Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis ! Ilustracije: Dusan Petricic Vladimir Andrić (Obrenovac, 25. oktobar 1944 — Beograd, 16. februar 2021[1]) bio je srpski pisac, dramaturg, reditelj i dugogodišnji urednik Dečjeg i školskog programa Radio-televizije Beograd. Autor je televizijskih serijala za decu Laku noć, deco i Pustolov, šest pozorišnih drama, dvadesetak radio-drama i više filmskih scenarija. Režirao je prvu verziju filma Šešir profesora Koste Vujića. Dobitnik je brojnih nagrada za svoja književna dela (nagrada Politikinog zabavnika, Zmajevih dečjih igara, Neven, Zlatni ključić, i drugih.) Živi i radi u Obrenovcu. Vladimir Lale Andrić se rodio 25. oktobra 1944. godine u Obrenovcu. Osnovnu školu je završio u Obrenovcu, a gimnaziju u Valjevu. Diplomirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Huga Klajna. Od 1968. je radio u redakciji Dečjeg programa Radio-televizije Beograd. Književni rad Još kao gimnazijalac je objavljivao pesme u valjevskim novinama Napred, beogradskom Studentu i šabačkom časopisu Ustvari. Pesme i pripovetke je najčešće objavljivao u časopisima Mali Neven, Neven, Mons Aureus, Detinjstvo, Ulaznica i Politike. Objavio je trinaest knjiga poezije i proze, od kojih su neke doživele i više izdanja, a najpoznatije su: Daj mi krila jedan krug, Večernji slon, Srce na zidu, Zamalo da me popiju mačke, Napred plavi smeđi i crni, Pustolov i Kroz gudure Obrenovca. Napisao je dvadesetak radio-drama. Najpoznatije su: Veliko leto, Kuća sa verandom, Sveska nad sveskama, Zmaj Ognjen, Ima li brdskih slonova.

Srpska poetska pletenica 1-2 Tomić Dejan Kratak pregled Autor: Dejan Tomić Izdavač: PROMETEJ - NOVI SAD Godina izdanja: 2003-2008 333+225 str. Format: 25 cm Povez: Tvrd povez Srpske poetske pletenice su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić Dragomir Brajković Nenad Grujičić Miro Vuksanović Boško Ivkov Danica Vujkov Anđelko Erdeljanin Đorđo Sladoje Gordana Đilas Blagoje Baković Milutin Ž. Pavlov Mirjana Šuljmanac - Šećerov Milan Aleksić Miodrag Petrović Olivera Šijački Luka Hajduković Nebojša Devetak Spasenija Cana Sladojev dr Stojan Berber Radmila Đukelić Milan Tripković Marija Bugarski Dušica Pejović David Kecman Marina Žinić - Ilić Milan Micić Zorka Abadžić Lidija Đogo Ranka D. Srdić Aleksandar Savić Jelena Stojsavljević Vesna Mijin Radovan Vlahović Gordana Volaš Zvezdana Cvijić... knjige su maltene nove mada knjiga 1 ima posvetu Izdavačka kuća Prometej u saradnji s Radio-televizijom Vojvodine izdala je verovatno najinresantniju knjigu savremene srpske poezije „Srpske poetske pletenice“, autora Dejana Tomića. Srpske poetske pletenice (2) su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić, Dragomir Brajković, Nenad Grujičić, Miro Vuksanović, Boško Ivkov, Danica Vujkov, Anđelko Erdeljanin, Đorđo Sladoje, Gordana Đilas, Blagoje Baković, Milutin Ž. Pavlov, Mirjana Šuljmanac - Šećerov, Milan Aleksić, Miodrag Petrović, Olivera Šijački, Luka Hajduković, Nebojša Devetak, Spasenija Cana Sladojev, dr Stojan Berber, Radmila Đukelić, Milan Tripković, Marija Bugarski, Dušica Pejović, David Kecman, Marina Žinić - Ilić, Milan Micić, Zorka Abadžić, Lidija Đogo, Ranka D. Srdić, Aleksandar Savić, Jelena Stojsavljević, Vesna Mijin, Radovan Vlahović, Gordana Volaš, Zvezdana Cvijić... Дејан Томић је рођен 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година, а потом одлази за музичког уредника у Радио-телевизију Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године. У Радио Новом Саду обликовао је низ музичких и говорно-музичких емисија било то ауторских или у сарадњи са другим уредницима. Поред тога, музички је илустровао велики број телевизијских документарних, образовних и репортажних емисија. Истражује расуто српско народно поетско и прозно благо, савремену поезију, стару српску периодику, као и подручје музике. Из тог истраживања до сада је проистекло 28 књига. Компоновао је градске, народне и дечје песме од којих су многе изведене на фестивалима или штампане у дечјој или просветној периодици. Носилац је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и Годишње награде Радио-телевизије Војводине. Заступљен је у Енциклопедији Новога Сада. Члан је Сокој-а, Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. K.S.N. O. ANTIK P. 3

Izdavač: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo Edicija Povelja Biblioteka Posle Vavilona, knj. 28 Priredio i preveo: Dejan Ilić Povez: broširan Broj strana: 172 Veoma dobro očuvana. Prva i za njegova života jedina objavljena zbirka pesama „Raditi je zamorno“ pojavila se 1936. godine u periodu kada se Paveze već dve godine nalazi na jugu Italije, gde ga je prognao fašistički režim zbog njegovih prijateljskih veza sa antifašistički orijentisanim intelektualcima. Vesti koje su do njega dopirale o prijemu zbirke nisu bile najpovoljnije i samo su na muku izgnanstva dodale i breme neshvaćenosti. No, u godinama kada je italijanskom poezijom vladao hermetizam, pesnički pravac „čiste poezije“ i apstraktnog jezika, Pavezeovi narativni, nepravilni i dugački stihovi, kao i „sirova stvarnost“ koju su evocirali, nisu mogli naići na neki veći odjek. Poetika koju je Paveze razvijao, pozivajući se na Vitmanove „Vlati trave“ i na domaće pesničko nasleđe, vertige i verističkih pripovedača s kraja prošlog stoleća, tek je trebalo da nađe svoje mesto u italijanskoj književnosti. (K-124)

Autor - osoba Paveze, Čezare, 1908-1950 = Pavese, Cesare, 1908-1950 Naslov Raditi je zamorno / Čezare Paveze ; priredio i preveo sa italijanskog Dejan Ilić Jedinstveni naslov Lavorare stanca. srpski jezik Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 172 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan, 1961- = Ilić, Dejan, 1961- Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPosle Vavilona ; ǂknj. ǂ28 (broš.) Napomene Prevod dela: Lavorare stanca / Cesare Pavese Tiraž 500 Str. 163-172: Mit i stvarnost / Dejan Ilić. Predmetne odrednice Paveze, Čezare, 1908-1950 Čezare Paveze rodio se 9. septembra 1908. u mestu Santo Stefano Belbo (Kuneo), šest godina nakon sestre Marije (ostali su samo njih dvoje, ostalo troje dece, devojčica i dva dečaka, umrlo je u ranom detinjstvu). Otac, Euđenio, radi kao sudski pisar (umire već sa 47 godina, 2. januara 1914), majka, Konsolina Mesturini, potiče iz porodice imućnih trgovaca iz Tičineta Po. U Torinu, u klasičnom liceju „Masimo D’Azeljo“, „kovnici antifašista“, učenik je Augusta Montija i prijatelj Leonea Đinzburga, Franka Antoničelija, Masima Mile, Norberta Bobja, Federica Čaboda. Diplomira na književnosti 20. juna 1930. s tezom o američkom pesniku Voltu Vitmenu (Tumačenje poezije Volta Vitmena), razvija dugu i uspe­ šnu prevodilačku aktivnost: Naš gospodin Ren Sinklera Luisa (1931); Crni osmeh Šervuda Andersona (1932), Mobi Dik Hermana Melvila (1932) i Dedalus Džejmsa Džojsa (1934); 42 paralela i Hrpa novca Dos Pasosa (1935. i 1937), Varoš Vilijama Foknera (1942) O miševima i ljudima Džona Stajnbeka (1938) i Trojanski konj Kristofera Morlija (1941); Zgode i nezgode znamenite Mol Flanders Danijela Defoa i Autobiografija Alis Toklas Gertrude Stajn (1938), Formiranje evropskog jedinstva od V do XI veka Kristofera Dosona (1939); Život i doga- đaji Davida Koperfilda Čarlsa Dikensa (1939), Benito Sereno Melvila i Tri egzistencije Gertrude Stajn, Engleska revolucija 1688–89. Džordža Makolija Treveljana (1940), Kapetan Smit Roberta Henrika (1947) i Civilizacija u istoriji, Arnolda Tojnbija (1950, sa De Bosisom). Uhapšen 15. maja 1935. zbog pripadanja pokretu „Pravda i Sloboda“, zbog funkcije urednika pro tempore časopisa La cultura (zamenio je Leonea Đinzburga, uhapšenog godinu dana ranije) i zbog posedovanja ilegalne prepiske (naime, „jer je razvijao [...] aktivnost koja nanosi štetu nacionalnim interesima“), biva utamničen u torinskom zatvoru Karčeri Nuove i potom u Ređina Koeli, u Rimu, gde je osuđen na tri godine deportacije u kalabrijskom selu Brankaleone. Dobivši pomilovanje nakon manje od godinu dana, u martu 1936. vraća se u Torino i nastavlja saradnju s izdavačkom kućom Ejnaudi. Ta 1936, godina je i njegovog pesničkog debitovanja s knjigom Raditi je zamorno, koja će se pojaviti u Firenci, u izdanju časopisa Solaria, koji je uređivao Alberto Karoči (novo „prošireno izdanje“, kod izdavača Ejnaudi, izaći će 1943). Svoj prvi roman Zatvor, napisan između novembra 1938. i aprila 1939, objaviće tek u novembru 1948 (na knjizi stoji 1949), i to sa Kućom na brežuljku, kao „politički“ diptih, pod zajedničkim i suviše aluzivnim naslovom Pre nego što petao zapeva; prethode im Tvoji krajevi (1941), Plaža (1942), Avgustovske ferije (1946), Drug (1947, nagrada „Salento“ u leto sledeće godine), Dijalozi sa Leuko (1947). U novembru 1949, na redu je trilogija Lepo leto (istoimena pripovetka, Đavo na brežuljcima, Među usamljenim ženama), koja će dobiti nagradu „Strega“ u junu 1950. Poslednji roman, Mesec i kresovi, iz aprila je iste godine. Nakon 8. septembra 1943, kad je izdavačka kuća Ejnaudi stavljena pod pokroviteljstvo Komesarijata Socijalne Republike Italije, Paveze se sklanja kod sestre Marije, iseljene u Seralungu di Krea, u Monferatu, i ne učestvuje aktivno u Otporu. Posle Oslobođenja, učlanjuje se u KPI, sarađuje s listom L’Unità i razvija, u osetljivoj fazi obnove Ejnaudija, lucidnu i prosvećenu aktivnost izdavačkog urednika, osnivajući nove edicije i promovišući važne inicijative (setimo se čuvene „ljubičaste“ edicije). Namera da se ubije, izricana još od mladićkih dana, postavši „apsurdni porok“ usled ljubavnih razočaranja i progresivne egzistencijalne neprilagođenosti, pretvara se u „gest“ 27. avgusta 1950, u Torinu, u sobi hotela Roma. Posthumno izlaze pesme Doći će smrt i imaće tvoje oči (1951), priče Praznična noć (1953), roman Velika vatra (1959), pisan u četiri ruke sa Bjankom Garufi, ciklus mladalačkih pripovedaka (i pesama) Ćau Mazino (1968). Posthumni su i kritički eseji Američka književnost i drugi ogledi (1951), te dnevnik pod naslovom Umeće življenja (1952). MG96

Lenard Koen ŠTA JA RADIM OVDE Književna zajednica Novog Sada, 1987. 19 cm, 50 strana. Lepo očuvana, ima posvetu na predlistu.

Odlično očuvano, retko s omotom. Naslov Fuck you : iz američke underground poezije / [izbor i prevod s engleskog Vojislav Despotov] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1991 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Bačka Palanka : `Branko Bajić`) Fizički opis 85 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav Zbirka Edicija Dead poets society ; knj. 1 Sadržaj Sadržaj identičan sa sadržajem 3. izd. iz 1989. godine. ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1500. Predgovor / V. Despotov: str. 5-8. Čarls Bukovski Ted Berigen Frenk O`Hara Lenor Kendel Džon Viners Aram Bojadžijen Edvard Dorn Ed Sanders Edvard Fild Filip Vejlen Maks Finstin Bob Kaumfan Lorens Ferlingeti Džek Spajser Tuli Kapferberg Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. MG91 (N)

Knjaževac Prosveta, 1987. Bibliotečki primerak, dva-tri pečata, ali odlično očuvana. Sastavljena iz četiri ciklusa pesama, nova zbirka Bratislava Milanovića zapravo dočarava jedan pustošni ambijent: svojevrsno `događanje` se odvija na preostalom putu, predzanci svekolikog pada se množe, sve je pripremljeno za dolazak nemani... Kako MIlanović spada među pesnike dramatično sučeljene sa sudbinskim pitanjima egzistencije i opstanka, čovekovog identiteta i njegove savesti, nije teško odgonetnuti koja bi se značenja mogla prelamati u naslovu njegovog dela. Važno je, pri tom, imati u vidu da, mada deli tematsko opredeljenje sa većinom današnjih angažovanih pesnika. Milanović nije od onih koji šansu za izražavanje svog doživljaja sveta i vremena vidi u dezintegraciji jezika i forme. Leksički pročišćene i formalno doterane, njegove pesme artikulišu doživljaj, težnja ka lepoti pesničkog čina je, u stvari, njegov vid otpora destrukcije i sveopšte dezintegracije najvećma se ukrštaju u problemu pevanja i smisla pesničkog stvaranja u ovom vremenu. Bratislav R. Milanović (Aleksinac, 1950) srpski je pesnik, romanopisac, novinar, književni kritičar i prevodilac. Biografija Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu[1] u Beogradu. Svoju prvu pesmu objavio je u beogradskom Studentu 1968. godine. Od 1974. godine objavljuje prikaze i kritike o pesničkim knjigama u emisiji „Hronika Trećeg programa Radio Beograda“, „Otvorena knjiga“ TV Beograd, „Književnoj reči“, „Književnim novinama“ i po brojnim listovima i časopisima. Od 1978. godine stalno radi u Radio Beogradu[2] kao novinar, voditelj i urednik u emisijama Beograda 202, Radio Beograda 1 i Radio Beograda 2, koje se bave književnošću i kulturom uopšte. Uređivao je književnost u programu Radio Beograd 1 i vodio kulturni magazin „Deset i po“. Član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1976. godine. Član je srpskog PEN-a[4]. Od 1980. do 1982. godine bio je urednik za poeziju u Književnim novinama[5]. Od 1989. do 1992. godine živeo je u Parizu. Prema njegovom scenariju (poema Sto na raskršću) izvedena je 1995, u amfiteatru Spomen-parka Kraljevački oktobar u Kraljevu, scenska igra Srbija na raskršću, koju je režirao Dejan Mijač. Autor je radio-drame Vučija večera, Dramski program Radio Beograda, 1998. Godine 2000. bio je predsednik Odbora za međunarodnu saradnju Udruženja književnika Srbije, a od januara 2001. do decembra 2004. nalazio se na mestu Umetničkog direktora Međunarodnih susreta pisaca Udruženja književnika Srbije. Zastupljen u izboru Biljane D. Obradović Fives/Petice, pet američkih i pet srpskih pesnika, Contact Line and Cross-Culural Comunication 2002, Beograd – New York, dvojezično englesko-srpsko izdanje. Zastupljen je u više antologija srpske poezije objavljenih u svetu (Švedska, Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD, Nemačka, Francuska, Brazil). Posebni izbori njegove poezije objavljivani su u periodici u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, SAD i Italiji. Za pesmu „Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu“, objavljenu u listu „Književni magazin“ na „Miljkovićevim danima poezije“ u Gadžinom Hanu 2005. dobio je Nagradu „Zaplanjski Orfej”. Dobitnik je prestižne Nagrade „Žička hrisovulja” za 2009. godinu[6]. Povodom nagrade održan je naučno kritički skup o njegovom pesničkom delu. Sa tog naučnog skupa objavljen je 2010. godine zbornik radova „Bratislav R. Milanović – pesnik“[7]. Dobitnik je Nacionalnog priznanja za doprinos srpskoj kulturi[8] 2010. Od aprila 2020. godine je glavni i odgovorni urednik `Književnih novina`. Govori francuski i italijanski jezik, služi se slovenačkim i makedonskim. Juna 2023. godine dodeljena mu je Pesnička povelja „Venac Laze Kostića”.[9] Knjige Poezija Jelen u prozoru, DOB, 1975, Brankova nagrada; Klatno, Narodna knjiga, Slovo ljubve, 1980, Nagrada Milan Rakić; Neman, Prosveta, Beograd, 1987. Nagrada Đura Jakšić [10] ; Balkanski pevač, Prosveta, Beograd, 1995, Nagrada Srboljub Mitić; Vrata u polju, Prosveta, Beograd, 1999, Prosvetina nagrada [11]; Silazak, Srpska književna zadruga, Beograd, 2004, Nagrada Rade Drainac [12]; Cîntăreţul balcanic, Râmnicu Sărat; Rafet 2001, dvojezično srpski/rumunski; Male lampe u tamnini, Biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2006, Zmajeva nagrada[13]. Nepotreban letopis, Smederevska pesnička jesen, Smederevo, 2007, dvojezično srpski/engleski[14] Pisma iz prastare budućnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009[15]. Door’s in a medow, Edwin Mellen Press, Lewiston, New York, 2010.[16] Jelen u prozoru, drugo izdanje, Manaufaktura snova, Beograd, 2011. Lettere da un futuro remoto, SECOP eidizioni, Corato-Bari, 2012.[17] Cvrčak u decembru, izbrane i nove pesme, CKU Aleksinac[18], Prosveta, Beograd, 2013.[19] Mali lambi vo temninata/Male lampe u tamnini, izabrane pesme, makedonsko-srpsko izdanje, Arka, Smederevo; Matica makedonska, Skopje, 2015[20] Odron svetlosti, CKU Aleksinac, Srpska književna zadruga, Beograd 2017.[21] Lettere da un futuro remoto/Pisma iz prastare budućnosti, dvojezično italijanski/srpski, prevod Dragan Mraović, SECOP edizioni, Corato-Bari, 2017.[22] Proza Potok, roman, Nolit, Beograd 2001, Nolitova nagrada[23]. Tajne svetlih i senovitih svetova, priče, Povelja, Kraljevo, 2015[24] Priredio knjige Dobro jutro deco, RTS, Radio Beograd, Prvi program (zajedno sa Vesnom Ćorović Butrić i Jovom Ljuštanovićem), Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003; Najlepše pesme Vladislava Petkovića-Disa, Prosveta, Beograd; 2004. Najlepše pesme Anice Savić Rebac, Arijadna, Beograd, 2010. Violina, izabrane pesme Vladisalava Petkovića-Disa, sa predgovorom priređivača, Prosveta, 2011. Prevodi Alberto Prinčis: Nevini vampir (Alberto Princcis: Il vampiro innocente), pesme, Smederevska pesnička jesen, 2008. Pjerdomeniko Bakalario: Vatreni prsten (Pierdomenico Baccalario: L’anello di fuoco), Evro book, Beograd 2012. Pjerdomeniko Bakalario:Kamena zvezda (Pierdomenico Baccalario: La stella di pietra), Evro book , Beograd 2014.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S mađarskog preveli: Lazar Merković Tomislav Vojnić Likovna oprema: Dragoslav Stojanović - Sip Šandor Bogdanfi (1912—1987), književnik i novinar. Stanovao je u Ulici kralja Aleksandra (Stari Grad). Sandor Bogdanfi (Budafok, 26. novembar 1912 - Novi Sad, 26. januar 1987): mađarski pisac i prevodilac iz Jugoslavije. Studirao je pravo u Zagrebu, a zatim objavljivao u raznim hrvatskim novinama. Njegovi maloletnički spisi objavljuju se u Oruz es Naplo u Subotici. prijavljeni listovi. Od 1949. Mađarska reč postao zaposlen u dnevnim novinama i njihovom Vidikovcu. uredio svoj književni dodatak. Radio je i za Radio Novi Sad. Između 1958. i 1975. Radnici. bio je glavni urednik nedeljnika. Napisao je drame, romane, književne parodije i puno preveo sa srpskohrvatskog na engleski jezik. - F. m. Novo svetlo (Novi Sad, 1950); Bez ušiju, bez repa (Novi Sad, 1959); Velika avantura (Novi Sad, 1961); Svet u malom (Novi Sad, 1968); Svedočenje atentatora (Novi Sad, 1969); Knjiga o našoj književnosti (Parodije, Novi Sad, 1970); Slušanje nije zlatno (aforizmi, Novi Sad, 1971); Igra anđela (r., Novi Sad, 1974); Noći (elb., Novi Sad, 1987). - Kancelarije. Major Nandor: O aforizmima B. S. (Most, br. 2, 1968); Geza Juhasz: Optimistična satira (Mađarska reč, 1974, br. 253); Zoltan Csuka: Panorama Jugoslavije (sadašnjost, 1975, br. 4-5). Redje u ponudi!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Lućijan Blaga 100 PESAMA Linija mog života Izdavac BMG-Beograd,1996 godine.Tvrd povez,300 str. Lučijan Blaga (1895-1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850-1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis «”Misao”» i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- D3

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

XO FM Modulator BCC03 18W Punjač + QC3.0 Fast Punjenje XO BCC03 FM transmiter Bluetooth, QC 3.0, 2x USB, 18W XO BCC03 FM transmiter je uređaj koji će biti od koristi svakom vozaču koji nema USB ili AUX port. Sa predajnikom u automobilu, ne morate da brinete o ispražnjenom telefonu, tabletu ili drugom prenosivom uređaju. Možete ih puniti brzo i efikasno zahvaljujući USB ulazu. Takođe možete da puštate muziku sa svog telefona, pa čak i sa USB fleš diska sa ovim proizvodom. Odgovarajte i odbijajte pozive, ponovo se povežite na poslednji broj, menjajte frekvenciju, upravljajte pesmama i podešavajte jačinu zvuka – sve to pomoću jednog predajnika. Specifikacija: Proizvođač: XO Model: BCC03 Materijal: ABS Boja: Crni Bluetooth verzija: 5.0 FM radio domet: 87,5 ~ 108 MHz Ulazni napon: 12V-24V Izlazna struja: USB1:5V/3A, 9V/2A, 12V/1.5A USB2:5V/1A Audio konektori: USB FLEŠ - 32 GB maks. Dimenzije: 81 x 53 x 41 mm

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

Odlično očuvano. Autor - osoba Mandić, Božidar, 1952- = Mandić, Božidar, 1952- Naslov Dok isparava jutro : pesme / Božidar Mandić Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1986 (Subotica : Birografika) Fizički opis 64 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na unutr. str. kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Božidar Mandić, pesnik koji je „osetio zov zemlje i divljine“, i stoga, napustivši grad, otišao da živi na selu, našao je u zbirci „Dok isparava jutro“ dobro pogođenu formulu i meru izražajne jednostavnosti, potrebnu da bi se postigla sugestivna poetska transpozicija ove vrste životnog iskustva. Za ovu poeziju su karakteristični sažetost i „filmski“, odnosno „fotografski“, „dokumentarni“ način trenutnog percipiranja stvarnosti. Videći u tim trenutnim snimcima „parčad istine“ koja se „sastoji iz mozaika“, pesnik veruje da pomoću tih fragmenata svakodnevnice (jer njegovo „bekstvo na selo“ je u stvari poetsko bekstvo u svakodnevicu) može da otkrije jedan dublji smisao koji se u tom mozaiku nazire kao integralna istina. On stoga gradi viziju sakralizovane i apsolutizovane sadašnjosti u kojoj je vreme takoreći ukinuto: njegov svet je svet u kome „već dve hiljade godina nema ništa novo“. Ova nas poezija vraća nekim izvorima, nekim skoro zaboravljenim elementarnim vrednostima, jednostavnoj mudrosti, a ipak, apsolutizujući sadašnjost, ne može i ne pokušava da prenebregne ono što pripada sadašnjem civilizacijskom stadijumu, te stoga ne pada u folklorno ili arhaično. Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik, osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine. Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka. Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas. Porodica bistrih potoka, Miroslav Mandić, avangarda, neoavangarda, Novi Sad, tribina mladih, postmoderna... MG106

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu. MG45 (L)

„Ogledalo” - stihovi Bulata Okudžave dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković Predgovor: Milovan Vitezović Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2014. Povez: Tvrd Broj strana: 287 ilustrovana Format: 22 x 14 cm NOVA knjiga! Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Sergej Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovemeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine” Mihaila B. Đakovića)

1962 Krusevac Retko Najveći deo života proveo je u Kruševcu (vreme okupacije, posleratne godine, sve do smrti). Bio je upravnik Narodne biblioteke u Kruševcu (1955–1967) i jedan od osnivača Književnog kluba `Bagdala`. Od 1967. godine odlučio da bude slobodni književnik. Branislav L. Lazarević (Beograd, 2. XII 1910 – Kruševac, 23. II 1989), bio je jedan od najznamenitijih literarnih imena kruševačke čaršije. Osnovnu školu pohađao je u Trsteniku, Stopanji i Nišu (1917–1920), nižu gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Kruševcu i Skoplju (1920–1925), a stručnu tehničku školu u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (1930–1937). Od 1939. do 1952. radio u Skoplju, Kruševcu, Kraljevu, Ovčar Banji, Užicu. Jedan je od osnivača Književnog kluba Bagdale. Od 15. aprila 1959. do kraja 1968. bio glavni urednik časopisa i Bagdaline edicije `Mala biblioteka`. Član srpskog PEN kluba, Udruženja književnika Srbije. U centru grada 1957. godine Branislav L. Lazarević sa ćerkom Glavno umetničko opredeljenje Lazareviću je poezija, mada je napisao i nekoliko novela i roman `Katarina` (u nastavcima objavljen u časopisu Bagdala, 1960). Uspešno se ogledao u književnosti za decu pa su neke njegove pesme dugo godina bile na spisku lektire za niže razrede osnovne škole. Zastupljen u više pesničkih antologija, prevođen na mnoge jezike. Objavljivao u gotovo svim jugoslovenskim listovima, časopisima i drugim publikacijama (od 1927. sve do smrti). Objavio 36 naslova knjiga, u vremenu od 1927. do 1987. godine. Brojni su prilozi i na stranim jezicima, kao i knjige. Nadrealizam bagdala poezija xx veka posleratna srpska

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prežihov Voranc - pravo ime Lovro Kuhar (1893 – 1950) , slovenački književnik, politički radnik komunističke – marksističke provinijencije. Borac za socijalnu pravdu i jednakost.[1][2] Biografija - rad i politička djelatnost Rodio se u selu Kotlje, 10. avgusta 1893. U ranoj mladosti bio je poljoprivrednik – farmer, a bavio se i tesarskim poslovima. Kasnije je radio kao fizički radnik u fabrikama u Trstu i Gorici. Po izbijanju Prvog svjetskog rata 1914. godine mobilisan je u austrougarsku vojsku. 1916. godine dezertira u Italiju. U razdoblju između dva svjetska rata bavi se političkim radom. Član je KPJ i politički instruktor u više evropskih zemalja. Širi markstističku ideologiju među radnicima, ukazujući na buržoaziju - bogate, kao osnovni uzrok obespravljenosti i siromaštva radnika, učeći da kapitalisti ne kupuju radnikov rad, već radnu snagu amotrizujući je oskudnim nadnicama samo onoliko koliki je donji prag egzistencijalnog minimuma. Godine 1934. izabran je u CK KPJ (Centralni komitet komunističke partije Jugoslavije). Sudjelovao je kao delegat KPJ na Sedmom kongresu Kominterne. U jesen 1939. godine se ilegalno vraća u Sloveniju - Kraljevina Jugoslavija. NOB – i, tačnije Osvobodilnoj fronti pristupa 1941. g. Njemačke okupacione snage su ga uhapsile kao ilegalaca 1943. godine i deportovale u koncentracione logore u Zahsenhauzenu i Mauthauzenu. Poslije oslobođenja, u slobodnoj FNRJ – i bio je savezni narodni poslanik. Umro je u Mariboru, 18. februara 1950. [1] Književni rad Realista, slikar koruških prilika. Pisao je romane, novele, eseje, priče, memoare, putopise. U svome književnom radu kao i u životu uopšte bavio se socijalnim temama dosljedan svojoj pravdoljubivosti i realističkom prilazu.

Autor - osoba Stǎnescu, Nichita, 1933-1983 = Stanesku, Nikita, 1933-1983 Naslov Stanje poezije / Nikita Stanesku ; [izbor, pogovor i prevod Petru Krdu] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1980 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 104 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Cârdu, Petru, 1952-2011 = Krdu, Petru, 1952-2011 Zbirka Reč i misao. Nova serija ; 354 (Broš.) Napomene Mašinerija reči i nereči: str. 97-102. Predmetne odrednice Stanesku, Nikita, 1933-1983 Posveta na najavnom listu. Nikita Hristov Stanesku, jedan od najznačajnijih a svakako najpoznatiji rumunski pesnik XX veka, rođen je 31.januara 1933. godine u Ploeštiju. Zbog ratnih okolnosti, a i problema sa zdravljem školovanje u rodnom gradu završio je u školi „Apostoli Petar i Pavle“ 1952. godine. Potom se upisuje na Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu i studije rumunskog jezika i književnosti završava 1957. godine. Tri godine kasnije, 1960. objavio je svoju prvu knjigu Smisao ljubavi. Veliko oduševljenje književne kritike izazvali su njegovi stihovi: Tuga moja sluša nerođene pse / kako laju na ljude nerođene / iz knjige Pravo na vreme, a potonje zbirke dokazale su da je za to oduševljenje koje i dan danas traje bilo valjanih razloga. Poslednju pesničku knjigu za života Čvorovi i znaci objavio je 1982. godine. Radio je kao urednik u značajnim rumunskim književnim časopisima, tri godine uzastopno za svoje pesničko umeće dobijao je nagradu Saveza rumunskih pisaca. Dobitnik je i Herderove nagrade za književnost 1985. godine. Bio je i kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Nikita Stanesku važi za jednog od najplodnijih evropskih pesnika, objavio je čak trideset zbirki, a za najvažnije se smatraju: Smisao ljubavi(1960), Vizija osećanja (1964), Pravo na vreme (1965), II elegija (1966),Alfa (1967), Jaje u sferi (1967), Laus Ptolomaci (1968), Nereči (1969), U slatkom klasičnom stilu (1970), Gordosti hladnoće (1972), Epika Magna (1978),Nesavršena dela (1979)i poslednju Čvorovi i znaci (1982). Posmrtno je proglašen za lana rumunske Akademije, a u njegovom rodnom mestu svake godine se održava internacionalni festival poezije koji nosi njegovo ime. Umro je 11. decembra 1983. godine. MG24 (N)

Lepo očuvano kao na slikama Ima pečat Novi Sad 1955 Matica srpska Prvo izdanje Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. novembar 1910 – Beograd, 23. jun 1989) bio je srpski književnik, prevodilac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Objavio je više od trideset knjiga pesama, pripovedaka, romana, hronika, drama. Njegova dela prikazivana su na radiju, televiziji i u pozorištima. Biografija[1][uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Njegovi roditelji, otac Žarko i mati Sara, bili su učitelji. Bogdan je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Mlađi brat, Miloje, inače pesnik, kratko je radio u Srpskom narodnom pozorištu kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. Obrazovanje[uredi | uredi izvor] U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920–1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1928–1932). Karijera[uredi | uredi izvor] Od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u Novi Sad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“, u kom je besplatno vodio rubriku pozorišna kritika. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. avgusta 1947. do 1. decembra 1949. bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu. Pokrenuo je 1952. književne novine pod naslovom „Stražilovo“ i izdavao ih je godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“ (Novi Sad). Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Srpsko narodno pozorište[uredi | uredi izvor] U vreme njegovog upravljanja Srpskim narodnim pozorištem ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja Srpskim narodnim pozorištem od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Čiplićeva knjiga Tragom Mezimčeta srbskog, koju je Srpsko narodno pozorište izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Čiplićev ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ od 9. decembra 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Dramaturški rad[uredi | uredi izvor] Na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio Sarajevu). Na sceni Srpskog narodnog pozorišta pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. februar 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta bila je i Čiplićeva dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. mart 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. maj 1954), Varalica u Bečeju (24. novembar 1961), Traktat o sluškinjama (8. novembar 1966) i Kaplar i car (25. maj 1971). U Ateljeu 212 predstava Slatko pravoslavlje (15. oktobar 1970) imala je 10 izvedbi.[2] Starost[uredi | uredi izvor] Poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik, bavio se više slikanjem nego pisanjem. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Svu svoju skromnu imovinu ostavio je Osnovnoj školi „Miloje Čiplić“ u Novom Bečeju. Knjige i rukopise (imao je tri knjige u rukopisu) ostavio je Matici srpskoj. Umro je u Beogradu 1989. godine, u 79. godini života, i sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće“. Krajem jula 1989. godine izvršena je je ekshumacija i sahranjen je, po ličnoj želji, u porodičnoj grobnici. Nagrade[uredi | uredi izvor] Nagrada SR Srbije, za roman Na veliko i na malo, 1946. Zmajeva nagrada Matice srpske, za knjigu stihova Slatko pravoslavlje, 1968. Nagrada SR Srbije, za dramu Surova apoteoza. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Izabrana dela Bogdana Čiplića, Banatski kulturni centar – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, Novo Miloševo – Novi Sad, 2021. 2021. godine Banatski kulturni centar osnovao je i prvi put dodelio Nagradu „Bogdan Čiplić”. Iste godine, Banatski kulturni centar i Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” objavili su u suizdavaštvu Izabrana dela Bogdana Čiplića u 6 tomova. U Novom Sadu, u izdanju Prometeja, objavljena je Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio Draško Ređep. Kuću u kojoj se rodio Bogdan Čiplić, stambenu zgradu do pravoslavne crkve u Novom Bečeju, u Ulici Ive Lole Ribara, i posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U Veterniku postoji Ulica Bogdana Čiplića. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme[uredi | uredi izvor] Poljana, Novi Bečej 1930. Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931. Pesme za Vojvodinu, Novi Sad 1940. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1949. Divlje jato, Novi Sad 1952. Paorske balade, Novi Sad 1955. Mrtva Tisa, Beograd 1955. Okamenjena stada, Novi Sad 1959. Oproštaj sa Rahovom, Beograd 1960. Je l’ dobro divanim, Beograd 1964. Slatko pravoslavlje, Beograd 1968. Lek od smrti, Novi Sad 1968. Pripovetke[uredi | uredi izvor] Preko Tise, Novi Sad 1946. Iz novih dana, Novi Sad 1948. Lekarska poseta, Novi Sad 1950. Snaga zemlje, Beograd 1951. Stravična zvona, Subotica 1958. Romani[uredi | uredi izvor] Na veliko na malo, Novi Sad 1946. Dečaci sa Tise, Novi Sad 1950. Burno proleće, Beograd 1951. Sinovi ravnice, Novi Sad 1952. Okovi, Beograd 1952. Jaruga, Beograd 1953. Zid plača, Beograd 1960. Kadril, Novi Sad 1964. Romansirane biografije[uredi | uredi izvor] Đorđe Zličić Ciga, Beograd 1951. Pinki, Beograd 1956. Đura Jakšić, Beograd 1959.

Izdavač: Paideia, Beograd Biblioteka Poezija Izbor, uvod i biobibliografske beleške: Dante Mafija Prevod: Milana Piletić Povez: tvrd Broj strana: 491 Dvojezična: tekst uporedo na italijanskom i srpskom jeziku Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Priređivač ove Antologije je Dante Mafija, esejista, pripovedač i pesnik. Mafija je pisao u najznačajnijim italijanskim časopisima, uređivao je pregled novih knjiga za RAI, osnivač je časopisa I Policordo i Poetica. Trenutno je glavni urednik lista Poiesis. Na njegovu poeziju skrenuli su pažnju Aldo Palaceski, koji je 1974. napisao predgovor za njegovu prvu zbirku, Leonardo Shasha koji je, kao i Dario Beleca, smatrao Mafiju jednim od najvećih italijanskih pesnika. Godine 2004. je od predsednika republike Champija dobio zlatnu medalju za kulturu. Po rečima prevodioca, Milane Piletić, na srpskom se već mogao čuti, na Trećem programu Radio-Beograda, gde su se zahvaljujući književnom sluhu Radmile Gligić, pre više meseci mogli čuti odabrani stihovi iz ove Antologije i odlomci iz Danteovog ,Romana o Tomazu Kampaneli`, s kojim će se naša publika uskoro susresti i putem slova, takođe zahvaljujući sluhu Petra Živadinovića. Prevodilac ističe da će ova Antologija biti prava poslastica za srpske ljubitelje poezije koji ne znaju italijanski, kao i za one koji italijanski znaju, jer je delo štampano dvojezično; delo će biti značajno i slavistima u Italiji. Piletićeva dalje navodi da je izbor poezije sačinjen vrlo neobično: u svom predgovoru, Dante ističe da je antologiju - s obzirom na to da antologičar nije istoričar književnosti - sačinio prvenstveno vođen ličnim afinitetima, što znači da ćete u njoj prevashodno čuti lirske tonove, od Gvida Gocana i Ade Negri do naših savremenika, sa namerno šturim bio-bibliorafskim beleškama, da bi što više ostalo za čistu pesničku atmosferu i neposredno iščitavanje, bez glomaznog kritičkog aparata. Tu su i velikani poput Sabe, Montalea, Ungaretija... Tako ćemo na poetskom putovanju ugledati i pesnike - kritičare (kao što su Spanjoleti, Čeki, Borđeze), i petnaestak pesnikinja, i neke mlade, često tragično prerano utihnule glasove. Dante je, kao i njegov davni imenjak, tragao za istinom i ishodima, a ne za poznatim školama i ličnostima, makar bili i danas uticajni, ali kadkad samo epigoni epigona. Piletićeva, na kraju, izrazava želju da kao i priređivač svaki čitalac ovde pronađe ponekog bliskog... (K-75)

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)