RIS - AUGUSTIN JURIGA RETKO ,PROMO CENA // Monografije Hrvatski, 2003 GODINA NOVO 19x26 cm, tvrdi uvez, - str. Augustin Juriga (Subotica, 1947.) je umjetnički fotograf i novinar iz Vojvodine. Rodom je bački Hrvat. Najreprezentativniji je umjetnički fotograf iz zajednice Hrvata u Vojvodini. Od 24. ožujka 1979. do 5. kolovoza 1996. je radio kao kao fotograf u Međuopćinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici.[1] Njegov fotografski opus su obilježile slike koje su u svezi s arhitekturom, objektima i etnografskim predmetima s područja Vojvodine, naročito kazalište u Subotici, Gradska kuća, groblja, Međunarodni festival kazališta za djecu. Osobito mu se ističu fotografije nastale u svezi s Dužijancom. Osim zavičajnih tema, omiljena tema su mu Pakistan (Lica Lahorea)[2] i urbani prizori iz Amerike. Ipak, fotografski opus mu se nije ograničio samo na nežive objekte, nego su mu i ljudi bili zanimljivom temom. Izlagao je zajedno s drugim fotografima i samostalno u nekoliko gradova. Fotografski je opremao knjige, kao što je bila monografija o prvom suvremenom slikaru u bunjevačkih Hrvata Stipanu Kopiloviću.[3] Član je Udruženja likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti i dizajnera Vojvodine i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. 2011. se godine je serija poštanskih maraka tiskanih na temu Dužijance sadržavala je vinjete koje se napravilo temeljem fotografija Augustina Jurige. Na njima se prikazuje risarske radove i ine običaje u svezi s običajem bačkih Hrvata, Dužijancom. [4] U istoj seriji su djela Kate Rogić, Marije Ivković Ivandekić i Jozefine Skenderović. [4] Sadržaj 1 Djela 2 Nagrade 3 Izvori 4 Vanjske poveznice Djela Salaši u mom oku, fotomonografija, 1997., (nagrada dr Ferenc Bodrogvári) Ris, monografija, 2003. Zaostavština predaka, katalog mađarskih narodnih običaja, 2000. kalendari na temu Subotice (nekoliko nagrađenih) Osim svojih samostalnih djela, njegove fotografije su obogatile monografije poznatih autora, Boška Krstića (monografija o Subotici) i Bele Durancija (Arhitektura secesije u Vojvodini). Nagrade Kalendari s njegovim fotografijama su bili nagrađivani, a 2005. je dobio i nagradu Pro urbe. 1998. godine dobio specijalno priznanje »Dr Ferenc Bodrogvári« grada Subotice za retrospektivnu izložbu i fotomonografiju »Salaši u mom oku«. 2000. godine u Gospođincima mu je dodijeljeno Zlatno paunovo pero za zbirku fotografija na temu seoskih groblja. Tim Foto Juriga design, koji čine Augustin Juriga i njegov sin, grafički dizajner, Viktor Juriga, dobio je priznanje na V. Jugoslavenskoj izložbi novogodišnjih kalendara za 2001. godine, a 2003. priznanja na VII. Jugoslavenskoj izložbi kalendara za 2003., održane 11. veljače održana u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, za kalendare Tržnica i Fontane. (Zavoda za urbanizam). [5] Izvori Radio Subotica, program na hrvatskom jeziku Siniša Jurić: Fotografije «Lica Bačke» Augustina Jurige u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. Subotica.info Otvorena izložba Lica Bačke Augustina Jurige u prostorijama Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. (engleski) The Establishment of the Institute for Monument Protection - History Subotica.info Lica Lahorea, 3. travnja 2007. — Pristupljeno: 17. svibnja 2011. Hrvatska riječ D.B.P.: Prvi suvremeni slikar u bunjevačkih Hrvata - Novo izdanje ZKVH-a: »Slikar Stipan Kopilović 1877.-1924.« Hrvatska riječ Sto godina žetvenih svečanosti u Subotici: Poštanske marke s motivima Dužijance, 8. srpnja 2011., preuzeto 20. kolovoza 2011. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (kutija 3 )

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Srpska čitaonica i knjižnica Irig, 1978. god. Broširan povez, 20 cm. 147 str. Tibor Varadi (Várady Tibor) ponajviše je poznat kao pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Nakon diplomiranja radio je kraće vreme kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (da­našnjem Zrenjaninu), čija je arhiva temelj ove prozne knjige. Bio je potom docent, vanredni i redovni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Od 1993. godine profesor je na budimpeštanskom Srednjoevropskom univerzitetu (CEU) i drži predavanja na pravnim fakultetima Emori, Kornel, Berkli, u SAD-u. Objavio je veći broj naučnih radova, prvenstveno iz oblasti međunarodnog privatnog prava, međunarodne trgovinske arbitraže i manjinskih prava. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Zastupao je Srbiju (ranije SRJ i SCG) pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa (1965), bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Do sada objavljena dela iz beletristike: Zar nije sam život najbolji provod? (Vagy nem maga az élet a legjobb időtöltés?), putopisni eseji, Forum, Novi Sad, 1971. Tajna mišje sive sobe (Az egérszürke szoba titka), roman, Forum, Novi Sad, 1976; 2009. Mit i moda (eseji na srpskom), Srpska čitaonica i knjižnica, Irig, 1978; nagrada „Stražilovo“ The Secret of the Mouse-Grey Room (prevod na engleski romana Tajna mišje sive sobe), John Calder and Riverrun Press, London−Njujork, 1981. Nadomak istorije (Történelemközel­ben), eseji, Forum, Novi Sad, 1995. i dr.

MIJA ALEKSIĆ VILOVNJAK SA ISTOČNIH STRANA Autor: Miroslav Mirković Izdavač: Armon Sanba, Beograd Godina izdanja: 2001. Broj strana: 101 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Prednja korica prelomljena. Milosav „Mija” Aleksić (Gornja Crnuća, 26. septembar 1923 — Beograd, 12. mart 1995) je bio srpski pozorišni, televizijski, filmski glumac i humorista. Aleksić je rođen 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava. Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Narodnom pozorištu je u periodu 1949-1951. godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965. godine, kada se vratio u angažman u Narodno pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru. Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona, kreator smešnoga protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa svoj talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

PETAR VOLK I POZORIŠTE - Zbornik, Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd 2000, str. 289. Zbornik tekstova o Petru Volku. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu ВОЛК Петар – позоришни критичар (Босански Петровац, 9. XI 1931 – ). Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци. Студирао је на Филозофском факултету у Згбу (Група за југославенску књижевност) и дипломирао 1954. Докторирао је на Карловом универзитету у Прагу 1968. из области филмске естетике (Естетика модерне анимације). Био је уредник и критичар у више листова, часописа, радио-станица и новинских агенција, директор Фестивала југословенског филма (1966-1972), директор Музеја позоришне уметности СР Србије (1972-1978), управник Југословенског драмског позоришта (1978-1981). У оквиру Музеја позоришне уметности Србије покренуо је „Театрон“, публикацију за позоришну историју и театрологију, и био његов главни и одговорни уредник од 1974. до 1979, као и Позоришни годишњак Србије. Из области позоришне уметности објавио је књиге: Раша (1975), Миливоје Живановић (1977), Позориште без маске (1977), Позоришне критике (1978), Београдске сцене (1978) и Пера Добриновић, у издању СНП (1986). Бавио се и педагошким радом. На Факултету драмских уметности у Бгду предавао је историју филма (за доцента је изабран 1973, за ванредног професора 1974, а за редовног професора 1979). Позоришном критиком, есејистиком, теоријом и историјом бавио се од средине педесетих г. Традиционалист с наглашеном вером у континуитете развоја, он се, иако без маркантније изграђеног сопственог естетског и театарског становишта, супротстављао радикалном субјективизму и потпуном релативизовању савременог израза. Са разумевањем је подржао неколико значајних представа СНП (Страдија Домановића-Михајловића Михиза, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Чежња под брестовима О’Нила).

Crtam - Obrad Dobrić Priručnik za crtanje koji nas upućuje u povezanost svih nauka kroz ideju zvanu umetnost, u jednu celinu znanja. Crtanje je veština kpja se stiče učenjem. Crtam? Znači, komuniciram, radim, stvaram, postajem društven, odgovaran, zabavljam se i maštam. Likovne umetnosti po Platonu i Aristotelu odnose se na red i meru, jedinstvo i harmoniju. Broj strana: 100 Izdavač: Svet knjiga `Grafo`,Ruma Povez: mek Stanje: dobro, pohabane korice, ima potpis na prvoj strani

GLUMAČKA ISTINA LJUBE TADIĆA Autor: Ddragana Čolić Biljanovsk Izdavač: Centar za kulturu, Mladenovac Godina izdanja: 2006 Broj strana: 64 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 22x16 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Ljubomir Ljuba Tadić (31. 5. 1929. - 28. 10. 2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta. Rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine. Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. Zatim odlazi u Beograd, gde upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji. „Jedino u pozorištu `Boško Buha` nisam igrao. Nisam mogao, ovako glavat, da plašim decu.“ Godine 1956. igrao je Vladimira u Čekajući Godoa u prvoj sezoni Ateljea 212, što je ujedno bilo i prvo igranje Godoa u istočnoj Evropi. U Ateljeu 212 našao se i u svojo poslednjoj ulozi, glumeći kralja Lira par meseci pre smrti. Sa svojom trećom ženom Snežanom Nikšić, osnovao je i vodio pozorište „Magaza“ 1983. godine u Knez Mihailovoj ulici, a sa glumcem Radetom Šerbedžijom pokrenuo je privatni teatar Preduzeće za pozorišne poslove (PPP), 1990. godine. Njegovoj sahrani prisustvovali su ansambli svih pozorišta, kao i državni zvaničnici. Komemoracija je završena audio-zapisom čuvenog Sokratovog monologa iz drame “Sokratova odbrana i smrt”, koji je simbol glumačkog umeća Ljube Tadića: “No vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.” Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

Tekst: Branislav Vranešević, Dr Kosta Milutinović, Živan Kumanov Izdavač: Vojvođanski muzej i Matica srpska, Novi Sad 1951. Mek povez, 60 strana + 22 strane ilustracija, 24cm Sadržaj: - Uvod - Postanak i razvitak Petrovaradina - Postanak i razvitak Novog Sada - Novi Sad kao politički centar Srba u Vojvodini - Novi sad kao kulturni centar srba u Vojvodini - Novi Sad u NOB-u - Katalog izložbe `Novi Sad kroz istoriju` - Slikarstvo u Novom Sadu - Biografije slikara zastupljenih na izložbi - Izložba likovnih umetnika/ca koji su živeli i radili u Novom Sadu - Ilustrovani prilog Nepodvlačena, ima posvetu, težina 160 grama. **

Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939-2010 = Pašić, Feliks, 1939-2010 Naslov Ta divna ženska bića : u pozorištu Mire Stupice / Feliks Pašić ; priredio Aleksandar Milosavljević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 2019 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 211 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Aleksandar, 1958- = Milosavljević, Aleksandar, 1958- Radulović, Ksenija, 1969- = Radulović, Ksenija, 1969- Zbirka ǂBiblioteka ǂDramaturški spisi (broš.) Napomene Tiraž 300 Biografske beleške: str. 194-197 Str. 199-201: O knjizi Feliksa Pašića... / Ksenija Radulović Str. 203-209: Knjiga prijateljstva i odanosti / Aleksandar Milosavljević Beleška o priređivaču: str. 210-211. Predmetne odrednice Stupica, Mira, 1923-2016 Priča o Miri Stupici neodvojiva je od njene ispovedne priče u Šaci soli, knjizi u kojoj dve svoje jednako dragocene uloge, ulogu svedoka i ulogu učesnika, stavlja u skladnu ravnotežu, pri čemu učesnik velikodušno ustupa prvenstvo svedoku, a ovaj, pronicljiv i radoznao posmatrač, sažima vreme u odbleske važnih, a katkada naoko sporednih životnih epizoda. Ako sećanjima ne svodi račune, u sećanjima miri one koji su je voleli i one koji je nisu zadužili po dobru, one koje je ona volela i one koji su joj uskraćivali naklonost. Sa razdaljine godina, sve njih, baš kao i uspehe i neuspehe, vidi kao kamene međaše pored kojih je prošla njena ljudska, ženska, umetnička sudbina. „Svi oni, iz daleka gledajući, imaju svoju vrednost. Svi su dobili patinu. Ni sreće više nisu tako visoke, ni nesreće nisu tako duboke, ni neprijatelji nisu tako crni, ni prijatelji nisu tako zlatni. Sve je pokrila patina.“ Feliks Pašić Vršljajući po Pašićevoj „radionici“, po tekstovima iz njegove ostavštine, imao priliku da vidim na kakav je on superioran literarni način Mirina svedočenja – dakle kombinaciju onoga što je već napisala i njihovih razgovora – majstorski preoblikovao u uzbudljivu ispovest. Otuda ova knjiga, ma koliko bila Mirina, ništa manje nije i Feliksova, jer potvrđuje ono što smo o njemu već znali – da je briljantan spisatelj, majstor stila i jedan od najvećih dokumentarista kojeg je naša publicistika imala. Aleksandar Milosavljević O autoru Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG62

Vlado Magjarević (Mađarević): KAZALIŠNE STUDIJE I - Krleža, Giraudoux, Salacrou, Flaubert-Strozzi, Izdanje autora Zagreb 1953, str. 97. Očuvanost 3. MAĐAREVIĆ, Vlado (Magjarević, Vladimir), književni i kazališni kritičar, publicist (Osijek, 13. III. 1911 — Zagreb, 22. V. 1993). Gimnaziju polazio u Osijeku i Karlovcu, maturirao kao privatist u Zagrebu 1938. Studirao pravo u Zagrebu 1938–40. i na Sorbonni, u Parizu polazio i Visoku novinarsku školu te Visoku školu društvenih znanosti; na Filozofskom fakultetu u Zagrebu apsolvirao južnoslavenske jezike i književnosti 1956. Od 1933. član SKOJ-a, od 1939. KPJ, iz koje je isključen 1940. Zbog političkoga djelovanja uhićivan, 1940. zatvoren u Lepoglavi, 1941. u Kerestincu i 1949. na Golom otoku. Od 1942. činovnik u Osijeku, od 1943. suradnik partizanskoga pokreta, na poč. 1945. priključio se partizanima. Bio urednik kulturne rubrike u Glasu Slavonije u Osijeku 1945. i u Narodnom listu u Zagrebu 1945–49, urednik dopisništva Politike 1945–47, sekretar Komiteta za kulturu i umjetnost NRH 1947, tehnički urednik i redaktor u MH 1950–60. te dramaturg i urednik kulturne i književne redakcije Radio-Zagreba 1961–67; zbog bolesti umirovljen 1966. U književnosti javio se pjesmom Smiješak proljeća (Mladost, 1930, 3). U zbirci Ogledalo vremena (1936) objavio ciklus pjesama Nalaženje smisla, koji u uspjelijim ostvarajima s humorom oslikava urbanu svakidašnjicu. Aktivizam u književnosti, za koji se zauzimao od 1931. kao suosnivač Književne akcije, promicao kao urednik 1933. mjesečnika Književni krug i suurednik almanaha Periferija (ondje objavio programatski članak Književnost i društvo o borbi protiv umjetničkoga primitivizma i malograđanštine), odgovorni urednik Književne kovačnice 1934 (zabranjeno nakon prvoga broja), izdavač i urednik Glasa omladine 1935–37. te urednik Novoga studenta 1939–40. Plodan kritičar, osvrtima, studijama, polemikama, memoarskim i dokumentarnim prinosima ostvario je znatan publicistički opus.

NOĆI I ZORE BEOGRADA - Miodrag Bogdanović Nova 336 strana 2005g veliki format tvrd povez ilustrovana Kvalitetna štampa Posle oslobođenja, Miodrag Mile Bogdanović se aktivno uključuje sa drugim pevačima u stvaranje radio - programa. Repertoar su činile narodne, gradske i tada nezaobilazne pesme inspirisane Narodno oslobodilačkom borbom. Na Nikoljdan 19. decembra 1944. godine, Mile je prvi put zapevao u programu, i to pesmu Tiho noći. Od tada, neumorno je sakupljao i izvodio izvorne narodne i starogradske pesme i romanse, pa je u repertoaru imao preko 1500 pesama. Na taj način je zabeležio i sačuvao od zaborava mnoge pesme i tako postane čuvar našeg narodnog blaga. Usledili su dalji pozivi, tako da je njegovo pevanje na radiju bilo redovno u živim nastupima do 1954. godine, a onda je usledila era snimanja muzike što je pevačima jednim delom olakšalo posao. Mile Bogdanović je sarađivao sa mnogim orkestrima, mada je voleo da izdvoji dva, a to su NO pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca i TO Makse Popova. Kolege i kompozitori su ga posebno cenili. Nezaobilazne su priče o maratonima u natpevavanju Mileta i Cuneta. Kompozitor Žarko Petrović dao je baš Miletu Bogdanoviću svoje najlepše pesme, poput Serenade o Beogradu. Karijera Miodraga Mileta Bogdanovića obilovala je različitim životnim aktivnostima na mnogim poljima: muzičkom, humanom, sportskom, spisateljskom, graditeljskom... Pečat njegovom bitisanju ipak je dala muzika, narodna i starogradska i to ona prava. U istoriji jugoslovenske estrade ostaće zapamćeno čuveno natpevavanje sa Cunetom Gojkovićem 26. marta 1971. godine u hotelu `Jugoslavija`. U pevačkom dvoboju (preko radija je tekao prenos uživo), nazvanom `Ko zna više`, a koje je trajalo više od 15 sati, pobedu je odneo Predrag Cune Gojković rezultatom 43:42 i poneo titulu najboljeg poznavaoca pesama.[1]

DINULOVIĆI - Vera Crvenčanin Dinulovići Pozorišni život Autor: Vera Crvenčanin Izdavač: Muzej pozorišne umetnosti, Beograd Godina izdanja: 1997. Broj strana: 202 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Veoma dobro očuvana. Vera Crvenčanin Kulenović (Novi Sad, 24. decembar 1920 — Beograd, 23. januar 2013) prva je žena filmski reditelj u Jugoslaviji. Završila je Akademiju za pozorište i film, odsek režija. Umetnički rad Vere Crvenčanin započinje u NOB-u u toku Drugog svetskog rata. Kao borac Kosmajskog odreda, Beogradskog bataljona i Dvanaeste krajiške brigade, brine o kulturnom i obrazovnom životu saboraca. Avgusta 1942. godine, na belom konju i s pesnicom na čelu, prva je ušla u oslobođeni Drvar, nakon što su proleterske jedinice, većinom sastavljene od boraca iz Srbije, potukle ustašku vojsku. Profesionalnu karijeru započinje 1944. godine, kao glumica u `Centralnoj pozorišnoj grupi BIH`, i nastavlja je u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Prvu špicu, na dokumentarnom filmu `Beogradski univerzitet` potpisala je 1948. godine, za Avala filma. Nakon toga je usledilo još mnogo kratkometražnih filmova koje je Vera Crvenčanin stvarala kao reditelj te filmske kuće. Od 1953. godine radila je kao samostalni umetnik. Pisala je monodrame, scenarija, dramatizacije književnih dela i više zapaženih knjiga iz pozorišne prošlosti. Dobitnica je Sterijine nagrade za dramatizaciju TV drame `Na rubu pameti` iz 1981. godine (režija Slavoljub Stefanović Ravasi), rađene prema istoimenom romanu Miroslava Krleže iz 1964. godine. Jedno vreme radila je u televiziji Novi Sad kao scenarista i reditelj. Vera Crvenčanin Kulenović preminula je u januaru 2013 godine. Sahranjena je na groblju Orlovača, u Beogradu.

ORION ART BEOGRAD - 2011 - 75 STRANA, MEK POVEZ. Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

Autor: Branka Veselinović Izdavac: Savez dramskih umetnika Srbije, Beograd, 2003. Mek povez, 319 str. posveta na predilistu Istinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi `Na dnu smeha leže suze` koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih. Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove `Majke hrabrosti`, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami `Tri lista deteline`, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori `Veselih večeri` Radio Beograda, lutkarskih priredaba za decu kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina. `Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh...` - kaže Branka Veselinović. U toj komičarskoj glumičinoj crti krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. `Na dnu smeha leže suze` stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije od smeha, ali čini to iz urošenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života. POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 38

Miloš Paramentić: BOJA MRAKA, Formark Beograd 1995, str. 120. Film; Filmske kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Ugledni filmski poslenik i publicista Miloš Paramentić preminuo je 26. aprila 2019. u Beogradu. Veliki zaljubljenik u sedmu umetnost celu svoju karijeru posvetio je filmu i televiziji. Rođen je 1954. godine u Valjevu, gde je završio znamenitu Valjevsku gimnaziju. Diplomirao je 1976. etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je kasnije pohađao postdiplomske studije moderne umetnosti – filma kod velikana prof. Lazara Trifunovića. Miloš Paramentić je bio urednik Beograd filma, zatim i generalni direktor tog nekada najvećeg prikazivačkog preduzeća u našoj zemlji. U dva navrata bio je odgovorni urednik u TV Beograd (Komercijalni program i Redakcija filmskog i stranog igranog programa). Zatim je tokom devet godina bio direktor Direkcije Festa i vodio naš najpopularniji međunarodni festival Fest, kao i Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma i festival domaćih ostvarenja Sofest u Sopotu. Paramentić je objavio pet knjiga. Među njima su one filmsko-publicističkog karaktera: „Boja mraka”, „15 godina Boje mraka – Autori i glumci govore, Srpski igrani film od 1988. do 2003.”, „Deset godina Direkcije Festa”. Bio je jedan od koautora značajnog izdanja SANU i Jugoslovenske kinoteke „100 godina filma u Srbiji”. Objavio je više od 200 stručnih članaka o filmu (analiza, feljtona, kritika, razgovora, izveštaja) u časopisima i listovima NIN, Oko, Sineast, Filmograf, Večernje novosti, Blic, na Radio Beogradu… Godine 2012. objavio je i „Tri knjige u jednoj”, koju čine moderan roman u 20 priča „Rastanci i susreti”, scenario za igrani biografski film o lirici i životu Desanke Maksimović pod naslovom „Tražim pomilovanje” i autobiografija „Bilo, jednom”. U njegovom opusu su i dva televizijska projekta – „Bisko”, sa kratkim reklamno-filmskim emisijama (1986-87 ) i dokumentarno-igrana tv-serija, u 18 jednosatnih epizoda, „Boja mraka – Srpski igrani film od 1988. do 2003.”. Bio je producent dva domaća igrana filma – „Poslednji krug u Monci i „Mala”.

NA DNU SMEHA LEŽE SUZE Branka Veselinović Str 319 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi stinski bogat i ispunjen život glumice Branke Veselinović opisan je u knjizi `Na dnu smeha leže suze` koju je priredio dr Zoran T. Jovanović a objavio Savez dramskih umetnika Srbije, u čast 65 godina umetničkog i humanitarnog rada prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Monografija prati glumičin život, od prvih teatarskih koraka u najranijem detinjstvu, koje je ona sama duhovito opisala na početnim stranicama knjige, ali i kroz humanitarne aktivnosti ambasadora UNICEF-a, kao i reči i razmišljanja prijatelja, novinara, kritičara i publicista njoj posvećenih. Jedna za drugom nižu se slike iz predstava, Brehtove `Majke hrabrosti`, komada koji su Branka i Mlađa Veselinović na engleskom igrali u Americi, zatim Nušićevih komada, scene i tekstovi posvećeni monodrami `Tri lista deteline`, u kojoj je Branka igrala likove tri usamljene žene, akcije Crvenog krsta, prizori `Veselih večeri` Radio Beograda, lutkarskih priredaba za decu kao i brojnih druženja i putovanja. Sve u jednoj bogatoj umetničkoj karijeri, koja je počela 1938. godine, u novosadskom Narodnom pozorištu, i u jednom životu koji aktivno traje 85 godina. `Ja sam imitirala neke ljude koji mi se nisu dopadali, i to nije bilo tako loše, počela sam da razmišljam - zašto ja ne bih karikirala i neke pojave. Tada sam počela da bivam tragač za smešnim, i da vidite, polazilo mi je za rukom! Imitirala sam, u početku stidljivo, pa posle sve slobodnije, ali sam uvek želela da to bude dobronamerno! Mislim da je to osnova za dobar smeh...` - kaže Branka Veselinović. U toj komičarskoj glumičinoj crti krije se ključ naslova knjige njoj posvećene. `Na dnu smeha leže suze` stih je Desanke Maksimović, dugogodišnje prijateljice Branke Veselinović, koji govori o pravom licu humanosti. Ona se smeje i hrabri, iako zna da nekome ko je bolestan ili usamljen nije od smeha, ali čini to iz urošenog entuzijazma, uprkos slabosti i za dobrobit života.

SVETLANA BOJKOVIĆ Ksenija Šukuljević Marković Str 448 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Ovo izdanje posvećeno je popularnoj dramskoj umetnici kao 21. laureatu „Dobričinog prstena“, najprestižnije glumačke nagrade koja joj je, u ovom istom pozorištu, uručena prošle godine. U obrazloženju žirija, kojim je predsedavao Mihailo Janketić, između ostalog je navedeno da je Svetlana Bojković „mnogostruko obdarena ličnost kojoj ne nedostaje nijedna dimenzija koja bi je omela da bude to što jeste; glumica prve vrste, od onih vanrednih i posebnih“. Svetlana „Ceca“ Bojković (Zemun, 14. decembar 1947) je srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica. Bojkovićeva je diplomirala na Akademiji za pozorište, film, radio, i televiziju u Beogradu 1970. godine. Ostvarila je veliki broj uloga u pozorištu, kao i na filmu i na televiziji, od kojih treba istaći sledeće : „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Neka druga žena“ (1981), „Halo taksi“ (1983), „Bolji život“ (TV serija) (1987–1991), „Smrt gospođe ministarke“ (TV) (1991), „Srećni ljudi“ (TV serija) (1993–1996), „Porodično blago“ (TV serija) (1998–2001). Karijeru je započela 1967. godine, filmom Jednog dana moj Jamele, da bi deset godina kasnije ostvarila svoj najveći uspeh na filmu, zahvaljujući ulozi Mike u socijalnoj drami Pas koji je voleo vozove. Ceca je devedesetih svakako bila najveća domaća televizijska zvezda zahvaljujući ulogama u izuzetno popularnim TV serijama Siniše Pavića: najpre kao Emilija Popadić u Boljem životu, zatim kao sestra Antonija u Srećnim ljudima, i na kraju kao Valerija Gavrilović u Porodičnom blagu. Uloga glavne medicinske sestre Antonije smatra se remek-delom domaćeg glumišta. Iz braka sa glumcem Milošem Žutićem za koga se udala 1968. godine, ima kćerku, takođe glumicu Katarinu Žutić (1972). Bojkovićeva se 2011. godine udala po treći put, za diplomatu Slavka Kruljevića, ambasadora Republike Srbije u Finskoj. Naredne godine se preselila u Helsinki, i na kratko prekinula svoju karijeru...

SALVADOR DALI MISLI Prevod - Živojin Kara Pešić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2002 64 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Alef ISBN - 86-83507-10-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Reći bilo šta o idejama i mislima Salvadora Dalija znači biti u idealnoj prilici da se izrekne besprekorna glupost. Svaka Dalijeva ideja je na ivici čiste sublimacije čovekovog uma jer je neopterećena zamkama didaktičnosti, držanja pridika, zadrtosti i ispraznosti. Njegove ideje su čista dvosmislenost, i često protivreče samima sebi, ali i celom prirodnom sistemu, što je najpouzdaniji znak uzvišenosti ljudske imaginacije i stanja, kako Dali kaže, „permanentne intelektualne erekcije“. Prema njegovom ubeđenju, nije tajna u tome da svet funkcioniše onako kako je to zakonima čovekove logike ustrojeno. I čovekova logika je deo jedne velike nelogičnosti koja se uočava kada se suočimo sa svim mogućim načinima svetske organizovanosti. Sve može da bude obrnuto, nasuprot, da dubi na glavi, da bude protivrečno samom sebi samo ako mi to želimo („Mlinovi prave brašno. Ja, pak, od mlinova pravim brašno“). Svima je jasno da u svetu vlada nered racija. Potrebno je da zavlada lucidni red ludila. Potreban je ludi realizam. Samo tako bi svet mogao da spozna svoju devedesetprocentnu ispraznost, nemoć i odvratnu pohotu za posedovanjem svega i svačega. („Većina blesana ima potrebu da radi kako bi zaradili pare. Ja imam potrebu da zaradim pare kako bih radio u miru.“). Tako bi svet uvideo kako je znanje jednako neznanju, i da se u tom neznanju krije jedan drugi, paralelni život kosmosa i ove planete. Dali to zna, i njemu umetnost, nauka i druga saznanja služe da predoči taj drugi svet, svet beskrajne nespoznativosti (`Pomoću lasera fotografisaću Boga`). Da bi raznolikost i višeznačnost sveta bili spašeni, svet mora da bude sublimisan, suprotstavljen entropiji. To je posao genija. Njihova uloga u svetu je da teže koncentričnosti, da sve što postoji i ne postoji usmeravaju prema žiži sjedinjenosti. Dali je često prepričavao jedan svoj susret sa Koktoom. U razgovoru je postavljeno pitanje šta bi njih dvojica spasili kada bi se zapalio muzej Prado. Kokto je odgovorio da bi on spasio - vatru. Dali je odgovorio da bi on spasio - vazduh, vazduh sa Velaskeskovih Menina. Tajna sveta, dakle, nije u rasprostranjenosti i brojnosti, ona je u najsitnijem deliću stvarnosti, u njenom plamenu, u zrnu peska koje može da bude čitav svet. Branko Kukić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

NOVO! ! ! HANDMADE Idealan i originalan poklon, ručno pleteni privezak za goste na venčanju koji će sve goste podsećati na najlepši dan u životu mladenaca ili krštenju, punoletstvu, devojačko-momačkoj večeri i raznim drugim proslavama. . . Makrame tehnikom pletenja su urađeni privesci od čistog pamuka koji se češlja, izbor boje birate sami, kao i oblik figure koja će biti ispletena (ovde na slikama je: andjeo, srce i dva spojena cveta), veličine 5x16cm. Postavljeni su na tvdom hamer-papiru, sami birate tekst koji će biti ispisan kao i sliku koja se štampa kao detalj (u ovom slučaju palma), upakovani u čvrst celofan, veličina poklona je 10x20cm. Cena bez štampe slike i teksta, je 120 dinara. Primam razne predloge i ideje, radim veći broj komada, sve po dogovoru. Postoji mogućnost: - slanje putem kurisrske službe post express i plaćanje pouzećem. - uplatom na moj tekući račun i slanje CC pošiljke, pri preuzimanu se plaća cena ptt usluge, - lično preuzimanje u centru Beograda ili u Mladenovcu, po dogovoru.

MAGIJA SLIKE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 230411 Isbn: 9788676141517 Autor : Jelica Roćenović Izdavač : DRASLAR Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najve... Detaljnije Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najvećih savremenih srpskih slikara i ta promišljanja je sakupila u knjizi.Knjiga, obuhvata razgovore koje je Roćenovićeva vodila kao novinar i urednik u listu "Jedinstvo", na Prvom i Drugom programu RTS-a i za emisiju Radio Beograda "Vreme radoznalosti". Sarađivala je u mnogim časopisima, a objavila je četiri knjige među kojima je i knjiga razgovora sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem (Radovićem) "Svi smo jedno u Hristu". U "Magiji slike", ona je sakupila razgovore sa Cvetkom Lainovićem, Batom Mihailovićem, Momom Kaporom, Vojim Stanićem, Petrom Omčikusom, Milićem od Mačve, Mladenom Srbinovićem, Milanom Miletićem, Milošem Šobajićem, Jarmilom Vešović, Vladimirom Dunjićem, Vasom Dolovački, Ljubom Popovićem, Kostom Bradićem, Đorđem Ilićem, Slobodanom Sotirovim, Kosom Bokšan, Slobodanom i Vladimirom Peškirevićem i Peđom Miloševićem.U predgovoru autorka izražava žaljenje što o temi lepote nije mogla da razgovara sa još nekim umetnicima, ali "lepota ostaje tajna oka" i ona "ne može zamisliti život bez tog uzvišenog osećanja koje rasplamsava duh". Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Jelica Roćenović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DRASLAR Pismo Latinica Godina 2010 Format 17x24 Strana 148 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

RADMILA GRAOVAC - reprodukcije Izdanje: oktobara, 1985. POVODOM IZLOŽBE U DOMU JUGOSLOVENSE NARODNE ARMIJE U BEOGRADU Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Radmila Graovac (Vučitrn, 6. jun 1920 — Beograd, 16. januar 2011) bila je srpska vajarka. Rođena je kao Radmila Ris. Ona je živela u Novom Sadu od 1932. godine gde je i maturirala. Studirala je hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu ali njene studije prekida početak Drugog svetskog rata. Diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1949. godine kod profesora Sretena Stojanovića, Tome Rosandića i Ilije Kolarovića. Po završetku osnovnih studija 1953. Graovčeva se vratila u Novi Sad gde je radila kao profesor vajarstva i keramike na Višoj pedagoškoj školi, do 1976. Tokom 1956. godine usavršavala se u Pragu. Izlagale je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Retrospektivnu izložbu imala je 1985. godine u Domu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu. Bila je članica Udruženja likovnih umetnika Srbije. Dodeljena joj je nagrade Umetničke kolonije u Ečki 1962. i Zlatnog dleta 1965. godine. Autor je dvadesetak spomenika širom Srbije, predominatno bisti u bronzi. Kreatorka je medalje nagrade „Paja Jovanović”. Njeno omiljeno sredstvo za pravljenje skulptura bila je glina. Kasnije se okreće upotrebi teraokote. Legat Radmile i Nikole Graovac nalazi se u Galeriji Matice srpske i bio je izložen tokom 2021.

THE BEST OF Umetnička muzika u PGP-u MUZIKA Šifra artikla: 311950 Isbn: 9788687107687 Autor : Marija Maglov Izdavač : FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće k... Detaljnije Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće koja sprovodi odluke o formiranju svojevrsnog zvučnog ‘muzeja’ reprezentativnih artefakata muzičke produkcije. Naslov knjige se nametnuo kao slikovita formulacija za više problema razmatranih tokom istraživanja. Iako prevashodno vezana za popularnu muziku, formulacija the best of može se sresti i kada je umetnička muzika u pitanju, pri čemu ukazuje na mnogobrojne strategije popularizacije sprovođene sa namerom da se umetnička muzika učini atraktivnijom za potencijalne kupce ploča. Formulacija the best of takođe služi kao metafora za druge probleme. Razmatrano je formiranje kanona zapadno-evropske umetničke muzike, ali i lokalne tradicije, koje predstavlja odabir reprezentativnih dela. Ona su u određenom trenutku postavljena kao ‘najbolja od’ ukupne produkcije umetničke muzike. U kontekstu koncepta demokratizacije kulture i socijalističkoj kulturi svojstvenog ‘prosvetiteljskog’ napora da se publika ‘edukuje’, umetnička muzika, ali i ‘visoka’ umetnost uopšte, nude se kao ‘ono najbolje’ što društvo, kada je kultura u pitanju, može da pruži. U ovoj knjizi razmatraju se naznačeni problemi i nudi se pregled izdanja umetničke muzike u PGP-u u doba SFRJ. PGP: NASTANAK INSTITUCIJE U OKVIRU RADIO BEOGRADA / 15 KULTURNA POLITIKA U JUGOSLAVIJI I ULOGA MUZIKE / 21 OD IMAGINARNOG MUZEJA DO SNIMKA KAO MUZIČKOG ARTEFAKTA / 39 Institucija građanskog koncerta / 42 Paradigma zapadno-evropske umetničke muzike / 46 Betoven i oko Betovena / 50 Problematika kanona / 54 Svet umetnosti i institucije umetnosti / 56 Od institucije konce ................. Marija Maglov je muzikološkinja koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim muzikološkim istraživanjima muzike i medija, muzičkih praksi 20. i 21. veka, muzičke industrije i medijskih institucija. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Marija Maglov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Format 14,5x20,5 Strana 134 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Adel Abdel Rahman : UMETNIČKI AMBASADOR , Gradska biblioteka Pančevo / Galerija Lucida 2020, str. 195, [40] стр. с таблама : фотогр. ; 25 cm, kolor reprodukcije Očuvanost 4. Проф. др Рахман је рођен у Каиру 1958. године, али је студирао и докторирао историју уметности у Немачкој. Има знање ликовног уметника и дизајнера. У Србији је имао пет самосталних изложби. Бави се новинарством од 1995. године, као критичар и историчар уметности у штампаним и електронским медијима. Књига „Уметнички амбасадор“ је састављена од текстова у форми између есеја и ликовне критике. Реч је о избору уметника, а писана је веома јасно и језгровито, имајући у виду да др Рахман разуме различите ликовне светове српских, арапских, афричких, руских, европских, јапанских и кинеских уметника. Проф. др Рахман је редовни професор на Универзитету за дизајн Факултета уметничке едукације у Каиру. Током своје досадашње професионалне и уметничке каријере, радио је и у Министарству културе Египта на високим функцијама и веома је цењен како међу истакнутим књижевницима и уметницима у Египту, тако и шире. РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА Монографска збирка есејистичких текстова – ликовних критика, осврта и приказа проф др Абдела Рахмана „Fine Arts Ambasador“ / „Уметнички амбасадор“, у којој су заступљени и шири описи те анализа уметничког искуства селектованих визуелних стваралаца, настала је као плод десетогодишње сарадње аутора и Љубише Вечанског као организатора програма уметничког боравка иностраних и домаћих визуелних уметника у Панчеву. Од 2008. године до данас у оквиру поменутог програма, у Панчеву је гостовало више десетина стваралаца из скоро двадесет земаља (Италија, Немачка, Норвешка, Холандија, Русија, Украјина, Белорусија, Тунис, Алжир, Египат, Нигерија, Етиопија, Ирак, Иран, Индија, Тајланд, Јапан) као и из мноштва градова широм Србије. Конципиран као мобилни аранжман и својеврсна ликовна колонија са базом у домаћем окружењу, још увек активни Програм подразумева(о је) обилазак референтиних културних институција у Београду и Новом Саду, затим изабраних културно-историјских споменика и природних знаменитости на просторима Србије и Црне Горе, а пре свега узајамну комуникацију и свеобухватну размену креативног искуства, и – наравно – сталан рад/бележење виђеног/сликање призора доживљене стварности и атмосфере амбијента. У том смислу, међународна културна сарадња између иностраних и овдашњих уметника, с једне стране, и појединих институција, струковних организација и удружења с друге, успостављена је и континуирано развијана захваљујући непроцењивом ангажману и доприносу појединих прегалаца – у првом реду, проф др Абдела Рахмана, пок. Пала Дечова, сликара и управника Галерије „Јован Поповић“ из Опова, руководства галерије „Боем“ из Старчева, Градске Галерије Краљево и Градске библиотеке Панчево, те овим путем приређивач изражава неизмерну захвалност свима који су својом подршком омогућили да Програм гостовања уметника у Панчеву настане, постоји и траје до данас, као и да ова Монографија настане и остане неизбрисиви траг свеукупног труда и умећа у времену данашњем, али и за времена будућа оних сензибилних природа којима слика као естетски феномен непомериво почива у срцу. Уметнички амбасадор = Art ambassador / Aдел Абдел Рахман = Аdel Abdel Rahman ; приредио Љубиша Вечански ; = prepared by Ljubisa Vecanski ; [превод са енглеског Тијана Чоловић]

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Niš, 1990. 101 strana. Knjiga se prodaje po sniženoj ceni jer je zbog ranijeg vlaženja valovita i sa žutim mrljama. Ima posvetu na predlistu. I dalje VEOMA UPOTEREBLJIVA. Boris Kovač je kompozitor, instrumentalista i multimedijalni umetnik koji piše muziku za kamerne sastave koje obično sam uvežbava i void, a mnogi od njegovih projekata rađeni su za pozorište i film. Predvodio je sastav Ritual Nova, LaDaABa orchest, orkestar La Campanella, Kamerni muzički teatar Ogledalo, Akademiju lepih veština i vodio nekoliko radionica. Izvodio je svoje kompozicije na preko 500 koncerata i oko 250 festivala nove muzike, world music i savremenog pozorišta u oko 30 zemalja. Njegovi albumi su se 5 puta nalazili na listi deset najboljih albuma u izboru panela Radio DJeva Evropske radiodifuzne unije (WMCE), a časopis Songlines je uvrstio Poslednji balkanski tango među „50 najznačajnijih albuma“ svih vremena. Boris Kovač, danas sa ovih prostora verovatno najpoznatije i na stranim top listama najzastupljenije ime takozvane world music scene, osnovao je ansambl Ritual nova još 1982. godine, ali prvi album, takođe nazvan Ritual Nova, izašao je za Symposion rec tek 1986. godine. U skladu sa naslovom albuma od samog početka, a i dobrim tokom devedesetih, Boris Kovač je svoju muziku okarakterisao kao ``novu pagansku muziku``. ``Tumačeći mitsku prirodu muzike dolazim do centralne te­me ovog poetičkog, perspektivističkog traktata o novoj mu­zici. Tek umetnički projekat koji sam (ne bez razloga) nazvao Novi ritual pravi je razlog postojanja ovog teksta kome nije stalo do bezinteresnog estetičkog preludiranja na temu: da li estetika mita ili estetika koda? Tu temu u svoj njenoj širini treba ostaviti do­konim estetičarirna... Dakle, zašto novi ritual?`` Ovo pitanje otvara poglavlje pod nazivom Novi ritual iz istoimene knjige Borisa Kovača (Izdanje SKC Niš i Naisus Recordsa, 1990) u kojoj je izložio svoje poglede i odgovore na pitanje ``zašto nova ritualna muzika``, a tu između ostaloga kaže i sledeće: ``Zvuči kao: novi primitivizam, retrogradno, romantično, naturalistički itd... Ipak, podsetimo se. Prvobitna funkcija muzike je bila ritualna. Kao takva, ona je imala jaku ontološku osnovu - bila je utkana u svetovni i religiozni život i u njima imala važnu ulogu. Pripisivana su joj nadnaravna svojstva jer je čoveka dovodila (uz ples) u ekstatično stanje nadilaženja profane stvarnosti. To je bio i način komunikacije između ljudi (u okviru plemena kao veoma koherentne zajednice) i način komuniciranja sa bogovima i duho­vima. Nikad kasnije muzika nije imala tako važnu društvenu ulogu, bila toliko uticajna na čovekov duševno-duhovni život. Ta metafi­zička, ontološka zasnovanost ritualne muzike je najhitniji razlog zarad kojeg ovu temu potežemo iz jednog drugog vremena i što u mogućoj novoj ritualnosti vidim put do revitalizacije moderne muzike (pa i umetnosti). Jer razvoj (posebno zapadne) muzike tekao je upravo u smeru udaljavanja od rituala, {to je plod njene prirodne težnje ka emancipaciji u `čistu umetnost` - autonomnu od društvenih, religioznih, filosofških funkcija. Takođe, sa muzikom se dešava isto što i sa ostalim ljudskim delatnostima - one se specijalizacijom izdvajaju i udaljavaju jedna od druge. Tako muzika sve više gubi vezu sa plesom, slikom, gestom, pričom, tj. mitom, koju je imala kao izvorno ritualna.`` s

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]