Radovan Trnavac Mica, grafika iz 1979.godine Njegovi radovi nalaze se u mnogim muzejima sirom sveta, 20 godina je ziveo i radio u Americi. Jedan od nasih najznacajnijih savremenih umetnika. JEDINI PRIMERAK

Vrlo lepa, dosta dobro očuvana muzička komoda od kvalitetnog drveta, radio mislim da je Grundig, a gramofon Dual. Pošto je doneto iz Kanade, nisam uključivao u struju, niti isprobavao, jer ne znam da li je na 220v ili 110v. 147x85x48cm....

DIMITRIJE POPVIĆ SLIKAR FONTEVRAULT FRANCE Izvanredna slika, ulje na kartonu, stari grad u Francuskoj. Naš poznati akademski slikar koji je dugo radio i stvarao u Parizu. Izuzetna slika, nesvakidašnja, dah francuske lepote i arhitektonskog sklada prenet verno, sa slikarevim emocijama... divna slika. DIMENZIJE 60,5 X 45,5 CM

Ikona iz 1993. godine, svete Petke koju je radio akademski slikar Milan Zarkovic po uzoru na originalnu ikonu. Ikona je rukom oslikana sa pozadinom od zlatnih listica. Dimenzije su 29,5 x 39,5cm ukupno sa okvirom. Za sva pitanja, dodatne fotografije i razgledanje bez obaveza mozete me kontaktirati.

Peronski - stanicni sat - dvostrani Odlicno ocuvan i bez ostecenja. Satni mehanizam je radio na maticnom zajednickom satu tako da mu  je potreban maticni sat. Prelepo izgleda kao podna lampa, vidi se na slikama. Na jednoj od slika se vidi nosac kojim je bio pricvrscen na plafonu. Precnik 47cm Debljina 24cm

Prelep akt, delo poznatog autora Save Nikolica. Slika je uramljena i bogato opremljena. Format 65x46, a sam rad 46x28cm. SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920. – Beograd, 1981.) Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Posle rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živeo je i radio u Beogradu.

Bista Pjetra Nenija Mario Moretto, milanski skulptor koji je uglavnom radio portrete italijanskih politicara Pietro Sandro Nenni (February 9, 1891 – January 1, 1980), bista, italijanski levicar, komunista i socijalista bronza 21 x 12,2 x 12 cm potpis na poledjini: M.MORETTO Radi ilustrativnosti, transparentnosti, i poredjenja prikazani su Moretoovi portreti Alda Mora, Palmira Toljatija, i Pjetra Nenija koji se nalaze u italijanskom Parlamentu - Parlamento Italiano.

Proslavljeni akademski slikar,rodjen u Rogatici 1938. godine, a magistar likovnih umetnosti postao 1964. godine u klasi Cuce Sokić i Nedeljka Gvozdenovića Slikao u Francuskoj, Italiji, Holandiji, Švajcarskoj, Rusiji Madjarskoj ... Najviše vremena proveo u Holandiji, radio kod poznatog nemačkog galeriste i kolekcionara F. Hermana. Imao pet samostalnih izložbi u inostranstvu i 27 u zemlji.Slika je na kartonu, dimenzija 44x34,5 cm., uramljena spoljnih dimenzija 42x52 cm .

OSNOVI VIŠE MATEMATIKE-DIFERENCIJALNI RAČUN.. PO PREDAVANJIMA DR.RADIVOJA KAŠANINA.. ---RUKOPIS--- PRIKUPIO I ZABELEŽIO MILENKO M.STANOJEVIĆ. TEŠKO JE ODREDITI VREDNOST OVOG RUKOPISA KOJI DEFINITIVNO PREDSTAVLJA ODLIČNU OSNOVU-PODLOGU ZA KNJIGU,SAMIM TIM ŠTO JE NEOBJAVLJEN I PISAN DAVNE 1926 GODINE,KADA JE DR.RADIVOJE KAŠANIN RADIO KAO DOCENT NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU. SAM RUKOPIS IMA OKO 114 STRANA (57 LISTA) ZAJEDNO SA PREDLISTOM. VEOMA DOBRO OČUVANE BELEŠKE. ZA PRAVE POZNAVACE DELA DR.KAŠANINA I SVE KOJIMA OVO DELO MOŽE BITI OD KORISTI U STRUČNOM USAVRŠAVANJU. OVO SE ZAISTA NE KUPUJE SVAKI DAN

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-6 Prosveta i Slovo ljubve Beograd, 1979. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak, suvi žig, obeleživač za stranice, ćirilica. Knjige su nove. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. STARI DANI * BOŽJI LJUDI 02. IZ MOGA KRAJA 03. NEČISTA KRV 04. DRAME - KOŠTANA * TAŠANA * JOVČA 05. GAZDA MLADEN * PEVCI 06. PEČAL - PROZNI RADOVI * FRAGMENTI * ČLANCI Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 555

Ulje na šperu 68x47cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Ulje na platnu 72x60cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Ulje na šperu 68x46cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Izvrstan mali akt Stojana Pačova dimenzije 28x19cm, sa ramom 48x38cm. Gore levo signirana. Za godinu nisam sigurna, dosta je staro u svakom slucaju. Na mom profilu imate jos 1 veliki akt, ulje , iz ovoga ciklusa. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike.

Stari podni sat poznate firme Kieninger radi zvoni tegovi 8 kg donji deo razbijeno prilikom transpota iz njemacke staklo isto jedna noga fali ,treba radit na njemu ,zato je takva cena...

Unikat , ručni rad , na poklopcu sanduka ornametika složena sa mnoštvo detalja,bočna površinu krasi duborez u obliku krune , lažna ključaonica na čeonom delu sanduka sa dve simetrične piramide . Enterijer sanduka restauiran ,makaze i platno . Na sastavima veoma stabilan inače ivični sastavi cinkovani kao što se nekad radilo . Spoljažne dimenzije sanduka bez stopa 58 cm x 39 cm x 32 cm

U pitanju je ulje na platnu. Slika je divna uživo. Stara je nekoliko godina i bila je izložena u galeriji Božidarac zajedno sa još 3 slike, zbog čega na sebi nema potpis. Dimenzije slike su 60×50. U dogovoru sa kupcem ja radim ram pre slanja, gde će cena naravno biti prilagodjena izradi istog. Za više fotografija ili dogovor oko cene mi se možete javiti.

ARHIPELAG GULAG I II III Aleksandar Solženjicin KOLEKCIONARSKI PRIMERAK `POSVEĆUJEM svima kojima život bi kratak da bi ovo mogli ispričati. I neka mi oproste što sve ne videh, što se svega ne setih, što sve ne odgonetnuh.` KNJIGE ZA KOLEKCIONARE I BIBLIOFILE Aleksandar Solženjicin, ruski pisac, dramatugr, istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, član Ruske akademije nauka i član Srpske akademije nauka. Najpoznatiji sovjetski disident svih vremena. Solženjicin je bio kompletan intelektualac - studirao je na Fizičko-matematičkom fakultetu, paralelno i na Instututu za istoriju, filozofiju i književnost. Posle napada nacističke Nemačke na SSSR, dobrovoljno se prijavio u vojsku gde je napredovao vrlo brzo od običnog vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Tokom 1945. godine je, zbog pesama u kojima je indirektno kritikovao Staljina i njegov režim, osuđen na sibirski logor. Rehabilitovan je 1956. godine i od tada je radio kao učitelj. Njegova literatura je obeležena sopstvenim iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Proganjan je i kasnije, čak mu je u jednom periodu bilo oduzeto sovjetsko državljanstvo, pa je 1974. godine emigrirao iz Sovjetskog saveza. Tek 1998. godine vratio se u Rusiju i tom prilikom odbio najvišu državnu nagradu koju mu je dodelio tadašnji predsednik Boris Jeljcin. Tom prilikom je rekao: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.` Tokom boravka na Zapadu, dok je bio emigrant, iskazao je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu tog istog Zapada... Njegova duhovna priroda je uvek nadvladavala taj nizak, materijalni momenat koji je odbacivao sa indignacijom. Povodom raspada Jugoslavije, Solženjicin je izjavio još 1994. godine: `Jugoslovenski konflikt nije nastao po želji naroda. Ni Srbi, ni Hrvati, ni Bosanci nisu ni u čemu krivi. Krivi su komunista Tito i njegova banda, koji su nacrtali granice koje ne odgovaraju etničkom sastavu`. Knjige NISU KORIŠĆENE. Original primerak, sa nalepnicom, ovakvih kompleta više nema u prodaji. Tvrd povez, sa zlatotiskom, zaštitnim omotima, Radovo izdanje iz 1988. godine, izvanredno i neponovljivo. Veći format. # 97

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Predstavljamo vam luksuzni ukrasni set za 15 figura bogova naše mitologije koji može da oplemeni prostor u kome živite ili radite. Polica je od punog drveta, u potpunosti ručne izrade, masivna i zastakljena. Staklo po potrebi može da se skine, a svako ima sigurnosnu kvačicu kako bi stajalo na mestu. Raspored i izbor skulptura je na vama, ovo je samo primer kako može da izgleda. Autor skulptura je vajar Jovan Petronijević Cena ovakvog seta je 33600,00, a u ponudi su i poklon setovi u drvetu i staklu za po dve figure https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/49791749_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet-2- kao i za pet figura https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/29916397_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Miodrag Tabački Scenograf i kostimograf originalna rukom potpisana scenografija za Labudovo jezero Cajkovskog, oko 50 x 50 cm Uža naučna odnosno umetnička oblast: Pozorišna i radio režija Predmeti: - Scenografija i kostimografija osnovne akademske studije - Scenografija i kostimografija master akademske studije Predaje na Fakultetu dramskih umetnosti od 1978. godine. Izabran u zvanje redovnog profesora 1988. godine. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1972. i na Akademiji za primenjene umetnosti 1974. godine, odsek scenografije, u Beogradu. Samostalno radi od 1973. i uradio je preko dve stotine scenografija i više od stotinu kostimografija za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave za repertoarska pozorišta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf gostovao u većini jugoslovenskih pozorišta kao i u Belgiji, Italiji, Češkoj, Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982., 1996., 1998., 1999. Ardalion nagrada za najbolju scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Užicu 1996., 1997., 1999., 2000., 2003. Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, 1982. Zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletnom bijenalu u Ljubljani, 1985. Srebrna plaketa za scenografiju na Devetom međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu, 1990. Nagrada za životno delo ULUPUDS*-a1997. Nagrada SANU** iz fonda Ivan Tabaković, 2004. i mnogim drugim Ima status Istaknutog umetnika ULUPUDS-a i Počasni je član UPIDIV***a. Dobitnik je Statuete Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti 2007. Monografija Miodrag Tabački, izdavača CLIO iz Beograda nagrađena je nagradom Golden Pen Award USITT****a, 2006. VAŽNIJE REFERENCE: Samostalno izlagao u Beogradu 1984., 1990., 1992., 1998., 1999., 2003., Bratislavi 2009.,Parizu 1987., Zagrebu 1985., Splitu 1983., 1987., Sarajevu 1984., Skoplju 1977., 1992., Pragu 1999., Budimpešti 2000., New Orleansu 2002. Učestvovao i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu - Praški kvadrijenale 1979., 1985., 1987., 1991., 1999., Međunarodni trijenale scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1979., 1984., 1990. i drugim. Značajne predstave: Otelo, Hamlet, Komedija zabune, San letnje noći, Vinjik, Tri sestre, Galeb, Tartif, Don Žuan, Učene žene, Revizor, Na letovanju, Pozorišne iluzije, Balkon, Vojvotkinja od Malfija, Orestija, Kaligula, Bubnjevi u noći, Malograđanska svadba, Heda Gabler, Lepotica i zver, Gospođica Julija, Vojcek, Dantonova smrt, Labudovo jezero, Kopelija, Žizela, Žar Ptica, Abraksas, Per Gint, Spartak, Saloma, Vesela udovica, Karmina Burana, Travijata, Boemi, Evgenije Onjegin, Puritanci, My fair lady, Čovek od la Manče.... Kao i predstave domaćih autora: Kir Janja, Zla žena, Rodoljupci, Gorski vijenac, Majčina Sultanija Svetozara Ćorovića, Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija, Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću, Kamen za pod glavu, Bure baruta... Pedagoškim radom bavi se od 1973. godine. Gostujući je profesor Trent univerziteta u Notingemu u Velikoj Britaniji, Ohajo univerziteta u Atensu u Ohaju i Univerziteta Konektikata u Storsu u Sjedinjenim AmeriŁkim Dravama i drugim. U Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine XX veka, MODERNA SCENA idavač Kare, Pariz 1997, autor Đovani Lista, Miodrag Tabački ima svoju jedinicu. * Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Srbije ** SANU Srpska akademija nauke i umetnosti *** Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine **** Američki institut za pozorišnu tehnologiju (Udruženje scenografa, kostimografa, pozorišnih arhitekata, tehničara i tehnologa Amerike)

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

31 x 20 x 3 cm pozadi urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

19,5 x 5 x 5 cm dole (na stopalu) urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.