Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8

PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME Milica Stevanović Radio B92 Beograd 1999 ,izbor tekstova kao dodatak uz katalog retrospektivne izložbe , iz sadržaja : Umesto predgovora : šta rade vrapci na pljusku Perspektiva težnskih polja Metod je poruka Đubrište kraja istorije ili Asurbanipalova smrt Sedam novih objekata Simbolika urbanih vizura Zaštoovaj izbor Umetnost nebeska ili zemaljska ... Omaterijalu za umetničko delo , o nužnosti i slučajnosti u gradnji umetničkog dela .... Situacije dvojnici ili fenomen već viđeno Trudnoća kraljice Drage ili imidžizam u godinama kulture Telo / oblik Fraktilnost u vizuelnom opažanju i likovnom oblikovanju Slica za jedno moguće istraživanje značenja odnos ameđu bojama mek povez, format 21 x 27,5 cm , latinica, dvojezično srpsko engleski , 139 strana PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME M.Stevanović Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mikelanđelo Buonaroti (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene....

Odlično očuvano! Autor - osoba Hodžić, Šefko Naslov Lazar Drljača : zatočenik ljepote / Šefko Hodžić ; [fotografija Gojko Sikimić, Salko Hondo i Aleksa Štrbo] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Konjic : Skupština opštine ; Mostar : Skupština opštine, 1974 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 177 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sikimić, Gojko Hondo, Salko Štrbo, Aleksa Džumhur, Zuko (Karton) Napomene Autorova slika Predgovor Zuke Džumhura: str. 7-10 Bilješka o autoru: str. 177 Bibliografija: str. 175-176. Predmetne odrednice Drljača, Lazar, 1883-1970 -- U uspomenama Miljenko Jergović: LAZAR DRLJAČA Da je živ, ove bi jeseni slikar Lazar Drljača slavio sto trideseti rođendan. A pravo govoreći, i mogao bi biti živ kako je živio. Mogao bi biti živ, da 14. srpnja 1970. u sarajevskom Oslobođenju nije objavljena vijest da je jučer umro. Bio je čudak i pustinjak, živio je daleko od svijeta, s malo kim se družio, iako je, kažu, znao sve žive jezike. Jednom su mu, krajem šezdesetih, na cesti, negdje uz Ivan sedlo, stali autom neki stranci, da ga povezu komad puta. Bilo je ljeto, upekao zvizdan, a on onako kosmat i bradat, u kaputu. Tek kad im je sjeo u auto, muž i žena, inače Švicarci, shvatili kakvoga su ljudskog stvora k sebi pripustili. Lazar nije riječi progovarao, ali bit će da je pomalo vonjao na divljinu i na zdrav život, pa je u jednom trenutku žena na njemačkome krenula da prigovara mužu što je stao tom luđaku u zimskome kaputu. Na to joj je Lazar vrlo ljubazno, na dobrom njemačkom, naučenom na bečkim studijima, odvratio da nije lud, nego boluje od kostobolje. Ona je zašutila, ali je nakon nekog vremena, sada na francuskom, primijetila da je čovjek kojeg su povezli klošar. Lazar je nešto nervoznije na elegantnome francuskom odgovorio da nije ni klošar, iako je spavao ispod pariških mostova, ali samo zato što je daleko stanovao, a volio je slikati jutra na Seni. Nakon nekog vremena, javio se i muž, na talijanskom, da primijeti kako ovaj klošar tvrdi da je slikar, a sigurno nikada nije čuo za Modiglianija. “Ne samo da sam ga znao, nego sam mu novac posuđivao i s njim nakon pijanki mahmurao!”, dreknuo je Lazar Drljača na talijanskom i zahtijevao da ga odmah puste van iz auta, jer s budalama ne želi imati posla. Eto, to je jedna od tipičnih anegdota o hudom slikaru Lazaru Drljači, koja vjerojatno i nije istinita, a smišljena je po tipskoj bosanskoj kajdi. U svijetu bez historijskog i kulturnog pamćenja, u anegdotama i legendama biva sačuvano sve što je tom svijetu vrijedno. Ali je bez ikakvog značaja imaju li takve legende ikakve podloge u stvarnosti. Konačno, ukoliko životopis Isusa Krista može biti zasnivan na evanđeljima, zašto ne bi i životi svih drugih, važnih i nevažnih ljudi mogli biti zapisani po slobodnim, fascinacijom ispunjenim, svjedočanstvima suvremenika? A Lazar Drljača je fascinirao one koji će ga pamtiti. Rođen je u nekom selu kod Bosanske Krupe, u porodici siromašnih seljaka, koji su ga, međutim, smogli poslati u Sarajevo, na školovanje. Takvo je bilo i vrijeme, habsburške vlasti puno su ulagale u opismenjavanje Bosanaca, pa je tako i Lazar u Sarajevu završio bravarski zanat. Ali umjesto da se vrati kući, kao dvadesetčetverogodišnjak odlazi u Beč da polaže ispit na bečkoj likovnoj akademiji. Godina je bila 1906, taman je Bosna i Hercegovina bila anektirana, vrijeme kada su dobrotom okupatora započinjale prve velike likovne karijere hrvatskih, bosanskih i srpskih modernih slikara. Drljača se pokazao vrlo marljivim, posvršavao je škole, radio sve što se od njega očekivalo, ali građanske stabilnosti i sustavnosti u njega nije bilo. Odlazi u Rim, pa u Pariz, pa opet u Italiju, živi nesređenim životom, istražuje, čita, uči, i jednu za drugom odbacuje sve intelektualne mode, ali i svaki građanski obzir. Kada gledamo rijetke njegove sačuvane slike iz toga doba, učini nam se da je Lazarev talent bio neusporediv među svim drugim našim slikarskim talentima toga doba. U svemu što je radio, i kako god bi radio, Drljača je djelovao sigurno i dovršeno. Jednako u fovističkoj i u ekspresionističkoj fazi, kao i u vrijeme kada je iz čista mira počeo slikati starinske bosanske vedute, nevjerojatno precizne akvarele, u kojima ne samo da je prenosio karakteristične pejzaže, nego je na izvanredan način bilježio žanr scene iz svakodnevnog života. Kako god radio i što god radio, Lazar Drljača bio je gotov slikar, i to gotov veliki slikar, ali jedno nije mogao, a ni želio: ući u rutinu, istrajati u jednoj misli i jednom osjećaju, nego je stalno rušio ono što bi stvorio. U socijalnom smislu, dakle, u kontekstu povijesti umjetnosti i nacionalnog slikarstva, Drljača se nije mogao ostvariti. Ali to ga je, paradoksalno, činilo i većim umjetnikom nego što je bio. Jednom je rekao da je slikarstvo njegov život i da voli slikati, ali izlaže samo da bi imao od čega da živi. Uskoro je i od toga odustao. Početkom tridesetih Lazar se osamio. Živio je negdje iznad Boračkoga jezera, rijetko je silazio u Konjic, s malo kim se družio. Slikao je za sebe, nije izlagao, niti je kome slike pokazivao. Prehranjivao se od sječe drva i košnje. Tokom rata, četnici su mu spalili kolibu, i u njoj sve slike. Sljedeći put dom mu je gorio 1946, opet s onim što je u međuvremenu naslikao. O Drljačinom slikarstvu, naročito iz tog najplodnijeg životnog i umjetničkog perioda, zapravo se ništa ne zna. Vatra je obavila zadaću i likovne kritike i povijesti umjetnosti. Jednom ga je, za vrijeme rata, temeljito pokrala neka oružana banda. Odnijeli su mu i slike, ali ostala su dva nedovršena platna na štafelajima. Drljača je s platna sastrugao svu boju i sašio si odijelo. Lazar Drljača vjerovao je u mit o bosanskim bogumilima. Nakon što je sa sebe zgulio sve identitete, zaključio je kako je i sam bogumil. I to posljednji. Bila mu je želja da mu kao nadgrobnik postave stećak. Tako je na kraju i učinjeno. Lazar leži pod stećkom, za sobom ostavivši malo slika iz različitih životnih razdoblja, različitih i po doživljaju umjetnosti i estetskom svjetonazoru, i bezbroj anegdota, legendi, čaršijskih i narodskih glasina, koje se množe kako prolazi vrijeme od njegove smrti. Lazar se na kraju i sam pretvorio u glasinu: veliki slikar zemlje koje nema, u vjeri i narodu kojeg nema. Umjetnik kojeg nema, jer mu publika nikada nije bila potrebna. Savršen umjetnik.

Opis proizvoda Karakteristike : \015\012Model : ZRS-196 \015\012Konektor za auto radio \015\012Tip konektora: ISO \015\012Radio brend: Pioneer \015\012Modeli auto radia: \015\012DEH-22UB \015\012DEH-80PRS \015\012DEH-140UB \015\012DEH-140UBB \015\012DEH-142UB \015\012DEH-150MP \015\012DEH-1100MP \015\012DEH-1120MP \015\012DEH-1200MP \015\012DEH-1300MP \015\012DEH-1320MP \015\012DEH-1400UB \015\012DEH-1400UBB \015\012DEH-1410UB \015\012DEH-1420UB \015\012DEH-1500UB \015\012DEH-1500UBA \015\012DEH-1500UBB \015\012DEH-1500UBG \015\012DEH-1520UB \015\012DEH-1600MP \015\012DEH-1600UB \015\012DEH-1600UBB \015\012DEH-1620UB \015\012DEH-1700UBA \015\012DEH-1700UB \015\012DEH-1700UBB \015\012DEH-1700UBG \015\012DEH-2200UB \015\012DEH-2200UBB \015\012DEH-2210UB \015\012DEH-2220UB \015\012DEH-2300UB \015\012DEH-2300UBB \015\012DEH-2320UB \015\012DEH-2400UB \015\012DEH-2500UI \015\012DEH-2700UI \015\012DEH-2710UI \015\012DEH-3200UB \015\012DEH-3210UB \015\012DEH-3300UB \015\012DEH-3400UB \015\012DEH-3700UI \015\012DEH-3710UI \015\012DEH-4200SD \015\012DEH-4300UB \015\012DEH-4400BT \015\012DEH-4400HD \015\012DEH-4500BT \015\012DEH-4600BT \015\012DEH-4700BT \015\012DEH-5200SD \015\012DEH-5300UB \015\012DEH-5310UB \015\012DEH-6200BT \015\012DEH-6300SD \015\012DEH-6300UB \015\012DEH-6310SD \015\012DEH-6400BT \015\012DEH-7200SD \015\012DEH-7300BT \015\012DEH-7400HD \015\012DEH-8300SD \015\012DEH-8400BT \015\012DEH-9300SD \015\012DEH-P4200UB \015\012DEH-P5200HD \015\012DEH-P6200BT \015\012DEH-P7400HD \015\012DEH-P8400BH \015\012DEH-P9400BH \015\012 \015\012DEH-X2600UI \015\012DEH-X3500UI \015\012DEH-X3600S \015\012DEH-X3600UI \015\012DEH-X5500HD \015\012DEH-X5600BT \015\012DEH-X5600HD \015\012DEH-X5700BT \015\012DEH-X6600BT \015\012DEH-X7500SD \015\012DEH-X8500BT \015\012DEH-X8500DAB \015\012DEH-X9500BT \015\012DEH-X9500SD \015\012 \015\012FH-X500UI \015\012MVH-160UI \015\012MVH-350BT \015\012MVH-360BT \015\012MVH-1400UB \015\012MVH-1500UI \015\012 \015\012MVH-AV272BT \015\01216 Pinova 'Karakteristike : Model : ZRS-196 Konektor za auto radio Tip konektora: ISO Radio brend: Pioneer Modeli auto radia: DEH-22UB DEH-80PRS DEH-140UB DEH-140UBB DEH-142UB DEH-150MP DEH-1100MP DEH-1120MP DEH-1200MP DEH-1300MP DEH-1320MP DEH-1330MP DEH-1400UB DEH-1400UBB DEH-1410UB DEH-1420UB DEH-1500UB DEH-1500UBA DEH-1500UBB DEH-1500UBG DEH-1520UB DEH-1600MP DEH-1600UB DEH-1600UBB DEH-1620UB DEH-1700UBA DEH-1700UB DEH-1700UBB DEH-1700UBG DEH-1800 0UBA DEH-1800 UBG DEH-1800UBB DEH-2200UB DEH-2200UBB DEH-2210UB DEH-2220UB DEH-2300UB DEH-2300UBB DEH-2320UB DEH-2400UB DEH-2500UI DEH-2700UI DEH-2710UI DEH-2800UI DEH-3200UB DEH-3210UB DEH-3300UB DEH-3400UB DEH-3700UI DEH-3710UI DEH-4200SD DEH-4300UB DEH-4400BT DEH-4400HD DEH-4500BT DEH-4600BT DEH-4700BT DEH-5200SD DEH-5300UB DEH-5310UB DEH-6200BT DEH-6300SD DEH-6300UB DEH-6310SD DEH-6400BT DEH-7200SD DEH-7300BT DEH-7400HD DEH-8300SD DEH-8400BT DEH-9300SD DEH-P4200UB DEH-P5200HD DEH-P6200BT DEH-P7400HD DEH-P8400BH DEH-P9400BH DEH-X2600UI DEH-X3500UI DEH-X3600S DEH-X3600UI DEH-X3800UI DEH-X4800BT DEH-X4800DAB DEH-X5500HD DEH-X5600BT DEH-X5600HD DEH-X5700BT DEH-X5800BT DEH-X6600BT DEH-X6800DAB DEH-X7500SD DEH-X8500BT DEH-X8500DAB DEH-X8700DAB DEH-X9500BT DEH-X9500SD AVH-4000NEX AVH-4100NEX AVH-X1800S AVH-X2800BT AVH-X3700DAB AVH-X3800BHS AVH-X4100NEX AVH-X4800BS AVH-X5700BT AVH-X5800BHS AVH-X5800DAB AVH-X7800BT AV-5000NEX AV-5100NEX AV-6100NEX AV-7100NEX AV-8100NEX FH-X500UI FH-X720BT FH-X730BT MVH-150UI MVH-160UI MVH-170UI MVH-180UB MVH-180UI MVH-180UBG MVH-280DAB MVH-350BT MVH-360BT MVH-1400UB MVH-1500UI MVH-AV272BT MVH-AV280BT MVH-X360BT MVH-X370BT MVH-X380BT MVH-X560BT SPH-DA01 SPH-DA100 SPH-DA120 AVIC-5000NEX AVIC-5100NEX AVIC-5200NEX AVIC-6200NEX AVIC-7100NEX AVIC-7200NEX AVIC-8200NEX AVIC-F80DAB AVIC-X950BH AVIC-Z110BH AVIC-Z120BH AVIC-Z130BH AVIC-Z140BH AVIC-Z150BH CDIU201N 16 Pinova'

Digitalna fotografija,bočna strane knjige blago zaprljan,sa potpisom vlasnika na prvom listu. Autori:David Stone,Ron Gladis. Izdavač:CET,Beograd 2003. Format:23,5cm x 16,5cm. Broj Strana:318 strana,ilustrovana,mek povez latinica. Sadržaj: Sada možete raditi svakodnevne stvari, od snimanja rođendanskih fotografija do dijeljenja online albuma - brže, bolje i mudrije. Samo naprijed! Ovaj prijatni, inspirativni vodič pomoći će vam da sami naučite baš ono što vam treba. Vođeni perom eksperata kroz primjere ćete savladati osnove, tako da ćete moći da pređete na zanimljive stvari koje želite da radite!

Vodic kroz dio zbirke Ante Topica Mimare Guide through part of the Ante Topic Mimara collection udzbenicki format odlicno ocuvano bez nedostataka 188 str. plastificirane stranice ENG i srpski jezik Lib 10 Ante Topić Mimara (Korušce u Dalmatinskoj zagori, 7. travnja 1898. - Zagreb, 30. siječnja1987.) - hrvatski skupljač umjetnina i povjesničar umjetnosti Studirao je slikarstvo i restauriranje umjetnina u Rimu. Kolekcionarstvom se bavio od 1921. godine, a nakon Drugog svjetskog rata bio je savjetnik pri Jugoslavenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Münchenu, gdje je radio na povratu opljačkanih hrvatskih i jugoslavenskih kulturno-umjetničkih dobara. Umjetničku zbirku od oko 3.000 različitih predmeta od prapovijesti do 20. stoljeća, darovao je 1972. godine hrvatskom narodu, a zbirka je smještena i izložena u zgradi nekadašnje gimnazije na Rooseveltovu trgu u Zagrebu, u današnjem Muzeju Mimara. Pored toga, veliki dio kolekcije darovan je Narodnom muzeju Srbije u Beogradu. Mimara = Mirko Maratović?Uredi Prema nekim teorijama [1], Ante Topić Mimara je zapravo, Mirko Maratović[1], rođen 16. ožujka 1897. u Splitu. Tijekom 20-ih godina, 20. stoljeća radio je pod imenom stanovitog grofa, kada je navodno,sa Josipom Brozom, organizirao krađu jedinstvenog diptiha od slonovače iz Zagrebačke katedrale. Diptih je 1928. godine prodan muzeju u Clevelandu i vraćen 1936. godine. Maratović je preuzeo identitet pravog Ante Topića, nakon što je pravi Topić umro u vojnoj bolnici u Rimu, otkupivši njegove dokumente. Maratović je onda imenu dodao i nadimak Mimara (MI-rko MARA-tović). Muzej Mimara nastao je donacijom svjetski poznatog skupljača umjetnina Ante Topića Mimare i njegove supruge Wiltrude Mimare koji je otvoren za javnost 1987. godine na Rooseveltovom trgu u Zagrebu. Puno je ime muzeja: Javna ustanova `Zbirka umjetnina Ante i Wiltrude Topić Mimara`, ali statut muzeja dopušta uporabu kraćeg oblika imena: Muzej Mimara.  Ondje se nalazi više od 3.750 umjetnina velike raznolikosti i iznimne umjetničke vrijednosti, od antike i staroegipatskih predmeta do slika velikih majstora - Raffaella, Velasqueza, Rubensa i Rembrandta. Danas je Mimara glavni zagrebački muzej. Zbirka stakla izuzetna je cjelina umjetničkih vrijednosti staklarskog obrta. Kroz više od 300 izloženih primjeraka prati razvojni put o drevnog Egipta i Rimskog Carstva do poznatih venecijanskih i drugih europskih radionica. Zbirka umjetnina Dalekog Istoka sadrži predmete od rijetkih materijala poput žada, laka i roga nosoroga. Muzej posjeduje bogatu stručnu knjižnicu s 5400 naslova. Stalni postav oblikovan kao kronološko nizanje povijesno-stilskih razdoblja. Redovito se organiziraju tematske i studijske izložbe, te ekspertize i povremene edukativne igraonice / radionice.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2006. god. Broširan povez, 23 cm. 119 str. Ilustrovano Momčilo Moma Nikolić (Novi Sad, 1952) je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog orkestra Osam tamburaša Janike Balaža, ali i član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Od 1988. godine živi u Los Anđelesu gde je, kao već afirmisani multi-instrumentalist nastavio tamburašku karijeru i predaje tamburu. Jedini je muzičar Vojvodine, ali i prostora bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u Volt Dizniju, sarađuje sa Radetom Šerbedžijom koji je za ovu knjigu napisao prateći tekst pod naslovom Gospodin Ciganin i čarobna tambura, itd. Iza Mome Nikolića je vrlo bogata karijera, slavu tambure i tamburaške muzike pronosio je širom sveta, a sada je napisao iskrenu i dirljivu knjigu sećanja na detinjstvo, prve susrete sa tamburom u rodnom Silbašu, mnoge tamburaše kojih više nema, na svoja brojna putovanja sa tamburom po svetu na koja je uvek polazio iz Novog Sada i u Novi Sad se vraćao, a broje zanimljive fotografije daju knjizi dodatnu vrednost.

Metodi Meta Petrov : STARI CARIBROD - Risunki. 24 crteža, format 24 x 34 cm. Dimitrovgrad - Caribrod Očuvanost 4 ; ima posvetu na fascikli. Metodi Meta Petrov (Željuša, 24. maj 1920 — Dimitrovgrad, 19. januar 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Željuši 24. maja 1920. godine. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata. Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Stvaralaštvo Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Nagrade Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnos

TITO i JOVANKA Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1-5. 9. 1961, Hotel `Metropol`, svečani prijem za učesnike Konferencije, 3. septembar 1961. Pažnja !!!!!!!!!! ... Na fotografiji se iz aviona vidi i tadašnji drugi `jaki` čovek komunističke Jugoslavije, ALEKSANDAR RANKOVIĆ, šef savezne Udbe, koga je Josip Broz TITO, šef partije i države, nemilosrno politički likvidirao na čuvenom Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine, održanom radi raščišćavanja izmišljene afere `prisluškivanja` Predsednika države Josipa Broza Tita! AR je došao na Plenum, pojma nemajući da mu je spremljena i zategnuta politička omča oko vrata !!! Egzekucija je bila nemilosrdna, AR je na Plenumu doživeo srčani udar, a `drugovi` nisu dozvolili da lekar interveniše i zdravstveno mu pomogne !!! Na slici se vidi, leđima okrenuta, žena AR, Slavka Ranković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koja je zbog `odbrane` svog muža AR, politički šikanirana i odstranjena sa Ekonomskog fakulteta! Aferim !!!!! (Mihajlo Grušić) ............................................................. JOVANKA BROZ Modni svet prve dame Jugoslavije Hol radio-televizije Srbije od 16. septembra do 30. novembra 2021. FOTOGRAFIJA ФОРМА РАЗГЛЕДНИЦЕ MUZEJ JUGOSLAVIJE NEKORIŠĆENO ЕКСТРА ******** GAlp

Kao novo Nekorišćeno s police Predmet istraživanja u knjizi su mediji u savremenom multimedijalnom pozorištu, koje promenom svoje strukture pokušava da se suoči sa tehnološkim izazovima vremena i narastajućim uticajem novih medija. Pozorišni autori tako nastoje da odgovore na tehnološke izazove našeg doba i sve dublje ukorenjivanje novih tehnologija i medijskog načina izražavanja. Autorka se u knjizi bavi načinima na koje su mediji uključeni u savremeno pozorište, odnosima novih medija prema živoj igri, (post)dramskom tekstu, publici. Rediteljske poetike Tima Ečelsa, Hajnera Gebelsa, Štefana Kegija, Nikolasa Štemana, Renea Poleša, Andraša Urbana i drugih autora čiji se rad u knjizi analizira, na različite načine reflektuju savremeno okruženje, njegovu određujuću konzumerističku logiku, globalizaciju, dominaciju elektronskih i digitalnih medija, uticaj interneta i virtualnih stvarnosti. Oni problematizuju odnose između realnog i fiktivnog, života i umetnosti, negiraju tradicionalnu distinkciju između tzv. visoke umetnosti i popularne kulture, a u svemu tome pokušavaju da razumeju i protumače, ali i da produkuju nova značenja društvenih okolnosti, kao i samog umetničkog dela. Čestom teatralizacijom tehnologije na sceni, ovi autori osvešćuju ono ljudsko, realno, stvarno, opipljivo, na svetlo dana izvlače zaboravljene vrednosti, one koje polako nestaju u našem hipermedijskom okruženju. Ana Tasić rođena je 1978. u Beogradu. Završila osnovne studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2002. (Odsek za pozorišnu i radio produkciju). Godine 2008. magistrirala u oblasti teatrologije (Tretman tela/telesnosti u novoj brutalističkoj drami i pozorištu) na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Odbranila doktorsku disertaciju Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu (FDU Beograd, septembar 2012) i stekla naučni stepen doktora nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Magistarski rad Otvorene rane (telo u neobrutalističkoj drami i pozorištu) objavljen je u izdanju Instituta za pozorište, film, radio i televiziju (2009). Knjiga Digitalni dvojnici (Pozorište u ekranskom svetu) je njena dosktorska disertacija. Bila je selektorka brojnih pozorišnih festivala, nacionalnih i internacionalnih, članica mnogih pozorišnih žirija, moderatorka i/ili učesnica niza internacionalnih tribina, radionica, simpozijuma i konferencija u oblasti teatrologije. Pisala i piše kritičke tekstove o pozorištu i filmu za brojne medije, radila u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu Istorija svetske drame i pozorišta, bila stipendistkinja Ministarstva nauke Republike Srbije i istraživačica na projektima „Umetnost i mediji u funkciji evropskih integracija“ i „Identitet i sećanje: transkulturalni tekstovi dramskih umetnosti i medija (Srbija 1989–2015)“. Od jula 2005. je stalna pozorišna kritičarka dnevnog lista Politika. Dobitnica Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (2015). Avangarda neoavsngarda postmoderna postmodernizam

Zagreb 1965. Tvrd povez, zaštitni omot, 386 strana. Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja.

Zagreb 1965. Tvrd povez, zaštitni omot, 386 strana. Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R5 Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja.

Mikelanđelo, autor Marija Lujza Ricati , izdanje Nolit Beograd 1979 , edicija Veliki majstori umetnosti , tvrd povez sa omotom, zlatotisak , ilustrovano brojnim reprodukcijama u boji i crno belim , latinica, 128 strana, format 22 x 26,5cm, solidno očuvana osim par oštećenja omota napred i pozadi Mikelanđelo Buonaroti (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Otpis biblioteke. Izdavač: Centar za kultutrnu djelatnost - Zagreb, 1983. god. Broširan povez, 21 cm. 319 str. Louis Jouvet (Crozon, 24. prosinca 1887. - Pariz, 16. kolovoza 1951.), francuski kazališni i filmski glumac i redatelj Nastupao je na pariškim pozornicama od 1906. godine, interpretirajući niz karakterinih uloga, osobito u djelima Molierea, Beaumarchaisa i Musseta. Radio je i kao scenograf te se bavio tehničkim inovacijama pozornice. Od 1922. upravljao je vlastitom družinom u Comedie des Champs-Elyses, gdje ostvaruje poznatu kreaciju liječnika u komediji Knock ili trijumf medicine Julesa Romainsa, koju je 1440 puta interpretirao na pozornici, a kasnije i na filmu. Tijekom okupacije od 1941. do 1945. godine djelovao je u Švicarskoj i Južnoj Americi. Nakon rata imao je važnu ulogu u radiodifuziji na katedri za glumu na konzervatoriju, a vodio je i svoj ansambl na turnije u Englesku, Njemačku, Italiju i Egipat. Posljednji put nastupio je 1951. godine u drami `Đavo i dragi Bog` J.P. Sartrea. Tridesetih godina ostvario je uspjeh i na filmu. Njegovao je poseban stil, koji se odlikuje smislom za humor, psihološkom suptilnošću i stanovitom ironijom. Važan je i kao autor teatroloških te memoarskih djela (`Razmišljanja glumca`, `Ugled i izgledi francuskih kazališta`).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Igor Mrduljaš (Split, 1945. - Zagreb, 1. listopada 2013.), hrvatski teatrolog i kazališni kritičar. Životopis Radio je u Splitu,Živio u Rijeci Varaždinu i Zagrebu gdje je i umro.Radio je u Zagrebačkom kazalištu mladih i Zagrebačkom kazalištu lutaka. Uređivao je mnogo kazališnih publikacija i časopisa te nekoliko knjiga koje obrađuju važne teme i osobe hrvatskoga glumišta u raznim odsječcima vremena. Postupno je od tajnika Zavoda za industrijsku pedagogiju u bivšem sustavu, zatim voditelja kazališne promidžbe, kazališnog ravnatelja, postao cijenjeni teatrolog i povjesničar kazališta, a poslije i sposobni političar u svojstvu pomoćnika ministra za informiranje, pomoćnika ministra kulture za informiranje te kvalificirani i educirani zamjenik predstojnika Ureda za odnose s javnošću Vlade Republike Hrvatske.[3] Godine 1969. kao predsjednik studenata Rijeke dao je riječkom klubu za mladež ime po poznatom prosvjedniku Janu Palachu - klub Palach.[4] Osamdesetih je bio jedini u hrvatskoj teatrologiji koji je tipološki razvrstao hrvatsku kazališnu kritiku na novinsku i časopisnu kritiku.[5] Član Hrvatskog društva kazališnih kritičara kojem je bio dugogodišnji tajnik (1978-88) i predsjednik (2005-10), član Međunarodne udruge kazališnih kritičara (AICT) i Društva hrvatskih književnika.[6] Imao je stalnu rubriku u hrvatskom tjedniku za kulturu Hrvatsko slovo (Hrvatsko glumište).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 — Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar i univerzitetski profesor. Stojanović je bio dekan Likovne akademije u Beogradu. Biografija Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića[1] i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta.[2] Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj.[3] Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena.[2] U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[2] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda.[2] U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem.[2] Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića.[2] Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku.[2] Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika.[2] Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Govorio je da mu je uvek imponovala monumentalnost naših istorijskih ličnosti i istorijskih zbivanja.[4] Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika.[5] Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su:[2] Period stilizacije, 1919–1928, Period realizma, 1929–1944, Period romantike, 1945-1960. Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture.[2] Srpsko-holandski vajar Slavomir Miletić je kritikovao njegov Spomenik Karađorđu rečima da mu nije jasno šta on radi na njemu, i da mu izgleda kao da se poštapa sabljom. To mu je i lično saopštio jednom prilikom.

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma lepo očuvana. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma očuvana sa posvetom autora. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Božidar Prodanović : CRTEŽ I O CRTEŽU , Čigoja štampa 1998, veliki format, meki povez, str. 76. Umetnička monografija. Očuvanost 4 ; ima posvetu verovatno od autora (videti sliku), Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beograd 1987. Mek povez, ilustrovano, format 27×21 cm, 272 strane. U ovoj knjizi predaju se u ruke čitalaca kritike najznačajnijih predstava prikazanih na Bitefu od njegovog osnivanja pa sve do danas. Ona bi mogla biti posvećena Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, s kojima je kritičar često bio u sporu, ali pri tom i neprestano svestan činjenice da su oni, stvarajući Bitef, upisali Beograd, kako je već rečeno, u pozorišnu mapu Evrope i sveta, podigli sebi za života spomenik, koji u budućnosti neće moći da sruši ni neka eventualna korenita reinterpretacija istorije pozorišta iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Sakupljene na jednom mestu, te kritike, u prvoj instanci, predstavljaju izveštaj s lica mesta, neposredno svedočenje o onom što se s teatrom događalo u prelomnom razdoblju između 1967. i 1986. godine, jedan su od primarnih izvora za buduću istoriju pozorišta tog perioda. Ali, u isto vreme, zato što se u njima sistematski prati i tumači promena u shvatanju teatra do koje dolazi baš tada u svetu, zato što se prema njoj kritički odreduje i kada se energično podržava, one su i svojevrstan pogled na Bitef iz istorijske perspektive. Vladimir Vlada Stamenković (Beograd, 26. decembar 1928 – Beograd, 8. jun 2018), pozorišni kritičar, teatrolog, višedecenijski pozorišni kritičar NIN-a, glavni selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja u Novom Sadu, profesor dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Vladimir Vlada Stamenković Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina FDU 1.jpg Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina Fakulteta dramskih umetnosti. Dekan Ljiljana Mrkić Popović i Vladimir Stamenković Rođenje 26. decembar 1928. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 8. jun 2018. (89 god.) Beograd, Srbija Polje dramaturgija i pozorišna kritika Škola Pravni fakultet u Beogradu Institucija Književne novine NIN Fakultet dramskih umetnosti Sterijino pozorje Učenici Ivan Medenica Dušan Kovačević Poznat po pozorišnoj hronici u NIN-u više od 4 decenije Nagrade - Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju domaće pozorišne umetnosti i kulture(1996) Biografija Školovao se u Beogradu. Osnovnu školu je završio 1939, III realnu mušku gimnaziju[1] 1947, a Pravni fakultet 1953. godine.[2] Nakon završetka studija, radio je dve godine kao sudski pripravnik. Istovremeno je pisao zapažene pozorišne kritike što ga je dovelo[1] 1956. na radno mesto dramaturga i urednika radio-dramskog programa Radio-Beograda.[2] Na ovom poslu će se zadržati punih jedanaest godina (do 1968), nakon čega je prihvatio poziv da predaje na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.[1] Na Akademiji je biran u sva akademska zvanja, od docenta do redovnog profesora, a dugo vremena je bio i šef Katedre za dramaturgiju.[1] Predavao je dramaturgiju studentima treće godine punih dvadeset osam godina. Osim toga, bio je Umetnički direktor i Glavni selektor Sterijinog pozorja (1976—1981).[1] Bio je počasni član Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije (Nacionalne sekcije AICT-a).[2] Pozorišne kritike Pozorišne kritike je pisao najpre za Književne novine (do 1961), a potom za NIN, gde je vodio pozorišnu hroniku pune četiri decenije.[2] Po rečima njegovog studenta, a kasnije i profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Ivana Medenice, toliko dugačak staž stalnog pozorišnog kritičara u istom mediju, osim što predstavlja pravu retkost čak i na svetskom nivou, zapravo svedoči `prevashodno o njegovoj građanskoj postojanosti, istrajnosti, prosvetiteljskom osećanju obaveze i misije.`[3] Pripadao je grupi retkih pozorišnih kritičara koji su od samih početaka BITEF-a podržavali ovaj festival. Iako je suštinski bio naklonjen ovom festivalu, neštedimice je iznosio argumente kritike i ocene koje su se nekada kosile sa izborom Mire Trailović i Jovana Ćirilova, suosnivača i selektora Festivala. Oni sami su tome u prilog istakli: `Nikad korumpiran, nikad popustljiv, ali sposoban i da se oduševi onim što odgovara njegovom savremenom senzibilitetu i njegovom verovanju, intelektualnom, estetskom i društvenom...`[4] Što se tiče kritičarskog i esejističkog rada Vladimira Stamenkovića, on obuhvata više od hiljadu pet stotina publikovanih tekstova.[1] Nasleđe Kao profesor Fakulteta dramskih umetnosti ali i kao postojani pozorišni kritičar čvrstih uverenja i snažnih argumenata, stekao je izuzetan ugled i veliko poverenje svojih studenata, ali i mlađih kritičara. Izveo je na pozorišni put trideset generacija dramaturga, praktično sve dramaturge, dramske pisce, kritičare i teatrolog starije i srednje generacije.[5] Dobro je poznato da je upravo Stamenković imao bitnu ulogu u profesionalnom debiju Dušana Kovačevića[3]. Dragana Bošković navodi da je profesor Stamenković neumorno promovisao svoje studente kod pozorišnih uprava i da je zaslužan što su se neki od danas kultnih tekstova, našli pod svetlima pozornice. Isto tako, njegovi studenti koji nisu postali dramski pisci već njihovi kritičari, upravo su se ugledali na moralni integritet i jasnoću stavova svoga profesora. [6]O profesoru još kaže: `U neprestanom, kreativnom dijalogu sa tradicijom, Vladimir Stamenković je nepogrešivo umeo da razdvoji pomodno od savremenog, pišući o predstavama otvoreno, jasno i hrabro, bez obzira na društveno-istorijski kontekst u kome su nastajale, i globalizacijska kretanja.`[6] `Kao pravi romantičar, ne i romantik, Stamenković je bio suštinski, autentično i iskreno otvoren – a što je na prvi pogled bio u potpunoj suprotnosti s njegovom uzdržanom, strogom, urednom i otmenom pojavom i nastupom – za sve što je novo i originalno. Njegov osnovni pokretač nije bio poriv – a što je veoma čest slučaj u profesiji kritičara – da dela koja analizira potvrđuje, te procenjuje kroz prizmu svojih estetskih, ideoloških i misaonih nazora, već da ih posmatra iz njih samih. BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival) je jedan od pozorišnih festivala koji se organizuje u Beogradu svake godine. Osnovan je 1967. godine odlukom Skupštine grada Beograda kao stalna manifestacija od posebnog značaja za Grad.[1] Od tada se kontinuirano održava, prateći i podržavaući najnovije pozorišne trendove. Postao je jedan od najznačajnijih festivala za srpsku kulturu. Tokom šezdesetih godina 20. veka, osnivači festivala (Mira Trailović, Jovan Ćirilov i njihovi saradnici) pažljivo su pratili uzburkane događaje na svetskoj pozorišnoj sceni preplavljenoj avangardnim preispitivanjima. Osamdesetih, BITEF je Beogradu pokazao najveća pozorišna dostignuća, postavši jedan od nekoliko pozorišnih festivala koji su uspešno spojili eksperimantalne forme i klasična dostignuća. Uprkos političko-ekonomskoj krizi koja je zahvatila Jugoslaviju devedesetih, BITEF je, zahvaljujući pomoći međunarodnih kulturnih centara, vladinih i nevladinih organizacija, uspeo da nastavi tradiciju koja je promovisala nove pozorišne trendove i osnovne pozorišne vrednosti. Tako je BITEF zadržao svoje mesto u porodici velikih internacionalnih festivala i predstavlja jedan anti-tradicionalni fenomen i epohalnu vrednost srpske i evropske kulture. Godine 1999. BITEF je nagrađen specijalnom nagradom „Premio Europa per il teatro“ i tako je postao prvi internacionalni pozorišni festival koji je nagrađen ovom nagradom.

Izdavač: Muzej naivne i marginalne umetnosti Jagodina 2009. Mek povez, ćirilica,bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 90 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Ferenc Kalmar rođen je 25. maja 1928. u Subotici. Rano je zavoleo drvo uz oca, koji je bio tesar. Završio je Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Skulpturom se bavi od 1947. godine. Tokom više od šest decenija stvaralaštva uočavamo promene u izboru motiva, likovnom izrazu, sadržaju dela i odabiru materijala. U početku je prevashodno radio u metalu i keramici da bi se poslednje dve decenije sasvim posvetio drvetu, kome daje dodatnu dimenziju - oslikava ga intenzivnim bojama. Početkom osamdesetih godina umetnik odlazi na duže putovanje u SAD, gde ga fascinira indijanska kultura, mistična snaga velikih totema i njihove jarke boje. Evotični plesovi, autentične pesme, jarke boje slika obojenog peska, obredno perje, zatim karakteristični floralni i geometrijski ornamenti, kojima dominira tirkiz boja, probudili su u njemu neke nove sfere intencije. Snažnim, sigurnim i brzim usekom dleta počinje da gradi novi opus: moćne ptice - orlove, kondore, šaman-ptice, petlove, sove, paunove, a potom raznovrsne bube, skakavce, leptire, paukove, neobičan životinjski svet u kome je, kao u basnama, svaka životinja metafora života ili smrti, dobrog ili zlog. Za svoja dela više puta je nagrađivan. Najznačajnije nagrade su Forumova nagrada za likovnu umetnost (Novi Sad, 1993) i Nagrada za ukupan umetnički rad dodeljena na V. međunarodnom bijenalu za naivnu i marginalnu umetnost (Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina, 2007).

MUZEJ VOJVODINE Novi Sad 28.09. - 0.10.2001 OLTAROID dobro očuvana retko u ponudi Dr. Zoran Tairović Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima. Doktorirao je na temu `Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti` i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanju čoveka. Počeo je da radi u svojoj osmoj godini kada je izabran da na Radiju Novi Sad vodi dečju emisiju «Dobro jutro devojčice, dobro jutro dečaci» koja se emitovala devet godina. Multimedijalni umetnik danas se bavi slikarstvom, komponovanjem, režijom i savetnik je potpredsednice Vlade zadužen za praćenje i koordinaciju romskih pitanja. - Formalno, u opisu posla ja sam savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, koji se bavi praćenjem i koordinacijom romskih pitanja. Međutim, moje je da savetujem potpredsednicu kada su u pitanju romske politike i njihova implementacija. Radio sam i na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025 i, zahvaljujući divnim ljudima kao što su Osman Balić, Goran Bašić i drugi, uspeli smo da kuturu kao peti element provučemo kroz strateški koncept.Ako je 2005-2015 bila Dekada koja je učinila Rome vidljivim od zajednice do institucije, onda je prirodno da Dekada 2015-2025 bude obeležena pravljenjem institucija, jer to je prirodniji koncept. Pravljenje institucija znači da se u narednoj Dekadi napravi 30 kulturnih centara.

Autor - osoba Turkalj, Nenad, 1923-2007 = Turkalj, Nenad, 1923-2007 Naslov 100 opera / Nenad Turkalj Vrsta građe priručnik Jezik hrvatski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1965 Fizički opis 386 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka suvremenih priručnika ISBN (Pl. sa omotom) Predmetne odrednice Opera -- Priručnici Operski umetnici – Biografije Stanje: posveta na vrhu predlista i nedostaje gornji desni ugao. Nedostaje poslednja stranica sadržaja (ne smeta čitanju), inače je knjiga u odličnom stanju. Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja. MG34 (N)

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из