Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Skin dizajnirana je da bude neprimetna na tvom Samsung J330F Galaxy J3 2017. Uživaj u originalnom dizajnu telefona bez dodatne težine. • FLEKSIBILNOST: Ova maska je izrađena od materijala koji se savija, ali ne gubi oblik. Fleksibilnost omogućava lako postavljanje i skidanje maske. • ZAŠTITA: Pruži svom telefonu potrebnu zaštitu. Teracell Skin štiti od ogrebotina, udaraca i svakodnevnih izazova sa kojima se tvoj uređaj susreće. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je glatka i prijatna na dodir, što čini korišćenje tvog Samsunga još prijatnijim. • PRAKTIČNOST: Jednostavna za instalaciju, ova maska neće ometati pristup portovima i dugmićima tvog telefona, čineći je izuzetno praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Zaštiti svoj Samsung J330F Galaxy J3 2017 bez sakrivanja njegovog elegantnog dizajna. Ultra tanka Teracell Skin maska pruža ne samo zaštitu od svakodnevnih izazova, već i očuvanje originalnog izgleda tvog uređaja. Fleksibilnost maske omogućava lako postavljanje, dok njena prijatnost na dodir čini da tvoje iskustvo korišćenja telefona bude još bolje. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom telefonu. Ova providna maska štiti od ogrebotina i udaraca, a istovremeno zadržava pristup svim funkcijama i dugmićima. Praktičnost i zaštita idu ruku pod ruku sa Teracell Skin maskom. Uživaj u jednostavnosti koju nudi Teracell Skin maska. Njena instalacija je brza i jednostavna, a tvoj telefon će biti zaštićen bez ometanja njegove funkcionalnosti. Prijatna na dodir, ova maska će učiniti da tvoj Samsung J330F Galaxy J3 2017 bude siguran i stilski neizmenjen. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga Teracell Skin maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Naruči svoju masku danas i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog Samsunga!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Samsung G985F Galaxy S20 Plus je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom uređaju, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog telefona ili same maske. • ZAŠTITA: Izrađena od kvalitetnog materijala, maska pruža pouzdanu zaštitu od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja, čuvajući tvoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus u savršenom stanju. • TAKTILNI DOŽIVLJAJ: Maska je prijatna na dodir, omogućavajući ti da zadržiš prirodan osećaj dok koristiš svoj uređaj, uz dodatnu sigurnost koju pruža. • PRAKTIČNOST: Dizajnirana da bude praktična za svakodnevnu upotrebu, ova maska neće ometati pristup portovima i dugmićima tvog Samsung Galaxy S20 Plus, omogućavajući ti nesmetano korišćenje. Zaštiti svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus sa stilom uz ultra tanku i fleksibilnu masku brenda Teracell. Ova maska je pažljivo dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku tvog telefona, pružajući mu elegantan izgled bez dodatne težine. Fleksibilnost maske omogućava ti lako postavljanje i skidanje, što je čini idealnom za svakodnevnu upotrebu. Ne brini više o ogrebotinama i udarcima - tvoj uređaj će biti zaštićen u svakom trenutku. Prijatna na dodir, ova maska neće promeniti tvoj taktički doživljaj korišćenja telefona, a istovremeno će pružiti dodatnu sigurnost. Njena praktičnost se ogleda u tome što neće ometati pristup portovima i dugmićima, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš potencijal svog Samsung Galaxy S20 Plus. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnih izazova. Izaberi Teracell masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš sa svojim telefonom. Dodaj masku u korpu i osiguraj dugotrajnu zaštitu za svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Samsung A426F Galaxy A42 je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji dopunjuje izgled tvog uređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez ometanja korišćenja uređaja. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Samsung A426F Galaxy A42 od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A426F Galaxy A42, važno je da imaš masku koja ne samo da štiti tvoj uređaj, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Ova maska je kreirana sa pažnjom prema detaljima, obezbeđujući da svaki aspekt tvog telefona ostane dostupan i funkcionalan. Precizni izrezi omogućavaju lako korišćenje svih tastera i kamera, dok moderni dizajn čini da tvoj uređaj izgleda stilizovano i sofisticirano. Zahvaljujući kvalitetnim materijalima, ova maska pruža pouzdanu zaštitu od svakodnevnih izazova, poput grebanja i slučajnih padova. Tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan znajući da je tvoj uređaj siguran. Idealno pristajanje maske za tvoj Samsung A426F Galaxy A42 znači da nema klizanja ni pomeranja - tvoj telefon ostaje na mestu, siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš se osloniti na ovu masku da će tvoj uređaj ostati u savršenom stanju. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj i istovremeno mu daš moderan izgled. Poruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ernesto Grassi (2. svibnja 1902. - 22. prosinca 1991.) bio je talijanski filozof. Grassi je nastojao preuzeti Heideggereovu destrukciju metafizike, temeljeći svoj filozofski pothvat umjesto na tradiciji retorike.[2] Identificirao je talijansku humanističku tradiciju kao potencijalno mjesto za početak ovog razvoja filozofije, a njegova djela često sadrže obilne reference na talijanske humaniste. U ovoj tradiciji, `rad i metafora su izvor ljudske povijesti i društva`, pristup mišljenju koji mora odbaciti racionalno, polazeći kao što to čini od `općih i nužnih premisa.` Njegovo djelo Retorika kao filozofija smatra se `prvim dugotrajnim pokušajem sintetiziranja talijanskog humanizma s retorikom, kao izvorom filozofske invencije.` Grassijeva teorija o retorici i humanizmu Gledajući teoriju Ernesta Grassija o retorici i humanizmu, naslijedio je ideje od Platona, Aristotela, Cicerona i Kvintilijana kako bi pomogao uvesti i osigurati svoju teoriju. Grassi je bio dosta konkretan kada je u pitanju razumijevanje njegovih ideja. Započinje osiguravajući da `opis prirode retorike sažima razliku koju povlači između kritičkog ili racionalnog diskursa i aktualnog diskursa,` (Golden. Berquist, Coleman, & Sprouse. 2011., 307). Kada je riječ o njegovoj teoriji, obično bi se priklonio Giambattisti Vicu (talijanskom filozofu, 1668.-1744.). Postoje tri osnovne sposobnosti prave retorike: Ingenium-Najvažniji i najvažniji za razumijevanje humanističke tradicije. Oni koji imaju problem unutar ove `osobine` imaju problema s tradicionalnim humanističkim dostignućima unutar svojih života. Rad - Ova `osobina`, prema Grassiju, pomaže u razvoju razumijevanja potreba i razvoja povijesti čovječanstva. Omogućuje nam stvaranje današnjih otisaka za povijest sutrašnjice. Metafora - Uz to, prema Grassiju, osoba mora biti u stanju spojiti Ingenium i raditi na tome da metafora bude korisna za nastavak rasta i razvoja. Ingenium, Work, and Metaphor je isprepleten sa znanjem, racionalnošću, jezikom i igra ulogu u prirodi.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Nova, nekorišćena Jirgen Habermas / Rolf Vigershaus prevela s nemačkog Aleksandra Kostić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2015 Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 165 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Kostić, Aleksandra Biblioteka XX vek / [Biblioteka XX vek [i] Krug, Beograd] ; 223 Prevod dela: Jürgen Habermas / Rolf Wiggershaus Zajednička fotografija Jirgena Habermasa i Žaka Deride Tiraž 1.000 Biografija [Jirgena Habermasa]: str. 147-148 Svedočenja: str. 149-151 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 153-158 Registar. Predmetne odrednice Habermas, Jirgen, 1929- Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Skin za Huawei Y6 Pro 2019 je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebnog volumena tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maska se jednostavno postavlja i skida, čineći proces korišćenja izuzetno praktičnim. • LAGANOST: Zaboravi na teške i glomazne maske. Teracell Skin maska je toliko lagana da nećeš ni osetiti da je na tvom telefonu. • ZAŠTITA: Otporna na ogrebotine i manja oštećenja, ova maska čuva tvoj Huawei Y6 Pro 2019 u besprekornom stanju. • PRIJATNA NA DODIR: Mekana i prijatna, ova maska pruža udoban grip i sprečava klizanje telefona iz ruke. Teracell Skin maska za Huawei Y6 Pro 2019 je odličan izbor ako tražiš zaštitu koja ne narušava izgled tvog telefona. Ultra tanka i fleksibilna, ova maska se savršeno uklapa sa dizajnom tvog uređaja, pružajući mu elegantan izgled i zaštitu od svakodnevnih izazova. Lagana konstrukcija osigurava da tvoj telefon ostane praktičan i jednostavan za korišćenje, dok je mekana tekstura prijatna za držanje i sprečava klizanje. Zaštita od ogrebotina i manjih oštećenja je ključna, a Teracell Skin maska to obezbeđuje bez kompromisa. Fleksibilnost materijala omogućava lako postavljanje i skidanje maske, što je čini izuzetno praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei Y6 Pro 2019 zaštićen. Uživaj u svakom trenutku sa svojim uređajem, znajući da je Teracell Skin maska tu da ga čuva. Ne dozvoli da brige o oštećenjima pokvare tvoje iskustvo korišćenja telefona. Izaberi Teracell Skin masku i daj svom Huawei Y6 Pro 2019 stilsku i efikasnu zaštitu. Zaštiti svoj Huawei Y6 Pro 2019 sa stilom i sigurnošću. Naruči svoju Teracell Skin masku danas!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 10 Pro/10 Pro Max je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgleda tvog telefona. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana s posebnom pažnjom prema estetici, tako da se savršeno uklapa u tvoj stil i dopunjuje svaku modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost funkcija tvog telefona bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Maska efikasno štiti tvoj Xiaomi Redmi Note 10 Pro/10 Pro Max od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, ova maska obezbeđuje maksimalnu zaštitu bez ometanja ergonomije i udobnosti korišćenja. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 10 Pro/10 Pro Max? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od izdržljivih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno uživaš u visokom nivou zaštite. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran od neželjenih ogrebotina i udaraca. Maska je dizajnirana tako da ne dodaje nepotrebnu težinu ili obim, čineći tvoj Xiaomi Redmi Note 10 Pro/10 Pro Max jednako elegantnim i praktičnim. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom uređaju. Opremi svoj telefon ovom maskom koja ne samo da štiti, već i ističe njegovu lepotu. Uz ovu masku, tvoj Xiaomi Redmi Note 10 Pro/10 Pro Max će ostati zaštićen i stilizovan. Zaštiti svoj telefon i istakni njegovu eleganciju. Naruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Tvoj iPhone 14 Pro zaslužuje najbolju zaštitu. TERACELL maska sa Shining Line dizajnom čuva tvoj telefon od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog uređaja sa crnom TERACELL maskom. Sjajna linija dodaje sofisticiranu notu, a tanki profil ne narušava originalni oblik telefona. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska pruža izdržljivost i dugotrajnost, a istovremeno zadržava lakoću i udobnost pri držanju. • PRISTUP: Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a su lako dostupni zahvaljujući precizno izrezanim otvorima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica. • INSTALACIJA: Postavljanje maske je brzo i jednostavno. Bez obzira da li si često u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj iPhone 14 Pro siguran i zaštićen. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Pro, ne želiš praviti kompromise. TERACELL maska za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez žrtvovanja stila. Elegantna crna boja sa sjajnom linijom daje tvom telefonu jedinstven izgled, dok tanki dizajn osigurava da se lepota tvog iPhone-a ne skriva. Izrađena od premium materijala, ova maska je otporna na svakodnevno habanje i pruža pouzdanu zaštitu od neželjenih ogrebotina i udaraca. Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim portovima i funkcijama, tako da možeš koristiti svoj telefon bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je intuitivna i ne oduzima puno vremena, što znači da ćeš brzo i lako osigurati svoj uređaj. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj iPhone 14 Pro zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj iPhone 14 Pro sa stilom. Izaberi TERACELL masku za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna i budi siguran da je tvoj telefon zaštićen u svakom trenutku.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Xiaomi Redmi 9C je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom telefonu. • MODERAN DIZAJN: Ovaj modni dodatak je kreiran da se savršeno uklapa u tvoj stil i daje tvom uređaju svež i atraktivan izgled. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Xiaomi Redmi 9C od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Bez obzira na tvoj dnevni outfit, ova maska je odličan izbor za zaštitu i stil. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Xiaomi Redmi 9C, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Precizno dizajnirani otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok moderni dizajn osigurava da tvoj uređaj uvek izgleda atraktivno. Zaštita od grebanja i padova je ključna, a ova maska to pruža bez kompromisa. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, dok ti nastavljaš sa svojim aktivnim životnim stilom. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Xiaomi Redmi 9C u dobrim rukama. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi Maska Hanman Canvas ORG i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati. Tvoj Xiaomi Redmi 9C će izgledati sjajno i biti zaštićen, bez obzira na izazove koji te čekaju. Zaštitna maska koja prati tvoj ritam života i stil – to je ono što ti nudi Maska Hanman Canvas ORG. Ne čekaj, učini svoj Xiaomi Redmi 9C sigurnim i stilizovanim danas!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P50 Pocket telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: RUFF Carbon maska dolazi u elegantnom crnom dizajnu, koji tvom uređaju daje moderan izgled, a istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je maska dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere ili bilo koje druge funkcije tvog telefona. • ZAŠTITA: Otporna na udarce, ova maska apsorbuje udarce i štiti tvoj telefon u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska ne zahteva nikakve dodatne alate, a savršeno pristaje tvom Huawei P50 Pocket, obezbeđujući čvrsto i sigurno prianjanje. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P50 Pocket telefona, TELEMPIRE RUFF Carbon maska je izbor koji se ističe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i elegantan izgled koji se neće izgubiti u masi. Sa ovom maskom, tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan. Dizajnirana sa pažnjom, ova maska neće ometati upotrebu tvog telefona, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš sve njegove funkcije. Precizni izrezi i tanki profil čine da je korišćenje telefona sa maskom jednako prijatno kao i bez nje. Zaštita koju pruža RUFF Carbon maska je neprocenjiva. Otporna na udarce, ona je kao štit koji čuva tvoj telefon od neželjenih oštećenja. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P50 Pocket siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga TELEMPIRE RUFF Carbon maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj zaštićen. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P50 Pocket.

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman Witold Ingarden (/ɪnˈɡɑːrdən/; 5. veljače 1893. – 14. lipnja 1970.) bio je poljski filozof koji se bavio estetikom, ontologijom i fenomenologijom. Prije Drugog svjetskog rata Ingarden je svoja djela uglavnom objavljivao na njemačkom jeziku. Tijekom rata prelazi na poljski iz solidarnosti sa svojom domovinom nakon njemačke invazije,[3] i kao rezultat toga, njegova glavna djela iz ontologije ostala su uglavnom nezapažena od strane šire svjetske filozofske zajednice. Ingarden je rođen u Krakovu, Austro-Ugarska, 5. veljače 1893. godine.[4] Prvo je studirao matematiku i filozofiju na Sveučilištu Lwów kod Kazimierza Twardowskog, a zatim se preselio na Sveučilište u Göttingenu kako bi studirao filozofiju kod Edmunda Husserla. Husserl ga je smatrao jednim od svojih najboljih studenata i pratio ga je na Sveučilištu u Freiburgu, gdje je 1918. Ingarden predao svoju doktorsku disertaciju s Husserlom kao direktorom.[6] Naslov njegovog rada bio je Intuition und Intellekt bei Henri Bergson (Intuicija i intelekt u Henri Bergson).[7] Ingarden je ranije predložio da se prebaci u Lwów i napiše novu disertaciju pod vodstvom Twardowskog zbog sve veće napetosti između Njemačke i Poljske, ali Husserl je to odbio.[7] Ingarden se potom vratio u Poljsku, gdje je nakon doktorata proveo svoju akademsku karijeru. Dugo se morao uzdržavati srednjoškolskom nastavom.[8] Tijekom tog razdoblja, jedan od njegovih radova - osim njegovog postdoktorskog rada iz epistemologije - bio je pregled Festschrifta napisan za Twardowskog. To je uključivalo analizu Zygmunta Lempickog `W sprawie uzasadnienia poetyki czystej` (O opravdanosti čiste poetike).[9] Godine 1925. predao je svoj Habilitationschrift, Essentiale Fragen (Bitna pitanja), Kazimierzu Twardowskom na Sveučilištu Lwów. Ovu tezu zamijetila je filozofska zajednica engleskog govornog područja.[10][11] Godine 1933. sveučilište ga je promoviralo za profesora filozofije.[10] Postao je poznat po svom radu na Književnom umjetničkom djelu (Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzgebiet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft, 1931.).[6] Od 1939. do 1941. za vrijeme sovjetske okupacije Lwówa nastavio je sa sveučilišnom djelatnošću i živio na području Krakova.[10] Nakon operacije Barbarossa 1941. pod njemačkom okupacijom Ingarden je potajno predavao studentima matematiku i filozofiju. Nakon što mu je kuća bombardirana, nastavio je raditi na svojoj knjizi, Kontroverza oko postojanja svijeta.[6] Ingarden je ubrzo nakon rata postao profesor na Sveučilištu Nicolaus Copernicus u Toruńu 1945., ali je zabranjen 1946. pod komunističkim režimom.[3] Zatim se preselio na Jagelonsko sveučilište u Krakovu, gdje mu je ponuđeno mjesto.[10] Godine 1949., međutim, zabranjeno mu je predavanje zbog navodnog idealizma, navodnog `neprijatelja materijalizma`.[3] Godine 1957. ponovno je imenovan na Sveučilište Jagiellonian nakon što je zabrana ukinuta, pa je nastavio predavati, pisati i objavljivati. Ingarden je preminuo 14. lipnja 1970. u Krakovu od posljedica cerebralnog krvarenja.[6] Djela Ingarden je bio realistički fenomenolog i stoga nije prihvaćao Husserlov transcendentalni idealizam. Njegov trening bio je fenomenološki; unatoč tome, njegov je rad u cjelini bio usmjeren na ontologiju. Zato je[citat potreban] Ingarden jedan od najpoznatijih fenomenoloških ontologa, koji je nastojao opisati ontološku strukturu i stanje bića različitih objekata na temelju bitnih značajki svakog iskustva koje bi takvo znanje moglo pružiti. Najpoznatija Ingardenova djela, i jedina nadaleko poznata čitateljima engleskog govornog područja, tiču ​​se estetike i književnosti. Njegova najpopularnija knjiga, na primjer, bila je Književno umjetničko djelo, koja je istraživala pojam književnog umjetničkog djela.[9] U ovoj knjizi Ingarden je tvrdio da je književno umjetničko djelo čisto namjerni objekt i da je proizvod autorovih svjesnih čina.[9] Ovaj bi rad pridonio razvoju književne teorije nazvane kritika odgovora čitatelja i utjecao na znanstvenike kao što su René Wellek i Wolfgang Iser.[3] Ekskluzivni fokus na Ingardenov rad u estetici ne odražava Ingardenovo cjelokupno filozofsko stajalište, koje je usredotočeno na ideje o formalnoj, egzistencijalnoj i materijalnoj ontologiji iznesene u njegovoj Kontroverzi o postojanju svijeta. U svojim estetskim istraživanjima, Ingarden je estetiku smatrao sastavnim dijelom filozofije. Tvrdio je da njegova estetska teorija nije samo analiza umjetnosti već pristup koji odgovara na osnovna filozofska pitanja.[12] Ingarden je također pokušao uspostaviti fenomenološki krug u Lavovu. Grupa, koja se usredotočila na estetiku i deskriptivnu psihologiju, privukla je neke od Twardowskijevih učenika, uključujući Leopolda Blausteina i Eugénie Ginsberg.[13] Ingarden je bio bliski suradnik Edith Stein. On je stao u njezinu obranu kada je doveden u pitanje njezin rad s Husserlom.[14] Ingarden je napisao svoju biografiju 1949. Ovo djelo, napisano u trećem licu, bila je jedna od tri biografije koje je poslao Tatarkiewiczu, koji je tada revidirao svoju Historia filozofii (Povijest filozofije).[7] Filozof je također radio za Husserla...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1948. godina Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Autor - osoba Okakura, Kakuzo, 1863-1913 = Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Horioka, Jasuko Naslov Knjiga o čaju / Kakuzo Okakura. Životopis Kakuzoa, pisca knjige o čaju / Yasuko Horioka ; priredio i s engleskoga preveo Marko Grčić Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1989 Fizički opis 190 str., VIII str. s tablama : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grčić, Marko, 1938- = Grčić, Marko, 1938- ISBN 86-399-0168-6 (karton s omotom) Napomene Stv. nasl. izvornika: 1. The book of tea. 2. The life of Kakuzo Tiraž 3.000 Str. 9-21: Uvod / E. F. Bleiler Pogovor: str. 85-93 Kronologija: str. 171-173 Čajna umjetnost: ambijent i pribor: str. 175-183 Prevodiočeva bilješka: str. 185-186 Napomene i objašnjenja uz tekst. Predmetne odrednice Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Čaj -- Filozofski aspekt -- Japan Čaj -- Umetnost -- Japan Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Kakuzô Okakura rodio se u Yokohami 26. 12. 1862. U bogatu istoriju kulturnih odnosa Istoka i Zapada ušao je kult-delom „Knjiga o čaju”. Uzimajući za polazište tzv. japansku čajnu ceremoniju, neku vrstu društvenog sakramenta, Okakura nastoji otkriti i rasvetliti elemente po kojima se kultura Japana, i uopšte kulture Istoka, razlikuju od zapadnjačke kulture. Kakuzo je umro 2. 9. 1914. u Akapuri. Filozofija čaja nije puki esteticizam, u uobičajenom smislu te reči, jer ona izražava, skupa sa etikom i religijom, ceo naše pogled na čoveka i prirodu. Ona je higijena jer nameće čistotu; ekonomija jer pokazuje više uživanje u priprostome negoli u zamršenom i skupocenom; moralna geometrija jer definiše naš smisao za razmere svemira. Ona izražava pravi duh istočnjačke demokratije jer svoje poklonike pretvara u aristokrate ukusa. Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902, tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja MG51 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Početak filozofije - Hans-Georg Gadamer Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 149 Format: 20 cm Povez: Broširani Početak se može razumeti na dva načina: kao ono što je određeno vremenom (rođenje je, recimo, trenutak u vremenu kada počinjemo da živimo) i kao ono što je određeno pojmom (početak koji je određen nekakvim temeljom). Za Hansa Georga Gadamera, jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka, početak filozofije u vremenu nije sporan: filozofiju su, i to je uglavnom poznato, izmislili stari Grci pre, otprilike, dve i po hijade godina. Zanimljivije je, međutim, kada čovek, zapravo, počinje da filozofira? Kako odrediti taj trenutak za koji je vreme, strogo uzev, nebitno? Filozofirati može svako nezavisno od godina starosti ili mesta na kojem živi. Pa ipak, filozofija je retka stvar, a filozofi su još ređa vrsta. Kako, dakle, odrediti početak filozofije? Gadamerove analize početaka grčke filozofije u istom gestu osavremenjuju pristup ovom problemu, pokazujući da ono što su majstori poput Sokrata, Platona, Aristotela, ili njihovi prethodnici poput Anakismandra ili Heraklita „otkrili“ kao filozofski materijal, nikada nije sasvim određeno vremenom, iako se, bez ikakve sumnje, rađa i pojavljuje u određenom vremenu. To što izmiče vremenu, upravo je pojam. Ili, ako se poslužimo jednim od Gadamerovih primera iz analize Platona, izbor pojmova koji formulišu odnos između ideje i nečeg posebnog, dakle između opštosti i posebnosti, između te dve suprotstavljene i uzajamno spletene strukture, slobodan je u onoj meri u kojoj je potčinjen određenim pravilima. Sloboda, zbog toga, nije puka proizvoljnost, „raditi ono što se želi“ bez ikakvih ograda, već izoštrena svest da je čovek slobodan samo ako svoju slobodu pojmi, ako je razume kroz određena pravila i s obzirom na ta pravila. Početak filozofije zbog toga je, za Gadamera, pre svega u svesti o slobodi. Deset Gadamerovih predavanja o grčkoj filozofiji, sabranih u ovoj knjizi, spada u sam vrh žanra koji se čini prirodnim i lakim kada ga izvodi veliki majstor.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka henri lefebvre, marksizam Lefevr je rođen u Ažemu u Francuskoj. Studirao je filozofiju na Pariskom univerzitetu (Sorboni), diplomirao je 1920. godine. Do 1924. radio je sa Polom Nizanom, Džordžom Fridmanom, Džordžom Pulicerom i Pjerom Moranzom u filozofskoj grupi tražeći „filozofsku revoluciju”.[2] Ovo ih je dovelo u kontakt sa nadrealistima, dadaistima, i drugim grupama pre nego što su krenuli dalje ka Francuskoj komunističkoj partiji. Lefevr se pridružio Francuskoj komunističkoj partiji 1928. i postao jedan od najistaknutijih francuskih marksističkih intelektualaca tokom druge polovine 20. veka, pre stupanja u Francuski pokret otpora.[3] Od 1944. do 1949. bio je direktor Radiodifuzije Francuske, francuski radio se emituje u Tuluzu. Među njegovim radovima visoko uticajan bio je antistaljinistički tekst nazvan Dijalektički materijalizam (1940). Sedam godina kasnije, Lefevr objavljuje svoju prvu knjigu Kritika svakodnevnog života, koja će kasnije služiti kao primarna intelektualna inspiracija za osnivanje COBRA-e i na kraju Situcionističke internacionale.[4] Njegov rani rad na metodu je bio pozdravljen i pozajmljen od strane Šartra u Kritici dijalektickog razloga (1960). Tokom Lefevrove tridesetogodišnje saradnje sa Komunističkom partijom bio je izabran da objavi kritičke napade na protivničke teoretičare, naročito egzistencijaliste poput Šartra i Lefreovog bivšeg kolege Nizana[5] samo da bi namerno doveo do sopstvenog isključenja iz partije zbog svojih jeretičkih teoretskih i političkih mišljenja 50-ih godina 20. veka. Ironično, tada je od služenja kao primarni intelektualac u PCF-u postao jedan od najvažnijih francuskih kritičara politike PCF. 11961. Lefevr je postao professor sociologije na Univerzitetu u Strazburu, pre pridruženja fakultetu na novom univerzitetu na Nanteru 1965. bio je jedan od najpoštovanijih profesora, i uticao je i analizirao Majsku pobunu 1968. Lefevr je uveo koncept prava na grad u svojoj knjizi Le Droit à la ville[6][7] (objavljivanje knjige prethodi majskim pobunama 1968 koje su se dogodile u mnogim francuskim gradovima). Nakon objavljivanja ove knjige, Lefevr je napisao nekoliko uticajnih radova o gradovima, urbanizmu i prostoru, uključujući i The Production of Space (1974) koji je postao jedan od najuticajnijih i tečko citiranih radova urbane teorije. Do 1970. Lefevr je takoše objavio neke od prvih ktitičkih izjava o radu post-strukturalista, posebno Fukoa.[8] U narednih nekoliko godina je bio uključen u uređivacku grupu Argumenti, a časopis Nova levica koji je u velikoj meri poslužio da omogući Francuskoj javnosti da se upozna sa centalnoevropskim revizinizmom.[9] Lefevr je umro 1991. Časopis Radikalna filozofija je izdao čitulju, ceneći njegovu dugu i kompleksnu karijeru i uticaj: Najplodniji francuski marksistički intelektualac umro je u noći između 28. i 29. juna, manje od dve nedelje nakon njegovog devedesetog rođendana. Tokom svoje duge karijere, njegov rad je postao moderan i izašao iz mode nekoliko puta, i imao je uticaj na razvoj ne samo filozofije, vec i sociologije, geografije, politickih nauka i knjizevnih kritika. Kritika svakodnevnog života Jedan od Lefevrovih najvažnijih doprinosa socijalnoj misli je ideja „kritike svakodnevnog života”, čiji je začetak 1930. Lefevr je definisao svakodnevni život, dijalekticki kao raskršće između „iluzije i istine, moći i bespomoćnosti, raskršće između sektora koji čovek kontroliše i sektora koji ne kontrolise” i gde se neprestano javlja transformativni sukob između različitih, specifičnih ritmova: telesnih poliritmičnih snopova prirodnih ritmova, fizioloških (prirodnih) ritmova i socijalnih ritmova.[10] Svakodnevnica je bila ukratko prostor u kom se ceo život pojavljuje između kog sve fragmentirane aktivnosti zauzimaju mesto. To je bio ostatak. Dok je tema prezentovala sebe samu u mnogim radovima, bilo je posebno naglašeno u njegovim istoimenim studijama 3 koje su izasle u nastavcima, posle nekoliko decenija, 1947. 1961. i 1981. Lefevr je tvrdio da je svakodnevni život bio nerazvijen sektor u poređenju sa tehnologijom i proizvodnjom, štaviše, sredinom 20. veka kapitalizam je promenio svakodnevni život tako što ga je kolonizovao, pretvorio u zonu čiste potrošnje. U ovoj zoni svakodnevnice (dosade), zajedničko za sve bez obzira na klasu i specijalizovanost, jeste to da samokritika svakodnevne realnosti uprkos socijalnim obećanjima slobodnog vremena može da dovede ljude do razumevanja, a onda i do promena njihovih svakodnevnih života. Ovo je bila suština za Lefevra zato što je za njega svakodnevni život bio tamo gde je video da kapitalizam preživljava i reprodukuje se. Bez revolucije svakodnevnog života, kapitalizam će nastaviti da umanjuje kvalitet svakodnevnog života i da inhibira stvarni samoizražaj. Kritika svakodnevnog života je bila presudna jer po njemu samo kroz razvoj uslova ljudskog života, a ne kroz apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, ljudi mogu da dostignu utopijsko postojanje. [11] Lefevrov rad o svakodnevnom životu je bio izrazito uticajan u francuskoj teoriji, naročito za situacioniste, kao i u politici. Socijalna produkcija prostora Lefevr je posvetio veliki deo svojih filozofskih dela razumevanju važnoće prostora, kako je on nazvao, reprodukcija društvenih odnosa proizvodnje. Ideja je glavni argument u knjizi The Survival of Capitalism, pisana kao uvod u La Production de l’espace (1974) (Produkt prostora). Ova dela su jako uticala na određene na trenutne urbane teorije, uglavnom u ljudskoj geografiji, viđenoj u trenutnim delima pisaca kao što su Dejvid Harvi, Dolores Hejden i Edvard Soja, i na savremene diskusije oko pojma Prostorne pravde. Lefevr je širom poznat kao marksista i bio je odgovoran za širenje marksističke teorije, obuhvativši svakodevni život i savremena značenja urbanizma u zapadnom svetu tokom 20. veka. Generalizacija indrustrije i njene povezanosti sa gradovima (koja je pomenuta u La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City i The Urban Revolution, Lefevrova dela pisana šezdesetih godina, koja su smatrana, među ostalim aspektima, dubokom transformacijom „grada” u „urban”, koja je kulminirala u omni-prisustvo („kompletna urbanizacija društva”). Lefevre trvrdi da postoji više načina proizvodnje prostora (spatialization), od prirodnog prostora („aspolutni prostor”) do složenijih spatijalizacija čiji je značaj društveni proizvod (društveni prostor).[12] Lefevr analizira svaki istorijski režim kao trodelnu dijalektiku između svakodevne prakse i percepcije, reprezentacije ili teorije prostora i prostornu imaginaciju vremena. Lefevreov argument u The Production of Space je da je prostor društveni produkt, ili kompleks društvenih konstrukcija (baziran na vrednostima i društvenih produkta značenja), koji utiče na prostorne prakse i percepcije. Ovaj argument podrazumeva promenu istraživačke perspektive od svremira do procesa njegove proizvodnje; zagrljaj raznovrsnosti prostora, koja su društveno proizvedena i produktivno napravljena u društvenim praksama; i fokus na kontradiktorne, konfliktne procese političkog karaktera prizvodnje prostora.[13] Kao marksista (ali vrlo kritičan prema ekonomskom strukturalizmu, koji je dominirao akedemskim diskursom u njegovom vremenu), Lefevr je tvrdio da je ovaj društveni produkt urbanog prostora od fundamentalnog značaja za reprodukciju društva, samim tim i samog kapitalizma. Socijalnom proizvodnjom prostora komanduje hegemonijska klasa kao sredstvo za reprodukovanje dominacije. „(Društveni) prostor je (društveni) produkt [...] prostor tako proizveden takođe služi kao sredstvo misli i akcije [...] pored toga što je sredstvo proizvodnje takođe sredstvo kontrole, a samim tim i dominacije, moći.”[14] Lefevre tvrdi da svako društvo — i stoga svaki oblik proizvodnje — daje određeni prostor, svoj prostor. Grad antičkog sveta ne može biti shvaćen kao jednostavna aglomeracija ljudi i stvari u prostoru — imala je svoju prostornu praksu, praveći svoj prostor (koji je pogodan za sebe — Lefevre tvrdi da je intelektualna klima grada u antičkom svetu bila veoma vezana za društvene proizvode svoje prostornosti). Onda ako svako društvo proizvodi svoj prostor, bilo koje „društveno postojanje” teži da bude pravo ili da proglasi sebe pravim, ne proizvodeći sopstveni prostor, bio bi čudan entitet, vrlo specifična apstrakcija nesposobna da pobegne od ideološke ili čak kulturne sfere. Na osnovu ovog argumenta, Lefevr je kritikovao sovjetske urbaniste na osnovu toga što nisu uspeli da proizvedu socijalistički prostor, pošto su samo reprodukovali modernistički model urbanog dizajna (intervencije na fizičkom prostoru, koje su bile dovoljne da shvati društveni prostor) i primenjivali u tom kontekstu: „Promeni život! Promeni društvo! Ove ideje gube u potpunosti svoj smisao bez stvaranja odgovarajućeg prostora. Lekcija koju treba naučiti iz sovjetske konstruktiviste iz 1920-ih i 30-ih, i njihovog neuspeha, je da novi društveni odnosi zahtevaju novi prostor.”[15] Kritika na Društvenu proizvodnju prostora i odgovor U svojoj knjizi The Urban Question Manuel Kastels kritikuje Lefevreov marksistički humanizam i pristup gradu pod uticajem Hegela i Ničea. Kastelsova politička kritika Lefevrovom pristupu marksizmu odjeknuo je strukturalističkoj naučnoj marksističkoj školi Luisa Altusera, čiji je Lefevr bio neposredni kritičar. Mnogi odgovori na Kastelsa su u The Survival of Capitalism - a neki tvrde da bi prihvatanje tih kritika u akademskom svetu mogle biti motiv za postojanje Lefevreovog The Production of Space.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na destak mesta ostavljene kvacice hem. olovkom na margini. Nista strasno, sve ostalo uredno! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin: 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u taoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnijih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu. U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno. Sve ostalo uredno! Pomračenje razloga je knjiga Maksa Horkheimera iz 1947. U kojoj autor govori o tome kako su nacisti uspeli da projektuju svoj dnevni red kao `razuman`, ali takođe identifikuje pragmatizam Johna Deveia kao problematičnog, zbog njegovog naglasak na instrumentalnoj dimenziji rezonovanja.... Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 — Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen.[2] Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici.[3] 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao.[4] Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku[5], Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa.[6] Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft).[7] 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Instutut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće.[8] Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung).[9] Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut.[10] U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine `60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija `20. veka.[11] Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je `kritika ideologije` pokušala da odredi položaj `utopijskog sadržaja` dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi.[12] Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. `Logos`). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“.[13] 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“.[14] Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“.[15] Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima.[16] „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma.[17] Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju.[18] Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača.[19] Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije.[20] Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava `zapadnjačkog Marksizma` deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i `proizvod poraza`“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola.

Autor - osoba Eco, Umberto, 1932-2016 = Eko, Umberto, 1932-2016 Naslov Između laži i ironije / Umberto Eko ; prevela s italijanskig Elizabet Vasiljević Jedinstveni naslov Tra menzogna e ironia. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2000 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2000 (Beograd : Grmeč) Fizički opis 103 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Vasiljević, Elizabet, 1958- = Vasiljević, Elizabet, 1958- Zbirka ǂBiblioteka ǂEseji (broš.) Napomene Prevod dela: Tra menzogna e ironia / Umberto Eco Tiraž 2.000. Ova četiri „predavanja” objedinjena su jednostavno zato što sam za njih veoma vezan i, pošto su već objavljena na različitim mestima, bilo mije žao da im se zatre trag. Pa ipak, činjenica što sam izabrao baš ova četiri teksta, a ne neke druge, pretpostavlja da oni imaju nešto zajedničko. Ida izvestan način, svaki od njih ima veze sa strategijama laži, prerušavanjem, zloupotrebama jezika, ironičnim izokretanjem tih zloupotreba. Kaljostro laže recima, ruhom, ponašanjem, a o Kaljostru lažu legende koje su ga, od sitnog pustolova kakav je bio, pretvorile u mit (i dan-danas tajanstvene i verne ruke neumorno polažu cveće u ćeliju u kojoj je umro, u zamku San Leo), simbol slobodne misli, žrtvu klerikalnog mračnjaštva. Manconi, koji je u svom esejističkom opusu jeziku posvetio daleko složenije stranice, u Verenicima nagoveštava opreku između usmenog jezika, prenosioca laži i nasilja, i prirodnih znakova, preko kojih nižnji razumeju, čak i kada ih moćni obmanjuju svojim latinašenjem. Kampanile se poigrava jezikom i njegovim klišeima, izokreće frazeološke izraze poput rukavice, stvara efekat otuđenja. Hugo Prat se igra geografijom, koju, uostalom, odlično poznaje, i polazi od pravih mapa da bi ih pretvorio u malo verovatne vodiče, mimoišao granice, poigravao se razdaljinama, a istovremeno i našom maštom. Radi ironije lažu Kampanile i Prat, iz interesa laže Kaljostro (ili je možda na to osuđen, zatočenik sopstvenog mita, kakav malo-pomalo postaje), a Manconi ogorčeno drži stranu siromašnima koji trpe samovolju jezika moćnih; ali zapravo - pošto joj i sam pribegava – koristi ironiju na kvadrat, i kroz pripovedačku reč osuđuje reći. Umberto Eko Umberto Eko (ital. Umberto Eco; Alesandrija, Pijemont, 5. januar 1932 – 19. februar 2016) bio je italijanski pisac, filozof, estetičar, semiolog, teoretičar književnosti, esejist i istoričar srednjeg veka. Poznat je po svojim romanima i značajnim esejističkim delima. Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao se kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63. Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda. Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) RAI od 1954. do 1959. godine. Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije, bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja. Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman Ime ruže koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana. Ekov drugi roman, Fukoovo klatno takođe je doživeo veliki uspeh. Bavio se pisanjem, živio u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Na Univerzitetu u Bolonji vodio program iz komunikologije. Pisao je kolumnu za L’Espresso nazvanu La bustina di Minerva (Minervina svaštara). Ima sina i ćerku. Za roman Ime ruže dobio je Premio Strega 1981. godine. Teorijska dela Estetski problem u sv. Tome Akvinskog 1956. (Il problema estetico in San Tommaso) Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka 1959., (srp. izd.1994) Otvoreno djelo 1962, (Opera Aperta 1962, srp. izd. 1965) Džojsove poetike, (srp. izd. 1965) Kultura, informacija, komunikacija 1968., (La struttura assente 1968, srp. izd. 1973) Napomene uz Ime ruže, 1983 (Postille al `Nome della rosa` 1983) Minervina svaštara, (La Bustine di Minerva 2000, antologija novinskih kolumni i komentara 1994) Kant i kljunar (Kant e l`omitorinco 1997, 1997) Spisi o moralu Kako se piše diplomski rad (srp. izd. 2000.) Granice tumačenja 1995., (I limiti dell`interpretazione, srp. izd.2001.) O književnosti, (Sulla letteratura, srp. izd. 2002.) Minimalni dnevnik (Diario Minimo1963, Il secondo Diario Minimo 1990.) Kazati gotovo istu stvar 2003., (Dire quasi la stessa cosa, srp. izd. 2011.) Istorija lepote 2004., (srp. izd. 2008.) Istorija ružnoće 2008. Beskrajni spiskovi Ispovesti mladog romanopisca 2013. Romani Ime ruže (Il nome della rosa, 1980) Fukoovo klatno (Il pendolo di Foucault, 1988) Ostrvo dana pređašnjeg (1994) (L`isola del giorno prima, 1994) Baudolino (Baudolino, 2000) Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana (2004)) Praško groblje (Il cimitero di Praga, 2010) Nulti broj (Numero zero, 2015) Knjige za decu Bomba i general (La bomba e il generale, 1966, Rev. 1988) Tri kosmonauta (I tre cosmonauti, 1966) Gli gnomi di Gnu, 1992 MG43

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Napisana tokom zime 1929-30 i njegovo poslednje veliko delo, Apokalipsa je Lorensova radikalna kritika političkih, verskih i društvenih struktura koje su oblikovale zapadnu civilizaciju. Po njegovom mišljenju, stalni sukob unutar čoveka, u kojem se emocije, instinkt i čula bore sa intelektom i razumom, rezultirao je sve većim otuđenjem društva od prirodnog sveta. Ipak, Lorensovo verovanje u moć čovečanstva da povrati maštovite i duhovne vrednosti koje same mogu revitalizovati naš svet takođe čini Apokalipsu moćnom izjavom nade. Predstavljajući svoja razmišljanja o psihologiji, nauci, politici, umetnosti, Bogu i čoveku, uključujući žestok protest protiv hrišćanstva, Apokalipsa je poslednji Lorensov testament, njegov poslednji pokušaj da prenese svoju viziju čoveka i kosmosa. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.