Radio pušta 9 u današnjem demokratskom emitovanju Radio drame. Izdaje Državni komitet za radiodifuziju Nemačke Demokratske Republike odlično očuvana exlibris

BAN100)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

RADIO TELEVIZIJA SRBIJE, BEOGRAD 2012. Vit.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis ! Ilustracije: Dusan Petricic Vladimir Andrić (Obrenovac, 25. oktobar 1944 — Beograd, 16. februar 2021[1]) bio je srpski pisac, dramaturg, reditelj i dugogodišnji urednik Dečjeg i školskog programa Radio-televizije Beograd. Autor je televizijskih serijala za decu Laku noć, deco i Pustolov, šest pozorišnih drama, dvadesetak radio-drama i više filmskih scenarija. Režirao je prvu verziju filma Šešir profesora Koste Vujića. Dobitnik je brojnih nagrada za svoja književna dela (nagrada Politikinog zabavnika, Zmajevih dečjih igara, Neven, Zlatni ključić, i drugih.) Živi i radi u Obrenovcu. Vladimir Lale Andrić se rodio 25. oktobra 1944. godine u Obrenovcu. Osnovnu školu je završio u Obrenovcu, a gimnaziju u Valjevu. Diplomirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Huga Klajna. Od 1968. je radio u redakciji Dečjeg programa Radio-televizije Beograd. Književni rad Još kao gimnazijalac je objavljivao pesme u valjevskim novinama Napred, beogradskom Studentu i šabačkom časopisu Ustvari. Pesme i pripovetke je najčešće objavljivao u časopisima Mali Neven, Neven, Mons Aureus, Detinjstvo, Ulaznica i Politike. Objavio je trinaest knjiga poezije i proze, od kojih su neke doživele i više izdanja, a najpoznatije su: Daj mi krila jedan krug, Večernji slon, Srce na zidu, Zamalo da me popiju mačke, Napred plavi smeđi i crni, Pustolov i Kroz gudure Obrenovca. Napisao je dvadesetak radio-drama. Najpoznatije su: Veliko leto, Kuća sa verandom, Sveska nad sveskama, Zmaj Ognjen, Ima li brdskih slonova.

Mek povez, bez pisanja, pohabana malo spolja, 4+ S-Kanal radio televizije republike Srpske

Vitold Gombrovič-Trans-Atlantik Radio B92,Beograd,1996 142 strane 20 cm Mek povez

Oto Tolnai - Pesnik od svinjske masti Roman jednog radio - intervjua tvrdi povez, kao nova POLICA 68

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Autorsko izdanje - Novi Sad, 1977. god. Broširan povez, 20 cm. 171 str. Ilustrovano Foki B. Ištvan je rođen u Bezdanu 26. septembra 1934. godine, gde je završio četiri razreda osnovne škole. U Sombor se seli 1956. godine i završava četiri razreda gimnazije, nakon čega odlazi u Suboticu gde završava više razrede i stiče učiteljsku diplomu. Kao učitelj je radio u Bogojevu i Telečki i tamo došao u prvi kontak sa radom sa decom. Istovremeno je pisao brojne takstove za ondašnje novine, kao i poeziju na mađarskom jeziku. Na Radiju Novi Sad je bio urednik i saradnik dečijeg programa na mađarskom jeziku sve do penzionisanja. Pisao je i piše pesme, prozu, radio drame, radio igre i pozorišne komade najviše za decu i omladinu ali i za odrasle. Radio igre su mu donele brojne nagrade a kasnije bile i povod za veliki broj njegovih knjiga. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog na mađarski jezik. Sarađivao je sa mnogim domaćim književnicima od kojih izdvaja Miroslava Antića, Ljubivoja Ršumovića i Mariju Šimković sa kojima je pisao dvojezične knjige ili prepeve. Njegova prva knjiga, pesmarica za decu Mačji klavir, objavljena je 1972. godine na spskom jeziku. Nakon ove izdao je još šesnaest knjiga. Poslednjih godina bavi se prozom i stvarnim problematičnim pričama subotičke omladine (prostitucijom, krađama, noćnim živitom, druženjem...).

Dodatne informacije Pisac ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, VOJISLAV TUFEGDŽIĆ Izdavač RADIO B92 – BEOGRAD Izdanje 1995 Povez MEKI Strana 268 Stanje Dobro

B. Istvan Foki Mek povez sa klapnom, ima posvetu, postoji sansa da je autorova, ali nisam siguran, 5 Izdavač: Autorsko izdanje - Novi Sad, 1977. god. Broširan povez, 20 cm. 171 str. Ilustrovano Foki B. Ištvan je rođen u Bezdanu 26. septembra 1934. godine, gde je završio četiri razreda osnovne škole. U Sombor se seli 1956. godine i završava četiri razreda gimnazije, nakon čega odlazi u Suboticu gde završava više razrede i stiče učiteljsku diplomu. Kao učitelj je radio u Bogojevu i Telečki i tamo došao u prvi kontak sa radom sa decom. Istovremeno je pisao brojne takstove za ondašnje novine, kao i poeziju na mađarskom jeziku. Na Radiju Novi Sad je bio urednik i saradnik dečijeg programa na mađarskom jeziku sve do penzionisanja. Pisao je i piše pesme, prozu, radio drame, radio igre i pozorišne komade najviše za decu i omladinu ali i za odrasle. Radio igre su mu donele brojne nagrade a kasnije bile i povod za veliki broj njegovih knjiga. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog na mađarski jezik. Sarađivao je sa mnogim domaćim književnicima od kojih izdvaja Miroslava Antića, Ljubivoja Ršumovića i Mariju Šimković sa kojima je pisao dvojezične knjige ili prepeve. Njegova prva knjiga, pesmarica za decu Mačji klavir, objavljena je 1972. godine na spskom jeziku. Nakon ove izdao je još šesnaest knjiga. Poslednjih godina bavi se prozom i stvarnim problematičnim pričama subotičke omladine (prostitucijom, krađama, noćnim živitom, druženjem...).

Izdavač: RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE, Beograd Edicija: OPREDMEĆENI ZVUK Biblioteka: UMETNOST ZVUKA 229 str. : ilustr. ; 12 x 22 cm - Ćirilica / Mek povez sa klapnama

Srpska poetska pletenica 1-2 Tomić Dejan Kratak pregled Autor: Dejan Tomić Izdavač: PROMETEJ - NOVI SAD Godina izdanja: 2003-2008 333+225 str. Format: 25 cm Povez: Tvrd povez Srpske poetske pletenice su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić Dragomir Brajković Nenad Grujičić Miro Vuksanović Boško Ivkov Danica Vujkov Anđelko Erdeljanin Đorđo Sladoje Gordana Đilas Blagoje Baković Milutin Ž. Pavlov Mirjana Šuljmanac - Šećerov Milan Aleksić Miodrag Petrović Olivera Šijački Luka Hajduković Nebojša Devetak Spasenija Cana Sladojev dr Stojan Berber Radmila Đukelić Milan Tripković Marija Bugarski Dušica Pejović David Kecman Marina Žinić - Ilić Milan Micić Zorka Abadžić Lidija Đogo Ranka D. Srdić Aleksandar Savić Jelena Stojsavljević Vesna Mijin Radovan Vlahović Gordana Volaš Zvezdana Cvijić... knjige su maltene nove mada knjiga 1 ima posvetu Izdavačka kuća Prometej u saradnji s Radio-televizijom Vojvodine izdala je verovatno najinresantniju knjigu savremene srpske poezije „Srpske poetske pletenice“, autora Dejana Tomića. Srpske poetske pletenice (2) su prenele brojne emisije Radio Novog Sada posvećene savremenoj poeziji Srbije. Čitalac će imati priliku da čita stvaraštvo autora među kojima su: Dobrica Erić, Dragomir Brajković, Nenad Grujičić, Miro Vuksanović, Boško Ivkov, Danica Vujkov, Anđelko Erdeljanin, Đorđo Sladoje, Gordana Đilas, Blagoje Baković, Milutin Ž. Pavlov, Mirjana Šuljmanac - Šećerov, Milan Aleksić, Miodrag Petrović, Olivera Šijački, Luka Hajduković, Nebojša Devetak, Spasenija Cana Sladojev, dr Stojan Berber, Radmila Đukelić, Milan Tripković, Marija Bugarski, Dušica Pejović, David Kecman, Marina Žinić - Ilić, Milan Micić, Zorka Abadžić, Lidija Đogo, Ranka D. Srdić, Aleksandar Savić, Jelena Stojsavljević, Vesna Mijin, Radovan Vlahović, Gordana Volaš, Zvezdana Cvijić... Дејан Томић је рођен 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година, а потом одлази за музичког уредника у Радио-телевизију Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године. У Радио Новом Саду обликовао је низ музичких и говорно-музичких емисија било то ауторских или у сарадњи са другим уредницима. Поред тога, музички је илустровао велики број телевизијских документарних, образовних и репортажних емисија. Истражује расуто српско народно поетско и прозно благо, савремену поезију, стару српску периодику, као и подручје музике. Из тог истраживања до сада је проистекло 28 књига. Компоновао је градске, народне и дечје песме од којих су многе изведене на фестивалима или штампане у дечјој или просветној периодици. Носилац је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије и Годишње награде Радио-телевизије Војводине. Заступљен је у Енциклопедији Новога Сада. Члан је Сокој-а, Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије. K.S.N. O. ANTIK P. 3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Malo se osecaju na duvan! Johannes Mario Simmel (7. travnja 1924. - 1. siječnja 2009.), također poznat kao J. M. Simmel, bio je austrijski pisac. Rođen je u Beču, a odrastao je u Austriji i Engleskoj. Bio je kemijski inženjer, a od 1943. do kraja Drugoga svjetskog rata radio je u istraživanju. Nakon završetka rata radio je kao prevoditelj za američku vojnu vladu i objavljivao kritike i priče u bečkom Welt am Abendu. Počevši od 1950. radio je kao reporter za münchenski ilustrirani Quick u Europi i Americi. Napisao je niz scenarija i romana, koji su prodani u desecima milijuna primjeraka.[1] Mnogi njegovi romani uspješno su snimljeni 1960-ih i 1970-ih. Dobitnik je brojnih nagrada, uključujući nagradu za izvrsnost Društva pisaca UN-a. Važna pitanja u njegovim romanima su vatreni pacifizam, kao i relativnost dobra i zla. Za nekoliko romana se kaže da imaju pravu pozadinu, vjerojatno autobiografsku. Prema riječima njegovog švicarskog odvjetnika, Simmel je preminuo 1. siječnja 2009. u Luzernu, u dobi od 84 godine. Taj je datum bio 99. rođendan `Thomasa Lievena`, glavnog lika `Ne može uvijek biti kavijar`.

Izdavač: Dnevnik - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 126 str. Ispunjen lirskim slikama vanredne upečatljivosti i atraktivnim ilustracijama, ovaj roman obnavlja svet detinjstva i njegove fascinacije, po čemu je uporediv sa „Baštom sljezove boje“ i „Ranim jadima“. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Djurdje Teodorovic Anton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast. Biografija Tone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa. Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.

str 173 dim 18x25cm tezina oko 480 grama izdavac Nakladni zavod matice Hrvatske meki povez ima posvetu Vesna Krmpotić rođena je 17.6.1932. u Dubrovniku. Diplomirala psihologiju i engleski na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a bengalski jezik na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u New Delhiju. Početkom 60-tih radila kao urednica u Literarnoj redakciji Radio-Zagreba,zatim kao urednica u Prosvjeti i Globusu,i u kulturnoj redakciji beogradskog radija. Na studijskom boravku u Indiji boravila 1962.-1964., a nakon toga kao profesionalna književnica uglavnom živi u Beogradu. Pjesnikinja, prozna spisateljica, prevoditeljica. Objavljuje eseje, članke, književne prikaze.Objavila je dvadeset pjesničkih zbirki i isto toliko proznihdjela (priča, radio drama, eseja i književnih prikaza).Uvrštena je u mnoge antologije hrvatske poezije.Dobitnica više prestižnih književnih nagrada.Živi i radi u Beogradu.

Izdavač: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo Edicija Povelja Biblioteka Posle Vavilona, knj. 28 Priredio i preveo: Dejan Ilić Povez: broširan Broj strana: 172 Veoma dobro očuvana. Prva i za njegova života jedina objavljena zbirka pesama „Raditi je zamorno“ pojavila se 1936. godine u periodu kada se Paveze već dve godine nalazi na jugu Italije, gde ga je prognao fašistički režim zbog njegovih prijateljskih veza sa antifašistički orijentisanim intelektualcima. Vesti koje su do njega dopirale o prijemu zbirke nisu bile najpovoljnije i samo su na muku izgnanstva dodale i breme neshvaćenosti. No, u godinama kada je italijanskom poezijom vladao hermetizam, pesnički pravac „čiste poezije“ i apstraktnog jezika, Pavezeovi narativni, nepravilni i dugački stihovi, kao i „sirova stvarnost“ koju su evocirali, nisu mogli naići na neki veći odjek. Poetika koju je Paveze razvijao, pozivajući se na Vitmanove „Vlati trave“ i na domaće pesničko nasleđe, vertige i verističkih pripovedača s kraja prošlog stoleća, tek je trebalo da nađe svoje mesto u italijanskoj književnosti. (K-124)

Odlično očuvano! Izdavač: Dnevnik - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 126 str. Ispunjen lirskim slikama vanredne upečatljivosti i atraktivnim ilustracijama, ovaj roman obnavlja svet detinjstva i njegove fascinacije, po čemu je uporediv sa „Baštom sljezove boje“ i „Ranim jadima“. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic MG55 (L)

Autor - osoba Paveze, Čezare, 1908-1950 = Pavese, Cesare, 1908-1950 Naslov Raditi je zamorno / Čezare Paveze ; priredio i preveo sa italijanskog Dejan Ilić Jedinstveni naslov Lavorare stanca. srpski jezik Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 172 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Ilić, Dejan, 1961- = Ilić, Dejan, 1961- Zbirka ǂEdicija ǂPovelja. ǂBiblioteka ǂPosle Vavilona ; ǂknj. ǂ28 (broš.) Napomene Prevod dela: Lavorare stanca / Cesare Pavese Tiraž 500 Str. 163-172: Mit i stvarnost / Dejan Ilić. Predmetne odrednice Paveze, Čezare, 1908-1950 Čezare Paveze rodio se 9. septembra 1908. u mestu Santo Stefano Belbo (Kuneo), šest godina nakon sestre Marije (ostali su samo njih dvoje, ostalo troje dece, devojčica i dva dečaka, umrlo je u ranom detinjstvu). Otac, Euđenio, radi kao sudski pisar (umire već sa 47 godina, 2. januara 1914), majka, Konsolina Mesturini, potiče iz porodice imućnih trgovaca iz Tičineta Po. U Torinu, u klasičnom liceju „Masimo D’Azeljo“, „kovnici antifašista“, učenik je Augusta Montija i prijatelj Leonea Đinzburga, Franka Antoničelija, Masima Mile, Norberta Bobja, Federica Čaboda. Diplomira na književnosti 20. juna 1930. s tezom o američkom pesniku Voltu Vitmenu (Tumačenje poezije Volta Vitmena), razvija dugu i uspe­ šnu prevodilačku aktivnost: Naš gospodin Ren Sinklera Luisa (1931); Crni osmeh Šervuda Andersona (1932), Mobi Dik Hermana Melvila (1932) i Dedalus Džejmsa Džojsa (1934); 42 paralela i Hrpa novca Dos Pasosa (1935. i 1937), Varoš Vilijama Foknera (1942) O miševima i ljudima Džona Stajnbeka (1938) i Trojanski konj Kristofera Morlija (1941); Zgode i nezgode znamenite Mol Flanders Danijela Defoa i Autobiografija Alis Toklas Gertrude Stajn (1938), Formiranje evropskog jedinstva od V do XI veka Kristofera Dosona (1939); Život i doga- đaji Davida Koperfilda Čarlsa Dikensa (1939), Benito Sereno Melvila i Tri egzistencije Gertrude Stajn, Engleska revolucija 1688–89. Džordža Makolija Treveljana (1940), Kapetan Smit Roberta Henrika (1947) i Civilizacija u istoriji, Arnolda Tojnbija (1950, sa De Bosisom). Uhapšen 15. maja 1935. zbog pripadanja pokretu „Pravda i Sloboda“, zbog funkcije urednika pro tempore časopisa La cultura (zamenio je Leonea Đinzburga, uhapšenog godinu dana ranije) i zbog posedovanja ilegalne prepiske (naime, „jer je razvijao [...] aktivnost koja nanosi štetu nacionalnim interesima“), biva utamničen u torinskom zatvoru Karčeri Nuove i potom u Ređina Koeli, u Rimu, gde je osuđen na tri godine deportacije u kalabrijskom selu Brankaleone. Dobivši pomilovanje nakon manje od godinu dana, u martu 1936. vraća se u Torino i nastavlja saradnju s izdavačkom kućom Ejnaudi. Ta 1936, godina je i njegovog pesničkog debitovanja s knjigom Raditi je zamorno, koja će se pojaviti u Firenci, u izdanju časopisa Solaria, koji je uređivao Alberto Karoči (novo „prošireno izdanje“, kod izdavača Ejnaudi, izaći će 1943). Svoj prvi roman Zatvor, napisan između novembra 1938. i aprila 1939, objaviće tek u novembru 1948 (na knjizi stoji 1949), i to sa Kućom na brežuljku, kao „politički“ diptih, pod zajedničkim i suviše aluzivnim naslovom Pre nego što petao zapeva; prethode im Tvoji krajevi (1941), Plaža (1942), Avgustovske ferije (1946), Drug (1947, nagrada „Salento“ u leto sledeće godine), Dijalozi sa Leuko (1947). U novembru 1949, na redu je trilogija Lepo leto (istoimena pripovetka, Đavo na brežuljcima, Među usamljenim ženama), koja će dobiti nagradu „Strega“ u junu 1950. Poslednji roman, Mesec i kresovi, iz aprila je iste godine. Nakon 8. septembra 1943, kad je izdavačka kuća Ejnaudi stavljena pod pokroviteljstvo Komesarijata Socijalne Republike Italije, Paveze se sklanja kod sestre Marije, iseljene u Seralungu di Krea, u Monferatu, i ne učestvuje aktivno u Otporu. Posle Oslobođenja, učlanjuje se u KPI, sarađuje s listom L’Unità i razvija, u osetljivoj fazi obnove Ejnaudija, lucidnu i prosvećenu aktivnost izdavačkog urednika, osnivajući nove edicije i promovišući važne inicijative (setimo se čuvene „ljubičaste“ edicije). Namera da se ubije, izricana još od mladićkih dana, postavši „apsurdni porok“ usled ljubavnih razočaranja i progresivne egzistencijalne neprilagođenosti, pretvara se u „gest“ 27. avgusta 1950, u Torinu, u sobi hotela Roma. Posthumno izlaze pesme Doći će smrt i imaće tvoje oči (1951), priče Praznična noć (1953), roman Velika vatra (1959), pisan u četiri ruke sa Bjankom Garufi, ciklus mladalačkih pripovedaka (i pesama) Ćau Mazino (1968). Posthumni su i kritički eseji Američka književnost i drugi ogledi (1951), te dnevnik pod naslovom Umeće življenja (1952). MG96

Dj.Balasevic-I zivot ide dalje /sve dalje odavde/ Kolumne koje je pisao za Radio TV Reviju oktobar-maj 91/92 Njegova neprevazidjena lucidna razmisljanja o onom nesretnom vremenu. Meki povez 106 str.latinica Odlicno ocuvana Ima malu privatnu posvetu na vrhu prve strane-pa kome ne smeta...

Levoruka sloboda Džon Arden Levoruka sloboda (1965), napisana povodom 750. godišnjice potpisivanja Magna karte, karakteristično se zadržava na neuspehu dokumenta da postigne slobodu. Njegovo pisanje postalo je politički posvećenije, što se vidi u dve radio drame The Bagman (1972) i Pearl (1978). odlično očuvana exlibris ROOM.7