieri promišlja na temelju standardne suprotnosti determinizma i slobode (ili: nužnosti i slobode) - alu tu suprotnost nadilazi ne dajući za pravo ni `čistm` determinizmu niti `apsolutnoj` slobodi (shvaćenoj kao bezuvjetna sloboda volje). Peter Bieri osvjetljava su-igru nužnosti i slobode (=slobode djelovanja iz slobodne odluke). tako Bieri knjigu Zanat slobode piše kombinacijom filozofske psihologije i etičkog diskursa. Svojim jezikom i lijepim stilom, jasnoćom uvida i predstavljanja, Bieri ispisuje krajnje atraktivan tekst koji nadilazi uobičajenu stereotipnu formu i vokabular filozofskog teksta. Njegova misao je tečna i jasna, a brojne nijanse teškoća i nevolja sa iskustvom i tumačenjem slobode, Bieri propituje na primjeru sudbine čuvenog Dostojevskijevog Raskoljnikova, što ovoj knjizi daje dodatnu, izvanrednu zanimljivu dimenziju.`

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i stilski izgled. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još atraktivnijim. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost tvog pametnog telefona. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj uređaj od grebanja i padova, čuvajući ga sigurnim i očuvanim tokom svakodnevne upotrebe. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Kreirana da se savršeno slaže uz tvoje modne kombinacije, ova maska je idealan izbor za one koji cene stil i zaštitu. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će i izgledati moderno i šik. Precizna izrada osigurava da su svi neophodni otvori lako dostupni, omogućavajući ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja. Ne brini više o grebanju ili padovima; ova maska je tu da pruži potrebnu zaštitu bez kompromisa na izgledu. Tvoj pametni telefon će ostati siguran i stilski upadljiv, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Uz idealno usklađivanje sa tvojim modnim izborima, Maska Hanman Canvas ORG je savršen dodatak koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još privlačnijim. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost i stil u jednom proizvodu. Zaštiti svoj uređaj i istakni se u masi – izaberi Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj telefon.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Samsung A217F Galaxy A21s je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji osiguravaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana s posebnom pažnjom prema estetici, tako da se savršeno uklapa u tvoj stil i dopunjuje tvoje modne kombinacije. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da maksimalno odgovaraju tvom Samsung A217F Galaxy A21s, omogućavajući lako korišćenje svih funkcija. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska pruža pouzdanu zaštitu tvog uređaja od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga u besprekornom stanju. • IDEALNO PRILAGOĐAVANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Samsung A217F Galaxy A21s, maska obezbeđuje sigurno prianjanje i štiti tvoj telefon bez kompromisa na funkcionalnosti. Dizajnirana da odgovara tvom dinamičnom načinu života, Maska Hanman Canvas ORG za Samsung A217F Galaxy A21s je odličan izbor za zaštitu tvog dragocenog uređaja. Njena robusna konstrukcija štiti od svakodnevnih izazova, dok moderni izgled osigurava da tvoj telefon uvek izgleda stilski. Precizni izrezi omogućavaju lako pristupanje svim funkcijama, a maska se savršeno uklapa uz tvoj telefon, pružajući mu elegantan izgled bez dodatne zapremine. Zaštita tvog telefona nikada nije izgledala bolje. Uz Maska Hanman Canvas ORG, tvoj Samsung A217F Galaxy A21s će biti zaštićen i stilizovan. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran i u trendu. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga Maskom Hanman Canvas ORG i budi bez brige dok istovremeno ističeš svoj jedinstveni stil. Ova maska nije samo funkcionalna, već i modni dodatak koji govori o tvom ukusu. Zaštiti svoj Samsung A217F Galaxy A21s sa stilom i samopouzdanjem. Naruči svoju Maska Hanman Canvas ORG danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Opis proizvoda • ATRAKTIVAN DIZAJN: Ova maska za iPhone 11 pruža tvom uređaju moderan izgled, zahvaljujući svom fenomenalnom dizajnu koji se ističe u masi. • ODLIČNO prianjanje: Sigurno držanje tvog iPhone-a 11 je zagarantovano sa Teracell Flip Cover maskom koja se savršeno uklapa i pruža stabilnost u svakodnevnoj upotrebi. • ZAŠTITA UREĐAJA: Tvoj iPhone 11 će biti zaštićen od udaraca, ogrebotina i prašine, zahvaljujući kvalitetnoj izradi ove maske. • ORIGINALAN IZGLED: Sa ovom maskom, tvoj iPhone 11 će zadržati svoj originalni izgled, dok istovremeno dobija dodatnu zaštitu. • KVALITETNI MATERIJALI: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, Teracell Flip Cover maska osigurava dugotrajnost i otpornost, čuvajući tvoj uređaj kao novim. Zaštiti svoj iPhone 11 sa stilom uz Teracell Flip Cover masku. Ovaj elegantan dodatak ne samo da će tvoj uređaj učiniti atraktivnijim, već će pružiti i neophodnu zaštitu od svakodnevnih izazova. Zahvaljujući precizno dizajniranim otvorima, svi tasteri i funkcije telefona biće lako dostupni, što znači da nećeš morati da žrtvuješ funkcionalnost zarad stila. Maska je izrađena tako da se savršeno uklapa oko tvog iPhone-a 11, obezbeđujući da se uređaj ne kliza i ne izmiče iz ruke dok ga koristiš. Njen kvalitetan materijal garantuje otpornost na habanje, što znači da će tvoj telefon duže izgledati besprekorno. Ne dozvoli da tvoj iPhone 11 trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Teracell Flip Cover maska je tu da pruži ne samo zaštitu već i da doda dašak elegancije tvom uređaju. Uz ovu masku, tvoj iPhone će ostati siguran i stilizovan, bez obzira na izazove koji te očekuju tokom dana. Zaštitna maska koja ne kompromituje izgled tvog iPhone-a 11 je samo par klikova od tebe. Opremi svoj uređaj i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Naruči svoju Teracell Flip Cover masku danas! Vidi još informacija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann[1]; Beč, 26. aprila 1889 — Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika.[2]. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu.[3] Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik.[4] Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku.[5] Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”.[6] Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine. Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama.[7][8][9] Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome.[10][11] On je napupatao akademiju nekoliko puta — služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa.[12][13] On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”.[14] Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu.[15] Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”.[16] Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote.[17] Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tvrd povez, 1440 strana; Izdanje: Stvarnost. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.