OGNJENA MARIJA LIVANJSKA LJETA Budo Simonović Svetigora, 2014. 583 strane, tvrd povez. Riječ je o dokumentarističkoj prozi, koja donosi tekstove-svjedočenja preživjelih srpskih žrtava na području Livna 1941. godine. U knjizi, osmom izdanju, su i imena 1.587 stradalih u pokolju na praznik Ognjene Marije, mada njihov tačan broj nikada nije utvrđen. Promociju je pratila i izložba `Srbi livanjskog kraja – tragovi kroz vekove`. Knjiga `Ognjena Marija Livanjska`, s nepotpunim podacima, i na osnovu pričanja malobrojnih preživjelih Srba, štampana je 1991. godine, poslije Simonovićevog boravka na području Livna. Naknadno je, na širem području bivše države, sakupljao nova svjedočenja o stradanju srpskog življa u jamama livanjskog kraja. Najveće stradanje bilo je upravo na praznike Ognjene Marije. - Ustaše su izabrale da baš toga dana, kada se ništa ne radi, rade najstrašniji posao – ubijaju nevine ljude, uglavnom djecu - priča Budo Simonović, autor knjige. Prema svjedočenjima preživjelih, najprije su poubijani radno sposobni muškarci. U krvničkom pohodu nestale su cijele porodice, brojna sela ostala bez ijednog stanovnika. U jamu Ravni Dolac bačeno je 218 Srba, među kojima ih je 14-oro preživjelo. Od jedanaestoro, koji su doživjeli da ispričaju istinu poslije 50 godina, bila je i baka Cvijeta. - Sve dok sam radio na knjizi, sakupljao podatke, slušao strašne priče, u sebi postavljao pitanja – `Bože, hoće li ovo neko vjerovati`. Nastojao sam da svaki detalj ispitam do kraja - dodaje Simonović. Sjećanje kod potomaka, posebno starijih, živo je i danas, pričaju članovi Udruženja `Ognjena Marija Livanjska`, iz Beograda.

ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Недавно је у Галерији Матице српске представљена монографија о најважнијој епизоди историје Новог Сада, о Алмашкој цркви. Начин на који је о целом подухвату говорио прота Миливој Мијатов био је заиста другачији. Говорио је срдачно, топло и дирљиво, видно узбуђен и радостан. Уопште, промоција књиге „Алмашка црква“ није била типична. Након бираних уводних речи управнице Галерије, госпође Тијане Палковљевић Бугарски, и Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина Иринеја, о књизи су говорили Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и Данило Вуксановић, програмски директор Галерије. Алмашки крај, данашњу Подбару, населиле су српске породице из недалеког села Алмаш 1718. године. Управо ту је настала Рацка Варош, данашњи Нови Сад. Ту се налази зграда Матице српске. Ту је највећа православна црква у граду - Алмашка. Између осталог, речено је да су наши преци нарочито били везани за чудотворну икону Мајке Божије која се дуго чувала и која је у Буни 1848. године нестала, да би 1905. године новосадски добротвор и задужбинар Арса Пајевић платио да, на истом месту, чувени сликар Урош Предић изобрази нову икону Богородице са малим Христом у рукама. Поред колега из Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уредник монографије и аутор текста у њој је протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, настојатељ Алмашког храма и архијерејски намесник новосадски први. Све споменуто учињено је са Благословом Епископа бачког Иринеја, који је у свом уводном слову, између осталог напоменуо „колико су наши преци у томе времену били довољно и духовно и богословски просвећени, иако ни њихов живот и прилике нису били лаки“. Да би се један пројекат реализовао неопходни су следећи услови: људи (носиоци пројекта), план (предлог пројекта) и новчана средства. То је круг услова без којих је циљ недостижан. У нашем случају, међутим, људски фактор се побринуо да износ укупно захтеваних буџетских средстава буде лична донација. Како нам је, на послетку, рекао прота Миливој Мијатов, сви који су учествовали у подухвату издавања овог драгоценог дела радили су бесплатно, тј. нису добили нити тражили хонорар. Аутори текстова и доступног материјала, лектор и коректор, фотограф и штампар. Додајмо да је цео први тираж опредељен искључиво као поклон! У доба отуђености и доминације тржишне логике, овај издавачки подухват морамо посматрати као истински подвиг заједништва и родољубља. У години у којој обележавамо 800-годишњицу аутокефалности Српске Архиепископије, са захвалношћу помињемо Светог Саву, икону без које је незамислив сваки српски храм. То је икона која нас са пуно љубави мотивише да се увек оријентишемо ка врлинама добровољног заједништва и братства, да у развој тих врлина инвестирамо наше најбоље способности. Ту инвестицију учинили су прегаоци овог дивног и узвишеног књишког подухвата, дајући свима нама подстицај да се кроз добровољни, саборни (тимски) рад одужимо Алмашком крају, Српској Атини и својим милим прецима, те да схватимо да је идеја давања заједници и служења заједници темељ нашег живота и постојања.

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

Autor - osoba Vuković, Sava, 1930-2001 = Vuković, Sava, 1930-2001 Naslov Srpski jerarsi : od devetog do dvadesetog veka / episkop šumadijski Sava Vrsta građe enciklopedija, leksikon Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1996 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro ; Podgorica : Unireks ; Kragujevac : Kalenić, 1996 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 538 str. : ilustr. ; 25 cm (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 5.000 Bibliografija uz svako poglavlje Registri. Predmetne odrednice Srpska pravoslavna crkva -- Arhijereji -- 9v-20v – Leksikoni PREDGOVOR O srpskim jerarsima pisano je mnogo. Redak je naš istoričar koji nije pisao o srpskim episkopima, mitropolitima, arhiepiskopima i patrijarsima. Međutim, svi su ti podaci i biografije rasuti po raznim časopisima i šematizmima do kojih je danas teško doći. Odavno se ukazala potreba da imena svih naših jerarha budu sabrana na jednom mestu. Naši pak jerarsi bili su po nacionalnosti ne samo Srbi već i Grci, Bugari, Rumuni i Rusi. Mnogi od njih „postavši zajedničari apostolski po životu i namesnici po prestolu... radi vere postradali su sve do krvi“. Među srpskim jerarsima bilo je mnogo ispovednika, mučenika, genija, velikih književnika, naučnika, knjigoljubaca, pesnika, propovednika, slikara, duborezaca, diplomata, mecena, prevodilaca i crkvenih organizatora. I pored dugogodišnjih napora na skupljanju njihovih imena, kako bismo ih sačuvali od zaborava, u ovoj knjizi, zbog nedostatka podataka ima dosta pukotina i praznina. Još uvek nam nisu poznata čak imena pojedinih jerarha koji su živeli i radili u nedavnoj prošlosti. O pojedinim arhijerejima znamo samo zahvaljujući spisima i natpisima koji često daju samo ime, nekad sa godinom i titulom, a nekad bez oba podatka. Proučavajući njihov život može se zaključiti da su arhijereji roda našega bili svesni vremena u kome su živeli i svoje velike odgovornosti pred istorijom našega naroda i njegove Crkve. Srpska pravoslavna crkva imala je da izdrži stalnu borbu sa građanskim vlastima Turske, Austrougarske i Mletačke republike s jedne i grane, i Rimske kurije s druge strane. U Turskom periodu najviše dobra učinili su crkvi oni patrijarsi i arhijereji koji su vodili makarijevsku politiku, iako to nije uvek bilo popularno. Turske pak vlasti bile su, u prvom redu zainteresovane za mir na njihovom terenu i uredno plaćanje dažbina i taksa na dekrete prilikom postavljanja i premeštaja arhijereja. Zato nije bio redak slučaj da su pećki patrijarsi bili u situaciji da lično skupljaju od naroda materijalna sredstva radi izmirenja obaveza turskoj blagajni, koja je o tome vodila vrlo precizno knjigovodstvo. Još uvek je nerazjašnjeno u nauci kako je za vreme patrijarha Pajsija (1614–1647) došlo do zbacivanja dvanaest mitropolita. Posle tzv. ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine mnogim našim eparhijama upravljali su fanariotski jerarsi. Često su ovi arhijereji nepravedno napadani. Među njima bilo je i prosvećenih i obrazovanih arhijereja koji su od područnog sveštenstva tražili da rade na verskom prosvećivanju naroda, naročito dece, uticali su na prepisivački rad, podizali su nove i obnavljali postojeće parohijske i manastirske hramove, manastirske konake i druge crkvene zgrade. U ovoj knjizi donose se biografije preminulih arhijereja od devetog do dvadesetog veka, azbučnim redom, sa onom varijantom koja je nađena u izvoru. U okviru jednoga slova biografije su poređane hronološkim redom. Svaka ličnost nosi titulu poslednje katedre koju je zauzimao, a godine koje se nalaze ispod titule odnose se na titulu. Bićemo zahvalni svima onima koji budu dopunjavali spisak srpskih jerarha. Zahvaljujemo gospođi mr Milici Bujas na lektorisanju teksta, a Preosvećenom episkopu budimskom g. dr Danilu, g. Radomiru Staniću, direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, g. mr Slobodanu Mileusniću, upravniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, i g. Predragu Mihajloviću, saradniku Narodnog muzeja u Kragujevcu, na pomoći oko prikupljanja fotografija za ovu knjigu. Kragujevac, Veliki utorak 1996. MG31 (N)

Isak Njutn je bio jedan od najvećih naučnika koji je ikada živeo. Opšte je prihvaćeno, u stvari, da je on verovatno najveći naučnik koji će ikad i živeti, pošto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, neće opet biti u tako jedinstvenom istorijskom položaju. Isak Njutn rođen je na Božić 1642., a umro 1727. godine. Njegov najčuveniji rad, „Matematički principi prirodne filozofije“ (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkrića obuhvataju sve aspekte fizičkog sveta sa naročitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najveći deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, uključujući i disciplinu poznatu kao račun. Uz svoj naučni rad (Njutn bi rekao „kao deo svog naučnog rada“), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije proučavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. Čitao je Bibliju svakodnevno celog svog života i napisao preko milion reči beležaka u vezi sa tim proučavanjem. Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog života je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizičkih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti naučni rad kao na jedan metod za jačanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti proučavatelj Biblije, znao je tečno drevne jezike, i imao široko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki čovek treba da čita Bibliju i da, kroz to čitanje, ustanovi za sebe određeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadrži. Njutnovo snažno verovanje u individualnu slobodu učenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj položaj kao profesora na Kembridžu. Ta stvar rešena je kad je car Čarls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane član Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrišćanstva, Isak Njutn je proveo svoj život u intenzivnom proučavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada Proviđenju. Mnogo onoga što je napisao još uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najveći naučni rad „Principi“ (Principia), bio je objavljen tek nakon što je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), slučajno saznao za postojanje Dela I koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da završi Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., šest godina posle njegove smrti, Dž. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Browne) objavili su „Opservacije o proročanstvima Knjige proroka Danila i Apokalipse Svetog Jovana“. Godine 1988., saznavši za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatražio sam da je pročitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lični primerak Tomasa Džefersona (Ta knjiga je u odličnom stanju i ima inicijale Tomasa Džefersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobičajena praksa štampara da označavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotičnog teksta. Džeferson bi okrenuo „Dž“ (J.) tabak i dodao „T“ pre „Dž“, a zatim okrenuo „T“ tabak i dodao „Dž“ posle „T“. Na taj način je identifikovao svoje lične knjige.). Sa svojim čudesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moćima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija osoba u ovom milenijumu da piše o proročanstvima. Njegovo proučavanje Knjige proroka Danila počelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naročito interesovanje celog njegovog života. Štaviše, on piše o tim proročanstvima sa skromnošću koja ukazuje na to da on, sam, oseća strahopoštovanje prema tekstu koji je čitao. Nnutn je zaključio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo mali broj ljudi sve do vremena koje će biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i početka večnog carstva Svetaca Svevišnjeg. Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proročanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoče o činjenici da svetom vlada Božje Proviđenje. On je prigovarao korištenju proročanstava u pokušajima da se predskazuje budućnost. Na strani 251, na primer, on piše: „Ludost tumača je da predskazuju vremena i stvari pomoću ovog proročanstva, kao da Bog planira da ih učini prorocima. Ovom nepromišljenošću su ne samo sebe, već i Proročanstvo izložili preziru.“ Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proročanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proročanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje važi i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi naučni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao što su to izvođenja tačnih datuma Božića i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus poučavao, i prožeta dubinom učenosti koja više ne postoji među modernim učenjacima, ova knjiga može biti najvažniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Središnja poruka ove knjige za modernog čoveka može biti ne toliko u onome što ona kaže, koliko u onome što ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog života stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim čitanjem Biblije. On je našao je da je sadržaj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku reč u Bibliji isto onoliko tačnom koliko su to i jednačine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku reč proročanstva za apsolutno tačnu. On nikad ne sumnja u njihov sadržaj. On samo teži da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlučnosti da ne predstavlja predskazanja budućnosti zasnovana na biblijskim proročanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numerički proračun dužine njegove vlasti. On takođe daje približno vreme početka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje. Dodavanje ovih brojeva, međutim, postavlja vreme suda i početak večne vladavine Svetaca Svevišnjeg približno u vremenski period između 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greške u Njutnovoj proceni proročanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greške, ali i da je obaveza hrišćana da proučavaju Bibliju i dođu do vlastitog zaključaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadržavali jednu grešku (grešku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajnštajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao što je to pokazao Pitr Bekman (Petr Beckmann) u svojoj knjizi „Istorija broja Pi“ (A history of Pi ), ta greška nikad nije postojala. U delu „Principi“ Njutn piše o čuvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: „Promena impulsa proporcionalna je saopštenoj pokretačkoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saopštava.“ Njutn definiše impuls ovako: „Količina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i količine materije združeno.“ Ili, u simboličkim terminima Njutnovog računa: F = d(mv)dt. Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suviše pažljiv naučnik da bi tako pretpostavljao smeštajući je izvan diferencijala. U toku sledećih 200 godina fizičari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i počeli su da pišu F = ma ili F = m dv/dt. Za tu kasniju prečicu pokazalo se da je netačna, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog života, „Ne znam kakav mogu izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo kao dečak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadić šljunka ili lepšu školjku nego obično, dok veliki okean leži sav neotkriven preda mnom.“ Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: „Kad sam radio na svom delu „Rasprava o našem Sistemu“ (Treatise about our System), pažljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno božanstvo, i ništa me ne može razveseliti više nego kad nađem da je ona korisna u tu svrhu.“ Njutnovi komadići šljunka i školjaka formirali su osnovu za naučnu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile našu današnju civilizaciju. Ova demonstracija neverovatne moći njegovih otkrića, međutim, je sama po sebi minorna u poređenju sa njihovom ulogom kao čudâ 17. i 18. veka koja služe kao trajno svedočanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i čudesnim stvaranjima Gospodnjim. 240 str.

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106

Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7102-299-6 Dimenzije knjige: 21cm x 14cm Oblast: Mitologija,Istorija- Okultizam Opis-Stanje: Odlično! Broj strana: 298 Povez: Tvrdi povez Pismo: latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić VEŠTICE Terzila Gato Kanu Prevela sa engleskog Alenka Zdešar - Ćirilović Veštice - ispovesti i tajne Tersila Gato Kanu(autor) Alenka Zdešar-Ćirilović(prevod) Izdavač: Clio Naslov originala: Steghe / Tersilla Gatto Chanu Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Veštice , Italijanska književnost , Okultizam Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2008; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 298 str.; 978-86-7102-299-6; Autor:Terzila Gato Kanu: Proučavalac istorije i narodnih predanja, napisala je mnoge eseje, romane, radio-drame i dečje priče. U izdavačkoj kući Newton & Compton objavila je sledeće naslove: Le grandi donne del Piemonte (2006), Fiabe e leggende della Valle d’Aosta (2004), I miti dei greci e dei romani (2000), Miti e leggende della cewazione e delle origini (1999). Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način. Tagovi: istorija, veštice, ispovesti, tajne, zapisi, arhivska građa, inkvizicija, vradžbine, veštičarenje, faktografija Knjiga Veštice – ispovesti i tajne nastala je kao rekonstrukcija zapisnika sa sudskih procesa sačuvanih u arhivama širom Italije, ilustrovana citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Autorka se oslanja na temeljan istraživački rad, stoga nam knjiga nudi bogatu i zanimljivu faktografiju. Otkrila nam je bogatu arhivsku građu i korpus neistraženih tekstova, na osnovu kojih možemo stvoriti slike o toku suđenja i torturama. Knjiga Veštice bi mogla da smesti između kategorija sociološke studije i istorijskog štiva, ali pristup fenomenu veštičarenja u ovoj knjizi nije naučni. Drama o vradžbinama je ispričana u svetlu svih vinovnika priče o veštičarenju – od progonitelja, inkvizitora, seljana, veštica. Posebno su interesantni zapisi i svedočanstva optuženih žena i progonitelja, koji su beskrajno – duhoviti. Autorka je, dakle, veoma vešto premostila jaz koji postoji između autentičnih narodnih predstava i inkvizitorskih obrazaca tako što je rekonstruisala ispovesti samih žena optuženih za veštičarenje. Na taj način do nas stiže ispričana „mikroistorija“ – životna iskustva neukih seljanki, na osnovu kojih slika postaje potpunija, jer nam je pružena prilika da „proživimo“ njihove strahove, nade, osećanja i želje. Ovo je knjiga koja nam kazuje kako se iza svakog veštičijeg poteza kriju obični ljudski motivi, i time napokon oslobađa veštice iz viševekovnog društvenog izgnanstva i vraća ih među obične ljude - na mesto kojem oduvek pripadaju. „Nema pakosti na koju ovaj zli soj nije spreman ne bi li što sigurnije gurnuo u propast duše muškaraca. Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način.“ M. A. del Rio, Istrage veštica Sadrzaj: Jedna „vešta žena“ savetovala je damama kako da privuku muškarce, ako to žele. Prijateljica će im na golu zadnjicu staviti krišku hleba koju će, potpom, pojesti narečeni muškarac. „Uradila sam to da bi se on zaljubio u mene, kunem se, ni zbog čega drugog. Htela sam da ga vežem za sebe kako bi mi dozvolio da zauvek ostanem u njegovoj kući. Čak i kada budem uvela starica“, izustila sam umorno“. „Tako se više nije moglo. Dok je spavao, podelila sam njegovu kosu na četiri dela, u obliku krsta. I isekla je. Od tada sam ja tukla muža“. `Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druže VEŠTICE – Tersilla Gatto Chanu Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene – veštice. U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu – za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju... Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve. Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike“ za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata. Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu. Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena – na italijanskom „il gatto“ znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž. Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje...), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica. Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta“. Sve te žene – ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane – čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice... Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić Đorđe Bajić 11.08.08 Politika Veštica kao vešta žena „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu Postoje razni načini da se zavede muškarac. Ima različitih slučajeva, ali se na kraju sve svodi na dva: kako privući ili kako odbiti (od druge žene), pa opet privući. Prvo je mnogo češće. Evo na primer, šta savetovati ženi koju muž stalno vara a ona je i dalje zaljubljena u njega? Pa, jedna mogućnost je da žena usred noći ode na skrovito mesto, da se „potpuno razodene”, i kada na nebu pronađe najsvetliju zvezdu, klekne i moli joj se. Dok se umotava u tek skinutu košulju, tri puta treba da ponovi čarobne reči: Kao što sebe umotavam u noćnu košulju, tako ću i svog muža okretati oko malog prsta! Savet je uzet iz knjige „Veštice: ispovesti i tajne”. Znači od najboljih, od onih koje znaju šta rade. Nismo hteli da komplikujemo sa receptima u kojima se traži bokvica, list ruzmarina ili šipka vanile. Mada, možda i tu ima istine, ipak, ove žene, kako se verovalo, znaju đavolje rabote. One predviđaju budućnost, tumače snove, razgovaraju sa mrtvima, čine polja plodnim, skidaju čini sa krava koje su izgubile mleko, kao i sa kokošaka koje više ne nose jaja... Baš njima je Tersila Gato Kanu posvetila knjigu „Veštice: ispovesti i tajne”, koju je upravo objavio „Klio”, a sa italijanskog prevela Alenka Zdešar-Ćirilović, sa kojom razgovaramo o „ženama-demonima”, naslednicama poznate Lilit i njihovom progonu, nastojeći da im obezbedimo jednu malu žensku odbranu... – U pripremanju ove knjige Tersila Gato Kanu koristila je zapisnike sa raznih suđenja vešticama u italijanskim regijama, od Vale d’Aoste do Toskane, od Lombardije do Kampanje, od Ligurije do Trentina, i to od 16. do 18. veka. Osim toga, proučavala je Knjige o crkvenim saborima i crkvenoj disciplini, Episkopski kanon i druga dela kao što je „Malj veštica”, glavni priručnik crkvenih i svetovnih vlasti u procesuiranju optuženih. Autorka o progonu veštica govori sa više aspekata: istorijskog, društvenog, etnološkog, religijskog sa jedne strane, i kroz ispovesti progonjenih i mučenih žena, s druge – kaže Alenka Zdešar-Ćirilović. Koje su žene optuživane za veštičarenje i pakt sa đavolom? – To su pre svega žene iz nižih društvenih slojeva, seljanke, stare i mlade, ružne i lepe, pametne i glupe, čak i devojčice, usamljenice, udovice, usedelice i prostitutke. Neke veštice navodno bacaju ljubavne ili smrtonosne čini, zavisno od žrtve. Nema sumnje da postoje stereotipi o tome da su veštice ružne babuskare koje lete na metli, histerično se cerekajući, da bi se na sabatu poklonile Sotoni. Međutim, ja vešticu ne vidim takvom, već smatram da je ona „vešta žena” poput one tri lepe i pametne žene iz filma „Veštice iz Istvika” koje su, „igrajući u veštičjem kolu”, sredile i samog đavola. E, tu je problem. Za patrijarhalni svet, ženska nadmoć predstavlja najveću opasnost. Jeres treba iskoreniti na najokrutniji način, kaže Alenka Zdešar-Ćirilović i dalje objašnjava da li ova knjiga ruši mizogine predrasude, potcrtavajući razliku narodnih predanja o vešticama i inkvizitorskih beležaka sa njihovog suđenja. – „Kolektivni podsvesni strahovi i narodna predanja su prožeti istorijskim fragmentima, nemirima i opsenama, fanatizmom i nasiljem, frustracijama i iščekivanjima, opsesijama i teskobom; glasovi se mešaju, ukrštaju, preklapaju, kao u nekakvom monologu koji traje vekovima, sve do danas, do početka trećeg milenijuma”, piše Terzila Gato Kanu. Inkvizitorske beleške i papski zakoni puni su cinizma, sadizma, bezumlja i bezosećajnosti, ali i vapaja mučenih žena spremnih da priznaju sve samo da bi neizdrživo mučenje prestalo. Zajedničko im je to što su bile krivo optužene, mučene na najokrutnije načine, javno sramoćene i spaljivane bez mogućnosti da se brane. Zato verujem da ova knjiga jeste oblik borbe za ženska prava, jer je progon i spaljivanje ogromnog broja žena najstrašniji oblik kršenja njihovih prava. To uopšte nije bilo tako davno, niti daleko od nas, budući da je progon veštica počeo u Italiji u 15. veku, da je trajao više vekova i zahvatio veliki deo hrišćanske Evrope i Amerike. Taj fenomen je bio veoma dobro osmišljen, planiran, ostvaren, izrazito surov. Proučavali su ga istraživači različitih naučnih disciplina i teorijskih orijentacija koji su neuspešno pokušavali da ga objasne i protumače. To je odlično objasnila dr Lidija Radulović u pogovoru ove knjige naslovljenom „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”, kaže naša sagovornica. Knjiga „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu bogato je ilustrovana reprodukcijama dela nepoznatih, ali i slavnih umetnika, na kojima je obrađena tema veštica. M. Sretenović -------------------------------------------------- Veštice specijalisti Redovi nove knjige otkrivaju nam i „specijalnosti” žena koje su lažno i nasilno optuživane za veštičarenje. Alenka Zdešar-Ćirilović nabraja pripadnice pojedinih grupa: – Ima bezbroj veštica i svaka od njih ima svoju priču. Navešću samo neke: veštica koja se družila s vukovima, gospodarica ključeva, požudna veštica, veštica koja je bacala ljubavne čini, obožavateljka brojeva, veštica koja je pokorila muža, rašljareva žena, izabranica vrhovnog đavola, veštica nastradala zbog knjiga, žena koja je prizivala duhove, smenjena vračara, zduhača, babica, decoubica, učiteljica, majka brbljavice, začarana, razbarušena, veštica u svakom pogledu, veštica koja je smišljala recepte... Ukupno ih ima 88 i podeljene su u grupe: Učesnice sabata, Sotonine sluškinje, Žene na lošem glasu, Evine naslednice, Zlokobnice, Čarobnice, Vešte žene, Strogo ispitivane veštice i Progonjene.Pa, neka vaši čitaoci izaberu najomiljeniju ili najomraženiju. --------------------------------------------------