Lim - nosač - kavez za auto radio kasetofon plejer Stanje ispravno i dobro očuvano Standardna veličina 1 DIN 1 komad sa slike zzz

Lim - nosač - kavez za auto radio kasetofon plejer Stanje kao na slikama Standardna veličina 1 DIN 1 komad sa slike g4/tdi/v/su

Lim - nosač - kavez za auto radio CD plejer Stanje ispravno i solidno očuvano Standardna veličina 1 DIN 1 komad sa slike Original za BLAUPUNKT Sevilla RD126 li/in

Кутија за ауто радио - ЦД плејер. Оригинал за Clarion DB268RMP Кутија има оштећења на више места. 1 комад са слике. Продаје се само кутија и ништа више. /л/ни/м/

Еуро џек - конектор за ауто радио касетофон / плејер. У комплету са кабловима. За уређеаје са 4 излаза за звучнике. 1 комад. Исправно стање. Дужина каблова је преко 40 цм. Естетика као на фотографијама. /л/р/зр/

Каблић са утичницом, за антену на ауто радију 1 комад Стање као на сликама /а/90/су/

Еуро џек за ауто радио - конектор са 4 жице и две спојнице. Оригинал Volkswagen 1 комад. Употребљиво стање. Естетика као на фотографијама. За уређаје са два излаза за звучнике. /г4/ру/

Gojko Banović : NEVIĐENE SNAGE , Prosveta 1948, str. 164. Pripovetke. Očuvanost 3-; ima posvetu na predlistu; pohabana uglavnom spolja. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Anastazija Bela Šubić : VELIKO LOVIŠTE, Džepna knjiga Sarajevo 1959, str. 209. Pripovetke. Očuvanost 4-. ŠUBIĆ, Anastazija (Beograd, 8. travnja 1933. – Sarajevo, 8. prosinca 1991.). Pripovjedačica, romanospisateljica, književna kritičarka, esejistica i dramska spisateljica. Kazališnu akademiju diplomirala u Beogradu. Na Radio Sarajevu izvjesno vrijeme obavljala poslove dramaturga. Djela: Veliko lovište (pripovijetke, 1959.), Naknada za život (roman, 1960.), Sa Šekspirom (studija, 1979.), Jedanput u našem životu, Biti u Kini, Stvari za sebe, Zove Los Anđelos, Amanet, Puna šaka kamenja (drame)

O. Henry `Posljednji list`: sažetak. Priča vredna čitanja Poznati humorist napisao je bolno dirljivu priču punu dubokog značenja, tjerajući vas da razmišljate o životu, želji za životom, a prije svega da ostanete osoba sposobna za razumijevanje i suosjećanje. Riječ je o ovoj priči o čuvenom O. Henryju `Posljednji list`, čiji će sažetak biti opisan u ovom materijalu. Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka.Kratka biografija autora Majstor žanra kratke priče rođen je 11. rujna 1862. u Greensborou u Sjevernoj Karolini. Pokušao sam se u različitim profesijama. Radio je kao knjigovođa u nekretninskom poduzeću, kao crtač u zemljišnoj upravi i blagajnik u banci. Prvo iskustvo stečeno radom u duhovitom tjedniku u gradu Austinu. Suptilni humor i neočekivani rezultati karakteristični su za njegove priče. Tijekom svog stvaralačkog života napisano je oko 300 priča, kompletna zbirka njegovih djela je 18 svezaka Izdavač:LUKA ŠTAMPA Beograd Broj strana:164 Pismo:Latinica Povez: MEK Format: 18 x11 cm Godina izdanja: 2002

Izdavač:KULTURA Beograd Broj strana:215 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1993 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Branislav Dimitrijević Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. Sekcija za istoriju medicinu Srpskog lekarskog društva odlučila je da objavi rukopis Brane Dimitrijevića. Uređivanje je poverila članu Sekcije, profesorki dr Snežani Veljković, uz usmeno obećanje drugih članova da će pomoći u svemu što ona zatraži od njih. Održali su obećanje.

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Jovan Popović : ISTINITE LEGENDE , Džepna knjiga Sarajevo 1957, str. 336. Pripovetke. Sadržaj na slici. Biblioteka Džepna knjiga 78. Očuvanost 3; ima potpis. JOVAN POPOVIĆ (Kikinda, 18.11.1905 — Beograd, 13.02.1952) Kao pisac ponikao u našoj međuratnoj književnosti, Jovan Popović je pripadao onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji oslobođene zemlje. I kao pesnik i kao borac, on se uvek isticao u prvim redovima revolucije i bio jedan od onih njenih boraca koji su herojskim samopregorom utirali puteve do slobode. Njegova i pesnička i boračka misao vodilja kao da je iskazana u onom stihu pesme Mladići na zvonicima: `Hteo bih da je radosno za sve biti živ`. Rođen je u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi. Osnovno i gimnazijsko školovanje završio je u rodnom mestu. Po završetku gimnazije upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali je studije morao da prekida zbog nežnog zdravlja i bolesti. Složene društvene protivurečnosti doratne Jugoslavije unosile su nemir u dušu mladog pesnkka, i on je pokušao da im sagleda smisao i uzroke. Ali u tom traženju on je sve češće dolazio do saznanja da je taj život rđavo ustrojen i da ga zato treba menjati. Napredna književnost i marksistička literatura su ga sve više približivale naprednom radničkom pokretu, i on će ubrzo postati tumač borbe i težnja proletarijata. Jovan Popović je odlučio zastupao uverenje da napredni pesnik treba `da bude u neprestanom kontaktu sa progresivnim kulturnim i političkim kretanjima u zemlji`. Za njega se može reći da svoju ličnost zaista nikad nije dvojio: sav svoj život i svoj pesnički dar on je domovini i revoluciji predano poklonio. Prvi Popovićev otvoren sukob sa društvom u kome je živeo predstavlja almanah pesama Knjiga drugova, u kojoj je, sa Novakom Simićem, izdao izabrane socijalne pesme naprednih mladih pesnika svoga vremena. Knjiga se pojavila upravo u trenutku kad je objavljena šestojanuarska diktatura, pa je policija almanah zaplenila, a njegove sastavljače pohapsila. Jovan Popović je tada osuđen na devet meseci zatvora. Po izlasku iz zatvora Popović dolazi u Beograd i tu nastavlja plodnu borbenu aktivnost kao urednik i saradnik naprednih listova i časopisa. Jedno vreme uređivao je časopis Stožer i radio u izdavačkom preduzeću Nolit. Kao pesnik i urednik bio je veoma komunikativan i uvek je znao da uspostavi prisan kontakt sa svim saradnicima koji su ispoljavali vidniju pesničku darovitost. Pokretao je diskusije o značajnim problemima našeg književnog i kulturnog života i na mnoge negativne pojave u oblasti kulture i književnosti reagovao sa stanovišta marksističke estetike. Umeo je znalački i objektivno da utvrđuje stvarne umetničke vrednosti, ali isto tako bespoštedno da napadne one koji su štetili razvoju i ugledu naše književnosti. Kad je otpočela narodna revolucija, Jovan Popović se među prvima našao na poslu organizovanja narodnog ustanka i sa borcima narodnog pokreta požrtvovano podneo sva njegova iskušenja i napore. Po oslobođenju je bio veoma aktivan u organizovanju književnog i kulturnog života u Beogradu. Bio je odličan organizator, vredan saradnik i dobar predavač. Jedno vreme uređivao je beogradske Književne novine. Popovićevo književno delo čine tri zbirke stihova i tri zbirke pripovedaka. Pesme su mu: Hadžija večnosti (1925), Ples nad prazninom (1926) i Lasta u mitraljeskom gnezdu (1942); pripovetke: Reda mora da bude (1932, Lica u prolazu (1941) i Istinite legende (1944). Poslednja Popovićeva knjiga pesama, koja predstavlja njegov lični izbor iz celokupnog dotadašnjeg pesničkog stvaranja, izašla je 1951, kada je pesnik već bio u bolesničkoj postelji. Popović je, sem toga, pisao i eseje i kritike. Umro je 1952. u Beogradu.

Izdaje - Narodna knjiga Alfa Beograd Ranka Radulović: `Balonci` su knjiga koja se može čitati kao svojevrstan priručnik kako sačuvati svoje mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu. Situacija od ljudi pravi depresivce Ljudi kao baloni na vetrometini Stalno nam nabijaju neku kolektivnu krivicu. Da mi, ma koliko bili dobri i uspešni, nikada nećemo biti oni stari, nenadmašivi. I da ćemo fantazmatski biti krivi ako nas ukinu. Jer smo takvi kakvi smo i što nismo oni drugi`, napisala je, između ostalog, dr Ranka Radulović, neuropsihijatar u svojoj zanimljivo nazvanoj knjizi `Balonci`, u izdanju `Narodne knjige`, koja sadrži petnaestak autentičnih, literarno uobličenih priča o pacijentima, osoblju i bolnici. `To je knjiga sa egzistencijalističkim pričama zasnovanim na istinitim događajima iz psihijatriske klinike `Avala` u periodu 1993. do 1998. godine. A može se čitati i kao priručnik sa kratkim uputstvima kako sačuvati, naduvati i balansirati svoj balon,( što je svojevrstan sinonim za mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu) u našem vremenu`. Ova zanimljiva doktorka, rođena 1965. u Sarajevu gde je i završila Medicinski faklutet došla je u Beograd u vreme rata u Bosni i magistrirala sa zanimljivom temom o primeni muzike u lečenju depresivnih poremećaja. `Balonci` su njena druga knjiga, a kako sama kaže, to je naziv gotovo za sve nas. U kom pogledu ljude nazivate `baloncima`? - Jer živimo u vremenima kada se teško opstaje, asocijacija mi je bila da su ljudi kao baloni na vetrometini. Tako, balonci šetaju ulicama, stoje u redovima, guraju se po autobusima... Radite sa baloncima, volite balonce, živite pored balonaca...To smo svi mi koji svim snagama čuvamo svoje balone da ih jaki vetrovi ne raspuknu ili ne oduvaju u inostranstvo. Povremeno se umore, baloni izduvaju, pa neki svrate u psihijatrisku kliniku gde ih nauče kako da ponovo naduvaju svoje balone i koja je to njihova mera. Šta je u ovim vremenima najbitnije da bi se sačuvali baloni, odnosno zdrava celina psihološkog, mentalnog sklopa? - Ako preduvate balon on puca, odnosno završava u ili u autoagresije (usmereno ka sebi) ili u heteroagresiji (usmereno ka drugima). Pri tom, neke od ljudi naučimo da žive sa rizikom vlasnika najvećeg i najupadljivijeg balona, jer su ti najpodložniji da ih probuši obična, primitivna ljudska praćka. Živimo u dugotrajnoj krizi u kojoj niz stresogenih događaja, koji imaju kumulativni karakter, iscrpljuju svakog, pa i najjačeg, pojedinca kao i čitav narod. Došlo je krajnje vreme da se nađu konstruktivna rešenja. I tu, pre svega treba poći od sebe i učiniti nešto za spas sopstvenog mentalnog zdravlja. Da li pojedinac na svom ličnom nivou može u tom smislu nešto da učini, i u čemu se satojala ta aktivnost? -Nema mesta za premišljanje ni dilemu. Čovek mora naći dodatne snage za konstruktivna rešenja na svom nivou. To je pre svega - rad! Ne toliko radi zarade, koje su, kao što znamo, male, nego zbog činjenice da je to sublimacija kao zdrav mehanizam odbrane.Druga veoma lekovita stvar je humor. Tu bih istakla da taj humor ne treba uvek da bude na tuđi račun. Naprotiv, on je daleko delotvorniji kada se odnosi na nas same ili na ličnu situaciju. Humor `olakšava` stvari. Kada se našalite stvari izgledaju drugačije, manje teške i manje crne. Može li se govoriti o opštem psiho(pato)loškom stanju, odnosno zdravlju naše nacije? - Teško je stvoriti kompletnu sliku,i dati preciznu i tačnu definiciju. Tu se može zbilja mnogo manipulisati. Ali javlja se čitav niz zanimljivih detalja. Recimo, broj telefonskih poziva, odnosno traženja pomoći tim putem je enormno povećan, dok je prisustvo pacijenata u ordinacijama nešto manje nego pre NATO agresije. Jedan od razloga takve situacije svakako leži u činjenici da klinike `Avala` više nema jer je početkom bombardovanja ukinuta, a pacijenti poslati kućama ili u druge bolnice, dok je osoblje prebačno na Institut za psihijatriju kliničkog centra Srbije.Pri tom, aktuelan problem i dalje postoji jer je veoma teško hospitalizovati ne psihotične pacijente, a samim pacijentima je teško da dobiju uput, nemaju novca da sami plate pregled, snabdevenost lekovima je loša... Da li vi, sveukupno gledano, govorite o situaciji koja od ljudi pravi depresivce? - Uprkos mučnoj situaciji koja od ljudi pravi depresivce i sve ono što, bar većina, ne bi trebalo da bude nema mesta krajnjem pesimizmu. Treba razvijati ličnu odgovornost pre svega i čuvati svoje okvire preko kojih nećete puštati frustracije koje vas se u suštini ne tiču. Tu veliku ulogu igraju porodica i prijatelji. Verujem da ovde još ima ljudi koji će smoći snage za konstruktivna rešenja, a oni će povući ostale. Nedavno sam slušala razgovor dve starije žene od kojih je jedna izbeglica prinuđena da se stalno seli. U jednoj od tih selidbi zaboravila je i urnu sa pepelom svoga muža. Kada je spoznala tu činjenicu nije se posebno uzbudila. A na pitanje zašto ga nije sahranila staloženo je odgovorila da nemože jer nema papire, a njih treba prvo nabaviti živima. To je situacija koju bi smo mogli nazvati svojevrsnom psihoterapijom koju stvara sam život. Šta ste uistinu hteli da postignete knjigom `Balonci`? - Pokušala sam da načinim svojevrstan priručnik za mentalno preživljavanje, koji će biti lako čitljiv i razumljiv. Zato sam ga i posala kao priče ili eseje. Sem toga, knjiga `Balonci` je i uspomena na kliniku koje više nema ali i demistifikacija psihoterapije. Takođe, jedan od ciljeva sa kojim sam pisala ovu knjigu je i taj da se smanji strah opšte populacije od psihijatriskih pacijenata, odnosno da se ljudi, ukoliko im je potrebno bez ikakvog straha ili opterećenja obrati za pomoć. Jer, mentalna bolest i zdravlje stoje na dva kraja iste linije, nekada smo bliži bolesnom a nekada zdravom kraju, ali smo svi na istoj duži. T. Njezić Stanje knjige kao na slikama Mek povez 157.strana