Лимени носач за RETRO - VINTAGE - OLDTIMER радио касетофон за олдтајмере. 1 комад. Коришћен за радио марке ICES HAMBURG AR 1338 Стање и естетика је као на фотографијама. /л/д/к/

CD plejer - stari radio - retro Original BILTEMA Arizona made in Japan Radio radi, dobro hvata stanice CD ne može da učita, uvuče disk, pokušava da ga očita 10-ak sekundi i onda ga izbaci napolje Osvetlenje i dugmići uglavnom rade Nedostaje dugmad za pojačavanje i smanjivanje tona, ali se može pojačati i smanjiti zvuk pomoću šrafcigera i slično... Poseduje originalni konektor, samo bi trebalo malo srediti kablove jer je nekoliko kablova odsečeno dosta kratko Mislim da jedan izlaz za zvučnike ne radi Estetski dosta loše izgleda Sve je kao na slikama a-90/su

Лим - носач за ауто радио касетофон 1 комад са слике Исправно стање, естетика као на сликама Коришћен на моделу CLARION DRB 4575R ки/ли/

Cena po komadu. Može slanje kurirskom službom.

Лимени носач - држач за CD радио, плејер. Оригинал за модел BLAUPUNKT Valencia MP36 7 646 080 310 Употребљиво стање. 1 комад. Естетика као на сликама. /л/ки/

ИСО конектор - еуро џек за ауто радио. 1 комад са слике. Доста добро очуван, као на сликама. Не знам за коју марку и који модел одговара. /е36/кг/

Mrezom kroz mrezu - Radio Mileva - Miroslav Konstantinovic

Лимени држач за ауто радио касетофон Оригинал за модел PIONEER KEH 3820 R 1 комад Стање као на сликама /л/ки/

TROROG, BEOGRAD, 1989 KORICE KAO NA SLICI. PRVE DVE BELE STRANICE ODVOJENE OD KNJIGE. NA POCETKU KNJIGA POCELA DA SE RAZDVAJA OD HRBATA U DONJEM DELU. SANACIJU PREPUSTAM BUDUCEM VLASNIKU. STRANICE SA SPOLJASNJE STRANE IMAJU FLEKICE OD ZUBA VREMENA. ILUSTROVANA „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu - počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje.

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Radio antena za kola od aluminijuma - siva. Dužina 10,2cm, šraf 5mm Pogledajte slike.

Лимени држач за ауто радио касетофон Оригинал за модел SONY XR-C510RDS 1 комад Стање као на сликама /л/ки/

Лимени носач - држач за радио касетофон. Оригинал за модел PIONEER KEH-2500 SDK Употребљиво стање. 1 комад. Естетика као на сликама. /г3/кв/

База за ЦД плејер - ауто радио. SONY CDX-L410 45Wx4 Уређај није испитан, јер немам такав конектор. Недостаје пластични оквир - розетна. На продају је само база, без плочице и без каблова. Продаје се као неисправан и без рекламације. За поправку или за делове уколико није исправан. /л/д/з/

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 186

Vitomir Bujišić : OD IZVORA DO UŠĆA, Izdavač autor Beograd 2011, tvrdi povez, str. 224. Izabrani novinski tekstovi. Sadržaj na slici. Očuvanost 4; ima posvetu autora. Dugogodišnji novinar i urednik lista „Glas Podrinja“, član UNS-a i najstariji novinar u Srbiji Vitomir Bujišić preminuo je juče u Beogradu u 98. godini. Vitomir Bujišić rođen je 1917. godine u Krivaji (Pocerina). Završio je učiteljsku školu u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi maja 1945. godine kao novinar tada tek osnovanog lista „Glas Podrinja“ u Šapcu. Nekoliko godina kasnije postaje i urednik, a nakon privremenog ukidanja „Glasa Podrinja“, radio je kao urednik listova „Novi dani“ i „7. juli“ . Bio je dopisnik Tanjuga iz Tuzle i urednik i direktor Radio Tuzle. Nakon ponovnog pokretanja „Glasa Podrinja“ krajem 1954. godine ponovo postaje direktor i glavni i odgovorni urednik. Bujišić je bio i direktor Radio-novinske izdavačke i radne organizacije (NIRO) u Šapcu, odakle 1975. godine odlazi u penziju. Vitomir Bujišić napisao je 28 knjiga. Član je UNS-a od 1945. godine. Dobitnik je brojnih novinarskih nagrada, među kojima i Nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore (2007).

Autor : Džim Điljoti, 111str., 19x13cm Ko je bio Nikola Tesla? Elektroinženjer koji je radio sa Tomasom Edisonom? Pronalazač čija su otkrića zauvek promenila svet? Jedan od najbriljantnijih i najuticajnijih naučnika svihvremena? Sve navedeno! Pronađite još mnogo zanimljivih podataka u ovoj ilustrovanoj knjizi!

Данило Николић Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Његове приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству. Његов роман „Власници бивше среће“ ушао је у десет романа деценије (1981—1991) и штампан у више издања saljem kao tiskovinu 80 din post.troskovi,plastificirani kartonski omot 308 stranica u odlicnom izdanju

autobiografsko delo, stampana 2006, jakih plastificiranih korica 182 stranice Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија-Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „ Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Његове приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству. Његов роман „ Власници бивше среће“ ушао је у десет романа деценије (1981—1991) и штампан у више издања saljem kao tiskovinu,80 dinara post. troskovi

Autor: Saša Hadži Tančić Povez: broširan Br. strana: 133 Format: 12x20 `Navikao je da živi sam. On i nije želeo drugačije. Uživao je da je sam kad se probudi, ni reč da izusti. Ni na samo pitanje kako je spavao. Nijedna žena to ne bi shvatila. E, to je njemu sve: sam. Ovako je Saša Hadži Tančić video Stevana Sremca u romanu `Melanholija`, (izdavač `Rad`), posvećenoj složenoj ličnosti srpskog klasika. Istaknuti pripovedač, romansijer, esejista i pesnik, inače sada upravnik Narodnog pozorišta u Nišu, Hadži Tančić (1968) ispratio je sve najznačajnije događaje u Sremčevom životu: rano detinjstvo u Senti, školovanje u Beogradu kod ujaka, premeštaj u Niš gde je radio kao gimnazijski profesor, kratak boravak, po kazni, u Pirotu, pa povratak u Beograd, gde je napisao svoja najbolja dela, bolest, pokušaj oporavka u Dubrovniku, posete Mostaru i Kotoru, poslednji dani u Sokobanji.

Pesme, crtice, odlomci, dokumenti... Uz niz bisera kratke forme i osvrta Dušana Radovića na svoj život i stvaralaštvo, sada imamo i retku priliku da vidimo tekstove onako kako su izašli iz pisaće mašine, njegove početne ideje, crtežiće, privatne fotografije, nepoznate radove... Pošto prvi put donosi sadržaj razglednica i pisama koje je Dušan slao svom sinu Milošu, zbirka Svaštara prikazuje velikog pisca i u ulozi izvanrednog oca. Ukratko, u ovoj knjizi nalazi se sve ono bez čega bi portret Dušana Radovića bio nepotpun. `ŠTA SAM TO RADIO? Probijao sam led da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo.` Povez: Mek Broj strana: 148 sa ilustracijama Format: 13x20 cm Posveta na prvoj strani, inače, kao nova.

Milan D. Špiček : Niko nije savršen = Nobody is perfect / Beograd : Centar film ; Kragujevac : Prizma, 2002 , Fizički opis 163 str. : ilustr. ; 24 cm Priče o filmu OČuvanost 4. Milan D. Špiček (1942-2020) rođen je u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Novinarstvom je počeo da se bavi već posle srednje škole, a ogledao se u svim medijima: štampi, televiziji, radiju. Najduže i najplodnije radi na radiju, gde je nagrađivan za sve novinarske discipline i za filmsku kritiku. Filmom i kritikom se bavi od početka osamdesetih godina, kada iz Specijalizovanih programa Radio-Beograda prelazi u Beograd 202, gde počinje da uređuje i vodi „Ponoćni bioskop“, koji uskoro postaje kultna emisija. Od tada, izveštava sa svih domaćih filmskih festivala i mnogih inostranih. Glumio je u filmovima Rana jesen Tome Janjića, Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, Ptice koje ne polete Petra Lalovića i Pun mesec nad Beogradom Dragana Kresoje. Napisao je tri knjige, tematski vezane za film: Herceg Novi, ljubavi moja, Lepotica i zver / La belle at la bete i Niko nije savršen / Nobody is perfect.

Dragoslav Manić Forski : TEME , Izdavač autor Pirot 1998, str. 172. Eseji. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu; malo pohabano. Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936) српски је књижевник. Биографија Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи. Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву. Дела Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед. Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште. Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.

Stanoje Ćebić : IMA BOGA I VOLOVA / Београд : А-Ш дело, 1990 , Fizički opis 233 стр. ; 21 cm Očuvanost 4. Stanoje Ćebić(1931-2011) U Valjevu je 12. februara umro a u rodnoj Jovanji 15. februara sahranjen Stanoje Ćebić, metalostrugar po zanimanju kojim se povremeno bavio, da bi mnogo poznatiji postao ponekim svojim osobenim akcijama, svojim nesporazumima sa društvenim mehanizmima. Autor je knjige „Kako sam postao vo”, sa predgovorom Bore Ćosića, čije je prvo izdanje objavljeno u Beogradu 1981. godine. „Ova knjiga će ostati kao datum u novijoj srpskoj književnosti i ona će se podjednako tretirati i kao književna činjenica i kao činjenica od značaja za kulturu” – tvrdio je tada Milisav Savić. Igor Mandić je pisao: „On je netipičan. Obdaren je samoironijom i njegov najveći dar je u tome što najteže situacije pretvara u farsu, opravdavajući tako i one koji su mu nanosili zlo”. A Zoran Petrović je bio mišljenja da je Ćebićevo delo „izvanredan paraliterarni fenomen” i da „svedoči kako je život često mnogo nadmoćniji i fantastičniji od svake literature”. Imalo je onda kritičara koji su Stanoja Ćebića poredili sa Čarlsom Bukovskim. Docnije, nastala je još jedna Ćebićeva knjiga, „Ima boga i volova” (Beograd, 1990), posle koje je, 1991. godine, primljen u Udruženje književnika Srbije. O Ćebiću su 1972. godine Jovan Jovanović i Mika Milošević snimili film „Kolt 15 GAP” (Kupim otpatke, ližem tanjire 15 godina aktivno i pasivno) koji je prikazivan na raznim stranama i bio ovenčan nekolikim važnim festivalskim nagradama. Pre dve godine taj film je prikazan na Tešnjarskim večerima. Stanoje Ćebić je predstavljan u mnogobrojnim novinskim reportažama i bio junak mnogih radijskih i televizijskih emisija. Njegovi biografi zabeležili su da je radio u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća, pet puta bio otpuštan sa posla i 175 puta samovoljno napuštao firme u kojima je radio. Uz to, hapšen je 90 puta (pokatkad i u Valjevu) zbog skitnje, beskućništva i ilegalnog prelaska državnih granica. Proputovao je više evropskih zemalja „bez dinara i bez pasoša”, proterivan 22 puta iz šest evropskih država, izrečena mu je zabrana ulaska u (Saveznu Republiku) Nemačku do 2065. godine. Koliko je znano, u Beogradu je dva puta dobijao stan, ali ih je ustupao drugima ili prodavao. U leto 2007. konkurisao je za izbegličke i sirotinjske stanove ali tada krov nad glavom nije dobio. Poslednje godina tegobnog života, po povratku iz Beograda u Valjevo, provodio je u adaptiranim koševima za kukuruz nekadašnjeg Poljoprivrednog preduzeća „Poljoplod” u Donjoj Grabovici, što je, kako je govorio, bilo „ispod njegovog nivoa”. Često je spavao i u čekaonici valjevske Železničke stanice. Najčešće je u novije vreme viđan pred kafanom „Zlatibor” i na autobuskoj stanici gradskog prevoza preko puta Gimnazije. Redovno – sa kišobranim u ruci. Stanoje Ćebić je rođen 18. aprila 1931. godine. Majka Stoja, rođ. Marjanović iz Stuba. Četiri razreda osnovne škole učio u Jovanji, metalostrugarski zanat izučio u „Krušiku” 1949

Julija Najman: PREDELI, DOGAĐAJI, Privatno izdanje autor i Slobodan Mašić Beograd 1988, tvrdi povez, str. 151. Razgovori sa velikim francuskim i američkim piscima. Očuvanost 4-. Julija Najman (1905-1989) rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi. Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata. Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje. U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom. Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

Nadimci starih beogradjana Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama. Diplomirao je žurnalistiku i specijalizovao međunarodnu politiku i diplomatsku istoriju. Kao novinar radio je u velikim novinskim kućama (Politika i Borba). Autor je nekoliko monografija (Marsejski krst kralja Aleksandra, Knjaz Mihailo Obrenović – život i politika, Balkanski atentati – ubiti preko nišana). U njegovom opusu beogradske teme zauzimaju značajno mesto (Siluete i karakteri – nadimci starih Beograđana, Patriciji i pustolovi – najveće misterije starog Beograda, Kalemegdanske senke – portret beogradskog čoveka, (Dereta, 2013), koja je već izašla u tri izdanja, Nadimci starih Beograđana : 1830-1940.: (u potrazi za međudnevicom beogradskog čoveka) (Službeni glasnik, 2015)). U knjizi Oganj i nada (Dereta, 2014), koja govori o Srbiji u I svetskom ratu, Simo C. Ćirković je zaokružio jednu oblast svojih istorijskih interesovanja i pružio doprinos obeležavanju 100 godina od početka Velikog rata, dok je u delu Tri boje fraka: Tito, Andrić, Krleža – uporedna biografija, izložio zamršene tokove moderne istorije, skriveno lice političkih odnosa i aktere iz senke kratkog 20. veka. Leksikonom Ko je ko u Nedićevoj Srbiji strukturno je istražio jedno kontroverzno razdoblje srpske povesti. Bavi se i leksikološkim studijama (Rečnik arhaizama, Rečnik urbane svakodnevice). Kao leksikograf angažovan je u Srpskom biografskom rečniku Matice srpske i u Srpskoj enciklopediji, zajedničkom izdanju Matice srpske i SANU, gde je uključen kao stručni saradnik. Neguje principe svestranog arhivskog istraživanja, te su njegove knjige dokumentarni uvid u epohu, ljude i institucije. Autor je i narator višedelne TV serije o starom Beogradu, koja je modernom gledaocu približila intrigantnu prošlost i njene dominantne ličnosti. Živi u Beogradu. Izdato u Beogradu Stanje kao na slikama Mek povez 114.strana