Naslov: Bijeli cvijet Autor: Ahmet Hromadžić Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: latinica Br. strana: 147 Format: 19,5 cm Povez: tvrdi, platneni Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Ahmet_Hromad%C5%BEi%C4%87 Ahmet Hromadžić (11. oktobar 1923 – 1. januar 2003) bio je bosanskohercegovački, bošnjački književnik, novinar i urednik. Pisao je pripovijetke i romane za djecu i odrasle. Čitalačkoj publici najpoznatiji je po djelima za djecu, između ostalih po naslovima: Patuljak iz Zaboravljene zemlje, Patuljak vam priča, Okamenjeni vukovi i dr. Radio je kao novinar i urednik nekoliko časopisa. Jedan je od osnivača dječije biblioteke `Lastavica`.

Autor: Pavel Vilikovski Izdavač: Arhipelag Broj strana: 207 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Pavel Vilikovski (1941-2020) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je više knjiga pripovedaka, od kojih su najpoznatije „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Surovi mašinovođa“ i „Čarobni papagaj i preostali kič“, knjigu novela „Konj na spratu, slepac u Vrabljima“, kao i romane: „Prva rečenica sna“, „Večno je zelen“..., „Pešački događaj“, „Poslednji konj Pompeja“, „Vlastita biografija zla“ i „Pas na putu“. U knjizi `Prva i poslednja ljubav` nalaze se najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog.Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope.Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Knjiga je praktično nova.

„Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York Times Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. Format : 145x205 br. str. : 272 povez : broš Pismo : latinica

Opis "Grešnici - Tifani Rajs" „Erotski triler koji će vam probuditi sva čula!“ – The New York Times Poručnik Kingsli je dosad u karijeri radio sve – špijunirao je, lagao, ubijao po naređenju. Međutim, njegova nova tajna misija zahteva nešto nesvakidašnje i možda je najopasnija do sada. Nestao je mlađani pukovnikov nećak, a na Kingsliju je da ga vrati kući. Zbog toga će morati da poseti sedište seks-kulta u kojem vladaju žene, a muškarci su robovi, i to svojom voljom. Ili možda nije tako? Dok je zarobljen unutar zidina zamka, Kingslija će začarati erotične čini zagonetne Madam, žene koja poseduje mudrost, moć i lepotu. Ona mu nudi život za kakvim je oduvek žudeo i ostvarenje njegove najveće želje. Uz određenu cenu, naravno. Da se zauvek odrekne osobe koju voli. U jedno je siguran: šta god da izabere, više nikada neće biti isti. Format: 145x205 br. str.: 272 povez: broš Pismo: latinica

Knjaževac Nolit, 1964. Odlično očuvano, mala mrlja od stajanja na predlistu. Drugo, prošireno izdanje najvažnije pesničke knjige Dušana Matića, sa nekim od njegovih najboljih pesama. Dušan Matić (Ćuprija, 31. avgust 1898 — Beograd, 12. septembar 1980) bio je srpski pesnik, prevodilac, pisac i univerzitetski profesor.[1] Jedan je od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti i jedan od trinaest osnivača beogradske grupe nadrealista.[2] Bio je pesnik sa intelektualnim i filozofskim težnjama. Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva politička hapšenja biva bez osude penzionisan. Biografija Školovao se u Francuskoj - Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić preživeo je povlačenje preko Albanije.[3] Godine 1922. diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu i objavljuje prve tekstove u časopisu „Putevi“. Vraća se u Francusku, zatim putuje u Nemačku (Drezden, Vajmar, Berlin), Austriju, Belgiju, Holandiju i Dansku.[3] On je bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“. Bio je jedan od osnivača grupe beogradskih nadrealista i potpisnik manifesta i jedan od osnivača, pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L`Impossible`. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi. Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.[3] Bio je saradnik Radio-Beograda od 1944. do 1948, od 1952. do 1953. jedan od urednika lista Svedočanstva, od 1955 do 1968. sa Eli Fincijem uređuje Književnost.[4] Godine 1945. je kratko vreme bio urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[3] Bio je član redakcije bibliotke Srpska književnost u sto knjiga.[4] Postavljen je za direktora Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu 1948. godine gde je i predavao savremenu književnost sve do odlaska u penziju 1966. godine.[3] Sarađivao je sa Aleksandrom Vučom - fotomontaže i roman Gluvo doba. Značajna je njihova saradnja na Vučovoj poemi za decu Podvizi družine „Pet petlića”, za koju je Matić napisao predgovor i uradio naslovnu stranu i ilustracije - pet tabli narativnih kolaža. U ovom predgovoru praktično je dao definiciju tehničke i semantičke logike kolaža beogradskih nadrealista.[5] Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, `Bagdala` (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti, bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.[6] Godine 1969. je izabran za profesora emeritus Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.[3] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.[1] 12. septembra 1980. godine umire u 82. godini na internoj B klinici u Beogradu.[3] Nagrade i priznanja Dušan Matić je dobitnik više nagrada i priznanja:[3] Nagrade Udruženja književnika NR Srbije (1953., 1957.). Sedmojulske nagrade Izvršnog veća NR Srbije za zbirku pesama „Buđenje materije“ (1960.), Zmajeve nagrade Matice srpske u Novom Sadu (1965.), Zlatne značke Sterijinog pozorja u Novom Sadu (1965.), Sedmojulske nagrade Izvršnog veća SR Srbije za životno delo (1966.). Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1968.), Plakete Univerziteta umetnosti u Beogradu (1974.), Nagrade AVNOJ-a (1975.), Ordena Republike sa zlatnim vencem (1978. Oktobarske nagrade grada Beograda za zbirku pesama „Munjevit mir“ (1978.) Nasleđe U Ulici Vojvode Dobrnjca u Beogradu postavljena je spomen-ploča na zgradi u kojoj je Dušan Matić dugo živeo.[3] Obeležje je postavljeno u sklopu velike akcije “Vratimo dug piscima” koju vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” “Zavojitim stepeništem koje vodi do drugog sprata zgrade u Vojvode Dobrnjca 26, gde je stolovao, sanjao, pisao i razgovarao Dušan Matić, znameniti srpski i evropski pesnik, romansijer, esejista, prevodilac, na prstima su se uspinjali, gotovo ritualno, mladi pesnici, glumci, putnici namernici, boemi i mondeni... Dolazili su u ovu jedinstvenu pričaonicu sa uzbuđenjem iščekujući taj neopisivi razgovorni dril jer - ovde se učilo razgovoru...” Rekao je dr Draško Ređep, prilikom otkrivanja spomen-ploče na ulazu zgrade u kojoj je Matić proveo 39 godina, od 1941. do smrti 1980. godine. Gradska biblioteka u njegovom rodnom gradu, Ćupriji, nosi njegovo ime.[7] U Ćuprijskoj biblioteci se nalazi Legat — spomen-soba Dušana Matića, u kojoj se čuvaju lični predmeti velikog pesnika.[8] Matićevi dani U Ćupriji se godinama održavaju “Matićevi dani”. U okviru ove tradicionalne manifestacije od 8. do 15. septembra odvijaju se mnogobrojna zanimljiva kulturna dešavanja, okrugli stolovi, pozorišne predstave, izložbe slika, kao i dodela nagrade „Matićev šal“. Cilj manifestacije je promocija i afirmacija mladih literarnih stvaraoca kao i sećanje na delo i rad Dušana Matića.[3] Zanimljivosti Belgijska rok grupa T.C. Matic u svom nazivu nosi prezime ovog književnika. Dela „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“ sa Oskarom Davičom i Đ. Kostićem „Gluvo doba“ sa Aleksandrom Vučom (1940) „Jedan vid francuske književnosti“ (1952) Knjiga pesama „Bagdala“ (1954) „Buđenje materije“ - pesme (1959) „Laža i paralaža“ (1962) Izbor ranije objavljenih tekstova (1966) „Knjiga rituala` „Prošlost dugo traje“ (1977) Veliki broj eseja, filozofskih rasprava, kritika i scenarija za radio emisije

Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Lebović, Đorđe, 1928-2004 = Lebović, Đorđe, 1928-2004 Naslov Savonarola i njegovi prijatelji / Jovan Hristić. Haleluja / Đorđe Lebović Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 1965 (Novi Sad : Srpsko narodno pozorište) Fizički opis 191 str., [9] listova s tablama (fotogr.) ; 22 cm Zbirka Biblioteka Sterijinog pozorja. Savremena jugoslovenska drama ; 6-7 (Karton sa omotom) Napomene Kor. nasl. Bibliografija radova Jovana Hristića: str. 72. Bibliografija radova Đorđa Lebovića: str. 185 Rezimei na franc. jeziku. Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002) Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. MG144 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kiklop je roman Ranka Marinkovića iz 1965. godine. Smatra se jednim od najboljih djela hrvatske književnosti 20. vijeka [1], a godine 1982. je ekraniziran u obliku igranog filma i TV-serije u režiji Antuna Vrdoljaka. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ce`Nedra, carska princeza Tolnedre, je zbunjena. Svi znaju da su priče o Kugli koja štiti Zapad od zlog boga Toraka samo glupe legende. Ali evo je, prisiljena pridružiti se opasnoj potrazi za povratom te ukradene kugle. Nitko ne vjeruje u čarobnjaštvo, ali čini se da su Garionova teta i djed legendarni čarobnjaci Polgara i Belgarath, koji bi morali biti stari tisućama godina. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

Pcelojavljenje - Miodrag Radovic knjizevnost motivi pcele lepo ilustrovano ,puno pesama zekstova o pcelama Pcela u cvetniku poezije 2017 godina ,novi sad -meki povez -400 stranica -dobro ocuvana ,knjiga je nekada bila malo vlazna ,pa sada ima malo zutila na unutrasnjosti naslovnice i na prvih 27 listova ,u gornjem zaglavlju ,vidi se na 1 slici kako to izgleda retka knjiga ,mali tiraz Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači kod Trstenika. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) diplomirao je 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao sa temom „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980). Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je i stipendista Humboltove fondacije u Minhenu i Hajdelbergu. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). Kao lektor, predavač i profesor radio je na univerzitetima u Lionu, Renu, Banjaluci, Nikšiću, Frankfurtu na Majni i Novom Sadu. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je više knjiga, priređivač zbornika i antologija i prevodilac sa francuskog i nemačkog jezika. Objavljene knjige: Poetika snova Dostojevskoga, Vrnjačka Banja, 1978; Luj Vensan Toma, Antropologija smrti (prevod sa francuskog u saradnji sa Zoranom Stojanovićem), Beograd 1980; Laza Kostić i svetska književnost, Beograd, 1983; Umetnost tumačenja poezije (zbornik), priređen u saradnji sa Draganom Nedeljkovićem, Beograd, 1979; Književna aksiologija, Novi Sad, 1987; Vilhelm Jensen, Gradiva (prevod sa nemačkog), Sremski Karlovci, 1992; Oslovljeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića, Novi Sad, 1998; Liber amicorum (zbornik u počast ak. Radomiru Ivanoviću), Novi Sad, 2001; Pčela i med u cvetniku svetske i srpske poezije (antologija, u saradnji sa Nikolom Strajnićem), Banja Luka, 2002; Lijepo li ova knjiga čita (studije i ogledi), Novi Sad, 2001; Književna retorika danas (zbornik), Beograd, 2008; David I. Goldstejn, Dostojevski i Jevreji (prev. M. Radović), Novi Sad, 2010; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (uredio u saradnji sa Bojanom Stojanović Pantović i Vladimirom Gvozdenom), Novi Sad, 2011. tags pcelarstvo , med i pcele , prakticno pcelarstvo , sve o pcelama (kutija gorenje)

Autor - osoba Banville, John, 1945- = Banvil, Džon, 1945- Naslov Fragmenti vremena : Dablinske uspomene / Džon Banvil ; autor fotografija Pol Džojs ; prevela sa engleskog Ksenija Todorović Jedinstveni naslov Time pieces. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 2021 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 210 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Todorović, Ksenija, 1943- = Todorović, Ksenija, 1943- Joyce, Paul, 1944- = Džojs, Pol, 1944- Zbirka Klepsidra / Clio, Beograd (karton) Napomene Prevod dela: Time pieces / John Banville Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Dablin -- U literaturi Iz pera Džona Banvila, autora romana More, za koji je dobio prestižnu Bukerovu nagradu, stižu živopisne uspomene na dablinske događaje, smeštene na međi faktografije i fikcije. Rođen u malom, od irske prestonice neznatno udaljenom gradu, junak ove priče se sa Dablinom prvi put upoznaje kao dete – sa iskrenim i nepatvorenim oduševljenjem. Premda mu je, kao punoletnom mladiću, konačno preseljenje u grad donelo i poneko razočaranje, opčinjenost njime ne jenjava. Vodeći čitaoca dablinskim ulicama, autor ovih pseudomemoara uživa u istoriji kulture, arhitekture, politike i društva. Protkane neposrednim i ličnim sećanjem na izvesna mesta i susrete, pripovedačeve uspomene su, istovremeno, omaž vremenu odrastanja i formiranja umetnika u mladosti. Čitaoca ili, bolje rečeno, putnika, očekuje priča o gradu i životu u njemu, puna slojevitih, posve neočekivanih emocija. Sadržaj: 1. O vremenu 2. Cicero, Viko i Ebi pozorište 3. Bagatonija 4. Na ulici 5. Pogled s Pizge na Palestinu 6. Devojka u vrtovima 7. Pronađeno Vreme Dodatak I Dodatak II Zahvalnica Legende ispod slika Džon Banvil: Irski pisac i scenarista. Na početku karijere radio je kao novinar, a zatim i urednik listova The Irish Press i The Irish Times. Danas piše književne kritike, scenarija za filmove i radio emisije, a za svoje romane dobija brojna priznanja i nagrade. Za roman More dobio je Bukerovu (2005) i nagradu Franc Kafka (2011). Dve godine kasnije dodeljena mu je nagrada irskog PEN centra kao i Austrijska nacionalna nagrada za evropsku književnost. Pod pseudonimom Bendžamin Blek napisao je detektivske romane Kristin Fals (2006), Srebrni labud (2007) i Lemur (2008) i doživeo veliki komercijalni uspeh. Njegova proza je bogata, umetnički vešto komponovana, s izraženom notom književnog eksperimentisanja. MG16

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Prvo izdanje! Petar Šegedin (Žrnovo na Korčuli, 8. srpnja 1909. – Zagreb, 2. rujna 1998.), hrvatski književnik, akademik, intelektualac i kulturni djelatnik. Životopis Mladost i obrazovanje Rođen u Žrnovu na otoku Korčuli gdje je i završio Građansku školu. Učiteljsku školu upisuje i završava u Dubrovniku. Studirao je na Višoj pedagoškoj školi i na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radio je kao učitelj u Kuli Norinskoj i Račišću na svojoj rodnoj Korčuli. U Zagreb dolazi 1936. godine, te se uključuje u poznati krug Krležinih suradnika, mladih pečatovaca, liberalnih i okrenutih subjektivizmu i autonomiji pisaca. Šegedin se u Pečatu prvi put javio svojim Odlomkom proze. Književni i kulturni rad Bavio se književnošću, te plodonosno djelovao djelovao pišući novele, romane, eseje i putopise. Obavljao je i mnoge dužnosti u kulturnom i prosvjetnom sektoru. Bio je tajnik Matice hrvatske, središnje kulturne ustanove hrvatskog naroda, od 1945. do 1947. godine za vrijeme predsjedanja Mihovila Nikolića. Matica objavljuje njegovu prvu i najpoznatiju knjigu Djeca božja, zatim Crni smiješak i zbirku njegovih poznatih eseja Svi smo mi odgovorni. Šegedin je stajao i na čelu Društva hrvatskih književnika 1953. godine i još jedanput od 1968. do 1970., a 1989. godine izabran je za predsjednika Matice hrvatske. Uz sve to, neko je vrijeme radio kao savjetnik za kulturna pitanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u pariškom veleposlanstvu. Od 1963. godine bio je izvanredni član Razreda za književnost, a od 1963. redoviti član HAZU. Godine 1961. bio je među utemeljiteljima Foruma, časopisa Razreda za književnost HAZU.[1] Petar Šegedin je spadao u onu grupu hrvatskih intelektualaca koji su Hrvatsku željeli vidjeti kao slobodnu i demokratsku zemlju, i upravo zbog svog političkog uvjerenja savjetovano mu je da otiđe iz zemlje kako bi izbjegao suđenje i tamnicu. Skrasio se kod rodbine svoje žene u Njemačkoj. Uz želju za slobodnom Hrvatskom, istaknuo se i aktivnom borbom za hrvatski jezik ulazeći u sukobe i razne rasprave s političkim neistomišljenicima. Godine 1990. predsjedao je Maticom hrvatskom u razdoblju njezine obnove, a potom je bio intenzivno prisutan u hrvatskom književnom i javnom životu. Godine 1991. dobio je Nagradu Vladimir Nazor za životno djelo.

Tv Asteriks, album 38 - Vercingetoriksova kći - Žan-Iv Feri, Didije Konrad, Rene Gosini, Alber Uderzo U Asteriksovo selo stiže neobična delegacija iz Arvernije: dvojica starešina dovode kćerku velikog vojskovođe Vercingetoriksa da je na neko vreme stave pod zaštitu nepokornih Gala, koji uspešno odolevaju rimskom osvajaču. Ali čuvati mladu Adrenalinu neće biti nimalo lako, jer ona je prava kći svog oca: kad nešto naumi, ne da nikom da joj stane na put – ni Rimljanima, koji uporno tragaju za njom, a ni Galima zaduženim da je štite! Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier). Asteriks (franc. Astérix) je izmišljeni junak, stvoren 1959. kao heroj serije francuskih stripova koji je pisao Rene Gošini i crtao Alber Uderzo. Uderzo je nastavio seriju i nakon Gošinijeve smrti 1977. godine. Stripovi su prevedeni na mnogo jezika, čak i latinski i starogrčki. To je najverovatnije najpopularniji francuski strip na svetu. Asteriks je manje popularan u SAD i Japanu koji imaju razvijenu tradiciju svoga stripa. Ključ za uspeh ovog stripa je to što sadrži komične elemente za sve uzraste: mlađa deca vole vizuelne gegove, dok odrasli cene bistre i iskričave aluzije u tekstu. Asteriksov najbolji prijatelj je Obeliks. Serija Asteriks je jedna od najpopularnijih franko-belgijskih stripova na svetu. Ona je prevedena na 111 jezika i dijalekata.[1] Uspeh ove serije je doveo do adaptacije njenih knjiga u 13 filmova: devet animiranih, i četiri sa živom akcijom (jedan od kojih, Asteriks & Obeliks: Misija Kleopatra, ostvario je veliki uspeh u Francuskoj). Znatan broj igara je isto tako baziran na likovima ove serije, a postoji i tematski park u blizini Pariza, park Asteriks. Prvi francuski satelit, Asteriks, koji je lansiran 1965. godine, imenovan je po liku iz ovog stripa. Do godine 2017, 370 miliona kopija Asteriks knjiga je bilo prodato širom sveta,[2] pri čemu su kokreatori Rene Gošini i Alber Uderzo bili među najbolje prodavanim francuskim autorima u inostranstvu...

"Godine 1271, jedna serija ubistava zadaje muke redu Templara. Giljem de Montklar, glavni junak Senke Templara, izabran je da razreši tu misteriju."Giljem de Montklar se 1271. godine vraća u Kataloniju. Red ga zadužuje da obavi jedan zadatak: da sazna šta se desilo sa Serpentarijusom, poznatijim pod imenom Roher de Lot, građevinar i pripadnik Reda koji je pre stotinu godina nestao bez traga i glasa. Poznato je da se budio sa prvim zracima sunca i da je u predvečerje legao u svoju postelju, ali se ne zna šta je radio između zore i zalaska sunca. Istovremeno, dok se traga za odgovorima i informacijama, događa se smrt jednog deteta i jednog grofa; čitava serija ubistava ostaje bez objašnjenja. Misterija zmije, neobičnog metalnog diska koji je pripadao Serpentarijusu, predstavlja ključ zagonetke. Rečenice koje prethode poglavljima i predstavljaju pojedinačno svako od njih, potiču iz jednog starog pergamenta pronađenog među ruševinama manastira Santa Marija de les Maleses, 1520. godine. Spo...

Walt Whitman Vlati trave Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Pesnik Tela i Duše: “Vlati trave” Volta Vitmana Dok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:

Walt Whitman Vlati traveTvrdi povezBiblioteka izabranih delaPesnik Tela i Duše: “ Vlati trave” Volta VitmanaDok je radio na prvom izdanju zbirke pesama Vlati trave, jednog od najčudesnijih izliva genijalnosti kod sredovečnog čoveka, koji poznaje istorija književnosti Vitman je na svom pisaćem stolu držao nalepnicu na kojoj je pisalo: stvaraj Pisao je na tavanu svoje kuće u Hampstedu gde je noćima bdio zapisujući svoje misli u sveščicu koju je uvek nosio sa sobom, tražeći u sebi pesničku snagu koja će ujedniti sve Amerikance i pobediti nacionalni očaj i netoleranciju (zamišljam ga kako u jednom džepu nosi Emersonovo pismo a u drugom tu sveščicu), i kako ističu autori TV serijala Volt Vitman prvi deo sveščice služio mu je kao adresar- tu je upisivao imena i prezimena ljudi, adrese, a već od sredine sveske polako izbijaju prvobitne ideje koje su oblikovale Vlati trave: budi jednostavan i jasan; ne budi tajanstven[4] piše Vitman, a zatim polako izbijaju prve verzije stihova Pesme o meni:5/20

Najuži krug Viveka Sten(autor) Jelena Ivetić(prevod) Izdavač: Čarobna knjiga Divan sunčan dan s mnogo vetra idealno je vreme za jedriličarsku regatu – sve dok jedan od najprestižnijih stanovnika ostrva Sandhamn ne osvane mrtav na svojoj jedrilici. Oskar Julijander bio je bogati advokat i potpredsednik Švedskog kraljevskog društva jedriličara. Iako isprva sve deluje kao nesreća, novi dokazi ukazuju na ubistvo. Policijski inspektor Tomas Andreason ponovo udružuje snage sa advokaticom Norom Linde kako bi otkrio šta se stvarno desilo. I dok tragaju za dokazima, sa svih strana ometaju ih pripadnici elitnog sveta bogataša u kojem je jedino bitno da sve deluje besprekorno. Kada ist ražujete bogate i moćne stanovnike idiličnog ostrvskog raja, potraga za pravdom mora se sprovoditi oprezno i tajno, daleko od oka javnosti. „Mračne tajne i uzavrele emocije bogataša sjajno dopunjuju inače savršenu mešavinu napetosti, porodičnih odnosa i nerazjašnjenih misterija švedskog arhipelaga.“– Ma Bra „Apsolutno sjajna i uzbudljiva detektivska priča.“ – Sveriges Radio P4 „Spektakularno i iznenađujuće ubistvo u najboljem maniru Agate Kristi.“ – Skanska Dagbladet *9

Knjiga je odlično očuvana,kao nova. ``Autor : Stephen King Izdavač : HODDER The flight attendants were gone; almost all the passengers were gone; Brian Engle was willing to bet the 767`s two-man cockpit crew was also gone. He believed Flight 29 was heading east on automatic pilot. On a red-eye flight from L. A. to Boston, ten passengers wake up to discover everyone else has disappeared. Brian Engle, a trained pilot, remembers something about a strange aurora borealis and turbulence reports over the desert. Now he has to try to land the plane. But the safe haven of Bangor airport is not what it seems. It`s eerily empty. The clocks have stopped. The food and drink is tasteless. The fuel doesn`t burn. And the sound, like `radio static`, is getting closer. Craig Toomy, an investment banker, believes he knows what`s coming. The Langoliers. Which means time is, quite literally, running out.``

Odlično stanje Раде Обреновић (Београд, 24. август 1942 – Нови Сад, 23. јануар 1995) био је српски књижевник и новинар. Биографија[уреди | уреди извор] Раде Обреновић је од 1945. године живео у Новом Саду, где је провео детињство, школовао се, студирао права и југословенску књижевност. Радио је као коректор, потом као новинар, те уредник бројних листова и часописа. Писао је углавном књижевност за децу. Био је дугогодишњи директор Међународног центра књижевности за децу Змајеве дечје игре.[1] У његову част, Змајеве дечје игре од 1996. додељују Награду „Раде Обреновић”. Дела[уреди | уреди извор] Поезија[уреди | уреди извор] Поход понору (1972) Пси се већ радосно облизују (1973) Тата, звони телефон (1973) Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће (1974) Из породичне свеске (1980) Солитер је дрво (1984) Не блените у мене (1989) Ливада на бетону (1989) Роман[уреди | уреди извор] Ми смо смешна породица (1977, телевизијска серија 1979) Тата викенд и мама викендица (1983) Родитељи на навијање (1986)

B. D. Benedikt INKVIZITOR Lento, 2006. 316 strana. Lepo očuvana, upisano ime na predlistu. Istorijski roman iz perioda stvaranja Velikonemačke federacije, odnosno „Drugog Rajha“. Uzbudljiva priča o borbi kraljice Frederike da spasi svoju malu državu od pruskih ambicija Ota fon Bizmarka. Pisan u poznatom Benediktovom stilu, roman je prepun zapleta. Božidar Damjanović Benedikt je kanadski pisac i filmski reditelj, rođen 7. aprila 1938. godine u malom hrvatskom mestu Vinici kod Varaždina, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskohrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada. Godine 2001, Damjanović Benedikt je nominovan za Nobelovu nagradu za delo „Plemić“.

Alan Bennett - Alan Bennett Plays One: Forty Years On, Getting On, Habeas Corpus and Enjoy Faber & Faber, 1996 336 str. meki povez stanje: vrlo dobro (Faber Drama) A collection of four Alan Bennett plays, with an introduction by the author which describes the background to their writing and performance. Alan Bennett is an English author and Tony Award-winning playwright. Bennett`s first stage play, Forty Years On, was produced in 1968. Many television, stage and radio plays followed, along with screenplays, short stories, novellas, a large body of non-fictional prose and broadcasting, and many appearances as an actor. Bennett`s lugubrious yet expressive voice (which still bears a slight Leeds accent) and the sharp humour and evident humanity of his writing have made his readings of his own work (especially his autobiographical writing) very popular. His readings of the Winnie the Pooh stories are also widely enjoyed. Fiction, Play, 057117745X

VELIKI KANCELAR Mihail Bulgakov MONO I MANJANA, 2005. Broj strana: 448 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 15 x 23 cm knjiga je u vrlo dobrom stanju, nedostaje beli predlist, stranice 92/ 93 bledo štampane Mihail Bulgakov je pisao znatan broj različitih verzija i redakcija skoro svih svojih dela. Na romanu Majstor i Margarita je radio punih dvanaest godina i izvršio osam redakcija. Radi upotpunjavanja suštinske praznine u izdanjima stvaralačkog nasleđa Mihaila Bulgakova, pripremljena je ova knjiga – Veliki kancelar. Reč je o trećoj redakciji Majstora i Margarite. Osnovni tekst rukopisa je dopunjen Prilozima uz koje su sastavljeni komentari. Trebalo bi napomenuti da se značajan deo tekstova, koji su uključeni u ovu knjigu, prvi put objavljuje. Skice radne verzije romana od 1929. i 1931. godine. Glave romana, koje su bile dopisane i prepisane od 1934. do 1936. godine. Glave iz druge potpune rukopisne redakcije (1937-1938). Hronologija života i stvaralaštva Mihaila A. Bulgakova Komentari Prilozi

DNEVNIČKE BELEŠKE SA PUTOVANJA - Vladeta Jerotić Izdavac: PARTENON Beograd Mek povez 153 str. U knjizi `Dnevničke beleške sa putovanja` sabrani su zapisi našeg poznatog psihijatra Vladete Jerotića sa njegovih putovanja u Francusku, Holandiju, Italiju, Rusiju, Norvešku, Grčku, po Sredozemlju i iz Svete Gore. Ove dnevničke beleške obuhvataju vremenski period od 1957. do 1985. godine. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! - Dani Turbinih - Purpurno ostrvo - Bratstvo licemera - Bekstvo Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srce tajge „Pisac neverovatnog, magijskog talenta.“ – Elena Lapin, spisateljica Ivan Grozni je seo na presto Moskovske kneževine i započeo ekspanziju na istok koja će se završiti stvaranjem carske Rusije. Gonjeni željom da potlače tajgu, ali u stalnom strahu od iroke, nepregledne divljine i naroda i duhova kojima je ona dom, pravoslavni ruski bojari sukobiće se sa vernicima zastrašujućih, paganskih bogova. Tu na Uralu, u drevnoj permskoj zemlji, šamani jašu losove, a u šipražju riče plameni zmaj Gondir. Zbog zagonetnog idola po imenu Zlatna žena ruski ratnici gube razum, a drevna tamga velikog kana – koja daje vlast nad svim plemenima – tera ljude na izdaju i ubistvo. Na mestu gde se mitovi, religije, istorija i magija prepliću, dve civilizacije spremne su da unište jedna drugu, ali da li su one zaista toliko različite? Iz krvi i plamena uvek se rodi nešto novo. Srce tajge je roman epskih razmera, raskošan i romantičan koliko i brutalan. Ova knjiga jednog od najpoznatijih modernih ruskih pisaca nudi nam vrhunski umetnički prikaz sukoba civilizacija čiji je ishod nešto sasvim jedinstveno. „Ogroman, razgranat i neverovatno zanimljiv roman o tome kako ljudi, bogovi i narodi idu putevima sudbine.“ – Leonid Juzefovič, pisac „Ivanov – on je poput rezerve zlata ruske književnosti.“ – Lev Danilkin, kritičar Aleksej Viktorovič Ivanov (ruski: Alekséj Víktorovič Ivanóv; rođen 23. studenog 1969.) ruski je nagrađivani pisac. Biografija Rane godine i prvi radovi Ivanov je rođen u Nižnjem Novgorodu u obitelji inženjera brodogradnje. Godine 1971. obitelj se preselila u Perm, gdje je odrastao. Godine 1987. upisao je Uralsko državno sveučilište kao student novinarstva. Fakultet je napustio nakon godinu dana, a 1990. vratio se na studij umjetnosti i kulturologije. Za upis je bila potrebna zadaća s radnog mjesta, kasnije je Ivanov priznao da je krivotvorio papir kojim je dokazivao da je radio u muzeju.[1] Ivanov je diplomirao 1996.[2][3] Njegova prva objava bila je fantastična priča pod nazivom `Lov na velikog medvjeda`, objavljena 1990. godine u časopisu Uralsky sledopyt s nakladom od 500.000 primjeraka. Nakon povratka u Perm, Ivanov je radio kao čuvar, učitelj, sveučilišni profesor i turistički vodič; potonje ga je zanimanje dovelo do proučavanja lokalne povijesti, koju je kasnije istraživao u svojim spisima. Međutim, trinaest godina sva književna djela Ivanova bila su `skrivena u stolu`.