Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Srbijom - Dragan Bosnić Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2022 Broj strana: 399 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Bogato ilustrovana monografija Dragana Bosnića, Srbijom, čitaocu otkriva brojna poznata, ali i ona skrovitija turistička odredišta Srbije. Zamišljena kao svojevrsni vodič, ova knjiga inspirisaće vas na istraživanje naše zemlje i u isto vreme ponuditi pregršt zanimljivih informacija. Kako za obilazak Srbije ipak vredi napraviti kalendarski plan, namera ove knjige je da uputi šta, kada i kako treba videti. Mudri Dalaj Lama je preporučio da jednom godišnje idete na neko mesto na kojem nikada do tada niste bili. Preporuka autora ove knjige jeste da provedete par dana u dobrom društvu otkrivajući neko zanimljivo mesto u Srbiji, koje se možda nalazi veoma blizu vas. Dragan Bosnić rođen je 1950. godine u Beogradu. Od 1980. godine, kada je imao prvu naslovnu stranu, do danas je objavio još par stotina naslovnih strana i preko hiljadu putopisnih reportaža u Politikinom Magazinu, JAT reviji, Nacionalnoj reviji Srbija, Moć prirode, Eko kuća. Radio je karikature i ilustracije, a sarađivao je na izradi većeg broja monografija. Takođe je autor desetak autorskih monografija (fotografije i tekst) koje su prevođene na šest jezika. Njegova monografija Skrivena Srbija, u svom prevedenom izdanju (The Hidden Serbia) nalazi se u kongresnoj biblioteci Sjedinjenih Država. Do penzije je radio kao urednik fotografije u Nacionalnoj reviji Srbija. I dalje je aktivan. Radi TV emisiju Srbija od zlata jabuka koja se već pet godina emituje na Prvom i Drugom progarmu RTS-a.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Život i pisma Petra Iljiča Čajkovskog - Modest Čajkovski Godina izdanja: 2020 Broj strana: 656 Povez: Mek Životi slavnih stvaralaca – a naročito je to slučaj sa Petrom Iljičem Čajkovskim – retko su popločani slavnim i svetlucavim godinama. Najveći ruski kompozitor nije samo osporavan u svojoj okolini praktično od početka svoje stvaralačke karijere, već je najveća osporavanja doživeo od sebe sama. Ovo su samo neki delovi jedinstvene knjige koju držite u rukama.„Ako sudbina bude htela da budem slavan, to će doći samo od sebe, iako je malo verovatno da ću to doživeti. Kada pomislite na to da tokom mojih mnogih poseta inostranstvu nisam posećivao uticajne ljude, slao im svoje kompozicije, da nisam radio na tome da u drugim zemljama postanem poznat, moramo biti zadovoljni svakim uspehom koje neka moja kompozicija ostvari. Mnogo je razloga zbog kojih se moja simfonijska dela retko mogu čuti u inostranstvu. Prvi razlog je to što sam Rus, što za posledicu ima to da me svi iz Zapadne Evrope gledaju sa predrasudama. Drugo, takođe zbog toga što sam Rus, u mojoj muzici ima nečeg egzotičnog, što je strancima nedostižno. Moja uvertira Romeo i Julija svirana je u svim prestonicama bez uspeha. Zviždali su joj u Beču i Parizu. Nedavno je slično prošla i u Drezdenu.“„Moje ime je nepoznato u muzičkim krugovima u inostranstvu. Samo se nekoliko osoba posebno zanimalo mojom muzikom, namučivši se da uvrste moja dela u svoje koncertne programe; skoro svi su naišli na nepremostive prepreke. Nema sumnje da bih učinio dosta na širenju svojih dela kada bih išao po svim evropskim prestonicama, posećivao ’glavešine’ i predstavljao im svoju robu. Radije bih se odrekao svakog uživanja u životu nego to radio. Gospode bože! Ukoliko mi je suđeno da postanem slavan, to će doći polako ali sigurno. Istorija nam pokazuje da je uspeh koji je dugo odlagan dugotrajniji od onoga koji dođe brzo i iznenadno. Mnoga imena koja su odjekivala poznatošću u svojim generacijama, sada su potonula u okean zaborava.“(Petar Iljič Čajkovski)

Knjiga je kao nova. Desimir Tošić : između ekstrema - Mijat Lakićević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 1048 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Vreme bez bića ili prevladavanje Hajdegera - Milan Brdar Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2022 Broj strana: 524 Format: 22 cm Povez: Broširani Posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019) autor je preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu u cilju njegovog prevladavanja. U središtu razmatranja je problem fundamentalne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Hajdeger nije u stanju da razvije njen koncept zato što je osujećen osnovnim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, pokazuje na koji način je moguće razvijanje njenog koncepta. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedinačnosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonstruisane iz njegovih sabranih dela. Pritom Hajdegera obrađuje imanentno kritički i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u filozofiji XX veka. Poseban kvalitet predstavlja autorovo otvaranje novog horizonta interpretacije, razgraničenjem analitičkih nivoa, izlaganjem dijalektike straha i strepnje i filozofsko-teološkog smisla Hajdegerovog projekta. Krunu ukupnog izlaganja i kritike, predstavlja autorov doprinos u koncipovanju fundamentalne ontologije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada transcendencije. Taj deo je od središnjeg značaja za naizgled preambicioznu nameru prevladavanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim atipične i kontroverzne knjige, u oblasti Hajdeger‒interpretacije više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima davati podstrek za savim novo čitanje i tumačenje Hajdegerovog dela. Milan Brdar rođen je 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Avinjonski kvintet – Lorens Darel 1-5 komplet 1. Livija ili Živa sahranjena 2. Konstanca ili Samotne vježbe 3. Sebastijan ili U vlasti strasti 4. Kvinks ili Rasparačeva pripovijest 5. Monsieur ili Princ tame Lawrence Durrell - apostol modernog subjektivizma - Ivo Slavnić Izdavač: Svjetlost Biblioteka: Feniks Prevod dela: Livia or Buried alive. Constance or Solitary practices. Sebastian or Ruling passions. Quinx or The Ripper`s tale. Monsieur or The Prince of darkness. - Lawrence Durrell Prevod: Ranka Milanović-Jovanović, Zoran Mutić, Nevenka Bjelica, Amela SimićGodina: 1989/90 Broj strana: 1555 Format: 20x12.5 cm Povez: tvrd sa omotom Engleska književnost Romani. Lorens Džordž Darel (engl. Lawrence George Durrell; Džalandar, 27. februar 1912 — Somijer, 7. novembar 1990) bio je britanski književnik irskog porekla. Veći deo života je proveo van svoje domovine. Stvaralac je širokog interesa, iskustva i kulture. Pisao je drame, poeziju, putopise, eseje i posebno romane, sa kojima je stekao slavu. Čuven je po romanesknoj teatrologiji „Aleksandrijski kvartet”. Detinjstvo je proveo u rodnoj Indiji, gde je rođen u porodici britanskih kolonizatora. Kada je napunio 12 godina, zajedno sa bratom Leslijem, poslat je u Englesku, gde su pohađali prvo školu Sv. Olafa i Sv. Spasitelja u Sautvarku, a potom školu Sv. Edmunda u Kenterberiju. Nasledivši omanji imetak nakon očeve smrti, Darel je napustio školu i preselio se u Blumsberi sa namerom da postane pisac. U martu 1935. preselio se na ostrvo Krf zajedno sa svojom prvom ženom, majkom i mlađom braćom i sestrom. Na Krfu se susreo sa mediteranskom kulturom, koja će izvršiti presudan uticaj na njegovo stvaralaštvo. Radio je na nižim pozicijama diplomatske službe u britanskim ambasadama u Egiptu, Rodosu, Argentini, Jugoslaviji[1] i Kipru. Od 1966. do svoje smrti živeo je u selu Somijer na jugu Francuske.[2] Njegov mlađi brat je bio prirodnjak Džerald Darel. Na književnom polju debitovao je zbirkom pesama „Čudni fragmenti” 1931, ali je priznanje stekao pišući romane. Pisao je pod snažnim uticajem D. H. Lorensa, T. S. Eliota i Henrija Milera. Najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet, koja se sastoji iz romana „Justina”, „Baltazar”, „Mauntoliv” i „Klea”. Ova senzualna i poetska studija o ljubavi napisana je istančanim i bogatim jezičkim izrazom i tehnikom menjanja perspektive. Tetralogija je postala internacionalni bestseler i omogućila je Darelu ekonomsku nezavisnot. Ipak, njegova kasnija dela, uključujući i sličnom tehnikom napisano petoknjižje „Avinjonski kvintet”, ostali su u senci njegovog najpoznatijeg ostvarenja. Bio je osam puta nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nikada nije osvojio....

Knjiga je kao nova. Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna : intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan - Isidora Žebeljan Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 370 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković Autori fotografija: Kristina Miljković, Nebojša Babić,Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičeva

Polovna knjiga, korice blago pohabane, hrbat (rikna) oštećen, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1958. god. Broširan povez, 20 cm. 97 str. 17. februara 1883. godine u Velikom Bečkereku rođen je pisac i književni i likovni kritičar Todor Manojlović. Sa majčine strane bio je potomak ugledne bečkerečke porodice Kupusarević. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, nakon čega je studirao prava u Budimpešti i Nađvaradu. Za njegov književni razvoj od presudnog značaja bilo je studiranje u Nađvaradu, gde je sklopio poznanstvo sa čuvenim mađarskim pesnikom Endreom Adijem. Studije prava je napustio 1911, da bi otišao u Bazel, gde je studirao istoriju umetnosti. Početkom 1914, iz Bazela je otišao u Firencu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Tu je ostao sve do 1916, kada je kao dobrovoljac otišao na Krf. Na Krfu je radio u komandi mesta kao prevodilac na francuski i italijanski jezik. Godine 1918. napustio je mesto prevodioca i prešao u Presbiro, gde je ostao do kraja rata kao saradnik u “Srpskim novinama” i “ Krfskom zabavniku”. Po završetku Prvog svetskog rata došao je u Beograd, gde je sa plejadom istaknutih pisaca međuratnog perioda (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Sibe Miličić, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović itd) igrao zapaženu ulogu u stvaranju književnog izraza beogradske moderne. U međuratnom periodu obavljao je dužnosti sekretara Opere Narodnog pozorišta u Beogradu (1920-1924), sekretara Matice srpske u Novom Sadu i urednika Matičinog “Letopisa” (1931-1938), da bi 1938. bio postavljen za bibliotekara Senata Kraljevine Jugoslavije. Kada je godinu dana ranije ustanovljena Umetnička akademija, bio je imenovan za profesora istorije umetnosti i tu je ostao do izbijanja Drugog svetskog rata. Za vreme nemačke okupacije nastavio je da piše i objavljuje radove, zbog čega je po završetku rata imao problema sa vlastima. Manojlović se tada vratio u Zrenjanin, gde je nastavio da se bavi književnim radom, sarađujući u brojnim književnim časopisima. Početkom pedesetih godina vraća se u književne tokove u zemlji, pre svega zahvaljujući kolegama i poštovaocima. Penzionisan je 1953. godine. Manojlović je napisao na desetine članaka, studija, likovnih i književnih kritika, a prevodio je sa mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Najznačajnija dela su mu knjige pesama “Ritmovi” (1922), “Vatrometi i bajka o Akteonu” (1928) i “Pesme moga dvojnika” (1958), zatim, drame “Centrifugalni igrač” (1930), “Katinkini snovi” (1932), “Opčinjeni kralj” (1936) i “Nahod Simeon” (1940), te zbirke eseja “Ogledi o slikarima” (1943) i “Ogledi iz književnosti i umetnosti” (1944). Visoko obrazovan i svestran, veliki erudita, poliglota i kosmopolit, za života je stekao reputaciju “najvećeg Evropejca u srpskoj kulturi” i jednog od vodećih srpskih/jugoslovenskih pesnika, dramskih pisaca, likovnih i književnih kritičara i esejista. Bio je odlikovan od strane italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III Ordenom italijanske krune (1938), a bio je član jugoslovenskog PEN kluba. Preminuo je u Zrenjaninu 27. maja 1968.

m10 Svi smo manje ili više zavisni od drugih. Niko ne može da živi sam na svetu. Delimo život sa onima koje volimo (ili ne volimo) i, kad-tad, primorani smo da se suočimo s tugom zbog gubitka voljenih osoba, bilo zbog razilaženja naših puteva ili zbog neminovne smrti. Proslavljeni argentinski pisac i psihoterapeut Horhe Bukaj predočava nam da je patnja sastavni deo ljudske sudbine i da su bolna iskustva neophodna za lični razvoj i sazrevanje. Potraga za srećom nije samo pravo svakog pojedinca, to je prirodna obaveza za sve – kaže Bukaj. Staza sreće samo je jedna deonica na putu ličnog ostvarenja, koji svako od nas mora proći sâm. Ovaj put, težak i neprekidan, zapravo je most što nas spaja s drugima, spona koja nas neizbežno povezuje sa okolnim svetom. Tako su samozavisnost, ljubav, bol i sreća četiri glavne i neizbežne staze na putu naše unutrašnje stvarnosti. Potom nailazimo na dva nova izazova koja možemo prihvatiti ili odbaciti – postizanje mudrosti i otkrivanje duhovnosti. S jasnoćom, duhovitošću i mudrošću kojima je osvojio milione čitalaca širom sveta, Horhe Bukaj u ediciji Putokazi prenosi svoje iskustvo, daje smernice i iscrtava mape za sve one koji su se upustili u ovo putovanje. To čini nenametljivo, bez držanja lekcija i nametanja gotovih rešenja, već na sebi svojstven način – pričajući zanimljive priče i navodeći lične primere usmerava svakog od nas da pronađemo svoje puteve, staze i prečice i dođemo do sopsvenih ciljeva. PUT SAMOZAVISNOSTI „Rešenje je u tome da preuzmem odgovornost, da se sâm staram o sebi, da uzmem život u svoje ruke jednom za svagda“ – kaže Bukaj. PUT SUSRETA „Bez susreta nema ni zdravlja. Bez postojanja jednog kolektivnog „mi“, naš je život prazan iako su nam kuća, podrum i sefovi ispunjeni skupocenom imovinom“. PUT SUZA „Svaki put kada nešto dođe, remeti ono prethodno, koje prestaje da postoji. Svaki put kad nešto ode, ostavlja prostora onome što sledi“. PUT SREĆE „Budite verni sebi samima, ne samo zato što to čini sastavni deo puta ka sreći, već zato što je to jedini način da živite život koji vredi truda“. PUT MUDROSTI „Niko ne može da zna umesto tebe. Niko ne može da raste umesto tebe. Niko ne može da traga umesto tebe. Niko ne može da učini umesto tebe ono što ti sam treba da učiniš za sebe“. PUT DUHOVNOSTI „Kada je cilj našeg putovanja potraga, najjednostavnije i najvažnije je početi hodati“. * * * EDICIJA PUTOKAZI Samozavisnost, ljubav, bol i sreća, četiri su glavne i neizbežne staze na putu ličnog ostvarenja, koje svako od nas mora proći sâm, birajući sopstveni način putovanja. Potom nailazimo na dva nova izazova koja možemo prihvatiti ili odbaciti – postizanje mudrosti i otkrivanje duhovnosti. S jasnoćom, duhovitošću i mudrošću, kojima je osvojio milione čitalaca širom sveta, Horhe Bukaj u ediciji Putokazi prenosi svoje iskustvo s ovog putovanja, daje smernice i iscrtava mape za sve one koji su krenuli tim putem. * * * Horhe Bukaj rođen je u Buenos Ajresu 1949. godine. Po zanimanju je psihijatar i geštalt psihoterapeut, psihodramaturg i pisac. Godine 2002. dobio je nagradu „Zlatna knjiga“ za milion prodatih primeraka knjiga „Put suza“ i „Put sreće“ u Argentini. Urednik je španskog časopisa „Mente sana“ („Zdrav duh“) koji se bavi temama iz oblasti psihologije, neuronauka i emocionalne inteligencije. Redovni je kolumnista u 9 latinoameričkih časopisa i saradnik na 5 radio-stanica. Mnoge njegove knjige prevedene su čak na 20 jezika i objavljene u više od 25 zemalja. Trenutno je posvećen svojim dvema velikim strastima: čitanju i pisanju.

Aleksandar Sergejevič Puškin SABRANA DELA KOMPLET 1–8 Rad Beograd, 1972. godine, tvrd povez, zaštitni omot. Knjiga `Bronzani konjanik i druge poeme` slikana naknadno. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. LIRIKA 2. BRONZANI KONJANIK I DRUGE POEME 3. EVGENIJE ONJEGIN (nedostaje omot) 4. BORIS GODUNOV * MALE TRAGEDIJE * BAJKE 5. PIKOVA DAMA I DRUGE PRIPOVETKE 6. KAPETANOVA KĆI * PUTOVANJE U ERZERUM 7. ISTORIJA PUGAČOVA 8. PISMA * OGLEDI I ZAPISI O KNJIŽEVNOSTI Aleksandar Sergejevič Puškin, od oca Sergeja i majke Nadežde, rođen je 26. maja 1799. S očeve strane vukao je poreklo od ruskih plemića, a s majčine je bio u srodstvu s jednim afričkim kraljem. Međutim, kad se Aleksandar rodio, porodica je već bila ostala bez bogatstva i uticaja i imala je status sitnog plemstva. Aleksandrov porodični život bio je daleko od idealnog. Otac mu je bio bahat i nabusit, a majka je često ostavljala malog Aleksandra samog zarad ostvarivanja svojih društvenih ambicija. Od 1811. do 1817. Puškin je pohađao specijalnu školu za privilegovanu plemićku decu. Većina predmeta mu nije dobro išla, ali je zato blistao kad je reč o francuskoj i ruskoj književnosti. Završivši školu, Puškin je živeo burnim životom. Od 1814. do 1817, dok je još išao u školu, napisao je oko sto trideset pesama. Većina njegovih radova napisanih od 1817. do 1820. nije objavljena jer su teme smatrane nedoličnim. Godine 1820. Puškin je završio svoju prvu poemu Ruslan i Ljudmila. Reč je o ljubavnoj priči sačinjenoj od bajkovitih avantura, ispričanoj s humorom karakterističnim za prethodni vek. Međutim, pre objavljivanja Ruslana i Ljudmile u junu 1820, Puškin je proteran na jug Rusije zbog političkog humora koji je koristio u ranijim poemama. Napustivši Sankt Peterburg 6. maja, neće se vratiti više od šest godina. Od 1820. do 1823. Puškin je boravio u raznim mestima na jugu Rusije, uključujući Kavkaz i Krim. Ispočetka je bio srećan, ali kasnije mu je dosadio život u malim mestima i ponovo se odao kocki i piću. Novca mu je uvek manjkalo. Radio je kao činovnik, ali je skromno zarađivao, a porodica je odbijala da ga ispomaže. S vremenom, Puškin je počeo da zarađuje od poezije, ali nedovoljno da bi održao korak sa svojim imućnijim prijateljima. Godine 1823. prebačen je u Odesu, veći grad koji mu je više bio po volji. Potom se preselio u Mihajlovsko, na imanje svoje porodice. Po dolasku u Mihajlovsko, Puškin nije bio u dobrim odnosima s roditeljima. Otac se ljutio na njega i porodica je sredinom novembra otišla s imanja, ostavivši Puškina samog s porodičnom dadiljom. Naredne dve godine uglavnom je živeo sam, povremeno posećujući obližnje mesto i tek ponekad primajući stare prijatelje iz Sankt Peterburga. Za to vreme dadilja mu je ispričala mnogo narodnih bajki. Veruje se da je preko nje upoznao seoski život koji će prikazivati u brojnim poemama. Dve godine koje je proveo na Mihajlovskom bile su pesnički veoma plodne. Između ostalog, napisao je prva tri poglavlja Evgenija Onjegina i tragediju Boris Godunov. Pored toga, napisao je važne lirske drame koje se izvode uz muziku i šaljivu bajku u stihu pod nazivom Grof Nulin. Novi car Nikolaj I (1796–1855) oprostio je Puškinu, obećavši mu da će sva njegova dela odobravati on sâm. Puškin se obavezao da neće objaviti ništa što bi škodilo vlasti. Posle izvesnog vremena, ovakva cenzura počela je da ga opterećuje. Puškin je još neko vreme živeo raskalašnim životom, a onda je poželeo da se skrasi. Godine 1830. zaprosio je Nataliju Gončarovu. Od buduće tazbine tražio je zajam i ubedio ih da mu obezbede zemlju i kuću. Nastavio je rad na Evgeniju Onjeginu i napisao niz odličnih lirskih dela. Započet 1824, Evgenije Onjegin završen je u avgustu 1831. U pitanju je roman u stihu koji se smatra Puškinovim najpoznatijim delom. Delo govori o životu u to vreme, a osmišljeno je tako da obuhvata niz digresija, raznovrsnih događaja i varijacija u tonu. U središtu priče nalazi se život Evgenija Onjegina, plemića ophrvanog dosadom, koji odbija udvaranje mlade Tatjane. Kasnije je ponovo sreće, drugačiju i prefinjeniju, i zaljubljuje se u nju. Međutim, iako ga voli, ona ga odbija jer je udata. Posle 1830. Puškin je sve ređe pisao poeziju. Godine 1831. venčao se s Natalijom Gončarovom. Rodila mu je troje dece, ali brak nije bio srećan. Njegova nova supruga imala je mnogo udvarača. Jednog od njih Puškin je izazvao na dvoboj. Tako je 26. januara 1837. ranjen. Umro je 29. januara. Njegova smrt izazvala je veliku žalost. Mnoga Puškinova dela poslužila su kao predlošci za opere ruskih kompozitora. Mihail Glinka (1804–1857) komponovao je Ruslana i Ljudmilu, Petar Iljič Čajkovski (1840–1893) Evgenija Onjegina i Pikovu damu, Modest Musorgski (1839–1881) Borisa Godunova, a Nikolaj Rimski-Korsakov (1844–1908) Zlatnog petlića. MG Ć (L)