Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Neodoljiv ep.“ Dejli telegraf „Nezaboravno.“ Izabel Aljende „Trijumf.“ Fajnenšel tajms „Ovaj roman neće dotaknuti samo najtvrđa srca...“ Gardijan „Ovo je snažno delo, koje tera na razmišljanje“ Literari rivju „Majstorsko pripovedačko tkanje... Hoseini je pisac od čije veštine zastaje dah.“ Ivning standard „Hoseini poseduje onaj redak dar, dikensovski osećaj za priču.“ Dejli telegraf „Strastvena, žestoka pripovest.... potresna i stvarna.“ Imidž Marijam je tek petnaest godina kada je šalju u Kabul da se uda za nesrećnog i ogorčenog Rašida, trideset godina starijeg od nje. Gotovo dve decenije kasnije, u zemlji koja ubrzano tone u propast, tragedija pogađa petnaestogodišnju Lejlu, koja mora da napusti svoj dom i stupi u Marijamino nesrećno domaćinstvo. Lejla i Marijam naći će utehu jedna u drugoj, njihovo prijateljstvo postaće veza snažna kao veza dve sestre, neraskidiva kao veza majke i kćerke. Kako vreme prolazi, u Avganistanu na vlast dolaze talibani, ulice Kabula ječe od puščane paljbe i bombi, a život se pretvara u očajničku borbu protiv gladi, surovosti i straha. Istrajnost dve žene nailazi na iskušenja koja nisu mogla da naslute ni u najgorim košmarima. A ipak, ljubav ume da čoveka natera na nezamisliva dela, da mu pomogne da čudesnim junaštvom prevaziđe najstrašnije prepreke. Na kraju ljubav pobeđuje smrt i uništenje. Hiljadu čudesnih sunaca je nezaboravan portret jedne ranjene zemlje i istinski dirljiva priča o porodici i prijateljstvu. Istovremeno prelepa i teška, priča o jednom nemilosrdnom vremenu, nesvakidašnjem prijateljstvu i neuništivoj ljubavi... Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi. U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao. Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006). U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta. Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.

BESNILO - Borislav Pekić Izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 Format: 21 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Ćirilica Bro strana: 576 Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogada londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naucnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujucom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, cije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psecim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajuci tako zastrašujucu istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rodenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokalipticna vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. Borislav Pekic, jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. , jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. ***Odlično očuvano***

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

HEAD OVER HEELS, Autorka: Stephanie Mittman Izdavač: A Dell Book, New York 1999. Mek povez, 392 stranice, 18x11cm Tekst na engleskom jeziku Dobro očuvano - `Sometimes, love strikes when you least expect it. . . .By night, Harris Tweed is a shock jock on the radio, entertaining listeners with his sharp wit. By day, he is Harry Woolery, a mild-mannered man devoted to his young son. When Harris goes too far and accuses the local reverend of stealing church funds, indirectly causing his death, it is Harry who must find a way to make amends to the reverend`s beautiful widow.With the threat of losing her home and her foster kids, Nan Springfield is grateful for the kindness of a stranger named Harry Woolery, who helps her sort through the financial mess her husband left behind. And he makes her feel like a sexy and desirable . . . things she hasn`t felt in a long, long time. But when she learns his true identity, she is brokenhearted, yet determined to see him in court. How can she forgive the man who made her question her husband, her marriage, her life? But Harry, too, refuses to give up the fight--for Nan`s heart--because quite simply, he`s fallen for her. . . .` v13

Autor: Agata KristiŽanr: TrileriPismo: LatinicaBroj strana: 264Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 17. oktobar 2016.Slučajevi Herkula Poaroa.Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika.„Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“„Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je.Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo.Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru.„Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books„Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement2/17

Autor: Pavle Ugrinov Izdavač: Nolit Broj strana: 232 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 18 cm Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović; rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) bio je srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život, Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine. Prozno delo `Senzacije` kritičari upoređuju sa `Skicama`, najznačajnijim delom Rob-Grijea, kao i sa proznim radovima Edgara Alana Poa, i smatraju ga najkvalitetnijim deskriptivnim delom domaće književnosti. RETKO!!! Knjiga je vrlo dobrom stanju. Sadržaj prikazan na drugoj slici.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Čigoja štampa - Beograd, 2004. god. Broširan povez, 20 cm. 123 str. Богдан Јамеџија, рођен је у Попама, БиХ, 1933. године. Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Бања Луци, Медицински факултет и специјализацију у Београду. По завршетку студија вратио се у родни крај и провео шест година лијечећи своје суграђане. Из Гламоча је прешао у Лакташе. Тамо је боравио 11 година. Завршио је специјализацију и био први педијатар у Лакташима. Године 1980. је прешао у Београд, у Дом здравља ,,Милутин Ивковић“. Кратко вријеме је радио као педијатар, а био је и директор Дома здравља. Учествовао је на многим конгресима и симпозијумима у земљи и у иностранству. Стручне радове објављивао је у стручним часописима. Објавио је много књига, а најистакнутије међу њима су: „Дрина с обе стране“, „Подно шатор планине“, „Приче из завичаја“, „Моја Крајина и Вјетрови са динаре-приповјетке“. Многе приповјетке објављене су у часописима: „Ослобођење“, „Савременик“, „Збиља“, „Књижевне новине“, „Поглед у свијет“, „Отаџбина“. Његови прилози и студије објављиване су у књигама: „НАТО и Хаг“, “ Почетак рата у БиХ - узроци и последице“, „Српски духовни простор `, “ Оптужујемо“, „Проблем избеглица у БиХ“ која је преведена и на енглески језик. Био је и председник Удружења књижевника Србије.

Autor: Agata Kristi Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 264 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 17. oktobar 2016. Slučajevi Herkula Poaroa. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. „Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“ „Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“ Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je. Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo. Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru. „Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books „Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Autor: Ferenc Feher Format: 20,5 Povez: tvrd Br. strana: 312 Prevod s mađarskog i beleška PREDRAG ČUDIĆ! Čudić o pesniku kaže u belešci: „Njegovu poeziju je u velikoj meri odredilo socijalno poreklo: ambiciozni mladi sin seljaka poneo je u svom duhovnom prtljagu čitav jedan seoski svet koji je želeo da napusti, ali kojeg emotivno nije mogao da se oslobodi.` O svojim motivima za prevođenje nastavlja: `Poeziju Ferenca Fehera počeo sam prevoditi malo po narudžbini, a više iz želje da u Beogradu ne zaboravim potpuno ono malo mađarskog što sam ga poneo iz detinjstva i mladosti iz Sente... Budili su me glasovi mlinskih radnika kao vremenska prognoza, naravno na mađarskom... Ali, Feher nije bio samo moja nostalgija za prohujalim glasovima detinjstva... Njegovi stihovi su prosto etnološka vrednost po sebi, a uz to vrhunska poezija. Ferenc Feher je zbornik poslova i dana Bačvana bili oni mađarskog ili srpskog porekla“. I Ferehov književnoprevodilački opus veoma je značajan, prepevao je značajan korpus južnoslovenske poezije na mađarski jezik, a prevodio je i prozu. Bio je kourednik novosadskog časopisa Hid (1948-1959), od 1953. godine saradnik Radio Novog Sada, pisao za Mađar so (1959-1988). Nagrađivan. - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/etnoloska_vrednost.54.html?news_id=174504#sthash.rTrTv2vB.dpuf

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Dragan Orlović Svirepi i sanjariTvrdi povezDragan Orlović (Valjevo, 2. mart 1938 – Beograd, 27. septembar 2017) bio je srpski romansijer, književni kritičar i putopisac.BiografijaOsnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu (maturirao 1955), a jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (diplomirao 1961). Bio je saradnik u Radio-televiziji Beograd (1958 – 1962), potom saradnik (od 1963) i urednik Kulturne rubrike „Politike ekspres“ (1973 – 1987), da bi do odlaska u penziju (1999) bio njen stalni književni kritičar. Potom sarađuje jedno vreme s listom „Republika“.Počeo je da objavljuje književnu kritiku i prozu od 1963. godine u „Politici ekspresu“, NIN-u i Politici, a zatim i u drugim listovima i revijama. Piše novinsko-informativnu kritiku, a u romanima mu je blizak svet fantastike. Objavljivao je i pod pseudonimom Nenad Strmac.DelaRomaniEndimionov san, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981,Dnevnik o Minotauru, Jugoslavija, Beograd, 1982,Talason, Prosveta, Beograd, 1984,Kosovski epitaf, Filip Višnjić, Beograd, 1989,Srbistan – krhotine devedesetih, neobjavljeni roman, 1995,Dragan Orlović razgovara s Ivom Andrićem za RTV Beograd nakon uručenja Nobelove nagrade 1961. godineEseji i kritikeKnjige, Milić Rakić, Valjevo, 1983,Batina i pero, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990,Glogov prah (knjige i život), eseji, Prosveta, Beograd 1997,PutopisiSvirepi i sanjari, 1979, Gornji Milanovac : Dečje novine, 1979,BiografijeTo je to – Mića Orlović, četrdeset TV godina, Gea, Beograd, 1998,3/15

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač RadLaza Lazarević bio je cenjeni srpski književnik u periodu realizma te ugledni lekar svoga doba. Rodio se u Šapcu 1851. godine. Porodica mu se bavila trgovinom. Ostao je rano bez oca pa je celu brigu o porodici preuzela majka.Nakon što je završio osnovnu školu te četiri razreda niže gimnazije, školovanje nastavlja u Beogradu. Tamo je završio višu gimnaziju i pravni fakultet visoke škole. Potom je studirao medicinu u Berlinu, a 1879. godine promovisan je u doktora medicine i kirurgije.Nakon toga vratio ponovo se vratio u Beograd gdje je radio kao lekar opšte prakse. Malo nakon toga postao je i primarijus jedne bolnice u Beogradu. Postigao je veliki ugled kao lekar u tom periodu.Šta se tiče književnog rada, njime je počeo da se bavi još za vrijeme studiranja u Berlinu.Njegove najpoznatije pripovetke su: "Prvi put s ocem na jutrenje", "U dobri čas hajduci!", "Školska ikona", "Verter", "Na bunaru", "On zna sve", "Sve će to narod pozlatiti", "Vetar".Nakon smrti objavljena mu je pripovetka "Švabica", i to 1898. godine. Ostalo je još osam nedovršenih pripovedaka.Začetnik je psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i prvi je pisac koji je uveo lik intelektualca u svoje delo.Umro je 1891. godine.3/18

Autor: Jonas Jonasson Godina izdanja: 2013. Br. str.: 409 Povez: Mek Format: 145mm x 205mm Pismo: Latinica Opis Stogodišnjak koji se spustio kroz prozor i nestao Stogodišnji je Allan nakon burnog života uoči svog svečanog stotog rođendana, zapalio iz Doma za starije osobe jer je alergičan na troznamenkaste proslave. Rastreseno je popalio tajanstvenu putnu torbu na kotačiće pa ga zato punih mjesec dana natjerava švedska policija. Njega i njegovo veselo društvance koje je usput okupio oko sebe… Ova je krimi-priča isprepletena Allanovim bezbrižnim, uglavnom slučajnim sudjelovanjem u mnogim znamenitim događajima 20. stoljeća! Kako se u njegovoj blizini našao Truman, Staljin, general Franco, Kim Il Sung, Churchill, prekrasne žene Mao Ce Tunga i Čang-kaj Šeka, skupina iranskih disidenata, ruski atomist i radna ekipa američkoga Projekta Manhattan? Allana ne zanimaju politika i religija, ali kao da je on samim svojim postojanjem utjecao na većinu najvažnijih svjetskih dvadesetostoljetnih događaja. Što li će tek biti sada u 21. stoljeću, kad je, u ugodnom društvancu istomišljenika, opet na slobodi? Jonas Jonasson diplomirao je strane jezike i dvadesetak godina radio u svijetu novinarstva, medijskih komunikacija i privatnog poduzetništva. Jednog lijepog dana prodao je sve što ima pa se preselio Švicarsku. Gdje uz obale Luganskog jezera, piše knjige i uživa u životu.

O knjizi Naučite da se izborite sa sumnjom u sebe i postanite samouvereniji kako biste imali uspeha u svemu čemu se posvetite. razračunajte se s nesigurnošću odnegujte veru u sebe suprotstavite se svom unutrašnjem kritičaru naučite da preduzimate aktivne korake iskoristite sve svoje snage izgledajte dostojno sebe Svi mi u nekoj fazi života patimo od krize samopouzdanja. Ali kada manjak samopouzdanja počne da nas sprečava da radimo ono što želimo i da postižemo ono što smo sebi zacrtali, vreme je da nešto preduzmemo. Uz pomoć praktičnih vežbanja i najnovijih kliničkih istraživanja, dr Džesami Hiberd i Džo Asmar obezbeđuju vam sredstva kojima ćete izgraditi veru u sebe i shvatiti svoj puni potencijal. Motivacija zasnovana na vašim ličnim rezultatima osposobiće vas da se ponosite svojim postignućima, verujete svojim instinktima i da radite na ostvarenju svojih ciljeva, što vas sve vodi u jedan srećniji i ispunjeniji život.

O knjizi Naučite da se izborite sa sumnjom u sebe i postanite samouvereniji kako biste imali uspeha u svemu čemu se posvetite. razračunajte se s nesigurnošću odnegujte veru u sebe suprotstavite se svom unutrašnjem kritičaru naučite da preduzimate aktivne korake iskoristite sve svoje snage izgledajte dostojno sebe Svi mi u nekoj fazi života patimo od krize samopouzdanja. Ali kada manjak samopouzdanja počne da nas sprečava da radimo ono što želimo i da postižemo ono što smo sebi zacrtali, vreme je da nešto preduzmemo. Uz pomoć praktičnih vežbanja i najnovijih kliničkih istraživanja, dr Džesami Hiberd i Džo Asmar obezbeđuju vam sredstva kojima ćete izgraditi veru u sebe i shvatiti svoj puni potencijal. Motivacija zasnovana na vašim ličnim rezultatima osposobiće vas da se ponosite svojim postignućima, verujete svojim instinktima i da radite na ostvarenju svojih ciljeva, što vas sve vodi u jedan srećniji i ispunjeniji život.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Raščarani svet - Jelena Lengold U ovoj knjizi sugestivnih i snažnih priča, koje se neosetno sklapaju u zaokruženu celinu, Jelena Lengold istražuje senovite strane čovekove prirode u susretu sa izazovima modernog doba i pripoveda granične situacije svakodnevnog iskustva. Strasne i otkrivajuće priče o sredovečnom iskustvu života, o slutnji smrti i neizvesnosti, o svakodnevici u kojoj se javi i ljubav, kako je bilo u ranijim knjigama Jelene Lengold, ali se još češće javi ideja kraja i senka nesporazuma. Dinamika i napetost, preokreti i krimi zapleti. Knjiga koja je raščaračala naš svet i koja će začarati mnoge čitaoce. Jelena Lengold (1959)[1] srpska je pesnikinja, pripovedačica i romansijerka. Biografija Desetak godina radila je kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Piše pesme, priče i romane. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, makedonski, ukrajinski i češki jezik. Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac. Dela Knjige pesama Raspad botanike (1982) Vreteno (1984) Podneblje maka (1986) Prolazak anđela (1989) Sličice iz života kapelmajstora (1991) Bunar teških reči (2011) Izaberi jedno mesto (2016) Knjige priča Pokisli lavovi (1994) Lift (1999) Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012) Prestraši me (2009) U tri kod Kandinskog (2013) Raščarani svet (2016) Romani Baltimor (2003, 2011) Odustajanje (2018) Nagrade Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu „Đura jakšić”. Za knjigu pesama Bunar teških reči dobila je nagradu „Jefimijin vez”. Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu za književnost, nagradu „Žensko pero”, nagradu „Biljana Jovanović” i nagradu „Zlatni Hit Liber”. Za knjigu priča Raščarani svet dobila je „Andrićevu nagradu” za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku u 2016. godini

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Bulgakov, Mihail Afanasievič, 1891-1940 = Bulgakov, Mihail Afanasievič, 1891-1940 Naslov Majstor i Margarita / Mihail Bulgakov ; prevod Zlata Kocić Jedinstveni naslov Master i margarita. srpski Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2003 (Barcelona : Industria Grafica, S. A.) Fizički opis 447 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; ǂ2ǂ (karton s omotom) Napomene Prevod djela: Master i Margarita / Mihail Bulgakov Tiraž 26000. Rukopisi ne gore. Tridesetih godina prošlog veka u Moskvu stiže đavo. Ubrzo po dolasku, ovaj neočekivani posetilac sa svojim pomoćnicima, među kojima su i jedan mačor koji govori i prelepa veštica, unosi pometnju kod Moskovljana koji odbijaju da veruju kako u Boga tako i u đavola. U međuvremenu, Majstor, autor neobjavljenog rukopisa o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu, očajan leži u psihijatrijskoj bolnici. Njemu odana Margarita toliko ga voli da je zarad njega spremna da đavolu proda dušu. Po mnogo čemu jedinstven u ruskoj književnosti, ovaj roman obiluje humorom i filozofskom dubinom. Zbog cenzure i aluzija na Staljinovu diktaturu je ovo vrhunsko delo Mihaila Bulgakova u celosti objavljeno bezmalo tri decenije posle piščeve smrti. Danas je osvedočeno blago svetske književnosti. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 – Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu. U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet „Taras Ševčenko“ Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče „Pseće srce“. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak „Buduće perspektive“). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama („Gudok“, „Rabočij“) i časopisima („Medicinskij rabotnik“, „Rossija“, „Vozroždenije“). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama „Nakanune“ koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama „Gudok“ je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. „Vserossiйskiй Soюz pisateleй“). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava „Grimizni otok“. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog „Majstor i Margarita“. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932. Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada „Beg“, „Zojkin stan“, „Grimizno ostrvo“, „Dani Turbinovih“. U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave „Dani Turbinovih“, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u „Pravdi“, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu „Minin i Požarski“ i „Petar I“. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu „Rahel“, a takođe na komadu o Staljinu („Batum“). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije „Majstora i Margarite“. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940. Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. MG152 (N)

Odlično očuvano. Autor - osoba Bulgakov, Mihail Afanasьevič, 1891-1940 = Bulgakov, Mihail Afanasʹevič, 1891-1940 Naslov Majstor i Margarita / Mihail Bulgakov ; prevod Zlata Kocić Jedinstveni naslov Master i Margarita. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novosti, 2004 (Barcelona : Litografia Rosés) Fizički opis 445 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Zbirka ǂBiblioteka ǂNovosti. XX vek ; 2 (karton s omotom) Napomene Prevod dela: Master i Margarita Tiraž 150.000 Na presavijenom delu omotnog lista beleška o autoru. Rukopisi ne gore. Tridesetih godina prošlog veka u Moskvu stiže đavo. Ubrzo po dolasku, ovaj neočekivani posetilac sa svojim pomoćnicima, među kojima su i jedan mačor koji govori i prelepa veštica, unosi pometnju kod Moskovljana koji odbijaju da veruju kako u Boga tako i u đavola. U međuvremenu, Majstor, autor neobjavljenog rukopisa o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu, očajan leži u psihijatrijskoj bolnici. Njemu odana Margarita toliko ga voli da je zarad njega spremna da đavolu proda dušu. Po mnogo čemu jedinstven u ruskoj književnosti, ovaj roman obiluje humorom i filozofskom dubinom. Zbog cenzure i aluzija na Staljinovu diktaturu je ovo vrhunsko delo Mihaila Bulgakova u celosti objavljeno bezmalo tri decenije posle piščeve smrti. Danas je osvedočeno blago svetske književnosti. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 – Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu. U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet „Taras Ševčenko“ Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče „Pseće srce“. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak „Buduće perspektive“). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama („Gudok“, „Rabočij“) i časopisima („Medicinskij rabotnik“, „Rossija“, „Vozroždenije“). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama „Nakanune“ koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama „Gudok“ je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. „Vserossiйskiй Soюz pisateleй“). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava „Grimizni otok“. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog „Majstor i Margarita“. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932. Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada „Beg“, „Zojkin stan“, „Grimizno ostrvo“, „Dani Turbinovih“. U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave „Dani Turbinovih“, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u „Pravdi“, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu „Minin i Požarski“ i „Petar I“. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu „Rahel“, a takođe na komadu o Staljinu („Batum“). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije „Majstora i Margarite“. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940. Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. MG104 (N)

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Bogdan Čiplić - Na veliko i na malo (roman) Izdavač: Budućnost, Novi Sad Godina: 1946 Broj strana: 261 Povez: TVRDO UKORICENO ČIPLIĆ Bogdan OCUVAN SADRZAJ, KORICA ODLEPLJENA OD KNJIGE ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 PB

Mladen Markov Smutnoe vremeTvrdi povezIzdavač Književne novineMladen Markov (Samoš, 1934 – Beograd, 9. januar 2015[1]) bio je srpski književnik. Deo njegove zaostavštine, zbirka koja uključuje nagrade, lične predmete i deo biblioteke, nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, čiji je bio član.[2]BiografijaMarkov je rođen u Banatu, u selu Samošu 1934. godine, u zemljoradničkoj porodici. Deda imenjak Mladen Markov se doselio u Samoš iz obližnje Boke. Umro je istog dana kada mu se rodio unuk Mladen, budući književnik. Otac Đuka je često putovao, pa je o njemu i majci Vidi, brigu vodio drugi deda. Živeo je i odrastao Mladen u kući svog dede po majci, Žive Dankulovog berberina "kuntaša".[3] Osnovnu školu je pohađao za vreme Drugog svetskog rata u rodnom mestu. Neredovno se kasnije školovao zbog teške ozlede, od koje se lečio pet godina. Sa 11 godina prešao je u Pančevo, gde je samo pet razreda gimnazije završio.Nekoliko dana pre Dana mladosti, maja 1949. godine, kada se nosila štafeta predsedniku Titu, Markov je nastradao. Kladio se sa drugim dečacima da će na pančevačkoj železničkoj stanici Podtamiš, u voz, koji je u pokretu - uskočiti. Međutim nije uspeo, jer je voz jurio, odbačen nezgodno je pao i polomio desnu nogu. Zbog težine povrede trebalo je da mu seku nogu. Povređenu nogu su ipak sačuvali, ali su trajne posledice ostale. Ispod gipsa kojim su mu fiksirali nogu rana se gnojila. Ležao je u pančevačkoj bolnici skoro godinu i po dana. Kako je tu postajala biblioteka, ležeći toliko u krevetu intenzivno je čitao. Tada se vezao za književnost, kojoj će posvetiti život. Otpušten je iz bolnice u teškom stanju, sa gipsom na nozi. Možda bi i umro, da ga samoška lekarka Ruskinja, Zinaida Serbinova nije odmah oslobodila gipsa. Morao je da leži još godinu dana u Samošu, a za to vreme čitao je francuske i ruske klasike iz doktorkine lične biblioteke.[4] Lečenje se završilo na plastičnoj hirurgiji u Beogradu; izašao je iz bolnice sa štakom i protezom. Vratio se mladi Markov u Pančevo i počeo da samostalno živi. Ali na nesreću ostaće invalid za ceo život; štaku i protezu je odmah bacio u Tamiš. Propustio je nekoliko godina srednje škole. Počeo je da radi razne poslove ne bi li preživeo i uz put je počeo da piše. Krenuo je da piše priče za konkurse i odmah imao uspeha. Afirmacija je došla iz Bosne, gde su mu u Sarajevu dali drugu nagradu za priču "Dobrovoljci". Prešao je iz Pančeva u Beograd, gde je nastavio pisanje; tu je dobio podršku od književnih radnika i novinara. Od presudnog značaja za njegov život i novinarsku karijeru bio je književnik i kritičar Milan Bogdanović, koji mu je pružio dragocenu pomoć i podršku. Savetovao mu je da se ne bavi samo žurnalistikom jer je Novinarstvo smrt za književnost. Bogdanović je prepoznao njegov veliki talenat i preko Mirka Tepavca, tadašnjeg direktora Radio Beograda, našao mu tu zaposlenje.StvaralaštvoPisanjem se počeo baviti 1953. godine. Za roman "Hronika o zaboravljenom selu" koji je objavio 1956. godine, dobio je nagradu sarajevske "Narodne Prosvjete".[5] Sarajlije su mu otkupile oba početnička romana. Prvu knjigu, zbirku pesama Nemirna trava je objavio 1955. godine.[6] Dugo je radio kao novinar reporter u Radio Beogradu (1958-1970). Zbog novinarskog posla mnogo je putovao po Srbiji a što mu je obogatilo iskustvo i pripremilo za nove književne poduhvate. Nakon 15 godina odsustvovanja, usledio je plodan književni rad u zrelom dobu. Bio je uverljivi, pošteni hroničar Banata, njegovog sela i sudbine zemljaka Banaćana. Roman Stanje svesti je pod uticajem političarke Mire Marković, izašao u malom tiražu i bio prećutan u javnosti. Najdraži od svih njegovih romana, kako je jednom izjavio, bio mu je "Žablji skok". Od 1971. godine napušta novinarstvo i posvećuje se samo pisanju. Bio je devedesetih godina 20. veka izvesno vreme član SPO-a, i to u svojstvu potpredsednika stranke. Ali razočaran opozicionim strančarenjem, u kojem se nije ni snašao, izašao je 1994. godine iz dnevne politike. Bio je oženjen Verom rođ. Joksimović, sa kojom je imao decu - Marinu i Ivana. Bio Mladen je pola veka član Udruženja književnika Srbije, u kojem je biran i za člana Uprave. Izabran je 2010. godine za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu.[7] Živeo je naizmenično u Beogradu i Samošu. Kremiran je u krugu porodice 12. januara 2015. godine.Objavio je romane:Teskoba,Ravnica,Stanje svesti,Isterivanje boga,Banatski voz,Žablji skok,Ukop oca (dobio Ninovu nagradu),Smutno vreme (I - 1976, II - 1978),Isterivanje boga,Starci na selu (dobio Andrićevu nagradu 1986. godine),i zbirku priča Pseće groblje.3/15

29437) DOGFUCKER 1 -2 - 3 , Ivan Glišić , Autorsko izdanje Šabac 2008 , U povodu prvog dela Dogfuckera, Branimir Lokner, rok kritičar, napisao je u Pop rocku, no 159/1990, osvrt U raljama hard cora: Nepokolebani entuzijasta i večni mladić, Ivan Glišić, sa svojim književnim radovima, ali i mnogo više stavom i načinom na koji reflektuje životna iskustva, stavljajući ih u ulogu katalizatora generacijskog(skih) bunta... I u toku ovog, novog milenijuma, Glišić aktivan je kao i uvek, objavljujući integralnu, trotomnu, verziju Sekstuc priča - DOGFUCKER, čiji se prvi deo, rekosmo, pojavio 1990., u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Glišićev istorijat je zaista `vremešan`, iako se on sam oseća kao `klinac`. Voli da kaže: na sceni je od 1959., a neku vrstu retrospektive prikazao kroz dva `dokumentarca` o sebi, za potrebe Drugog i Trećeg programa RTS, krajem osamdesetih u ex Yu. U periodu 1968 -76., živeo je u Zagrebu, pisao je tekstove za Josipu Lisac/grupa Tajm i Darka Domijana. Na njegove stihove muziku je komponovao Rajmond Ruić. U Beogradu je, s Pecom Popovićem, radio u Mini Džuboksu i Džuboksu kao urednik rok poezije, a prevodio je jedno vreme sa engleskog i za časopise Rock, Zdravo, Intervju. Napisao je himnu emisije Veče uz radio, i s Mišom Aleksićem, basistom Riblje čorbe, imao bend S.O.S. Za svoje knjiške radove, dobijao je i nagrade: Jer znala je mama, mene će skrckati Levi elementi - nagrada Džuboksa. Ova knjiga imala je čudnu sudbinu, napisana 1968., štampana 1976., pa stopirana, da bi na kraju doživela reizdanje 1988., u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Tu i Zdravo Kolumbo, ovde Amerika - nagrada Omladinskih novina 1976., ali štampana, kao `nepodobna`, jedanaest godina kasnije, takođe kod Mašića. Glišić je nosilac i nekoliko Diploma Politikinog zabavnika, za stvaralaštvo o mladima (Plastično lice, Crvena zevalica, Ura! Ura! Matura!). Dolaskom novih životnih i stilskih promena `ufurao se` 1976. u punk, a bez kolebanja prihvatio je i hard core. Družio se sa muzičarima i bendovima iz ovdašnjeg andergraunda, saživljavajući se sa njihovim problemima koji nailaze na otpor i neshvatanje sredine, kao što je i danas slučaj. Glišić je imao i svoj hard core bend Bogalji, i fanzine: Luvattua Maa (Obećana zemlja) i Mozak u tegli. Upravo DOGFUCKER ili Cock-and - Bull stories, pojašnjava Lokner, na jedan ogoljen način, bez uvijanja, direktno, otvoreno postize svoj cilj ne ostavljajući dužnim nikoga. Zadirući u najintimniji deo čovekovog bića - seksualnost, preko kojeg je prikazana i glupost moralnih, gradanskih, konzervativnih, vaspitnih dogmi kojima ljudski um robuje, Glišić dodiruje i dno i hijerarhijski vrh staleža, koristeći istorijsko - autobiografske modifikovane elemente, da bi postigao ubedljivost, ne ulepšavajući realnost i svakodnevnicu. DOGFUCKER udara pravo u centar, a u ovom delu se pojavljuju I Glišićevi prijatelji iz ovdašnjih undergraund i hard core sastava i literarnih i slikarskih krugova, čije citate autor na više mesta koristi. Knjiga kakvu smo do sada retko imali priliku da srećemo u ovdašnjem izdavaštvu... Ivan Velisavljević, književni kritičar , mek povez, format 14 x 19,5 cm , latinica, 255 strana, posveta na naslovnoj strani

Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski latinica, meki povez, 280 strana, 13x20 cm, novo - neotvoreno Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta spaja Pauka, što je spleo svoju mrežu od kosmičkog praha po perimetru crne rupe, i čopor krznatih šestonogih stvorova što pevaju zvezdanu pesmu? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? Laguna, 2004. godina, 363 strana, meki povez