U ovoj knjizi možete pročitati, nova, prvi put štampana kazivanja Oca Tadeja. Tonski zaspisi,koje sam skupio, a priličan deo lično snimio, objavljeni su delimično na talasima Radio Beograda u okviru emisije „Talasi neba“. Celokupan razgovor je čekao ovu knjigu. Priređivač

ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE PREDSOKRATOVCI - Lućano de Krešenco Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inženjer u IBM-u sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige `Tako je govorio Belavista`. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba. Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu. Izdavač: Svetovi, Novi Sad 1991. Meki povez, strana 182, latinica.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

PUT PREDAKA I PUT BOGOVA Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Opis Preci su napustili put bogova. Gde je proton pseudos? Ko je lagao prvi? Za proteklih pedeset ili stotinu, ili sto pedeset godina neko je lagao i nas je skrenuo s puta bogova. Ko je to bio? Gde se zbila prva laž? Kako se zbilo skretanje? Da li zabuna? Namerna prevara? Kada se zbila? Nasuprot lepoti iskrsla je korist. Ali pre nego što bi bilo ko mogao da načini prigovor, najodlučnije treba utvrditi da je lepota vrednost, a nasuprot tome korist nije vrednost. Kada zavlada misao o koristi, ljudi će početi da veruju da je država pogon. Čovek nije egzistencijalno biće, nego proizvođač, ili potrošač. Kada lepota ne kazuje šta je korisno, nego korist kazuje šta je lepo, to se zove propaganda. Smisao bića različitih nacija ne nalazi se u njima samima, nego u univerzalnosti celog čovečanstva. Nepodnošljivo je ako jedna nacija ne zna o sebi ništa drugo do da je ona najveća među svim narodima sveta. Pozvana je na najuzvišenije, ali ne čini ništa drugo do što se ogleda. Nacija je imala dve istorije: jedna se učila u školi, ali onaj ko se osvestio, pohitao je da je zaboravi... Istorija koja se uči jeste sve sam med i šećer i izborna propaganda, a prećutana je sve sam otrov, zavist i osveta. Svet se može izmeniti jedino unutarnjom obnovom čoveka. Politika samo naizgled menja, a suštinu ni ne dotiče. Jedino religiozno preobražen čovek može ostvariti socijalni poredak, svetski mir i samo tako je jednom i zauvek moguće ukloniti glad i oskudicu. Treba početi od metafizike. Težinu krize narod najjače oseća, to je istina. Ali je narod ponajvećma u situaciji da izdrži i podnese celu krizu. Narod ponajmanje ume da promeni sopstvenu sudbinu; ali stoji na nenarušivom tlu. To tlo je zemlja. Kako politika ubija naciju? Tako što umesto duhovne ideje postavlja korist. Tako što umesto duhovne delatnosti razglašava praksu. Tako što zahteva prosperitet umesto lepote. Tako što vrši propagandu, odnosno umetnost stavlja u službu koristi. Tako što kaže: preporod zavisi od spoljnjih sredstava. Tako što kaže: primer treba uzeti iz prošlosti; primer treba uzeti iz inostranstva. Tako što donosi spoljnje reforme i održava veru u spoljnje reforme.

Opis O autoru Dodatne informacije „Po kontraktualizmu, blagostanje pojedinaca moralno je značajno ne zato što je intrinzično vrijedno ili zato što je samoočigled­no da je unapređenje blagostanja pojedinaca is­pravnotvorna odlika, već jednostavno zato što bi pojedinac mogao razumno da odbaci argument koji njegovom blagostanju ne bi dao nikakav značaj.” T. M. Scanlon „Skenlon tvrdi da, ako bi odustao od indivi­dualističkog ograničenja, njegova kontraktu­alistička teorija ne bi više nudila ‘jasnu alter­nativu utilitarizmu’. Držim da to nije istina. Ako bi odbacio individualističko ograničenje, njegova bi formula mogla da pruži potporu različitim neutilitarnim principima. To bi ojačalo Skenlonovu teoriju i učinilo je bo­ljom alternativom utilitarizmu. ” Derek Parfit Derek Antoni Parfit (Derek Antony Parfit, 11. decembar 1942 - 1. januar 2017) bio je britanski filozof koji se specijalizirao za osobni identitet, racionalnost i etiku. Smatra se jednim od najznačajnijih i najuticajnijih moralnih filozofa s kraja 20. i početka 21. veka. Parfit se izdigao 1971. godine objavljivanjem svog prvog rada "Personal Identity". Njegova prva knjiga, Reasons and Persons (1984), opisana je kao najznačajniji rad moralne filozofije još od 1800-tih. Njegova druga knjiga, On What Matters (2011), široko je rasprostranjena i raspravljana mnogo godina pre njenog objavljivanja. Za celu svoju akademsku karijeru, Parfit je radio na Univerzitetu u Oksfordu, gde je bio viši naučni saradnik na sveučilištu All Souls College u vreme njegove smrti. Bio je i gostujući profesor filozofije na Univerzitetu Harvard, Univerzitet u Njujorku i Univerzitet Rutgers. Nagradu Rolf Schock za 2014. godinu dodelio je "za njegove revolucionarne doprinose u vezi s osobnim identitetom, poštovanjem budućih generacija i analizom strukture moralnih teorija." T.M. Skenlon (T. M. Scanlon, rođen 28. juna 1940) je odrastao u Indianapolisu, Indiana. Diplomirao je na Prinston Univerzitetu 1962, a doktorirao filozofiju na Harvardu pod mentorstvom Burtona Drebena. Godinu dana je studirao na Univerzitetu Okford na Fulbright stipendiji, a potom se vratio se na Univerzitet Prinston, gde je predavao od 1966. do 1984. Njegova disertacija i neki od njegovih prvih radova bili su iz matematičke logike, gde mu je glavno interesovanje bila teorija dokaza, ali se kasnije okrenuo etici i političkoj filozofiji, gde je razvio verziju kontraktualizma u liniji Džona Rolsa, Imanuela Кanta i Žan-Žaka Rusoa. Skenlon je objavio i važne radove o slobodi govora, jednakosti, toleranciji, osnovama ugovornog prava, ljudskim pravima, pojmovima blagostanja, teorijama pravde, kao i o temeljnim pitanjima u moralnoj teoriji. Težina 0,2 кг Dimenzije 115 × 175 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez mek Broj stranica 136 ISBN 978-86-80484-11-2 Dimenzije 115x175

Autor: Alvin Tofler Izdavač: Prosveta Broj strana: 269 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm ALVIN TOFLER, JEDAN OD NAJPOZNATIJIH SVETSKIH FUTUROLOGA, UMRO JE 2016. GODINE U 87. GODINI, A JAVNOST SE UVELIKO BAVI STVARIMA KOJE JE USPEO DA PREDVIDI U SVOJIM NAJPOZNATIJIM KNJIGAMA `BUDUĆI UDARAC` I `TREĆI TALAS`. TOFLER JE U SVOJIM PREDVIĐANJIMA USPEO DA PREDVIDI USPON INTERNETA I KABLOVSKE TELEVIZIJE. - NAPREDNA TEHNOLOGIJA I INFORMACIONI SISTEMI DOPRINEĆE TOME DA ĆETE VEĆINU POSLA BITI SPOSOBNI DA RADITE OD KUĆE - NAPISAO JE ON. PREDVIDEO JE I GENETSKI INŽENJERING I KLONIRANJE, TVRDEĆI DA ĆE ŽENE BITI U MOGUĆNOSTI DA `KUPE MALI EMBRION, ODNESU GA KOD DOKTORA KOJI ĆE GA IMPLANTIRATI U MATERICU I RODE DETE`. - JEDNA OD NAJFANTASTIČNIJIH LJUDSKIH SPOSOBNOSTI BIĆE TO ŠTO ĆE ČOVEK BITI U STANJU DA NAPRAVI KOPIJU SEBE - NAPISAO JE TOFLER O KLONIRANJU. PORODICA KAO TRADICIONALNA ZAJEDNICA, TAKOĐE JE OPISANA U NJEGOVIM KNJIGAMA I ZA NJU KAŽE DA ĆE PROMENITI OBLIK U ŠIRENJU LGBT POPULACIJE I DOZVOLE ISTOPOLNIH BRAKOVA. SMATRAO JE DA JE KONZUMERIZAM GLOBALNI TREND I DA ĆE LJUDI U BUDUĆNOSTI NAJVIŠE PATITI ZBOG PREVELIKOG IZBORA ROBE NA TRŽIŠTU ČIJE ĆE POSTATI ŽRTVE. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na trećoj slici priložen deo sadržaja.

Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. Nova, nekorišćena Godina izdanja: 2021. Broj strana: 134 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Uvod Kolaže sam radila u periodu 1992-2003, u raznim prilikama. Započela sam sa čitanjem poezije Andrea Kalvosa, kome je grčki bio drugi jezik. Na greškama je gradio novi, izuzetni jezik, koji su docnije visoko cenili grčki nadrealisti. Sabirala sam greške u razumevanju sveta koji mi je bio blizak, grčkog, balkanskog, ženskog, životinjskog. Imala sam fazu zapletenih asocijacija, pa vrlo jednostavnih, pa crno-belih. Nisam uradila nijedan već nekih deset godina. Zato sam se odlučila da ih povežem sa tekstovima koji nisu pisani ni hronološki, ni smisleno, ni vizualno u povezanosti sa njima; da napravim još jedan sloj grešaka koje će me naterati da i dalje lepim i pišem. Taj spoj slojeva grešaka pokazao se u jednom značenjskom okviru, i nije se mogao nazvati drugačije nego Feminističke inscenacije. Sadržaj Uvod . 3 Misirče . 5 Srbenka, film po pozorištu . 11 Oprosti mi, Borka! . 17 Zadušnica .23 Pohvala Makavejevu: „Imaću te, mačkice!” . 25 Nisam tvoja svojina . 33 Femimen . 39 Ljubija . 45 Okupacija ponosa. 53 Žozefa. 59 Čavela Vargas . 67 O hijenama i ženama . 75 Doris Lesing . 81 Poziv na pobunu je otvoren . 87 Tha Trocks . 95 Albanska Lisistrata . 101 Režin Deforž . 109 Niki de Sen Fal . 117 Svetlana Bojm . 125 Žene u Akademiji . 133 Svetlana Slapšak je profesorka antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije, rođena je u Beogradu, gde je na Filozofskom fakultetu doktorirala antičke studije, lingvistički smer. Preselila se u Ljubljanu 1991. Sastavila je knjigu o dečijim pravima, predložena je, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala je na jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Direktorka je Srpskog kulturnoga centra i Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Napisala je preko 40 knjiga i zbornika, 300 studija, 700 eseja, roman, prevode s grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od njenih novijih knjiga: Ženske ikone XX veka, Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu i Antička miturgija: žene.

Izdavač: Matica srpska, Novi Sad 1965; biblioteka Mozaik Mek povez, strana 219, 19cm Čuvena autobiografija Jean-Paula Sartrea iz njegovih prvih deset godina naširoko se uspoređuje s Rousseauovim Ispovijestima. Napisane kad je imao pedeset i devet godina, Riječi su remek-djelo samoanalize. Sartre, filozof, romanopisac i dramatičar, u svoje djetinjstvo donosi istu strogost poštenja i uvida koju je tako sjajno primijenio na druge autore. Rođen u nježnoj obitelji koja voli knjige, a odgajala ga je udovica i brižni baka i djed, imao je djetinjstvo koje bi se moglo opisati kao jedna duga ljubav s tiskanom riječi. U konačnici, ova knjiga istražuje i ocjenjuje cjelokupnu upotrebu knjiga i jezika u ljudskom iskustvu. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja. Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera. Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“