Testiran i potpuno ispravan hard disk, radio svega 25 dana. Hard disk je testiran sa vise razlicitih programa koji skeniraju sektor po sektor, sto garantuje ispravnost 100%.

Персонални досије Зафира В. Станковића,адвоката, једног од оснивача Радио Београда и члана УО Народне банке, начелника Министарства трговине и индустрије... `15. 12. 1925. Osnivači društva Radio A. D, inženjer Robert Vege, Đura Milutinović, Miloš D. Stanojević, Slavko Bokšan, dr. Emer Tartalja, Dušan Grubić, Đulijus Hanau, Stevan Karamata, Milutin Stevanović i advokat Zafir Stanković, obratili su se nadležnom Ministarstvu trgovine i industrije sa molbom da im se odobri osnivanje akcionarskog društva Radio. Sledeće godine dobili su podršku od strane Ministarstva pošta i telegrafa za svoju ideju o osnivanju Beogradskog radija.`

Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

Cenovnik epp usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,prednja korica blago zaprljana,a zadnja presavijena.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Toshiba SATA 120 GB hard disk od 2.5 inca za laptop. Model: MK1234GSX Odlicno ocuvan, radio samo 85 dana! Pokazuje 100% Health i Performance u HDD Sentinelu kao sto i vidite sa prilozene slike. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Hitachi Travelstar 40GB ATA mini 1.8 inca hard disk za laptop. IBM P/N: 13N6846 FRU P/N: 92P6085 Radio je samo 36 dana! Izvadjen iz laptopa IBM Thinkpad X40. Pokazuje 100% Health i Performance u HDD Sentinelu kao sto i mozete videti sa slike. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana.

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Fujitsu ATA 20 GB hard disk od 2.5`` inca za laptop. Model: MHN2200AT Part No: CA05456-B131 Made In Thailand Fujitsu 40GB Hard Disc Drive HDD 2,5`` inch 4200 RPM PATA / P-ATA cvrsti disk sa iglicama namenjen za starije laptopove, CNC masine, neke vrste auto navigacija i druge uredjaje. Radio je samo 14 dana i ima 100% Health u HDD Sentinelu sto mozete videti u prilozenoj slici u oglasu. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Ostalo: MHT2040AH PL ID: HTTN Part No. CA06377-B11400DL IC25N040ATCS04-0 P/N: 07N8327, MLC: H32687 Imam i modele od 30GB, 40GB, 60GB, 100GB itd.

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

PRODAJEM: Predmet: Memorija za laptop - dva idealno fabrički uparena modula od strane Dell-a od po 2 GB. Stanje: Memorija je apsolutno ispravna. Do skoro je radila u mom laptop-u Dell Inspiron N5010. Prodajem je, jer sam obavio upgrade memorije na 2 x 4 GB, pa su mi ova dva modula preostala. Detaljne karakteristike preuzete sa Interneta (nađene prema oznakama sa modula): Manufacturer: Kingston Manufacturer Part: 9995428-009.A00LF SKU: KF073F-ELD (5102418-1048) Memory Type: DDR3 SODIMM Capacity: 2 x 2 GB (2Rx8) Elpida chips Pins: 204 Bus type: PC3-10600S 9-10-F0 Cas: CL9 Data Transfer Rate: 1333 MHz Memory Clock: 166 MHz Rank: Rank 2 Voltage: 1,5 V Used on Dell Inspiron N5010 Dell part #: DIMM 1: CN-0F073F-70166-11P-00CV DIMM 2: CN-0F073F-70166-11P-00CW NAPOMENA: Navedena cena je po komadu. Priložene fotografije prikazuju konkretne module koje prodajem - nisu preuzete sa Interneta. Apsolutno verno prikazuju stanje u kom se memorijski moduli nalaze. DODATNA POGODNOST: Kupcu sa teritorije Novog Beograda ili Zemuna obezbeđujem ličnu besplatnu dostavu memorije na kućnu adresu, kao i besplatnu montažu (ugradnju) ovih memorijskih modula u njen/njegov laptop, naravno ukoliko kupac to želi. Ista pogodnost važi za kupce sa cele teritorije Srbije, ukoliko svoj laptop donesu na prethodno dogovoreno mesto na teritoriji Novog Beograda ili Zemuna. Ovde možete pogledati i ostale predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/arbi/SpisakPredmeta

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Mališe Atanackovića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1907 Borisav - Mališa Atanacković (1860 – Užice, 19. maj 1919 je užički ugostitelj, trgovac, urednik, odbornik i predsednik opštine, narodni poslanik Narodne radikalne partije i industrijalac. Nadimak `Mališa` dobio je zbog niskog rasta i kasnije je bio poznat pod tim imenom. Rođen je 1860. godine u selu Zaglavak. Roditelji su mu živeli odvojeno, majka Jela (domaćica poreklom iz Duba) je živela sa decom u Zaglavku, a otac Tripko, kolar iz Kremana, živeo je u Užicu. Posle majčine smrti 24.12.1871. doselio se kod oca. Biografi Mališe Atanackovića (Aleksandar Kale Spasojević, Mladen St. Đuričić, Miodrag Gluščević) navode da su ga očevi prijatelji predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i `stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Osamdesetih godina 19. veka na inicijativu profesora realke, Dobrosava Ružića i njegovih kolega, Mališa odlazi na krojačko - tkački zanat u Beograd kod tkača Tilera gde je naučio i nemački jezik i germanski odnos prema poslu. Po povratku u Užice otvorio je kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu su mu dali trojica profesora Užičke realke: Dobrosav Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir-Ljuba Davidović. Bio je narodni poslanik na listi Radikalne stranke od 1897-1919. godine. U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik `Zlatibora`, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine. Tri industrijska objekta u Užicu su bila u njegovom vlasništvu: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu `Groto` (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912). Političko delovanje Mališe Atanackovića u Užicu obeležilo je zalaganje za izgradnju Užičke realke i osnivanje Tkačke škole gradu. Najveći politički protivnici su mu bili Milorad Mićić i Dimitrije Tucović. Prvi svetski rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je član delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) koja je obišla industrijske centre u Engleskoj. Otuda je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog užičanina se završio. Imao je kuću na Rakijskoj pijaci (deo Užica), pored nje kafanu, a naspram kuće prvi industrijski mlin u Užicu. Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić, datum venčanja 16.01.1886. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu 17.05.1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). 1907. godine izgradio je električni mlin u klisuri Grot, a hidroelektranu za pokretanjeu mlina u periodu 1911-1913. godine. Novi mlin, na Rakijskoj pijaci, izgrađen je 1912. godine. Na Begluku (deo Užica) je imao skladište robe i građevinskog materijala, 1912. godine. Posle kafedžije i trgovca Tome Naumovića, Mališa je jedan od prvih proizvođača Klekovače u užičkom kraju. U centru Rakijske pijace 1912. Atanacković je podigao dve vage: malu i veliku koja je mogla da meri volujska kola natovarena žitom. Osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je počela sa radom 3.maja 1901. godine. Crepana i ciglana sagrađena je 1913. godine u Krčagovu (deo Užica), a u njoj je radilo 15-20 radnika. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji. Užice je tako 1899. godine dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica struju, kao prva fabrika u Srbiji koja je primenila hidro-električnu energiju za industrijski pogon. Kao na fotografijama.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Alimpija Vasiljevića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1875. Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića. Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića. Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga. Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije. Kao na fotografijama.

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.