Autor - osoba Nicholls, David Naslov Slatka tuga / David Nicholls ; s engleskog prevela Jovana Šego Jedinstveni naslov Sweet sorrow. bosanski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Buybook, 2021 (Tuzla : Off-set) Fizički opis 417 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Šego, Jovana (meki uvez) Napomene Prijevod djela: Sweet sorrow Bilješke uz tekst. Autor bestselera Jedan dan Jedno leto koje menja život. Godina je 1997, a Čarli je jedan od onih dečaka koje kasnije ne prepoznajete na odeljenskim fotografijama. Nije dobro prošao na maturskom ispitu. Kod kuće se stara o ocu mada bi trebalo da je obrnuto, a ako uopšte i pomišlja na budućnost, čini to sa zebnjom. Tada u njegov život uleće Fren Fišer, i u Čarliju se neočekivano budi nada. Ipak, ako želi da bude s Fren, Čarli mora da prihvati izazov zbog kog će možda izgubiti poštovanje drugova i postati sasvim drugačija osoba. Mora da se pridruži Trupi. Pozorišnoj trupi. A ako vam Trupa zvuči kao neka sekta, istina je još gora. Cena nade je, čini se, Šekspir. Potresan, smešan, očaravajući, razoran, Slatki rastanak je tragikomedija o krivudavom putu koji nas vodi u odraslo doba, hvalospev snazi prijateljstva koje vraća u život i onoj kratkoj, zaslepljujućoj eksploziji prve ljubavi u koju možemo neposredno gledati tek naknadno, kad dogori. „Roman koji se čita sa lakoćom iako se bavi ozbiljnim temama, šarmantna priča za sva vremena.“ –Observer „Osetićete ponovo leptiriće u stomaku. Vrhunac slatke nostalgije.“ – Sunday Times „Saosećajan, inteligentan prikaz sirovog bola i usamljenosti jednog mladića, zatim onog ovozemaljskog čuda koje nazivamo ljubavlju i večne snage Šekspirovih reči.“ – Spectator Dejvid Nikols je rođen 1966. godine u Engleskoj. Godine 1985. započeo je studije engleske književnosti i drame na Univerzitetu u Bristolu. Nakon studija je želeo da se bavi glumom i otišao je na Američku muzičku i dramsku akademiju u Njujorku, a 1991. godine vratio se u London. Tri godine je igrao manje uloge u Kraljevskom nacionalnom teatru i u tom periodu počeo da čita scenarije za radio i televiziju, a potom prihvatio posao istraživača i odobravao scenarije za radio BBC. Bio je i urednik scenarija za televizijske i produkcijske kuće. Autor je knjige Jedan dan po kojoj je snimljen istoimeni film. Roman je doživeo neverovatan međunarodni uspeh i dobio je brojne nagrade. Preveden je na četrdeset jezika. Živi u Londonu sa partnerkom Hanom i dvoje dece. MG46

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

m11 Autor:: Rafael Badzijag Žanrovi:: Popularna psihologija Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga Tajna od milijardu dolara iz prve ruke nudi znanje o milijarderima preduzetnicima, i to ispričano njihovim rečima. Koje su vaše navike? Podržavaju li vaše dugoročne ciljeve? Da li ste uspostavili rutine u životu i poslu? Verujete li u sebe i jeste li optimistični u pogledu onoga što možete da postignete? Dok budete čitali ovu knjigu, otkrićete da morate da kročite van zone komfora ako želite da postignete nešto veliko. Da morate da iskoristite svaku priliku da učite – kad god i gde god je to moguće. Da osluškujete svoje želje i svoju strast. Strast je jedan od najvažnijih kvaliteta poslovnog čoveka i deo tajne uspeha za mnoge intervjuisane. Ako imate strast prema onome što radite, bićete samomotivisani, željni i neumorni. I, naravno, da morate naporno da radite. Možete biti talentovani, možete biti vizionar, ali morate da radite i da nikad ne odustanete. Život je maraton, a ne trka na 100 metara.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Svaki trenutak je novi početak. Izaberi promenu. Stvori sebe ponovo. Načini sledeći korak. Istražuj. Otkrivaj. Veruj u svoje snove. Osvoji nepoznato. Nastavi da postavljaš pitanja i živiš s punom svešću o tome. Na taj način svaki je trenutak novi početak, kao trenutak kada je junak ovog romana upoznao Turkinju Hilal u dalekom Sibiru, na svom duhovnom hodočašću. Dođe vreme kad osetimo potrebu da preispitamo kako provodimo život, da vidimo da li smo tamo gde bismo hteli da budemo i da li radimo ono što bismo želeli da radimo. Koeljov Alef poziva nas da preduzmemo prvi korak. Neke knjige se čitaju, Alef se živi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Garion je ubio zlog Boga Toraka i okrunjen je za kralja Rive. Proročanstvo se ispunilo - ili se barem tako činilo. Dok je neobično dijete Errand odrastalo u dolini Aldur s Polgarom i Durnikom, pokazujući samo povremene bljeskove neobjašnjivog znanja i moći, Garion je učio vladati i biti muž svoje vatrene male kraljice Ce’Nedre. Prošlo je jedanaest godina. Onda je iznenada Glas proročanstva uzviknuo upozorenje: `Čuvajte se Zandrame!` Čak ni Belgarath Čarobnjak nije znao tko je ili što je Zandramas. Ali Garion je otkrio naznake u prethodno zatamnjenom dijelu Mrin kodeksa. Što je još gore, saznao je da Mračno proročanstvo još uvijek vodi svoju drevnu borbu protiv Proročanstva Svjetla. Opet se na Istoku spremalo veliko zlo. I opet, Garion se našao kao pijun, uhvaćen između dva drevna Proročanstva, a sudbina svijeta je nekako počivala na njemu. David Carroll Eddings (7. srpnja 1931. - 2. lipnja 2009. [1]) bio je američki pisac fantastike. Sa svojom suprugom Leigh napisao je nekoliko najprodavanijih serija epskih fantastičnih romana, uključujući The Belgariad (1982–84), The Malloreon (1987–91), The Elenium (1989–91), The Tamuli (1992–94) i Sanjari (2003–06). Biografija Eddings je rođen u Spokaneu, Washington, od Georgea Waynea Eddingsa i Theone (Berge) Eddings, [2] 1931. Eddings je izjavio da je dijelom Cherokee.[3] Rani život Eddings je odrastao u blizini Puget Sounda u gradu Snohomish.[4] Nakon što je 1949. završio srednju školu Snohomish, radio je godinu dana prije nego što je diplomirao govor, dramu i engleski na koledžu. Eddings je rano pokazao talent za dramu i književnost, pobijedio je na nacionalnom natjecanju u govorništvu i igrao glavnu mušku ulogu u većini svojih dramskih produkcija. Diplomirao je 1954. godine na koledžu Reed, napisavši svoj prvi roman, How Lonely Are The Dead, kao završni rad. Nakon što je diplomirao na koledžu Reed, Eddings je unovačen u američku vojsku, [6] nakon što je također prethodno služio u Nacionalnoj gardi. Nakon što je otpušten 1956., Eddings je četiri godine pohađao diplomski studij na Sveučilištu Washington u Seattleu, a magistrirao je 1961. nakon što je za svoju tezu prijavio roman u nastajanju, Man Running. Eddings je zatim radio kao kupac za Boeing, gdje je upoznao svoju buduću suprugu, tada poznatu kao Judith Leigh Schall. Vjenčali su se 1962., a ona je uzela ime Leigh Eddings, a tijekom većeg dijela 1960-ih, Eddings je radio kao asistent na Black Hills State Collegeu u Južnoj Dakoti. Zlostavljanje djece David i Leigh Eddings posvojili su jednog dječaka 1966., Scotta Davida, tada starog dva mjeseca.[9][10] Posvojili su mlađu djevojčicu između 1966. i 1969. godine.[10] Godine 1970. par je izgubio skrbništvo nad oba djeteta i oboje su osuđeni na godinu dana zatvora u odvojenim suđenjima nakon što su se izjasnili krivima po 11 točaka optužnice za fizičko zlostavljanje djece.[11] Prema Black Hills Weeklyju, 11. veljače 1970., četverogodišnje posvojeno dijete para pronađeno je u mrklom podrumu njihove kuće, zaključano u kavezu, na sebi samo majicu kratkih rukava. Dijete je bilo fizički zlostavljano s jako natečenom i onesposobljenom šakom s ogrebotinama i teškim modricama po tijelu, kao i dokazima prethodnog premlaćivanja. Istražitelji su tijekom suđenja zabilježili da su na zidovima postojali držači, da nije bilo rasvjete, au podrumu se osjećao jak miris mačje mokraće. Iako se o zlostavljanju, suđenju i presudi opširno izvještavalo u novinama Južne Dakote u to vrijeme, ti se detalji nisu ponovno pojavili u medijskom izvještavanju o paru tijekom njihove uspješne zajedničke karijere autora, već su se vratili u žižu javnosti tek nekoliko godina nakon što su oboje je umro. Nakon što su oboje odslužili kaznu, David i Leigh Eddings preselili su se u Denver 1971., gdje je David našao posao u trgovini mješovitom robom.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! K15 Naslov: Fantom (biblioteka nostalgija) Autor(i): Lee Falk, Ray Moore Izdavač: Dečje novine Mesto: Gornji Milanovac Povez: tvrd Lion Harison Gros (engl. Leon Harisson Gross), poznatiji pod pseudonimom Li Folk (engl. Lee Falk; 28. april 1911 — 13. mart 1999) je bio američki scenarista, režiser i producent, ali najpoznatiji kao kreator stripova o superherojima Fantomu i Mandraku. Takođe je bio pisac pozorišnih komada i pozorišni režiser/producent. U njegovim predstavama su glumili Marlon Brando, Čarlton Heston, Pol Njumen, Čiko Marks i Itel Veters. Folk je takođe snimio TV seriju Fantom po temama iz svog stripa. Preminuo je 13. marta 1999. godine u 88. godini. Raimond S. Moore (1905 - 13. januar 1984), poznatiji kao Rai Moore, bio je ko-kreator, zajedno sa Lee Falk-om, i prvi umetnik na onome što će postati najpopularniji strip svetske avanture, The Phantom, koja je počela 1936. [1] Moore je prethodno radio kao asistent Phil Davis-a na filmu Maikraka koji je stvorio Lee Falk, zbog čega su ga smatrali prikladnim izborom za crtanje Falkove nove kreacije. Malo se zna o Raiovom ličnom životu, ali on je rođen u Montgomeri Citiju, Missouri, 1905. godine, i većinu svog života proveo je u Missouriju sve do svoje smrti 1984. godine, zajedno sa svojom suprugom Claire Moore. Bio je sin zlatara i satovara, i prvobitno nameravao da postane inženjer (na zahtev svog oca), pre nego što je shvatio da može da živi od svog umetničkog posla. Moore je počeo da crta Fantoma 1936. godine, nakon što je kreator Falk shvatio da neće imati vremena da sam uradi umetničko delo u stripu. Prethodno je radio kao asistent na Falkovoj drugoj traci, Mađarskom Mandrakeu. Na Mooreove početne radove na filmu The Phantom uticalo je delo Aleka Rejmonda. Rej je bio upleten u nesreću tokom karijere kao pilot u Drugom svetskom ratu, zbog čega nije mogao da nastavi da crta Fantoma, pa je ostavio posao na striptizu svom pomoćniku Vilsonu McCoiu. Rai Moore je imao ćudljiv i misteriozan stil crtanja, sa stilom senke koji je odgovarao misterioznom karakteru Fantoma. Međutim, kasnije je malo promenio svoj stil, fokusirajući se manje na mračnu atmosferu po kojoj je postao poznat, u korist realističnijeg stila, sa više detalja i manje zlovoljnim stilom crtanja. Lee Falk je uvek tvrdio da je Moore najbolji umetnik na Fantomu, zbog njegovog talenta za crtanje lepih devojaka. Taj talenat je doveo Fokla do stvaranja mnogih kriminalnih korporacija koje su se sastojale samo od žena, kao što je zloglasni Ski Band. Moore je fanovima poznat kao misteriozan kao i fantomski lik koji je zajedno stvorio. Pre 2011, poznato je da postoje samo dve fotografije, obe na stranu. Njegovo lice je stoga bilo potpuno nepoznato svijetu. A ako je u retkim prilikama radio intervju, on je retko pominjao svoj privatni život. U julu 2011. godine, u znak zahvalnosti za Phantom Fans širom svijeta iu čast 75. godišnjice Fantomskog stripa, njegova velika nećakinja Gina Moore Reiners objavila je seriju fotografija Moore porodice od detinjstva Reja Moora do odraslog doba. Rai Moore je umro 1984. od prirodnih uzroka. Preživeo je njegova supruga Claire, koja je umrla 2005. godine; Mari Adelia Moore (sada preminula); njegov mlađi brat, David Ierli Moore Jr .; njegov nećak, John Alt Moore; i njegove velike nećakinje, Maria Moore Zeig i Gina Moore Reiners. 13 hektara (53.000 m2) šumskog zemljišta koje su Claire i Rai u vlasništvu Des Peresa, Missouri donirali su u Missouri Department of Conservation i nazvali `Phantom Forest` nakon njegovog heroja. Moore bi ponekad koristio svoju ženu Claire kao model za crtanje fantomove djevojke, Diane Palmer. Vjeruje se da je ideja Phantomovog ljubimca vuka Devil došla iz doživotnog zadovoljstva Rai Moore-a za crtanje vukova i njegovu ljubav prema psima. U Paramount Pictures-u Phantom filmska adaptacija, u kojoj glumi Billi Zane, batler porodice Palmer se zove `Falkmoore`, referenca na Lee Falk i Rai Moore.

K21 / Tv U dobrom stanju! Naslov: Fantom (biblioteka nostalgija) Autor(i): Lee Falk, Ray Moore Izdavač: Dečje novine Mesto: Gornji Milanovac Povez: tvrd Lion Harison Gros (engl. Leon Harisson Gross), poznatiji pod pseudonimom Li Folk (engl. Lee Falk; 28. april 1911 — 13. mart 1999) je bio američki scenarista, režiser i producent, ali najpoznatiji kao kreator stripova o superherojima Fantomu i Mandraku. Takođe je bio pisac pozorišnih komada i pozorišni režiser/producent. U njegovim predstavama su glumili Marlon Brando, Čarlton Heston, Pol Njumen, Čiko Marks i Itel Veters. Folk je takođe snimio TV seriju Fantom po temama iz svog stripa. Preminuo je 13. marta 1999. godine u 88. godini. Raimond S. Moore (1905 - 13. januar 1984), poznatiji kao Rai Moore, bio je ko-kreator, zajedno sa Lee Falk-om, i prvi umetnik na onome što će postati najpopularniji strip svetske avanture, The Phantom, koja je počela 1936. [1] Moore je prethodno radio kao asistent Phil Davis-a na filmu Maikraka koji je stvorio Lee Falk, zbog čega su ga smatrali prikladnim izborom za crtanje Falkove nove kreacije. Malo se zna o Raiovom ličnom životu, ali on je rođen u Montgomeri Citiju, Missouri, 1905. godine, i većinu svog života proveo je u Missouriju sve do svoje smrti 1984. godine, zajedno sa svojom suprugom Claire Moore. Bio je sin zlatara i satovara, i prvobitno nameravao da postane inženjer (na zahtev svog oca), pre nego što je shvatio da može da živi od svog umetničkog posla. Moore je počeo da crta Fantoma 1936. godine, nakon što je kreator Falk shvatio da neće imati vremena da sam uradi umetničko delo u stripu. Prethodno je radio kao asistent na Falkovoj drugoj traci, Mađarskom Mandrakeu. Na Mooreove početne radove na filmu The Phantom uticalo je delo Aleka Rejmonda. Rej je bio upleten u nesreću tokom karijere kao pilot u Drugom svetskom ratu, zbog čega nije mogao da nastavi da crta Fantoma, pa je ostavio posao na striptizu svom pomoćniku Vilsonu McCoiu. Rai Moore je imao ćudljiv i misteriozan stil crtanja, sa stilom senke koji je odgovarao misterioznom karakteru Fantoma. Međutim, kasnije je malo promenio svoj stil, fokusirajući se manje na mračnu atmosferu po kojoj je postao poznat, u korist realističnijeg stila, sa više detalja i manje zlovoljnim stilom crtanja. Lee Falk je uvek tvrdio da je Moore najbolji umetnik na Fantomu, zbog njegovog talenta za crtanje lepih devojaka. Taj talenat je doveo Fokla do stvaranja mnogih kriminalnih korporacija koje su se sastojale samo od žena, kao što je zloglasni Ski Band. Moore je fanovima poznat kao misteriozan kao i fantomski lik koji je zajedno stvorio. Pre 2011, poznato je da postoje samo dve fotografije, obe na stranu. Njegovo lice je stoga bilo potpuno nepoznato svijetu. A ako je u retkim prilikama radio intervju, on je retko pominjao svoj privatni život. U julu 2011. godine, u znak zahvalnosti za Phantom Fans širom svijeta iu čast 75. godišnjice Fantomskog stripa, njegova velika nećakinja Gina Moore Reiners objavila je seriju fotografija Moore porodice od detinjstva Reja Moora do odraslog doba. Rai Moore je umro 1984. od prirodnih uzroka. Preživeo je njegova supruga Claire, koja je umrla 2005. godine; Mari Adelia Moore (sada preminula); njegov mlađi brat, David Ierli Moore Jr .; njegov nećak, John Alt Moore; i njegove velike nećakinje, Maria Moore Zeig i Gina Moore Reiners. 13 hektara (53.000 m2) šumskog zemljišta koje su Claire i Rai u vlasništvu Des Peresa, Missouri donirali su u Missouri Department of Conservation i nazvali `Phantom Forest` nakon njegovog heroja. Moore bi ponekad koristio svoju ženu Claire kao model za crtanje fantomove djevojke, Diane Palmer. Vjeruje se da je ideja Phantomovog ljubimca vuka Devil došla iz doživotnog zadovoljstva Rai Moore-a za crtanje vukova i njegovu ljubav prema psima. U Paramount Pictures-u Phantom filmska adaptacija, u kojoj glumi Billi Zane, batler porodice Palmer se zove `Falkmoore`, referenca na Lee Falk i Rai Moore.

O knjizi: Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1969. godina Tomislav Ketig (Nova Gradiška, 17. rujna 1932.) je hrvatski književnik, pjesnik, pripovjedač, romanopisac, dramaturg, enciklopedist i esejist iz Vojvodine. Pisao je studije iz povijesti i književne kritike. Biografija Rodio se u Novoj Gradiški, u Hrvatskoj. Za vrijeme drugog svjetskog rata je živio u Beloj Crkvi. Do studija je živio i u Bjelovaru. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, koji mu je poslije postao stalnim boravištem. Poslije je apsolvirao na beogradskom Medicinskom fakultetu, a nakon toga je studirao je filozofiju u Novom Sadu. Radio je u izdavačkim kućama i novinsko-izdavačkim poduzećima u Novom Sadu. Surađivao je na enciklopedijskim projektima. U Enciklopediji Jugoslavije je objavio preko 100 članaka. 1992. je otišao u mirovinu. I nakon umirovljenja se bavi enciklopedističkim radom. Danas je glavni urednik Enciklopedije Vojvodine pri Vojvođanskoj akademiji znanosti i umjetnosti. Djela su mu prevedena na albanski, francuski, mađarski, makedonski, nizozemski, njemački, slovački, slovenski, rumunjski, ruski, rusinski, švedski i talijanski. Član je Društva hrvatskih književnika, Društva književnika Vojvodine i hrvatskog PEN-centra.

O knjizi: Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh.

Opis Mislili ste da znate kako funkcioniše svet špijunaže? Zaboravite to što ste dosad čuli. Ovo je priča koja će promeniti sve. Pakao postoji i bio sam u njemu. Tri stotine sedamdeset tri dana. O mom slučaju nije se pričalo i do sada se o njemu nije ništa znalo. Institucije i sudstvo ostali su gluvi na molbe moje porodice, advokata i malog broja onih koji su za njega znali. Uprkos činjenicama. Uprkos zakonima države. U besanim noćima svodio sam račune sa prošlošću i sa sadašnjošću. Od budućnosti sam se iz sujeverja uzdržavao, uopšte ne pokušavajući da zamišljam šta će biti posle. Upoznajte agenta Kaspera, operativca koji je radio i za italijansku i za američku tajnu službu. Zakoračite u svet tajni i senzacionalnih otkrića, svet falsifikata, drskih imitacija i očiglednih prevara. Carstvo večite dvosmislenosti, u kojem politika menja pravila i ravnotežu, preokreće saveze. Uđite u društvo najopasnijih tajnih agenata. Evo ih tu. Nagomilani na drvenim paletama, uvijeni u debeli plastični zaštitni omot. Dolari, dolari i opet dolari. Mirišu na štampu i na greh. Format: 145x205 br. str.: 328 povez: broš Pismo: latinica

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje Naslov Beleške iz Amerike / Vladimir Dedijer Jezik: Srpski Godina: 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1945 (Beograd : Kultura) Fizički opis 237 str. : ilustr. ; 20 cm Mladost Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd -{I}- 1945, Beogrd -{II}- 1946, Beograd -{III}- 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (-{II}- izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Koliko sati ste ove godine planirali da radite za sebe umesto za poslodavca, vladu, kreditnu karticu, banku i sve ostale koji žele parče onoga što zaradite? Da li ste među onima koji danas zarađuju više nego pre, ali vam se ušteđevina ne povećava? Većina ljudi veruje da je tajna bogaćenja u tome da se pronađu novi načini za uvećanje prihoda, i to što je pre moguće. Međutim, često se dešava da što više zarađujemo, više i trošimo. Mnogi od nas nemaju novac za hitne slučajeve u banci zato što se hitni slučajevi događaju iz meseca u mesec. Dejvid Bah otkriva da se trikovi za finansijsko napredovanje zapravo kriju u sitnicama – u malim potrošačkim navikama koje imate, a bez kojih bi vam verovatno bilo bolje. U ovoj knjizi ćete naučiti nekoliko jednostavnih koraka koje morate da preduzmete još ove godine da biste postavili svoje finansije na pravi put. Prateći akcione korake imaćete zaista siguran i pouzdan finansijski plan, po sistemu postavi i zaboravi. Počevši od danas, nećete više raditi za druge, već će vaš novac raditi za vas. Nije problem u tome koliko zarađujemo... već koliko trošimo!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iako manje poznata od komičnog hita Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita, Bela garda je i dalje zadivljujuća knjiga, iako potpuno drugačijeg tona. Radnja se odvija u Kijevu tokom ruske revolucije i priča priču o porodici Turbin i uticaju rata na srednju klasu (ne radnike). Priča nije viđena kao politički korektna i time je doprinela Bulgakovljevim doživotnim nevoljama sa sovjetskim vlastima. Bila je to, međutim, veoma voljena knjiga, a roman je pretvoren u uspešnu predstavu u vreme objavljivanja 1967. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков; Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj. Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[1] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, isprva da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[1] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa. Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[1] Do 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta. Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[1] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936-e, nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[1] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! KOLHIDA , Konstantin Paustovski , Kultura Beograd 1948 , U dalekim tridesetim godinama prošlog veka aktivno se razvijala Kolhida - ravna oblast u Gruziji duž obale Crnog mora od Suhumija do Kobuletija. Cilj je bio jasan - poboljšati lokalni pejzaž, isušiti malarijske močvare, uzgajati tropske biljke, pretvoriti područje u plodna polja i pašnjake, jednom rečju, stvoriti „cvetni vrt“. O ovome piše Paustovski. Ali, suvi izveštaji ne izlaze iz pera klasika književnosti, već se pojavljuje čitava pesma u prozi, napisana zadivljujuće i poetski jako. prevela Olga Mitrinović , mek povez, format 16,5 x 22 cm , ilustrovano, ćirilica, 131 strana Konstantin Georgijevič Paustovski (ruski: Konstantín Geórgievič Paustóvskij, IPA: [pəʊˈstofskʲɪj]; 31. svibnja [O.S. 19. svibnja] 1892. - 14. srpnja 1968.) bio je ruski pisac nominiran za Nobelovu nagradu za književnost 1965. [1] Rani život Konstantin Paustovski rođen je u Moskvi. Otac mu je bio željeznički statističar i bio je “neizlječivi romantičar i protestant”. Majka mu je potjecala iz obitelji poljske inteligencije. Obitelj Paustovskog bila je zaporoškog kozačkog, turskog i poljskog podrijetla.[2] Konstantin je odrastao u Ruskom Carstvu, dijelom na selu, a dijelom u Kijevu. Studirao je u “Prvoj carskoj” klasičnoj gimnaziji u Kijevu, gdje je bio razredni kolega Mihaila Bulgakova. Kad je bio u 6. razredu, otac je napustio obitelj i bio je prisiljen davati privatne satove kako bi zaradio za život. Godine 1912. upisao je Prirodoslovni fakultet na Sveučilištu u Kijevu. Godine 1914. prešao je na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi, ali je Prvi svjetski rat prekinuo njegovo školovanje. Prvo je radio kao vozač trolejbusa u Moskvi, zatim kao bolničar u bolničkom vlaku. Tijekom 1915. njegova sanitetska postrojba povlačila se sve kroz Poljsku i Bjelorusiju. Nakon što su mu dva brata umrla na prvoj crti bojišnice, vratio se majci u Moskvu, ali je kasnije otišao i lutao okolo, okušavajući se u mnogim poslovima, isprva radeći u metalurškim tvornicama u Jekaterinoslavu i Juzovki. Godine 1916. živio je u Taganrogu, gdje je radio u Taganrogskoj tvornici kotlova (sada: Krasny Kotelschchik). Kasnije se pridružio zadružnom udruženju ribara (artel) u Taganrogu, gdje je započeo svoj prvi roman Romantiki (`Romantiki`, Romantičari) koji je objavljen 1935. Roman, čiji se sadržaj i osjećaji odražavaju u naslovu, opisao je ono što je vidio i osjetio u mladosti. Jedan od heroja, stari Oscar, bio je umjetnik koji se cijeli život opirao tome da bude prisiljen postati zarađivač. Glavnoj temi romantike, sudbini umjetnika koji nastoji prevladati svoju usamljenost, te svojim iskustvima u Taganrogu vratio se u kasnijim djelima, među kojima su Razgovor o ribi (Razgovor o ribi), Azovskoe podpolʹe ( “Azovskoe podpolie”, Azov Underground) i Port v trave (“Port v trave”, morska luka u travi).

Intrigantno putovanje u mracne lavirinte politicke korupcije, velicanstven nastavak serijala koji ruši stereotipe. Sandra Salman je bila srećna. Jezdila je kroz tminu, po pljusku, na svom novom belom skuteru, i bila je srećna. Onda je ostala bez goriva, motor se ugasio, a hladnoća joj se uvukla u kosti: samo je želela da što pre stigne kući. Ali čim je otvorila vrata, kao da se našla u najgoroj noćnoj mori. Njen otac se obesio. U trenu, njen dom bio je pun policajaca koji su želeli da brže-bolje arhiviraju slučaj kao samoubistvo. Jedino se Oliviji Riveri čini da se nešto u čitavoj priči ne uklapa. Pre svega, Bent Salman nije ostavio oproštajnu poruku. Osim toga, radio je u carinskoj upravi, odakle je nestala velika količina zaplenjenih narkotika. Možda je bio umešan u krađu? Ili je želeo da razotkrije krivca i zato je ućutkan? Olivija ne može da dozvoli da sva ova pitanja ostanu bez odgovora. Sa svih strana stižu prikrivene pretnje, ljudi povezani sa slučajem nestaju bez traga i ubrzo će postati jasno da je smrt Benta Salmana samo vrh ledenog brega koji pulta po crnom moru strašnih spoznaja..

JARCEVA FEŠTA Mario Vargas Ljoša ,novo ➡️ ➡️ Mario Vargas Ljosa Izdavač: Laguna Žanr: Ljubavni Govorio je da nema pravde na ovom svetu. Zašto mu se to dešavalo nakon što se toliko borio za ovu nezahvalnu zemlju, za ove ljude bez časti? Obraćao se Bogu. Svecima. Našoj Gospi. Ili, možda, đavolu. Vikao je i molio. Zašto su ga stavljali na takva iskušenja? Sinovi koji su bili njegov krst, zavere da ga ubiju, da unište delo celog jednog života. Ali nije se zbog toga žalio. On je umeo da se bori protiv neprijatelja od krvi i mesa. To je radio od mladosti. Nije mogao da podnese nizak udarac, da ga ne puste da se brani. Izgledao je polulud od očajanja. To nije bio neprijatelj kojeg je mogao da pobedi kao one stotine, hiljade, sa kojima se suočio i pobedio ih proteklih godina tako što ih je kupio, uplašio ili ubio. Uranija Kabral sedi kraj postelje oduzetog oca, nekadašnjeg moćnika, i priseća se događaja od pre trideset i pet godina koji su je naterali da zauvek napusti rodno ostrvo i preseče sve porodične veze. Knjiga je NOVA... ------------------------- L2

Kofer - Sergej DovlatovIzdavač: LOMGodina izdanja: 2019Broj strana: 185Format: 19 cmPovez: BroširaniSergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost….Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer

Kofer - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2019 Broj strana: 185 Format: 19 cm Povez: Broširani Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjingradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis. Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Velika svetska imena poput Kurta Vonegata i Irvina Šoa hvalila su njegov izvanredni stil koji, između ostalog, odlikuje neodoljiva britkost, pitkost, beskompromisnost, duhovitost…. Iz SSSR-a je emigrirao sa jednim jedinim koferom, što je u romanu Kofer

IŠCEZLI UTORAK - Niki Frenč Naslov originala: Tuesday`s Gone - Nicci French Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 2013 Format: 19 X 12,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 452 Kada je socijalna radnica ušla u stan Michelle Doyce, docekao ju je prizor iz nocne more. Truplo muškarca u raspadajucem stanju i zbunjena žena izgubljena u prostoru i vremenu. Slucaj je potpuno bizaran, policija nema ni jedan suvisli trag, i inspektor Karlsson opet ce pokucati na vrata Friede Klein, karizmaticne psihoterapeutkinje nepogrešive intuicije. Frieda ponovno uzlazi u labirint zlocina i u tamne zakutke ljudske duše. Na tom mracnom mjestu gdje žrtva lako postaje zlocinac, Frieda ce se morati obracunati i s duhovima iz vlastite prošlosti… Briljantno oblikovan kriminalisticki serijal. NIKI FRENC je pseudonim za autorsko-novinarski bracni par koji cine Niki Džerard i Šon Frenc. Niki Džerard završila je englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a nakon što je predavala književnost u Šefildu, Londonu i Los Andelesu, posvetila se izdavaštvu, pokrenuvši casopis Vimens rivju. Šon Frenc je takode završio englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a potom je radio kao pozorišni kriticar, urednik i televizijski kriticar u Sandej tajmsu i kao filmski kriticar za Mari Kler. ***Odlično očuvano***

Krapp`s Last Tape is a 1958 one-act play, in English, by Samuel Beckett. With a cast of one man, it was written for Northern Irish actor Patrick Magee and first titled `Magee monologue`. It was inspired by Beckett`s experience of listening to Magee reading extracts from Molloy and From an Abandoned Work on the BBC Third Programme in December 1957.[1] It is considered to be among Beckett’s major dramas. Embers is a radio play by Samuel Beckett. It was written in English in 1957. First broadcast on the BBC Third Programme on 24 June 1959, the play won the RAI prize at the Prix Italia awards later that year.[1] Donald McWhinnie directed Jack MacGowran – for whom the play was specially written[2] – as `Henry`, Kathleen Michael as `Ada` and Patrick Magee as `Riding Master` and `Music Master`. The play was translated into French by Beckett himself and Robert Pinget as Cendres and was published in 1959 by Les Éditions de Minuit.[3] The first stage production was by the French Graduate Circle of Edinburgh, Edinburgh Festival, 1977.`[4] odlično očuvana

ČEGRTALJKA I UŽIVANJE: Živojin Kara-Pešić **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Čegrtaljka i uživanje / Živojin Bata Kara-Pešić Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek, 2019 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 172 str. : ilustr. ; 18 cm ISBN 978-86-7562-152-2 (broš.) Živojin Bata Kara-Pešić (1938) je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu, (1964) posle čega je boravio u Parizu, Salcburgu i Londonu na postdiplomskom usavršavanju. Radio je kao samostalni istraživač u urbanizmu i kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ( 1989-1993). Objavio je veći broj radova o urbanizmu, arhitekturi i drugim srodnim temama u zagrebačkim, beogradskim i novosadskim časopisima. Kraće tekstove pisao je za Student, Književnu reč, NIN, Politiku, Dnevnik, Republiku, Vreme… U toku 1993/1994. godine sarađivao je sa radijom B-92 (emisije „Beograde bez ograde“ i „Ritam iskusnog srca“). Preveo je više književnih tekstova sa francuskog, engleskog, italijanskog i ruskog. Bio je potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije (1996-2000). Za visoke domete ostvarene u prevodilačkom radu dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ (2011).  kd