Џејмс Мекгрегор Бернс (1918-2014) био је најпродаванији амерички историчар и политиколог чији је рад добио и Националну награду за књигу и Пулицерову награду. Рођен у Бостону, дипломирао је на Вилијамс колеџу, где се вратио да предаје историју и политичке науке након што је докторирао на Харварду и служио у Другом светском рату. Радио је као Вудро Вилсон професор владиног емеритуса на Вилијамс колеџу и као истакнути стипендиста за лидерство на Универзитету Мериленд до своје смрти 2014. Beograd 1961. 317 str. ilustrovana, očuvana JAN.21/4

Ivan Kušan, hrvatski književnik i akademik najpoznatiji je po svom fantastičnom serijalu romana o Koku i remek-delu `Lažeš Melita`, a prema njegovoj knjizi `Koko i duhovi` snimljen je film istog naslova u režiji njegovog sina Danijela. Autor je mnoštva drama, filmskih scenarija, radio i televizijskih drama, romana, priča, eseja i kritika. Sastavio je nekoliko antologija. Priredio je dve samostalne izložbe. Dela su mu prevođena na više stranih jezika.Prevodio je Hartea, Saint-Exupéryja, Tolstoja, Maupassanta, Čehova, Twaina, Solženjicina, Ionescoa... Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada. Nolit, 1958., kartonski povez, 183 strane, nepodvlačena, nema posvetu, očuvana.

Luis Bromfild : SAVREMENI JUNAK , Rad 1973, tvrdi povez, str. 460. Američki roman. Očuvanost 4. Luis Bromfild (Louis Bromfield 1896 -1956) rođen je u Mensfieldu (Ohio), osim po svom pisanju za šta je dobio i Pulitzerovu nagradu, poznat je kao inovativni zaštitnik prirode i naučni poljoprivrednik. Studirao je agrokulturu a zatim je prešao na Columbia univerzitet da bi nastavio spisateljsku karijeru. Odlikovan je u Prvom svjetskom ratu, radio kao novinar i reporter, napisao veliki broj knjiga od kojih su neke poslužile kao podloga za filmove kao što su `Mrs. Parkington` i `Kiše dolaze`.

Zaludice - Mile Nović Mile Nović (pravo ime mu je Miodrag Milenović) se najviše bavio novinarstvom. Za publicistiku je nagrađivan dva puta nagradom `Svetozar Marković Toza`. U ovoj knjizi su sakupljene humoristično-satiričke priče koje su mu donele prvu nagradu Radio-Beograda, drugu i treću nagradu `Radoje Domanović` i desetak otkupnih nagrada na ovim i drugim konkursima. Priče `Knjiga` i `Bogojažljivi čuvar` Milovan Vitezović je uvrstio u Antologiju savremene srpske satirične priče. Povez: broš Broj str: 67 Format: 20 cm Godina: 1980. Izdavač: BIBLIOTEKA KARLO BIJELICKI iz Sombora HOD.D. 2.

Če - tragedija koja traje Matija Bećković, Dušan Radović Žanr Beletristika (domaći pisci) Izdavač: Dereta Br. strana: 205 Povez: broš Jezik: Srpski/Engleski , nemački Pismo: Latinica Format: 20cm Trojezično izdanje (Če – tragedija koja traje, Che – A Permanent Tragedy, Ce – Tragodie, die andauert). Dramska poema Če, tragedija koja traje (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na nemački i engleski jezik i izvođena je kao radio drama i pozorišna predstava u Nemačkoj i SAD. Zajedno sa zapisima iz knjige O međuvremenu, objavljena je u Njujorku pod naslovom Random Targets. L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Luis Bromfild : GORKI LOTOS , Rad 1973, tvrdi povez, str. 284. Američki roman. Očuvanost 4. Luis Bromfild (Louis Bromfield 1896 -1956) rođen je u Mensfieldu (Ohio), osim po svom pisanju za šta je dobio i Pulitzerovu nagradu, poznat je kao inovativni zaštitnik prirode i naučni poljoprivrednik. Studirao je agrokulturu a zatim je prešao na Columbia univerzitet da bi nastavio spisateljsku karijeru. Odlikovan je u Prvom svjetskom ratu, radio kao novinar i reporter, napisao veliki broj knjiga od kojih su neke poslužile kao podloga za filmove kao što su `Mrs. Parkington` i `Kiše dolaze`.

Ljubislav Milićević : HRASTOVA VATRA , Obodsko slovo Rijeka Crnojevića Podgorica 2001, tvrdi povez, str. 96. Zbirka poezije. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Ljubislav Milićević 1930, novinar i pesnik iz Bijelog Polja, već pedeset i pet godina utire i ostavlja dubok trag u novinarstvu i književnosti. Pokrenu je `Bjelopoljske novine` i časopis `Odzivi` a godinama je uređivao časopis `Mostovi`, poznato glasilo za kulturu Međurepubličke zajednice za kulturu . Bio je i urednik crnogorske redakcije časopisa `Disov glasnik`. Od 1956. godine sarađuje sa Radio Titogradom, Politikom i brojnim drugim jugoslovenskim glasilima na stranicama posvećenim kulturi.

JESI LI TI RAZAPEO HRISTA? - Žak Konfino tvrd povez,omot veoma lepo očuvana, zapis na predlistu Žak Konfino (Leskovac, Srbija, 1892 - 1975.), jugoslovenski pisac i lekar, objavio je desetak knjiga pripovedaka i romana. Medicinu je studirao najpre u Beču (1910 - 1914.), a završio je u Bernu (1916 - 1918.). Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu, da bi se krajem 18. i početkom 19. veka doselili u Leskovac. Još u vreme prvog svetskog rata Žak Konfino se vratio u Srbiju i kao lekarski pomoćnik služio je u Valjevu i Leskovcu, zatim je sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu Leskovcu radio je kao lekar od 1920. do 1936. godine, kada je prešao u Beograd i otvorio privatnu ordinaciju, kao stručnjak za lečenje astme i rentgenologiju. Zahvaljujući Konfinu ,Leskovac je dobio prvi rentgen aparat još 1924 godine. Drugi svetski rat proveo je u zarobljeničkim logorima u Italiji, a posle oslobođenja Beograda radio je kao lekar Glavne vojne bolnice. Pisao je priče, humoreske, putopise, članke, i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, a potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, `Ježu` i drugde. Knjige su mu prevođene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski. Prevodio je s nemačkog i italijanskog, a služio se takođe francuskim i portugalskim. Žak Konfino se prvi put javio u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama.

Dejan Brankov - Zakarašje (zapisi) `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1985 Broj strana: 70 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV knjiga 42 Ima posvetu i pečat. Samo na naslovnici ima malo fleka! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 31 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Živojin Nikolić: SAN, Prosveta 1997, str. 139. Pripovetke. Očuvanost 4. Живојин Жика Николић (1944 - 2013), новинар и књижевник, дугогодишњи новинар Радио-телевизије Трстеник (од 2004. године и уредник), али и дугогодишњи сарадник „Вечерњих новости“. Николић је више година био и активан новинар листа „Трибина“. После пензионисања 2008. године, није се опростио од новинарства, а остаће упамћен као водитељ култне емисије намењене селу „Зрно“, која је убележила више од 500 премијерних емитовања. Осим у новинарству, овај филолог и учитељ, траг је оставио и у књижевности. Написао је збирку приповедака „Сан“, књигу народних казивања „Прозрака“, а књигу приповедака „Лабудов друг“ објавила је београдска „Просвета“.

Izdavač: Orbis, München, 1994 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, 639 strana Dan nakon što je istekao ultimatum Zapada Sadamu Huseinu, saveznički bombarderi napadaju iračke položaje. Dok ceo svet čeka „Operaciju Pustinjska oluja“. šačica muškaraca se grozničavo bori za to. spasi čovečanstvo od katastrofe. Majk Martin, britanski major SAS-a, mesecima je radio kao doušnik u okupiranom Kuvajtu. Kada konačno uspe da stupi u kontakt sa misterioznim špijunom „Jerichonom“, potvrđuju se njegovi najgori strahovi: Husein poseduje „Kubthut-Allah“ – „Božju pesnicu“. kako on naziva atomsku bombu. Martin ima tačno četiri dana za najopasniju misiju svog života: da pronađe i uništi „Božju pesnicu“.

Ljubav, Šta God To Značilo - Dejvid Bedl nekorišćena, ima posvetu tvrd povez,Narodna knjiga Broj strana: 350 Povez: Tvrd povez Kao i većina ljudi, Vik Malen se seća gde je bio i šta je radio onog dana kada je preminula princeza Dajana. Ovo je povest jedne intenzivne i strasne seksualne veze postavljene na pozadini najhisteričnijeg vremena našeg kolektivnog pamćenja. A zatim dolazi do tragedije - tragedija koja je kontrast onoj nacionalnoj i mitološkoj. Roman o seksu i smrti, seksualnoj intimnosti i otuđenju, triler i ljubavna priča konstruisana sa tamnom simetrijom, gde je sve ono što je komično osenčeno nečim tamnim.

Branislav Nušić---------------------------------------------------------------------- Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) (Beograd, 20. oktobra 1864. – Beograd, 19. januara 1938.), srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Takođe je radio kao novinar i diplomata. *meki povez **143 strane ***ćirilica ****izdavač Svjetlost-Sarajevo *****godina izdanja 1960. ____________________________________ *preporučena tiskovina 76 din **preporučeno pismo 92 din ___________________________________ *očuvana knjiga Poštarinu plaća kupac! Lično preuzimanje u Smederevu,ispred glavne pošte,osim nedeljom! Registracija preko linka ispod http://www.limundo.com/ref/Alek100Sd Pogledajte sve moje aukcije na http://www.limundo.com/Clan/Alek100Sd/SpisakAukcija kao i ponudu ostalih predmeta na http://www.kupindo.com/Clan/Alek100Sd/SpisakPredmeta ***************************************************************************

Dragomir Brajković : NA BAŠTINI, Zadužbinsko društvo Prvi srpski ustanak Orašac 2007, str. 68. Poezija. Očuvanost 4. Dragomir Brajković (10. decembar 1947 – 29. novembar 2009) je bio srpski pesnik, novinar i književnik, dobitnik više književnih nagrada i dugogodišnji urednik u Radio Beogradu. Rođen je 1947. godine u selu Pisana Jela kraj Bijelog Polja u Crnoj Gori. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju, prozu, esejističke i kritičke tekstove objavljivao je od 1966. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije. Umro je 29. novembra 2009. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

BEOGRADSKI MAČOR - Stanislav Gašparovski odlično očuvana Knjiga Beogradski macor Stanislava Gasparovskog je neka vrsta humoreskne hronike Srbije u tranziciji, a njegovi zakljuci su u konacnom smislu veoma ozbiljni i onespokojavajuci. Upozorenje, koje nam kroz ovu knjigu salje autor postaje jos uverljivije, kada saznamo njegovu biografiju. Rodjen je 1945. godine u Beogradu. Zavrsio je Fakultet za naftu u Parizu. Radio je vise od 20 godina u naftnoj industriji. U menadzmentu dve velike americke korporacije, zauzimao je visoke rukovodece polozaje. Bio je regionalni direktor korporacije za Evropu, Afriku i Bliski Istok. Poslovi kojim se uspesno bavio pomogli su mu da bolje od drugih spozna savremenene ekonomske odnose i razume nacin funkcionisanja Zapada i prirodu njegovog odnosa prema zemqama Treceg sveta. Ovo bogato iskustvo, autor na sebi svojstven nacin, zeli da podeli sa citaocem, i ovaj medikament u pisanoj formi, iako gorak, je veoma lekovit i otreznjujuci za sve one koji boluju od iluzija i nekritickog odnosa prema Zapadu. Ovom knjigom javnost u Srbiji ce se upoznati sa Stanislavom Gasparovskim kao piscem. Sa Gasparovskim kao nacionalnim delatnikom upoznati su mnogi nasi ljudi u zemlji i dijaspori. Aktuelni je sekretar Komiteta za mir na Balkanu pri Britanskom parlamentu. Clan je Britansko-srpske alijanse i zajedno je sa Misom Gavrilovicem i Markom Gasicem, u vreme NATO agresije na Srbiju, organizovao demonstracije ispred Blerove rezidencije u Londonu, koje su neprekidno trajale 87 dana. Kao clan Saveta Sabora dijaspore godinama je radio na prikupljanju pomoci i obnovi zemqe posle NATO bombardovanja. Stanislav Gasparovski zivi i radi u Londonu.

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

Mega hit! Džek Lir je napravio potez svog života kada je rešio da prvi osnuje radio I televizijsku mrežu, ali to mu nije donelo ono za čim je najviše žudeo- poštovanje koje donosi pripadanje visokoj građanskoj klasi. Mnogo je žena prošlo kroz njegov život. Njegova prva supruga bila je prelepa I inteligentna WASP princeza koja je od njega , sina jevrejskog sakupljača gvožđa napravila elegantnog, uglađenog I poštovanog muškarca. Njegova druga supruga, engleska aristokratkinja, uvela ga je u visoko svetsko društvo. Ali ništa nije moglo da zadovolji Džekovu želju za uspehom i novcem, uništavanjem neprijatelja i rivala, sve u cilju proširenja kompanije…Izdavač: Narodna knjiga. Slanje knjige: AKS kurirskom službom. Plaćanje: Pouzećem

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

Igor Neverli : RAZGOVOR U VOĆNJAKU petog avgusta , Multimedia Press Beograd 2004, str. 120. Poljska književnost. Očuvanost 4. Igor Newerly ili Igor Abramow-Newerly (24. ožujka 1903., Białowieża – 19. listopada 1987., Varšava, Poljska) bio je poljski romanopisac i pedagog. Rođen je u češko-ruskoj obitelji. Njegov sin je poljski romanopisac Jarosław Abramow-Newerly. Njegov djed Józef Newerly bio je češki državljanin, koji je nosio titulu Lovčija (ruski: Lovčij, poljski: Łowczy: `Gospodar lova`) na dvoru ruskog cara Nikolaja II. Igor Newerler je kao dijete ostao bez jedne noge. Studirao je pravo na Sveučilištu u Kijevu, ali je izbačen iz političkih razloga, uhićen i poslan u Odesu. Godine 1924. ilegalno je emigrirao u tek neovisnu Poljsku i djelovao na pedagoškom polju u Varšavi. Radio je zajedno s glasovitim pedagogom Januszom Korczakom, a 1926. postao je njegov tajnik. Od 1932. do 1939. Newerly je radio za Mały Przegląd (Mala revija). Oženio se Barbarom Jareckom. Pod nacističkom njemačkom okupacijom Poljske Newerly je bio član poljskog otpora. Pomagao je Januszu Korczaku u njegovom sirotištu i sačuvao njegov dnevnik mučeništva. Također je svakodnevno skrivao od nacističkog progona nekoliko svojih židovskih kolega iz Nasz Przegląda – među njima i Kubu Herszteina – te je prevezao Lejzora Czarnobrodu u Varšavu nakon što je pobjegao iz vlaka za Treblinku i slomio nogu. Newerlyja je početkom 1943. godine uhitio njemački Gestapo i zatvorio u Pawiak u Varšavi. Do kraja rata bio je zatočenik nacističkih koncentracijskih logora: Majdanek, Auschwitz, Oranienburg i Bergen Belsen gdje je oslobođen. Nakon rata 1945. nastavlja pedagošku karijeru. Na temelju Newerlyjeva romana Pamiątka z Celulozy (Suvenir iz tvornice celuloze) poljski redatelj Jerzy Kawalerowicz snimio je dva filma: Celuloza (Mlin celuloze) i Pod gwiazdą frygijską (Pod frigijskom zvijezdom)

Izdavač:EVRO BOOK Beograd Broj strana:287 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 16,5 x 11 cm Godina izdanja:2017 Odlično očuvana knjiga,nova, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Pejton Kendal i Džej Di Džejmson su advokati koji znaju šta znači prigovor. Zakleta feministkinja, Pejton je naporno radila da bi uspela u profesiji u kojoj vladaju muškarci. Rođen u bogatoj porodici, privilegovan i nadmen, Džej Di je radio na tome da je uspešno ignoriše. Naravno, u javnosti i pred kolegama, Pejton i Džej Di su savršeno uljudni jedno prema drugom. Silom prilika, budući da su oboje osam godina marljivo radili i trpeli jedno drugo samo iz jednog razloga: da bi postali partneri u svojoj uglednoj advokatskoj firmi.

Naslov originala: Federico Sanchez vous salue bien. Horhe Semprun : Federiko Sančes se oprašta. Хорхе Семпрун : Федерико Санчес се опрашта. Radio B92, Beograd, 1999. Latinica, meki povez, 214 str; 22 cm. Prevela sa francuskog Ana A. Jovanović. Na zadnjim koricama je tekst o autoru i o knjizi, i njegova slika. Knjiga je u odličnom stanju i bez ikakvih oštećenja, praktično je nova. O knjizi: `Kakvi ideali mogu opstati u svim obrtima i niskostima koje sa sobom nosi dnevna politika? Pred vama je knjiga sećanja koja će dati odgovore na ova, a i na mnoga druga pitanja. U njoj ćete sresti Hemingveja i Huana Karlosa, Raisu Gorbačov i Prima Levija, Felipea Gonsalesa i torera Domingina, kao i mnoge druge ličnosti.`