Lepo očuvano Izdavač: Kultura, Beograd Edicija: Mala filozofska biblioteka Povez: Broširan Broj strana: 49 Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Kultura, Beograd Edicija: Mala filozofska biblioteka Povez: Broširan Broj strana: 49 Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izvanredna slika života u Francuskoj tokom kritičnih osam dana pre potpisivanja sudbonosnog Minhenskog pakta i naknadnog preuzimanja Čehoslovačke u septembru 1938. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Doba razuma je smeštena u 1938. i govori o Matjeu, francuskom profesoru filozofije koji je opsednut idejom slobode. Kako se senke Drugog svetskog rata približavaju – iako je njegov lični život komplikovan trudnoćom njegove ljubavnice – njegova potraga za načinom da ostane slobodan postaje sve intenzivnija. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jun 1940. je bilo leto poraza za francuske vojnike, koje su njihovi oficiri napustili, potpuno demoralisani, čekajući primirje. Iz dana u dan, iz sata u sat, Gvožđe u duši otkriva šta su ljudi mislili, osećali i činili dok je Francuska padala. Ljudi koji su slegli ramenima, ljudi koji su trčali, ljudi koji su se borili i tragični ljudi poput Matjea, koji je posvetio svoj život pronalaženju lične slobode, sada preplavljen kajanjem i gorčinom, koji moraju naučiti da ubijaju. Gvožđe u duši, treći tom Sartrove trilogije Putevi slobode, je mučan prikaz rata i šta znači izgubiti. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eseji Od strane jednog od najutjecajnijih mislilaca našeg stoljeća, Buntovnik je klasičan esej o revoluciji. Za Alberta Camusa, poriv za pobunom jedna je od `bitnih dimenzija` ljudske prirode, koja se očituje u čovjekovoj bezvremenskoj prometejskoj borbi protiv uvjeta njegova postojanja, kao i pučkim ustancima protiv ustaljenih poredaka kroz povijest. Pa ipak, s pogledom na Francusku revoluciju i njezina kraljevoubojstva i deicide, on pokazuje kako tok revolucije neizbježno vodi tiraniji, dok stari režimi diljem svijeta padaju, Buntovnik odjekuje kao gorljiv, elokventan i nadasve racionalan glas savjest za naša burna vremena. Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno! Sve ostalo uredno! Ovo delo, neveliko po obimu, predstavlja neku vrstu okosnice Kantovog učenja. Kant svoju etiku konstruiše služeći se terminima i idejama poput; dužnosti, poštovanja, zakona, kategoričnim nasuprot hipotetičnim imperativima... Kant svoju etiku konstruiše služeći se srodnim idejama poput „dužnosti`, „poštovanja`, „zakona`, kategoričkog nasuprot hipotetičkim imperativima, i verovanjem da jedinu stvar na svetu koja je bezuslovno dobra predstavlja dobra (jer je autonomna) volja... A volja je dobra kada poštuje načela autonomije, to jest, kada svoj zakon uzima isključivo iz sebe same; a to znači kada sledi prethodno navedene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakon izvan sebe same, onda je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičnu etiku i sopstvenu slobodu. Kant smatra da je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da odbaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. I zaista, kod Kanta je vrlina definisana kao dužnosti koje su „čvrsto usađene u karakteru`. Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ateneum i Informatika, Beograd, 2004155, 243 strane, latinica, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, šiveno, format: 19 cm, preveli: Mirna Cvitan, Ljerka Mifan, Jagoda Milinković. Izbor i redakcija prevoda: Žika Bogdanović. Predgovor: Jedan život` napisao Žan-Mark Domio. O ovom delu: `Kamijevi tekstovi, u izboru u ovoj knjižici, nastali u kratkom i burnom rasponu od jedva nekoliko posleratnih godina, bez sumnje su živopisno, iskreno i nezamenljvi svedočanstvo o političkoj i duhovnoj krizi kroz koju su prolazili Francuska i najveći deo tadašnje Evrope. Ono što je, pri tom, bilo od najveće važnosti jeste da je ovaj pisac ne samo umeo da o svemu kaže pravu reč, već i da je kaže u pravom trenutku i na pravi način. Otuda ona opsesivno živi i danas, više od pedeset godina kasnije. Ali prava, delotvorna i časna reč ume da traje i mnogo duže, ponekad za sva vremena, i da se s istom dalekovidošću odnosi i na prostore i situacije tek ovlaš slične onoj koja ju je izazvala. Istorija se, bez sumnje, bolno ponvalj, premda ne na isti način, a razlog tome je, kako nam iskustvo svedoči, da joj je tok predvidljiv i da u onome što nazivamo ljudskim progresom zapravo i nema pravog napretka. Iz tog razloga, ovdašnji čitalac prolaziće kroz te tekstove sa dubljim, ličnim spoznajama i čemernim razumevanjem. Neka se pitanja – kao što nam je sudbina odredila da shvatimo – uvek iznova postavljaju, a ponekad su čak i odgovori na njih jednako mogući. Stoga ova knjiga i jeste dragocena: i njoj je više odgovora nego što ima pitanja; to jest, odgovori su tu čak i na pitanja koja se tek u ovim našim godinama, i u ovoj zemlji postavljaju.` Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! KRITIKA PRAKTIČNOGA UMA Imanuel Kant KRITIKA PRAKTIČNOGA UMA - Immanuel Kant Izdavač Kultura-Zagreb Preveo: Viktor D. Sonnenfeld Broj strana 216 Godina izdavanja 1974 Nijedan filozof novog veka pre Marksa nije ostavio toliko traga u istoriji etike kao Imanuel Kant (1724—1804), osnivač nemačke klasične idealističke filozofije. Široj čitalačkoj publici on je poznat više kao moralist, to jest kao mislilac koji je glorifikovao moralnu dužnost i moralni zakon, postavljajući čoveku stroge moralne zahteve ali i razvijajući mu veru u sopstvenu moralnu svest, u mogućnost njegova moralnog samoopredeljenja. »Dve stvari«, veli Kant, »ispunjavaju dušu uvijek novim i sve većim udivljenjem i strahopočitanjem što se više i ustrajnije razmišljanje bavi njima: Zvjezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni. Ni jednu od njih ne smijem izvan mojega vidokruga tražiti kao obavljenu tamom ili pak u nedokučivosti; ja ih vidim pred sobom i neposredno ih povezujem sa sviješću ο svojoj egzistenciji ... Prvi pogled na bezbrojno mnoštvo svjetova kao da uništava moju važnost kao životinjskog stvora, koji materiju, od koje je nastao, mora opet vratiti planetu (samo jednoj tački u svemiru), pošto je neko vrijeme (ne zna se kako) bio opremljen životnom snagom. Drugi pogled, naprotiv, beskonačno povisuje moju vrijednost kao inteligencije mojom ličnošću, u kojoj mi moralni zakon objavljuje život, koji je nezavisan od životinjstva, pa čak i od cijelog osjetilnog svijeta, bar koliko se dade razabrati iz svrhovitoga određenja moje egzistencije s pomoću toga zakona, koji nije ograničen na uvjete i granice ovoga života, nego koji ide u beskonačnost.« Imanuel Kant (/kænt/;[2] 22. april 1724 — Kenigzberg, 12. februar 1804) je bio rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma i po mnogima jedan od najvećih filozofa svih vremena.[3] Kant je smatrao da ljudski um stvara strukturu iskustva, da je razum izvor morala, da estetika proističe iz sposobnosti nezainteresovanog rasuđivanja, da su prostor i vreme forme naše čulnosti, i da je svet kakav jeste sam po sebi nezavisan od naše spoznaje. Kant je smatrao da su njegovi stavovi ekvivalent Kopernikanske revolucije u filozofiji, u smislu Kopernikovog opovrgavanja gledišta starog sveta da Sunce rotira oko Zemlje. Njegova gledišta i danas imaju bitan uticaj na savremenu filozofiju, posebno na poljima metafizike, epistemologije, etike, političke teorije, i estetike. Politički, Kant je bio jedan od najranijih zastupnika ideje da perpetualni mir može da bude ostvaren putem univerzalne demokratije i međunarodne kooperacije. On je verovao da će to biti konačni ishod univerzalne istorije, mada nije racionalno planiran. Tačna priroda Kantovih religioznih ideja je i dalje predmet posebno vrućih filozofskih debata, pri čemu su gledišta u opsegu od ideje da je Kant bio rani i radikalni zastupnik ateizma što je konačno kulminiralo ontološkim argumentom za postojanje Boga, do znatno kritičnijih gledišta koja se oličavaju u Ničeu koji tvrdi da je Kant imao „teološku krv“[4] i da je Kant bio samo sofisticirani apologetičar za tradicionalna hrišćanska religiozna verovanja, pišući da „Kant je želeo da dokaže, na način koji bi zapanjio običnog čoveka, da je obični čovek u pravu: to je bila tajna šala te duše.“[5] U jednom od Kantovih glavnih radova, Kritici čistog uma (Kritik der reinen Vernunft, 1781),[6] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Kant je želeo da okonča eru uzaludnih i spekulativnih teorija ljudskog iskustva, istovremeno se odupirući skepticizmu mislilaca poput Dejvida Hjuma. Kant je smatrao da on završava postojeće stanje i otvara put izvan stranputice koja je modernu filozofiju dovela između racionalizma i empirizma,[7] on je pokušao da objasni odnos između razuma i ljudskog iskustva i da se pođe izvan neuspeha tradicionalne filozofije i metafizike. Široko je prihvaćeno da je on spojio te dve rane moderne tradicije u svojim razmišljanjima.[8] Kant je tvrdio da su naša iskustva strukturirana neophodnim karakteristikama naših umova. Po njegovom mišljenju, um daje oblike i strukture iskustva tako da, na apstraktnom nivou, sva ljudska iskustva imaju izvesne zajedničke esencijalne osobine. Između ostalog, Kant je smatrao da su prostor i vreme integralni svim ljudskim iskustvima na nivou čulnosti, kao što su i pojmovi uzroka i posledice na nivou razuma.[9] Jedna važna posledica njegovog stajališta je da je naše iskustvo uvek odraz pojavnog sveta spoznatog našim čulima: mi nemamo direktan pristup samim stvarima, noumenalnom svetu. Kant je objavio niz drugih važnih radova o etici, religiji, pravu, estetici, astronomiji, i istoriji. Time su obuhvaćeni Kritika praktičnog uma (Kritik der praktischen Vernunft, 1788), Metafizika morala (Die Metaphysik der Sitten, 1797), koja se bavi etikom, i Kritika moći suđenja (Kritik der Urteilskraft, 1790), koja je usredsređena na estetiku i teleologiju. Kant i psihologija Kantovo mjesto u razvoju psihologije je, na izvjestan način, paradoksalno. Čuvena je njegova tvrdnja da nema nade da zbivanja mentalnog života postanu predmet nauke. Iako se Kant samo uzgred bavio i mentalnim životom, Kantovo djelo je značajno uticalo na razvoj psihologije. Psihologija u djelima filozofa osamnaestog vijeka je psihologija duševnih moći. Kada se stanovišta „psihologije“ moći iskažu jezikom savremene psihologije, onda je suština ove ideje u tome da je svaka mentalna funkcija odraz aktivnosti organizma u cjelini. Svako iskustvo i svaki akt ponašanja odražava tu individualnu cjelovitost. Značajan je bio Kantov stav da je nemoguće deduktivnim metodama pokazati realnost duševnih zbivanja. Neophodna je, po Kantu, temeljna analizna naših racionalnih moći da bismo saznali šta svijest može aktivno obaviti, a šta joj je nedostupno. Proučavanjem složenih mentalnih procesa došao je do uvjerenja da se ovi procesi mogu svesti na tri bitne podvrste mentalne aktivnosti: saznavanje, osjećanje i htijenje. Po Kantu, dalje svođenje ovih osnovnih mentalnih aktivnosti na osnovnije jedinice nije moguće. Detaljna analiza procesa saznanja izložena je u „Kritici čistog uma“, a osjećanje i htijenje su opisani u „Kritici praktičnog uma“, kao i u drugim djelima. Od Kantovih brojnih ideja od značaja za psihologiju posebno je uticajna bila ideja o iskustvenom jedinstvu. Akt i percepcija su, po Kantu, jedinstveni. Saznanje jednog predmeta odvija se na sljedeći način: kada jedan čvrst predmet dodirnemo prstima, suočavamo se sa izvjesnim mentalnim stanjima koja su, prividno, sačinjena od senzornih kvaliteta. Međutim, naš doživljaj je cjelovit. Svijest, kaže Kant, obavlja izvjesne operacije organizujući senzorne dijelove u jedinstevno iskustvo. Shvatanje prostora i vremena, kao osnovni okvir za razumijevanje opaženog, je po Kantu, urođeno. Sve što opažamo smještamo u jedan širi okvir čije su bitne odrednice prostor i vrijeme. Kant upozorava da je krajnja priroda spoljnih stvari nedostupna opažanju. Isto tako i onaj koji saznaje, unutrašnje „ja“, takođe je nedostupno opažanju. Krajnji objašnjavajući principi leže sasvim izvan sadržaja bilo kakvog iskustva. Da bismo saznali suštinu stvari neophodno je transcendirati realnost. Iskustvo koje se ne oslanja na transcendentalne zakone, za Kanta je besmisleni haos. Kant i pedagogija Bio je profesor na Univerzitetu u svom rodnom mestu. Kao profesor je počeo da radi u svojoj pedesetoj godini. Za pedagogiju je značajan, po tome, što je smatrao da čovek poseduje mnoge skrivene sposobnosti, koje se tek putem vaspitanja razvijaju i dolaze do punog izražajaPedagoška enciklopedija. Potkonjak, Nikola, 1924-, Šimleša, Pero., Furlan, Ivan, 1920-2000, Knaflič, Vladislava. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1989. ISBN 978-86-17-00977-7. OCLC 444136944.. Kant je održao niz predavanja o vaspitanju. Vaspitanju je pridavao veliki značaj. Vaspitanje se mora usavršavati i prenositi kroz mnoge generacije. U vaspitanju se krije velika tajna usavršavanja ljudske prirode. Čovek je jedini stvor koji mora biti vaspitan[11]. Kant navodi misao, da je čovek samo ono što od njega učini vaspitanje. Ukoliko vaspitanje ne pokaže dobre rezultate, onda razloge treba tražiti među vaspitačima, koji su često gori od onih koje treba vaspitavati. Čovek je odojče - vaspitanik i učenik. Cilj vaspitanja je, po Kantu, voditi ljudski rod ka savršenstvu, pomagati čoveku da se razvije. Za razliku od Rusoa, koji traži da se čovek potpuno vrati prirodi, Kant želi da se priroda čoveka usavrši i da se podigne na što viši stepen razvoja. Javlja se ideja o pojmu o savršenosti. Dužnosti čoveka su da samog sebe izgradi, da sebe obrazuje i razvija u sebi moralne osobine[12]. U svojim pedagoškim razmatranjima, najveću pažnju pridaje moralnom vaspitanju. Kao najviši vaspitni cilj, Kant je postavio strogu moralnost, život u skladu sa neizbežnom svešću o dužnosti, koja je čoveku data unapred, jer tada čovek može da vlada svojom čulnom prirodom i tako dođe do samostalne ličnosti. Moralno vaspitanje usko povezuje sa religijskim. Kant se nije protivio pozitivnom vaspitanju kao Ruso i uveren je da je vaspitanje čoveka potrebno i moguće. Čovek mora, da učini sebe boljim, da razvije sebe samoga. Čovek treba da bude mudar, da je prihvatljiv za ljudsko društvo, da je omiljen i da ima uticaja u društvu. Čovekovo znanje ostaje u granicama mogućeg iskustva, a ono što prelazi čovekovo iskustvo, to je nemoguće saznati. Čoveku je potrebno kako vaspitanje tako i obrazovanje. Obrazovanje sadrži u sebi nastavu. Nastava je pozitivni deo vaspitanja. Kod nastave treba spojiti ono što se zna sa onim što se može uraditi. Javno vaspitanje je ono koje obuhvata i nastavu i moralno obrazovanje. Javno vaspitanje je korisnije od domaćeg. Domaće vaspitanje se stiče u školi. Mnoge su klice sadržane u čovečanstvu i na nama je sada da razvijemo prirodne dispozicije. Čovek najpre treba da razvije svoje lične dispozicije. Nasuprot Rusou, da se priroda čoveka sasvim slobodno razvija, Kant se zalaže da se čovek: Disciplinuje - (da se na taj način očuva njegova ljudskost), onaj ko nije disciplinovan, divalj je. Ono što je u disciplini propušteno, ne može se nadoknaditi; Kultiviše - (da na taj način obrazuje duh), onaj ko nije kulturan, sirov je; Civilizuje - (na taj način navikava na lepo ponašanje); Moralno izgrađuje - (da sve što uradi bude upotrebljeno u dobre svrhe). Traži da se dete više drži na čistom vazduhu, da se ne povija i da fizičko vaspitanje bude u skladu sa prirodnim razvojem deteta. Dete se može igrati u slobodnom vremenu, ali ga treba rano navikavati na posao. Onaj ko ne gubi hrabrost u odnosu na svoje fizičko ili moralno stanje, taj ne napušta ni nadu. Decu treba naučiti da misle. Deca treba da pamte samo ono što ih interesuje i što je povezano sa realnim životom. Deca bi trebalo prvo, da upoznaju dužnosti, misiju i sam značaj čoveka, da im se daju detaljna znanja o stvaranju sveta, a tek onda objasni pojam o višem biću (Bogu). Za razliku od Rusoa, prema Kantu je nužno, da deca u ranom detinjstvu upoznaju religiozne pojmove. Vaspitanika treba uputiti, da se svakog dana presliša i da napravi pregled o tome šta je radio tokom čitavog, prethodnog života. Kant je izvršio veliki uticaj na Herbarta. Herbart je bio Kantov naslednik....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za Ničea istorija ne predstavlja kontinuitet, niti vladavinu činjenica gde će pojedinac biti puko oruđe procesa... Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Joseph Banks Rhine (29. rujna 1895. - 20. veljače 1980.), obično poznat kao JB Rhine, bio je američki botaničar koji je utemeljio parapsihologiju kao granu psihologije, osnovavši laboratorij parapsihologije na Sveučilištu Duke, Journal of Parapsychology, Zakladu za Istraživanje o prirodi čovjeka i Parapsihološka udruga. Rhine je napisao knjige Extrasensory Perception and Parapsychology: Frontier Science of the Mind. Joseph Banks Rhine bio je drugo dijete od petero djece koje su rodili Samuel Ellis Rhine i Elizabeth Vaughan Rhine u Waterloou, okrug Juniata, Pennsylvania. Samuel Rhine obrazovao se na Harrisburškom poslovnom fakultetu, učio je školu, a kasnije je bio poljoprivrednik i trgovac. Obitelj se preselila u Marshallville, Ohio, kad je Joseph bio u ranoj mladosti. [1] Obrazovao se na sjevernom sveučilištu Ohio Northern i koledžu Wooster, nakon čega se prijavio u marince, a bio je stacioniran u Santiagu. Nakon toga upisao se na Sveučilište u Chicagu, gdje je magistrirao botaniku 1923. i doktorirao. u botanici 1925. [2] Dok su bili tamo, on i njegova supruga Louisa E. Rhine bili su impresionirani predavanjem Arthura Conana Doylea u svibnju 1922. koje je veličalo znanstveni dokaz komunikacije s mrtvima. [3] Rhine je kasnije napisao: `Ova puka mogućnost bila je najuzbudljivija misao koju sam imao godinama.` [1] [4] [5] Predavao je godinu dana na Institutu za istraživanje biljaka Boyce Thompson u Yonkersu u New Yorku. Nakon toga upisao je odjel psihologije na Sveučilištu Harvard, kako bi godinu dana studirao kod profesora Williama McDougalla. Godine 1927. preselio se na Sveučilište Duke u Durhamu u Sjevernoj Karolini kako bi radio kod profesora McDougalla. Rhine je započeo studije koje su pomogle razvoju parapsihologije u granu znanosti; na parapsihologiju je gledao kao na granu `nenormalne psihologije`. Posredništvo Rhine je dao uvid u medij u izvedbama Mine Crandon. Mogao je promatrati neke njezine lukavštine u mraku kad je koristila svjetleće predmete. [6] Rhine je tvrdio da je promatrao Crandona u prevari na seansi 1926. Prema Rhineu, tijekom seanse bila je oslobođena kontrole i udarila nogom megafon da bi ostavila dojam da levitira. [7] Rhineovo izvješće koje je dokumentiralo prijevaru odbilo je Američko društvo za psihička istraživanja, pa ga je objavio u Journal of Abnormal Social Psychology. Kao odgovor, branitelji Crandona napali su Rajnu. Arthur Conan Doyle objavio je članak u bostonskim novinama u kojem se tvrdi `J. B. Rhine je magarac.` [7] Rhine se pitao zašto J. Malcolm Bird s trogodišnjim iskustvom nije razotkrila niti jedan njezin trik. Rhine je sumnjao da je Bird konfederacija medija. [7] ESP istraživanje Hubert Pearce s Joseph Banks Rajna. Rhine je u svom istraživačkom projektu mnoge studente testirao kao volonterske subjekte. Njegov prvi iznimni predmet u ovom istraživanju ESP -a bio je Adam Linzmayer, diplomirani ekonomist na Dukeu. Godine 1931. Linzmayer je postigao vrlo visoku ocjenu u preliminarnim testovima Zener kartice kroz koje ga je provela Rajna; u početku je postigao 100% točan rezultat na dva kratka (serija od devet karata) testova koje mu je dao Rhine. Čak i na svom prvom dugom testu (serija od 300 karata), Linzmayer je postigao 39,6% točnih bodova, dok je šansa bila samo 20%. Svaki put je uzastopno postigao 36% u tri serije od 25 karata (šansa 20%). Međutim, s vremenom su Linzmayerovi rezultati počeli padati znatno bliže (ali još uvijek iznad) prosjeka šanse. Linzmayerova dosada, ometanje i konkurentske obveze nagađane su kao mogući čimbenici koji utječu na opadajuće rezultate ispitivanja. [1] Linzmayerov epski niz imenovanja 21 od 25 zbio se u Rajinovom automobilu. [4] Sljedeće godine, Rhine je testirao još jednog obećavajućeg pojedinca, Huberta Pearcea, koji je uspio nadmašiti Linzmayerove ukupne performanse 1931. godine. (Pearceov prosjek tijekom razdoblja testiranja 1932. iznosio je 40%, dok bi šansa bila 20%. [1]) Međutim, Pearceu je zapravo većinu vremena bilo dopušteno rukovanje karticama. Promiješao ih je i izrezao. [4] Najpoznatiji niz eksperimenata iz Rajnovog laboratorija vjerojatno su ESP testovi u kojima su sudjelovali Hubert Pearce i Joseph Gaither Pratt, znanstveni asistent. Pearcea je testirao (koristeći Zener kartice) Pratt, koji je promiješao i zabilježio redoslijed kartica u laboratoriju za parapsihologiju 100 metara od mjesta gdje je Pearce sjedio u prostoriji knjižnice u kampusu. Serija se sastojala od 37 probnih ciklusa od 25 pokušaja, provedenih između kolovoza 1933. i ožujka 1934. Od početka do kraja, broj podudaranja između Prattovih karata i Pearceovih nagađanja bio je vrlo promjenjiv, općenito odstupajući znatno iznad šanse, ali i dramatično padajući ispod šanse . Ti su rezultati dobiveni bez obzira na udaljenost između Pratta i Pearcea, koja je bila raspoređena na 100 ili 250 metara. [1] Godine 1934., oslanjajući se na višegodišnje pomno laboratorijsko istraživanje i statističku analizu, Rhine je objavio prvo izdanje knjige pod naslovom Ekstra-senzorna percepcija, koja je u raznim izdanjima čitana tijekom sljedećih desetljeća. [1] [8] Kasnijih 1930 -ih, Rhine je istraživao `psihokinezu` - opet reducirajući temu na jednostavne pojmove kako bi se mogla testirati, s kontrolama, u laboratorijskim uvjetima. Rhine se oslanjao na ispitivanje može li subjekt utjecati na ishod bačenih kockica-u početku ručno bačenim kockicama, kasnije kockicama izbačenim iz šalice, i na kraju strojno bačenim kockicama. [1] 1940. Rajna je bila koautor s Josephom Gaither Prattom i drugim asocira na Dukeovoj izvansenzornoj percepciji nakon šezdeset godina [8], pregled svih eksperimentalnih studija vidovitosti i telepatije. Priznata je kao prva meta-analiza u povijesti znanosti. [9] Tijekom ratnih godina, Rajna je izgubila većinu svog muškog osoblja zbog ratnog posla ili vojske. To je izazvalo zastoj u provođenju novih istraživanja, ali iskorištena je prilika za objavljivanje velikog broja zaostalih eksperimenata koji su provedeni od ranih 1930 -ih na psihokinezi. Nakon rata imao je priliku proučavati neke dramatične slučajeve izvan laboratorija. [1] Rhineova supruga, Louisa E. Rhine, bavila se poslom koji je nadopunio suprugovo djelovanje kasnih 1940 -ih, prikupljajući podatke o spontanim izvješćima ESP -a (iskustva koja su ljudi imali izvan laboratorijskog okruženja). Ipak, Rhine je vjerovao da bi u laboratoriju trebalo postaviti dobre temelje, kako bi se znanstvena zajednica parapsihologiju mogla ozbiljno pozabaviti. Početkom 1960 -ih Rajna je napustila Dukea i osnovala Institut za parapsihologiju, koji je kasnije postao Zaklada za istraživanje prirode čovjeka. 1970-ih nekoliko je visoko uspješnih subjekata-Sean Harribance, M.B. Dykshoorn i Bill Delmore - testirani su u laboratoriju, malo prije Rajnova odlaska u mirovinu. [Potreban citat] Naslijeđe Rhine je zajedno s Williamom McDougallom uveo izraz `parapsihologija` (prijevod njemačkog izraza koji je skovao Max Dessoir). Ponekad se kaže da je Rhine gotovo sam razvio metodologiju i koncepte za parapsihologiju kao oblik eksperimentalne psihologije; koliko god njegovi doprinosi bili veliki, neki raniji radovi na sličnom - analitičkom i statističkom planu - sporadično su se poduzimali u Europi, osobito eksperimentalni rad Olivera Lodgea. [10] Rhine je osnovao institucije potrebne za kontinuiranu profesionalizaciju parapsihologije u SAD -u - uključujući osnivanje Journal of Parapsychology i formiranje Parapsychological Association [11], a također i Zakladu za istraživanje prirode čovjeka (FRNM), prethodnicu ono što je danas poznato kao Rajnsko istraživačko središte. Njegova istraživačka organizacija za parapsihologiju izvorno je bila povezana sa Sveučilištem Duke, ali je sada zasebna. [Potreban citat] On je također imao veliki utjecaj na znanstvenu fantastiku nakon što je John W. Campbell postao opsjednut svojim teorijama o psizičkim moćima i idejama o budućoj ljudskoj evoluciji. [12] Recepcija Rajnove rezultate znanstvena zajednica nikada nije duplicirala. [13] [14] Brojni psihološki odjeli pokušali su ponoviti Rajnove pokuse, ali nisu uspjeli. W. S. Cox (1936) sa Sveučilišta Princeton sa 132 ispitanika proizveo je 25.064 pokusa u ESP eksperimentu s kartama. [15] Cox je zaključio: `Nema dokaza o natčulnoj percepciji ni u `prosječnog čovjeka` ni u ispitivanoj skupini, niti u bilo kojeg pojedinca te skupine. Razlika između ovih rezultata i onih koje je dobila Rajna posljedica je ili nekontroliranih čimbenika u eksperimentalnom postupku ili na razliku u predmetima. `[15] Četiri druga psihološka odjela nisu uspjela ponoviti Rajnove rezultate. [16] [17] Američki psiholog James Charles Crumbaugh pokušao je dugo uspješno ponavljati Rajnova otkrića. Crumbaugh je napisao: U vrijeme [1938] izvođenja uključenih pokusa potpuno sam očekivao da će oni lako dati sve konačne odgovore. Nisam zamišljao da ću nakon 28 godina još uvijek biti u tolikoj sumnji kao kad sam počeo. Ponovio sam niz tada aktualnih Dukeovih tehnika, ali rezultati 3,024 trčanja [jedan niz sastoji se od dvadeset i pet pogađanja] ESP kartica onoliko koliko je Rhine prijavio u svojoj prvoj knjizi-bili su negativni. Godine 1940. koristio sam daljnje metode sa srednjoškolcima, opet s negativnim rezultatima. [18] Otkriveno je da su Rajnovi eksperimenti s ekstrasenzornom percepcijom (ESP) sadržavali metodološke nedostatke. [19] Psiholozi Leonard Zusne i Warren Jones napisali su da je `vođenje evidencije u Rajnovim pokusima bilo neadekvatno. Ponekad bi ispitanik mogao pomoći u provjeri njegovih ili njezinih poziva u odnosu na poredak karata. U nekim eksperimentima telepatije na daljinu, redoslijed karata prošao je kroz ruke primatelja prije nego što je stigao od Rajne do agenta. `[20] Metoda pogađanja kartica korištena u rajnskim pokusima sadržavala je nedostatke koji nisu isključili mogućnost osjetnog curenja. Danas istraživači odbacuju prvo desetljeće Rajnovog rada sa Zener karticama. Propuštanje poticaja ili varanje mogli bi objasniti sve njegove nalaze. Blagi udubljenja na poleđini karata otkrivala su simbole utisnute na licima kartica. Ispitanici su mogli vidjeti i čuti eksperimentatora te primijetiti suptilne, ali otkrivajuće izraze lica ili promjene u disanju. Prema Terenceu Hinesu: Metode koje je Rhines koristio da spriječe subjekte da dobiju natuknice i tragove u pogledu dizajna na karticama bile su daleko od primjerenih. U mnogim eksperimentima karte su bile prikazane licem prema gore, ali skriveno ind mali drveni štit. Nekoliko načina dobivanja informacija o dizajnu na kartici ostaje čak i u prisutnosti štita. Na primjer, subjekt može ponekad vidjeti dizajn na kartici okrenutom prema gore reflektiranom u naočarima agenta. Čak i ako agent ne nosi naočale, moguće je vidjeti odraz u njegovoj rožnici. [21] Godine 1938. Harold Gulliksen je napisao da Rhine nije jasno opisao svoje eksperimentalne metode i koristio se neprikladnim matematičkim postupcima koji su precijenili značaj njegovih rezultata. [22] Rhine je 1940. s brojnim kolegama objavio Ekstra-senzornu percepciju nakon šezdeset godina, kako bi se pozabavili postavljenim prigovorima. U knjizi su Rhine i njegovi kolege opisali tri eksperimenta-Pearce-Prattov eksperiment, Pratt-Woodruffov eksperiment i Ownbey-Zirkle-za koje su vjerovali da pokazuju ESP. Psiholog C. E. M. Hansel napisao je `sada je poznato da je svaki eksperiment sadržavao ozbiljne nedostatke koji su izbjegli zapažanje u pregledu koji su proveli autori ekstrasenzorne percepcije nakon šezdeset godina`. [23] Rajnovi pokusi psihokineze (PK) nisu ponovljeni od strane drugih znanstvenika. [24] John Sladek je napisao: Njegovo je istraživanje koristilo kockice, a ispitanici su ih `voljni` pasti na određeni način. Ne samo da se kockice mogu bušiti, brijati, lažno numerirati i manipulirati, već čak i ravne kockice često pokazuju pristranost na duge staze. Iz tog razloga kockarnice često odlaze u mirovinu, ali u Dukeu su ispitanici nastavili pokušavati postići isti učinak na istim kockicama tijekom dugih eksperimentalnih vožnji. Nije iznenađujuće da se PK pojavio kod Dukea i nigdje drugdje. [25] Znanstveni pisac Martin Gardner napisao je da je Rhine više puta pokušao ponoviti njegovo djelo, ali je proizveo samo neuspjehe koje nikada nije prijavio. [26] Gardner je kritizirao Rajnu jer nije otkrio imena pomoćnika koje je uhvatio kako varaju: Njegov rad `Sigurnost naspram obmane u parapsihologiji` objavljen u njegovom časopisu (vol. 38, 1974), ima 23 stranice ... Rhine odabire dvanaest primjera slučajeva nepoštenih eksperimentatora koji su mu privukli pažnju od 1940. do 1950., od kojih su četiri bila uhvaćen na djelu`. Ne spominje se niti jedno ime. Koje su novine objavili, pita se čovjek? Ovo je Gardneru sugeriralo da je Rajna prakticirala `politiku tajnosti`. Gardner je tvrdio da ima unutarnje informacije da dosjei u Rajnovom laboratoriju sadrže materijal koji sugerira prijevaru od strane Huberta Pearcea. [27] Pearce nikada nije uspio postići rezultate iznad šanse kada su tijekom eksperimenta bile prisutne i druge osobe osim eksperimentatora, što je povećalo vjerojatnost da je na neki način varao. Rajnovi drugi subjekti uspjeli su dobiti neobavezne razine tek kad su mogli miješati karte, što je sugeriralo da su se poslužili trikovima kako bi složili redoslijed kartica Zener prije početka eksperimenata. [28] Prema Jamesu Alcocku, zbog Rajnskih grešaka, parapsiholozi više ne koriste studije pogađanja kartona. [29] Rajna je opisana kao lakovjerna jer je vjerovao da je konj `Lady Wonder` telepatski, ali je otkriveno da je vlasnik koristio suptilne signale za kontrolu ponašanja konja. Povjesničarka Ruth Brandon napisala je da Rajnovo istraživanje nije bilo uravnoteženo niti objektivno, već je `motivirano najekstremnijom ideologijom` vitalizma.

Autor - osoba Niče, Fridrih Naslov Genealogija morala : polemički spis / Fridrih Niče ; [s nemačkog preveo Božidar Zec] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, 1986 Fizički opis 169 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zec, Božidar = Zec, Božidar Marković, Vito Zbirka Biblioteka Horizonti Napomene Pogovor/ Vito Marković: str. 165-169. Predmetne odrednice Moral „Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje; a to valja pravo­vremeno učiniti. Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra koja se može zapodenuti, i to samo onih iskušenja kojima je čovek izložen u prisustvu nas samih a ne nekog drugog sudije. Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža - svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. Ne treba se vezivati za otadžbinu – čak ni ako je najizmučenija i najnevoljnija – već je manje teško odvojiti svoje srce od pobedničke otadžbine. Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gleda­mo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila najdragocenijim nalazima koji su, naizgled, sačuvani upravo za nas...` Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti. (Fridrih Niče – iz knjige ) Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 – 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom. Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba“. Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ. Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871–1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga „Rođenje Tragedije“. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige „Nesavremena Razmatranja“ (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej „Ecce homo“ i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg. „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa. Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života. Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta. Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života. Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku. Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom. Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega. Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek! Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja! Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje. Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima. Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama. O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka. U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer „u krugu svojih poznatih“ nema ni prijatelja ni filologa. Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku. Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878. očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga „Ljudsko, odviše ljudsko“ kod njegovih prijatelja. Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima. Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo. O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže: „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic – bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu. „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim „razumeo“, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44. godini života.“ Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja.“ On piše po nadahnuću i asocijacijama „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartaci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti – tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno... MG141 (N)

Grafos, 1990. Prevod Božidar Zec „Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje; a to valja pravo­vremeno učiniti. Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra koja se može zapodenuti, i to samo onih iskušenja kojima je čovek izložen u prisustvu nas samih a ne nekog drugog sudije. Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža - svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. Ne treba se vezivati za otadžbinu – čak ni ako je najizmučenija i najnevoljnija – već je manje teško odvojiti svoje srce od pobedničke otadžbine. Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gleda­mo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila najdragocenijim nalazima koji su, naizgled, sačuvani upravo za nas...` Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti. (Fridrih Niče – iz knjige ) Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 – 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom. Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba“. Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ. Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871–1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga „Rođenje Tragedije“. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige „Nesavremena Razmatranja“ (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej „Ecce homo“ i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg. „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa. Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života. Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta. Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života. Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku. Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom. Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega. Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek! Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja! Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje. Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima. Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama. O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka. U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer „u krugu svojih poznatih“ nema ni prijatelja ni filologa. Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku. Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878. očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga „Ljudsko, odviše ljudsko“ kod njegovih prijatelja. Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima. Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo. O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže: „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic – bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu. „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim „razumeo“, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44. godini života.“ Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja.“ On piše po nadahnuću i asocijacijama „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartaci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti – tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Odlomak: Ničeovi ’’Ditirambi’’ su nešto više od njegove vesele nauke. ’’Ditirambi’’ su opojna nauka, nauka opijenosti koja je poprimila ritmičan i zagonetan oblik pesništva kao najkreativnije snage jezika. S tom naukom započinje Ničeova dalekosežna filozofija i s njom završava. Iz nje izvire i u nju uvire. Ova zbirka je najmanje čitana, shvatana i komentarisana od svih Ničeovih knjiga. Zašto? Zato što intelektualci, koji se pozivaju na um, nisu u stanju da razumeju ono što jedan veliki mislilac peva. I zato su ’’Dionisovi ditirambi’’ najviše nervirali maloumne i kratkovide filozofe, pa se nijedan od njih nije lako upuštao u njihovo tumačenje. Užasavali su se mitskih, tragičkih i muzičkih elemenata u tim pesmama. Još od svog najranijeg doba Niče je pisao pesme i nije prestajao da ih piše do svog kraja i strmoglavog pada u ludilo. Ta poetska vena je uočljiva u svim njegovim spisima, u samom njegovom stilu. Sigurno je zato da u ovim himničnim pesmama možemo otkriti, mada su prilično lavirintske, mnoge od Ničeovih ideja čiji ekvivalent srećemo u njegovoj prozi. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pošto niko u njegovo vreme nije, po Ničeovim rečima, znao na šta liči dobra knjiga, zamislio je da napravi Knjigu o filozofu. Ipak, nije stigao da to uradi, ali iz tog projekta ostali su prilozi o odnosu filozofije i umetnosti, kao i filozofije i nauke i kulture, sa problematizovanjem istine i laži u izvanmoralnom smislu. Većina je fragmentarnog karaktera, ali to čitaoca Ničea ne šokira, jer fragmentacija je bila deo njegovog stila. Pri tome tekst je uvek žestok i uvek je otvarajući prema filozofiji sutrašnjice. Niče se nemilosrdno, potvrđujući život, okomljuje na sahraniteljsku ulogu takozvane nauke, na one koji bi da pokopaju misao i onemoguće umetnički damar filozofskog srca. Filozof ne treba da traga za istinom nego za preobražajima sveta u ljudima. On je usamljenik, jer bez spremnosti na samoću filozofska delatnost je nemoguća. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tako je govorio Zaratustra (nem. Also sprach Zarathustra) djelo je njemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo, nailazi na razne ljude, od kojih doznaje njihove tajne. On je, zapravo, u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive. „Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovjekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“ Zbog svojih razmatranja, to je jedno od najpoznatijih filozofskih djela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svjetske književnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Odlomak: Ničeovi ’’Ditirambi’’ su nešto više od njegove vesele nauke. ’’Ditirambi’’ su opojna nauka, nauka opijenosti koja je poprimila ritmičan i zagonetan oblik pesništva kao najkreativnije snage jezika. S tom naukom započinje Ničeova dalekosežna filozofija i s njom završava. Iz nje izvire i u nju uvire. Ova zbirka je najmanje čitana, shvatana i komentarisana od svih Ničeovih knjiga. Zašto? Zato što intelektualci, koji se pozivaju na um, nisu u stanju da razumeju ono što jedan veliki mislilac peva. I zato su ’’Dionisovi ditirambi’’ najviše nervirali maloumne i kratkovide filozofe, pa se nijedan od njih nije lako upuštao u njihovo tumačenje. Užasavali su se mitskih, tragičkih i muzičkih elemenata u tim pesmama. Još od svog najranijeg doba Niče je pisao pesme i nije prestajao da ih piše do svog kraja i strmoglavog pada u ludilo. Ta poetska vena je uočljiva u svim njegovim spisima, u samom njegovom stilu. Sigurno je zato da u ovim himničnim pesmama možemo otkriti, mada su prilično lavirintske, mnoge od Ničeovih ideja čiji ekvivalent srećemo u njegovoj prozi. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tako je govorio Zaratustra (nem. Also sprach Zarathustra) djelo je njemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo, nailazi na razne ljude, od kojih doznaje njihove tajne. On je, zapravo, u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive. „Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovjekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“ Zbog svojih razmatranja, to je jedno od najpoznatijih filozofskih djela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svjetske književnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno. Postojanje sveta je opravdano jedino estetskim fenomenom. Rođenje tragedije pojavilo se prvi put 1872. godine. Od predgovora posvećenom Rihardu Vagneru pod naslovom Rođenje tragedije u duhu muzike, pa do poslednjih stranica Niče objašnjava načela lepote koja su namenjena svim naraštajima. Proučavajući antičku grčku kulturu, posebno grčku tragediju pita se zašto su Grci izumeli nešto poput tragedije. Zašto su ljudi, čija se kultura inače činila tako vedrom i punom života, odjednom počeli da pišu složene drame u kojima je usamljeni pojedinac odabrao pogrešan put u životu, pa je stoga pao u milost i nemilost bogova? Niče smatra da grčki mit tragedije bezuslovno slavi život i drži se za svoju srž postojanja bez oklevanja ili opravdavanja samoga sebe etičkim principima. On je jasan izraz samoga života. Još nikada nijedan filozof nije pisao tako lirski. Prikazao je dva boga kojima se klanjala grčka umetnost: Dionisa, boga vina i razuzdanosti, života i buđenja, radosti i delovanja, ekstatičnog osećanja i zanosa, boga instinkta, avantura i neustrašivog trpljenja, boga pesme, muzike, igre i drame; zatim Apolona – boga mira, dokolice i duševnog spokojstva, estetskih osećanja i intelektualne kontemplacije, logičkog poretka i filozofske mirnoće, boga slikarstva, vajarstva i epske poezije. Najplemenitija grčka umetnost predstavljala je ujedinjenje ta dva ideala – nemirne muške snage Dionioveve i tihe ženske lepote Apolonove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zdravorazumski pogled na svet čije je obrise Česterton oslikao u Obrisu zdravog razuma, svet vlasnika zemlje, malih farmera koji obrađuju svoju zemlju, i nezavisnih, na selo oslonjenih zanatlija, predstavlja izraziti odmak od sveta u kome trenutno opstajemo, jer za one koje imaju veru i stvarni, konkretan osećaj civilizacije koju je vera stvorila za sebe i svoje pripadnike, „opstanak“, pre nego razvijen život na zemlji u skladu sa našim sopstvenim željama, jeste naš trenutni usud. Ono što Obris zdravog razuma može da ostvari je da nam da i viziju ekonomskog poretka u skladu sa našom istinskom prirodnom i natprirodnom sudbinom, kao i da nas pouči kako da stvorimo taj „društveni krug“, krug „ljudi koji znaju početak i kraj i međutok naših malih života“. Hajde da prihvatimo viziju i bacimo se na posao! Stvarni posao. Piter Čojnovski U savremenom svetu prvenstveno smo suočeni sa izvanrednom pojavom da se ljudi okreću novim idealima, a da nisu probali stare. Ljudi se nisu umorili od hrišćanstva; nikada nisu imali dovoljno hrišćanstva da bi ga se umorili. Ljudi se nikada nisu umorili od političke pravde; umorili su se čekajući na nju. Česterton Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. - London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik. Njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, biografiju, religiozna djela, fantaziju i detektivsku fikciju. Chestertona su nazivali `princom paradoksa`. Njegova proza je lepršava, isprepletena začuđujućim formulafcijama. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi ne-kršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Ne smije ga se zamijeniti za njegovog rođaka, A. K. Chestertona. Rođen u Campden Hillu, Kensington, London, Chesterton se obrazovao u Školi St. Paul. Pohađao je Slade School of Art kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti u University College, no nije završio nijedan fakultet. Godine 1896. počeo je raditi za Londonskog izdavača Redway, i T. Fisher Unwin, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. Godine 1901. oženio se za Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za Okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Sazrijevanjem je međutim, postajao sve više ortodoksan u svojim krišćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem u katolicizam 1922. Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg. Iz njegovog obima izrodila se poznata anegdota. Tijekom prvog svjetskog rata, neka Londonska dama ga je upitala zasto nije na fronti (en. `out at the front` na fronti ili vani sa prednje strane); odgovorio joj je `Ako prođete sa strane, vidjet ćete da jesam`. Drugom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Georgeu Bernardu Shawu, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da Engleskom vlada glad`. Shaw mu je odgovorio, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da si ju ti prouzrokovao`. Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vlakove koji su ga trebali tamo odvesti. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, primjerice `Ja sam u Market Harboroughu. Gdje sam ono trebao biti?`, na što bi mu ona odgovorila `Kod kuće`. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1935., predložen je za Nobelovu nagradu za književnost, što mu je bila jedina nominacija.[1] Preminuo je 14. lipnja, 1936. kod kuće u Beaconsfieldu, Buckinghamshire. Govor na posmrtnoj misi u Westminsterskoj katedrali održao je Ronald Knox. Chesterton je pokopan na katoličkom groblju u Beaconsfieldu. Vrijednost njegove ostavštine utvrđena je na 28,389 funti. Pogledi i suvremenjaci Korijeni Chestertonovog pristupa smatraju se već postojećim u dvije linije engleske književnosti, jedna od njih Dickensova. Zbog korištenja paradoksa namjesto spokojnog prihvaćanja postojećeg stanja, često ga svrstavaju sa Oscarom Wiledom i Gerogeom Bernardom Shawom, koje je dobro poznavao, u grupu viktorijanskih satiričara i društvenih komentatora Butlerove tradicije. Chestertonov stil i razmišljanja su međutim sasvim individualni, a njegovi zaključci dijametrano oprečni njegovim prethodnicima i suvremenicima. U svojoj knjizi Heretici (en. Heretics), Cesterton je o Wildeu pisao ovako: Wikiquote „Istu lekciju [pesimističnog hedonizma] prenosila je i vrlo moćna i pusta filozofija Oscara Wildea. To je carpe diem religija; no carpe diem nije religija sretnih, već vrlo nesretnih ljudi. Velika sreća ne ubira ružine pupoljke gjde god stigne; njene su oči uprte na besmrtnu ružu koju je vidio Dante. “ (―) Poznato je prijateljstvo Chestertona i George Bernard Shawa. Uživali su u zajedničkim argumentima i diskusijama. Iako su se rijetko slagali, održavali su dobru volju i međusobno poštovanje. No u svom je pisanju Chesterton jasno obrazložio u čemu su se razlikovali i zašto. U djelu Heretici o Shawu piše: Wikiquote „Nakon što je godinama konstantno kritizirao ljude zbog nenaprednosti, gospodin Shaw je otkrio, sa njemu karakterističnim razumom, da je vrlo upitno može li ijedan čovjek na dvije noge uopće biti napredan. Sumnjajući može li se čovječanstvo uopće kombinirati sa naprednošću, većina bi se ljudi lako zadovoljila izborom odbacivanja napretka, i predala se čovječanstvu. No gospodin Shaw, kojeg nije lako zadovoljiti, odluči da odbaci čovječanstvo sa svim svojim ograničenjima, i da se umjesto toga preda napretku kao svrsi. Ako čovjek kakav je nama poznat, nije sposoban za filozofiju napretka, gospodin Shaw ne traži novu filozofiju, već novog čovjeka. To je upravo kao dadilja koja dugo pokušava hraniti dijete grokom hranom, i kada otkrije da je hrana neadekvatna, ne baci hranu u potrazi za novom, već izbaci dijete kroz prozor, i traži novo.“ (―) Shaw je predstavljao novi princip humanizma, koji se uzdizao u to vrijeme. S druge strane, Chestertonovi su stavovi postajali sve više polarizirani u odnosu na crkvu. U ortodoksiji piše: Wikiquote „Obožavanje volje je negacija volje. . . Ukoliko bi mi gospodin Bernard Shaw rekao, `Htjedni nešto` to je isto kao da mi kaže `Nije mi važno što hoćeš`, a to je isto kao da je rekao `Moja volja nema ništa s tim`. Nije moguće diviti se volji uopće, zato sto je srž volje određenost.“ (―) Ovaj stil argumentacije Chesterton zove korištenje Nezdravog ili Neobičnog razuma (en. `Uncommon Sense`) - tj. mislioci i popularni filozofi tog vremena, smatrani izuzetno pametnim, govorili su stvari koje su se njemu činile besmislenim. To je ponovo ilustrirano u Ortodoksiji: Wikiquote „Tako kada gospodin Herbert George Wells kaže (kao što jest negdje rekao), `Sve su stolice različite,` ne samo da je izgovorio pogrešnu izjavu, nego i kontradikciju. Ako su sve stolice zaista različite, ne bismo ih mogli zvati `sve stolice`.“ (―) Ili, opet iz Ortodoksije: Wikiquote „Divlje obožavanje bezakonja i materijalističko obožavanje zakona skončaju u istom bespuću. Nietzsche savladava zapanjujuće planine, no na koncu ipak stiže u Tibet. Sjeda pored Tolstoja u zemlji ništavnosti i Nirvane. Obojica su bespomoćni-jedan jer ne smije ništa dokučiti, a drugi jer ne smije ništa odriješiti. Tolstojevska je volja smrznuta u budističkom instinktu da su sva posebna djela zla. Ali Nietzschevska je volja podjednako smrznuta njegovim stanom da su sva posebna djela dobra; no ako su sva posebna djela dobra, onda nijedno djelo nije posebno. Nalaze se na raskršću, jedan mrzi sve putece, drugi voli sve puteve. Rezultat je-neke stvari nije teško izračunati. Stoje na raskršću.“ (―) Oštri kometari i primjedbe u Chestertonovom se pisanju pojavljuju gotovo impulzivno. Poznata je izreka iz sredine njegovog epa Balada o Bijelom Konju (en. `The Ballad of the White Horse`): Jer sve Galce Irske Bog napravi lude Svi ratovi im sretni A sve pjesme pune tuge Djela Chesterton je napisao oko 80 knjiga, nekoliko stotina pjesama, 200-tinjak kratkih priča, 4000 eseja, i nekoliko scenarija. Bio je književni i društveni kritičar, povjesničar, scenarist, teolog i branilac katoličke crkve, debatirao je i pisao misterije. Bio je kolumnist za Daily News, za Illustrated London News, i za vlastitu tiskovinu, G. K.`s Weekly; pisao je i članke za Enciklopediju Britannicu. Njegov najpoznatiji lik je detektiv-svećenik Otac Brown (en. Father Brown), koji se pojavljivao samo u kratkim pričama, dok je njegov neosporivo najpoznatiji roman Čovjek koji je bio četvrtak (en. `The Man Who Was Thursday`). Uvjereni kršćanin bio je puno ranije nego je primljen u katoličanstvo, a kršćanske se teme i simboli pojavljuju kroz mnoga njegova djela. U Sjedinjenim se Američkim Državama njegovo pisanje distribuiralo i populariziralo kroz `The American Review`, izdavača Seward Collins iz New Yorka. Većina njegove poezije malo je poznata, iako se u njoj dobro odražavaju njegova uvjerenja i mišljenja. Vjerovatno najbolje napisan je `Lepanto`, dok je `The Rolling English Road` najpoznatija, a `Tajni ljudi` (en. `The Secret People`) se najviše citira (`mi smo engleski narod; i zborili još nismo` en. `we are the English people; and we have not spoken yet`). Još jedna odlična pjesma je `Balada samoubojstva` (en. `A Ballad of Suicide`). Njegov `Charles Dickens` (1903.) primio je neke od najširih pohvala. Ian Ker piše (`The Catholic Revival in English Literature, 1845.-1961.`, 2003.) `U Chestertonovim očima Dickens pripada `Veseloj` a ne puritanskoj Engleskoj` (v. Merry England). U četvrtom poglavlju svoje knjige, Ker piše kako Chestertonova misao proizlazi prvenstveno iz njegovog iskrenog poštivanja Dickensa, ponešto komercijaliziran stav u očima drugih književnih mislilaca tog vremena. Chestertonova djela konstantno izlažu njegovu dosjetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentirajući svijet, vladu, politiku, ekonomiju, filozofiju, teologiju i mnoge druge teme, koristio se paradoksom. Kada je `The Times` pozvao nekoliko eminentnih autora da napišu esej na temu `Što je naopako u svijetu?` (en. `What is Wrong with the World?`), Chesterton je odgovorio pismom: Draga Gospodo, Ja sam. S poštovanjem, G. K. Chesterton Chesterton je ovdje tipično kombinirao dosjetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska griješnost) i samoomalovažavanje. Mnogo Chestertonovih djela se i dalje tiska, uključujući zbirke detektivskih priča o ocu Brownu. Ignatius Press je trenutno u tijeku objavljivanja cjelokupnog djela.

Odlično Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo[uredi | uredi izvor] Enchiridion militis Christiani (1503). Enchiridion militis Christiani (1503). Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt[uredi | uredi izvor] Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[6] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo[uredi | uredi izvor] Najverovatnije 1487. godine,[8] siromaštvo[9]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[9]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[10], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[10] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [11] [12]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[13] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[14] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave[uredi | uredi izvor] Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija[uredi | uredi izvor] Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[15] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[15] Uticaj na savremenike[uredi | uredi izvor] I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 — Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919).[1] Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam. Đerđ Lukač je rođen u Budimpešti, Mađarska. Njegov otac Jozef Lovinger (József Löwinger) je bio investicioni bankar, koji je zajedno sa svojom ženom Adel, još jednim sinom i ćerkom predstavljao jednu od bogatijih jevrejskih porodica. Jozef je krunisan od strane carstva i dobio je titulu barona, samim tim je i Lukač bio baron.[3] Kao autrougarski državljanin njegovo puno ime je glasilo: nemački baron „Georg Bernhard Lukács von Szegedin“, u Mađarskoj je poznat kao „Szegedi Lukács György Bernát“, a kao pisac predstavljao se pod imenima „Georg Lukács“ i „György Lukács“. Lukač je studirao na Kraljevskom mađarskom univerzitetu u Budimpešti, i na Univerzitetu u Berlinu. Kraljevski mađarski univerzitet mu je 1906. godine dodelio doktorat iz sudske prakse,[4] a 1909. godine je završio i svoj doktorat iz filozofije na istom univerzitetu.[5] Pre-marksistički period Dok je studirao u Budimpešti, Lukač je bio deo socijalističkih intelektualnih krugova, preko kojih je upoznao Ervina Saba), koji ga je upoznao sa radom Žorža Sorela (Georges Sorel)(1847-1922); francuski pobornik revolucionarnog sindikalizma. U tom periodu, Lukačeve intelektualne perspektive su bile usmerene ka Moderni i Anti-pozitivizmu. Od 1904. do 1908. godine bio je deo pozorišnog kolektiva, koji je proizvodio modernističke, psihološko realne predstave Henrika Ibsena, Avgusta Strindberga i Geharta Hauptmana. Lukač je dosta vremena provodio u Nemačkoj, gde je i studirao u Berlinu od 1906. do 1910. godine. Za to vreme je upoznao filizofa Georga Zimela. Kasnije 1913. godine dok je boravio u Hajdelbergu, sprijateljio se sa Maksom Veberom, Ernst Blohom i Stefanom Džordžom. Mesto u sistemu idealista, u kom je Lukač, duguje Neo-kantizmu (tadašnja dominantna filizofija na nemačkim univerzitetima), kao i Platonu, Hegelu, Seren Kirkegoru, Vilhelmu Diltaju i Fjodoru Dostojevskom. U tom periodu objavio je dve knjige: „Duša i oblici“ (1911.;1974) i „Teorija romana“ (1916/20.;1971).[6] Nakon početka Prvog svetskog rata, Lukač je oslobođen vojne službe. Godine 1914. oženio se ruskom političkom aktivisticom Jelenom Grabenko. Lukač se 1915. godine vratio u Budimpeštu, gde je bio lider Nedeljnog kruga (skup intelektualaca). Bavili su se kulturnim temama koje proizilaze iz egzistencijalnih dela Dostojevskog. Ove teme su bile usko povezane sa tadašnjim Lukačevim interesovanjem za Dostojevskog, dok je boravio u Hajdelbergu. Kao skup, Nedeljni krug je organizovao kulturne događaje, u koje su bili uključeni pisci i muzičari Avangarde, kao što su Karl Manhajm, kompozitor Bela Bartok, Bela Balaš i Karl Polanji. Neki od njih su takođe bili članovi Nedeljnog kruga. 1918. godine, poslednje godine Prvog svetskog rata (1914-1918), Nedeljni krug se razišao. Razišli su se zbog svojih različitih politika, a nekoliko vodećih članova u pratnji Lukača su pristupili Mađarskoj komunističkoj partiji. Godine 1919. oženio se u Beču svojom drugom ženom, Gertrudom Bortstieber, kolegicom iz Mađarske komunističke partije. Komunistički lider Za vreme Prvog svetskog rata i Ruske revolucije (1917), Lukač je redefinisao neke svoje ideje. Postao je predani marksista u tom periodu i pridružio se Mađarskoj komunističkoj partiji 1918. Kao deo Vlade, za kratko vreme postojanja Mađarske Sovjetske republike, Lukač je proglašen za ministra obrazovanja i kulture. Za vreme Mađarske Sovjetske republike, Lukač je bio komesar Pete divizije mađarske Crvene armije, u čijim redovima je naredio pogubljenje osam boraca, koji su podržavali češke invazione trupe u Poroszlu, u maju 1919. godine.[7] Nakon što je Mađarska Sovjetska republika bila poražena, Lukaču je bilo naređeno od strane Kuna, da ostane uz Oto Korvina, dok je ostatak rukovodstva partije bio evakuisan. Lukačeva i Korvinova misija bila je da tajno reorganizuju komunistički pokret, ali misija je bila nemoguća. Lukač se krio uz pomoć fotografkinje Olge Mate, ali ubrzo nakon Korvinovog hapšenja, Lukač je pobegao iz Mađarske u Beč. On je uhapšen, ali je spasen od izručenja zbog grupe pisaca, u kojoj su bili i Tomas i Hajnrih Man.[8] Tomas Man je kasnije na osnovu Lukača zasnovao Nafta, lika iz svog romana „Čarobni breg“. Za vreme koje je proveo u Beču 1920. godine, Lukač se sprijateljio sa ostalim komunistima koji su tamo radili ili bili u izgnanstvu; uključujući Viktora Sergea, Adolfa Jozefa i Antonia Gramšija. Lukač je počeo da razvija lenjinističke ideje u oblasti filozofije. Njegovi glavni radovi u ovom periodu su eseji prikupljeni u njegov veliki opus „Istorija i klasna svest“ (1923). Iako su ovi eseji pokazivali znake onoga što je Vladimir Lenjin nazivao „ultra-levičari“, oni su u suštini promovisali lenjinizam na filozofskom nivou. U julu 1924. godine Grigorij Zinovjev je napao i kritikovao ovu knjigu, zajedno sa radom Karla Korša na Petom kongresu Kominterne. 1924. godine. Ubrzo nakon Lenjinove smrti, Lukač je objavio kratke studije Lenjina, „Studije jedinstva njegove misli“. Godine 1925. objavio je kritički osvrt na Buharinova uputstvo istorijskog materijalizma. Kao mađarski izbeglica, on je ostao aktivan na levoj strani Mađarske komunističke partije, koja je bila u suprotnosti sa Moskovskim programom, koji je podržavao Bele Kuna (Béla Kun). Njegove „Blum teze“ iz 1928. godine su pozivale na rušenje kontra-revolucionarnog režima admirala Hortija u Mađarskoj, koristeći strategiju sličnu kao za Narodni front koji je nastao 1930—ih godina. On se zalagao za „demokratsku diktaturu“ proletarijata i seljaštva, kao tranzicionu fazu, koja vodi do diktature proletarijata. Nakon što je Kominterna osudila Lukačevu strategiju, on se povukao iz aktivne politike i predao teorijskom radu. Pod Staljinom i Rakosijem Godine 1930. dok je boravio u Beču, Lukač je bio pozvan da dođe u Moskvu. Ovaj poziv se vremenski poklapao sa potpisivanjem bečkog policijskog naloga za njegovo proterivanje. Ostavljajući svoju decu da studiraju, Lukač i njegova žena su otišli u Moskvu u martu 1930. godine. Ubrzo po dolasku, Lukaču je bio onemogućen odlazak, ali mu je obezbeđen rad na Institutu marksizma i lenjinizma, zajedno sa Davidom Riazanovom. Lukač se vratio u Berlin 1931., a 1933. ponovo je iz Berlina otišao u Moskvu da pohađa Institut za filozofiju Ruske akademije nauka. Za to vreme Lukač je prvi put došao u kontakt sa delima mladog Marksa. Lukaču i njegovoj supruzi nije bilo dozvoljeno da napuste SSSR sve do kraja Drugog svetskog rata. Tokom Staljinove velike čistke, Lukač je bio u izgnanstvu u Taškentu na neko vreme, gde se sprijateljio sa Johanom Beherom. Lukač je preživeo čistke „Velikog terora“, koja je odnela živote oko 80% mađarskih emigranata u Sovjetskom Savezu. Postoje mnoge rasprave među istoričarima koje se odnose na stepen Lukačevog prihvatanja staljinizma. Nakon rata, Lukač i njegova supruga su se vratili u Mađarsku. Kao član Mađarske komunističke partije, učestvovao je u osnivanju nove mađarske Vlade. Od 1945. godine Lukač je bio član Mađarske akademije nauka. Između 1945. i 1946. snažno je kritikovao nekomunističke filozofe i pisce. Lukač je optuživan da je igrao `administrativnu` (pravno-birokratsku) ulogu u uklanjanju nezavisnih i ne-komunističkih intelektualaca, kao što su Bela Hamvaš, Ištvan Bibo, Lajoš Prohaska i Karoli Kereni iz mađarskog akademskog života. (Između 1946. i 1953. godine, mnogi mađarski ne-komunistički intelektualci, uključujući Hamvaša i Biboa, bili su zatvoreni ili prisiljeni na fizički rad.) Lukačev lični i politički stav o kulturi, bio je da će socijalistička kultura na kraju trijumfovati u pogledu kvaliteta. On je smatrao da ona mora da se istakne putem takmičenja sa drugim kulturama, a ne nametanjem administrativnih mera. Godine 1948-49. ovo Lukačevo mišljenje o kulturnoj toleranciji pobeđeno je u „Lukačevoj čistki“, pošto je Matijaš Rakoši učvrstio taktiku „zavadi, pa vladaj“ u Komunističkoj partiji Mađarske. Sredinom 1950-ih Lukač je reintegrisan u partijskom životu. Partija ga je koristila da očisti Uniju mađarskih pisaca 1955—56. godine. Tomaš Aczel ( Tamás Aczél ) i Tibor Merai (Tibor Méray)(bivši sekretari Unije mađarskih pisaca) su verovali da je Lukač učestvovao nevoljno, a kao dokaz navode njegovo napuštanje predsedništva i sastanka na prvoj pauzi, kao dokaz njegove nespremnosti.[9] Destaljinizacija Godine 1956. Lukač je postao ministar kratke komunističke Vlade, koju je predvodio Imre Nađ, a koja se suprotstavljala Sovjetskom Savezu. U to vreme Lukačeva ćerka je predvodila kratkotrajnu Revolucionarnu komunističku partiju mladih. Lukačevo mišljenje o revoluciji 1956. godine je bilo da bi Komunistička partija Mađarske trebalo da se povuče u koalicionu vladu socijalista, i da polako obnovi svoj kredibilitet kod mađarskog naroda. Kao ministar u Nađevoj revolucionarnoj Vladi, Lukač je učestvovao u pokušajima da se reformiše Komunistička partija Mađarske na novim osnovama. Ova partija, Mađarska socijalistička radnička partija se brzo opredelila za Janoša Kadra (János Kádár) nakon 4. novembra 1956. godine.[10] Tokom Mađarske revolucije 1956. godine, Lukač je prisustvovao debatama o anti-partijama i revolucionarno komunističkom Petefi društvu (Petőfi society), dok je još postojao deo aparata partije. Tokom revolucije, kako je navedeno u Budimpeštanskom dnevniku, Lukač se zalagao za novu sovjetski usklađenu komunističku partiju. Po Lukačevom mišljenju, nova partija može da pobedi socijalno liderstvo samo ubeđivanjem umesto silom. Lukač je predviđao savez između Komunističke partije mladih, revolucionarne mađarske Socijaldemokratske partije i svoje nove partije, kao najmlađeg partnera. Nakon 1956. godine Lukač je uspeo da izbegne pogubljenje. Zbog njegove uloge u Nađevoj Vladi izgubio je poverenje u partiji. Lukačevi sledbenici optuženi su za političke zločine tokom 1960-ih i 70-ih godina, a nekolicina je pobegla na Zapad. Lukačeve knjige „Mladi Hegel“ i „Razaranje razuma“, korišćene su za raspravu da je Lukač zapravo tajno kritikovao staljinizam kao iracionalno narušavanje hegelijanskog-marksizma. Nakon sloma revolucije Lukač je deportovan u Rumuniju sa ostatkom Nađeve Vlade. Za razliku od Nađa, on je preživeo čistke od 1956. godine. Vratio se u Budimpeštu 1957. godine. Lukač je 1956. godine javno napustio svoje pozicije i bavio se samokritikama. Napustivši svoje ranije stavove, Lukač je ostao lojalan Komunističkoj partiji sve do svoje smrti 1971. godine. U svojim poslednjim godinama, nakon ustanaka u Francuskoj i Čehoslovačkoj 1968. godine, Lukač je javno kritikovao Sovjetski Savez i Mađarsku komunističku partiju. U intervjuu, neposredno pre njegove smrti, Lukač je rekao: Bez prave opšte teorije društva i njegovog kretanja, niko ne ide dalje od staljinizma. Staljin je bio veliki taktičar...ali Staljin na žalost, nije bio marksista... Suština staljinizma leži u postavljanju taktike pre strategije, prakse pre teorije... Staljinistička birokratija je ogromno zlo. Društvo se guši u njemu. Sve postaje nestvarno, nominalistički. Ljudi ne vide dizajn, nema strateških ciljeva, nema kretanja... Tako Lukač zaključuje: Mora se naučiti da se spoje velike odluke popularne političke moći sa ličnim potrebama, onim od svakog pojedinca. — Markus & Zoltan (1989). pp. 215.–16 Radovi Istorija i klasna svest Napisana između 1919. i 1922. godine , „Istorija i klasna svest“ ( 1923 ) je nastala pod uticajem Zapadnog marksizma .[11] Lukač naglašava koncepte kao što su otuđenja, postvarenje i klasna svest.[12] Lukač tvrdi da je metodologija jedina stvar koja razlikuje marksizam : čak i ako su svi njeni materijalni iskazi odbijeni, ostalo bi validno zbog karakterističnog načina:[13] Pravoslavni marksizam, dakle, ne znači nekritičko prihvatanje rezultata Marksovih istraga . To nije „ verovanje ` u ovu ili onu tvrdnju, ni egzegeza o „svetoj` knjizi . Naprotiv, pravoslavlje se odnosi isključivo na postupak . To je naučno uverenje da je dijalektički materijalizam put ka istini i da njegovi postupci mogu biti razvijeni, prošireni i produbljeni samo na liniji svojih pronalazača. On kritikuje marksistički revizionizam pozivom za povratak ovom marksističkom metodu, koji je u osnovi dijalektički materijalizam. Lukač shvata ` revizionizam ` kao karakteristiku marksističke teorije, ukoliko je dijalektički materijalizam, prema njegovim rečima, proizvod klasne borbe : Iz tog razloga je zadatak pravoslavnog marksizma, njegova pobeda nad revizionizmom i utopizmom nikada ne može značiti poraz, jednom za svagda, lažnih tendencija . To je uvek obnovljiva borba protiv podmuklih efekata buržoaske ideologije na misli proletarijata. Pravoslavni marksizam nije čuvar tradicije, već je to večno budan prorok proglašenju odnosa između zadataka u neposrednoj sadašnjosti i celovitosti istorijskog procesa. Prema njemu ` Pretpostavka dijalektičkog materijalizma je, podsećamo :`Nije muška svest da utvrdi njihovo postojanje, već naprotiv, njihovo socijalno postojanje koje određuje njihovu svest` ... Tek kada jezgro postojanja stoji otkriveno kao društveni proces postojanje se može posmatrati kao proizvod, iako dosadašnjem nesvesnom proizvodu, ljudske aktivnosti `. U skladu sa Marksovom misli, on kritikuje individualističku buržoasku filozofiju subjekta, koji se zasniva na dobrovoljnom i svesnom subjektu . Protiv ove ideologije, on ističe prioritet društvenih odnosa. Postojanje - pa tako i svet - je proizvod ljudske delatnosti ; ali to se može videti samo ako je prihvaćen prioritet socijalnog procesa na osnovu individualne svesti. Lukač ne podržava ljudsku slobodu za sociološki determinizam : suprotno, ovo je proizvod mogućnosti postojanja prakse. On zamišlja problem u odnosima između teorije i prakse . Lukač navodi Marksove reči : ` Nije dovoljno da misao zahteva da se ostvari, već i realnost mora težiti ka misli `. Kako misli intelektualaca da se odnose na klasne borbe, ako teorija nije samo da zaostaje za istorijom, kao što je u Hegelovoj filozofiji istorije ( ` Minerva uvek dolazi u sumrak noći ... ` )? Lukač kritikuje Fridriha Engels `Anti- Diringa, rekavši da ` čak i ne pominjemo najvitalniju interakciju, a to je dijalektički odnos između subjekta i objekta u istorijskom procesu, a kamoli da mu daju značaj koji zaslužuje`. Ovaj dijalektički odnos između subjekta i objekta je osnova Lukačeve kritike Imanuel Kantove epistemologije, prema kojem je predmet eksterijer, univerzalni i posmatran predmet, odvojen od objekta. Za Lukača, `ideologija` je projekcija klasne svesti buržoazije, čija je uloga da spreči proletarijat od postizanja svesti o svom revolucionarnom položaju. Ideologija određuje `oblik objektivnosti`, a time i samu strukturu znanja. Prema Lukaču, prava nauka mora postići `konkretnu celinu` kroz koju samo da je moguć sadašnji oblik objektivnosti kao istorijski period. Tako, večiti `zakoni` ekonomije su otpušteni kao ideološke iluzije projektovane od strane objektivnosti u sadašnjem obliku ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). On takođe piše: `To je samo kada je jezgro bića prikazano kao društveno podesno, da se može pojaviti kao proizvod, do sada nesvesne, ljudske aktivnosti, i ovu aktivnost, sa svoje strane, kao odlučujući element transformacije bića`. ( `Šta je pravoslavni marksizam?`). Na kraju, `pravoslavni marksizam` nije definisan kao tumačenje „Kapitala“ kao da je Biblija ili zagrljaj `marksističke teze`, već kao vernost `marksističke metode`, dijalektike. Lukač predstavlja kategoriju depersonalizacije (radnik kao roba)kojom, zbog prirode robe kapitalističkog društva, društveni odnosi postaju objektizovani. Ovo onemogućava spontanu pojavu klasne svesti. U tom kontekstu, pojavljuje se potreba za partijom u smislu lenjinizma, subjektivnog aspekta ponovnog poleta marksističke dijalektike. U svojoj kasnijoj karijeri, Lukač se odrekao ideje „Istorije i klasne svesti“ , naročito verovanja u proletarijat kao ` subjekt-objekt istorije ` ( 1960. Pogovor preveden na francuski jezik ) . Tek 1925—1926. godine, on je i dalje branio ove ideje, u nedovršenom rukopisu, koji je nazvao „Tailizam i dijalektika“ . Delo nije objavljeno do 1996. godine, na mađarskom i engleskom jeziku 2000. godine pod naslovom „Odbrane istorije i klasne svesti“. Književni i estetski rad Pored svog položaja kao marksističkog političkog mislioca, Lukač je bio vrlo uticajan književni kritičar u dvadesetom veku. Njegov važan doprinos u književnoj kritici počeo je već na početku karijere, sa „Teorijom romana“, njegovim prvobitnim radom u književnoj teoriji i teoriji žanra . Knjiga je istorija romana kao forme, i istraga svojstava i različitih karakteristika romana. U „Teoriji romana“, on uvodi termin `transcendentalnog beskućništva`, koje on definiše kao `žudnja svih duša za mestima u kojima su ona nekada pripadala`, i ` Nostalgija ... za utopijskim savršenstvom, nostalgija koja se oseća i njene želje da bude jedina istinska stvarnost` .[14][15] Lukač je kasnije odbacio svoju „Teoriju romana“, napisavši dug uvod u kojem je opisao svoje pogreške, ali taj uvod ipak sadrži `romantični antikapitalizam` koji će se kasnije razviti u marksizam. (U ovom uvodu nalazi se i njegovo čuveno odbacivanje Teodora Adorna i drugih zapadnih marksista kao prebivanje u `Grand Hotelu Abis`.) Lukačeva kasnija književna kritika uključuje dobro poznati esej `Kafka ili Tomas Man ?`, u kojem Lukač tvrdi za rad Tomasa Mana da je superiorni pokušaj da se bavi stanjem modernosti, i kritikuje brend modernizma kod Franca Kafke. Lukač se odlučno protivi formalnim inovacijama modernističkih pisaca kao što su Franc Kafka, Džejms Džojs i Semjuel Beket, Lukač se zalaže za tradicionalnu estetiku realizma. Tokom boravka u Moskvi 1930. godine, Lukač je radio na marksističkom pregledu estetike koji pripada grupi oko tada uticajnog moskovskog časopisa ` Književni kritičar `.[16] Urednik ovog časopisa bio je, Mihail Lifšic, važan Sovjetski autor za estetiku. Lifšicovi pogledi bili su vrlo slični Lukačevim, onoliko koliko i tvrdi za vrednosti tradicionalne umetnosti; uprkos drastičnoj razlici u godinama (Lifšic je bio mnogo mlađi) i Lifšic i Lukač su ukazali da je njihov radni odnos, u to vreme, bio saradnja jednakih. Lukač je često doprinosio ovom časopisu, koji je široko praćen od strane marksističkih umetničkih teoretičara širom sveta kroz različite prevode objavljene uz pomoć Sovjetske Vlade. Saradnja između Lifšica i Lukača je dovela do stvaranja neformalnog kruga istomišljenika marksističkih intelektualaca koji su povezani sa časopisom Književni kritičar [književni kritičar ], objavljivan je mesečno, prvi put u leto 1933. godine od strane Organizacionog komiteta udruženja književnika... Grupa mislilaca je formirana oko Lifšica, Lukača i Andreja Platonova, oni su se bavili artikulacijom estetskih stavova Karla Marksa i stvaranjem neke vrste marksističke estetike koja u to vreme još nije bila propisno formulisana.[17] Lukač je tvrdio da se primeti revolucionarni lik romana kod ser Valter Skota i Onore de Balzaka. Lukač je smatrao da je nostalgična, pro-aristokratska politika oba ta autora dozvolila tačne i kritičke stavove zbog njihovog protivljenja (doduše reakcionarnog) prema buržoaziji u usponu. Ovaj stav je detaljnije izražen u njegovoj kasnijoj knjizi „Istorijski roman“ (koja je objavljena na ruskom jeziku 1937. godine, zatim na mađarskom jeziku 1947. godine ), kao i u Lukačevom eseju „Realizam u ravnoteži` (iz 1938. godine). „Istorijski roman“ verovatno je Lukačev najuticajniji rad u oblasti književne istorije. U toj studiji Lukač prati razvoj žanra istorijske fikcije. Do pre 1789. godine, tvrdi on, svest ljudi o istoriji bila je relativno nerazvijena, Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi koji su usledili doneli su realizaciju stalnih promena i razvijanje karaktera ljudskog postojanja. Ta nova istorijska svest se ogleda u radu ser Valter Skota, čiji romani koriste `reprezentativne` ili `tipične` likove da dramatizuju velike socijalne konflikte i istorijske transformacije, npr. raspad feudalnog društva u škotskim brdima i učvršćivanje merkantilnog kapitalizma. Lukač tvrdi da je taj Skotov novi brend istorijskog realizma preuzet od strane Balzaka i Tolstoja, i da je omogućio romanopiscima da ne prikažu savremeni društveni život kao statičku dramu fiksnih, univerzalnih tipova, već kao trenutak istorije, koji se stalno menja, otvoren za potencijalne revolucionarne transformacije. Iz tog razloga on vidi ove autore kao progresivne i njihov rad kao potencijalno radikalan, uprkos njihovoj ličnoj konzervativnoj politici. Za Lukača, ova istorijska realistička tradicija počela je da popušta posle revolucije iz 1848., kada je buržoazija prestala da bude progresivna sila a uloga buržoazije kao agenata istorije je bila potom uzurpirana od strane proletarijata. Nakon tog vremena, istorijski realizam počinje da bledi i gubi svoju zabrinutost za društveni život kao istorijsku neizbežnost. On to ilustruje upoređujući Floberov istorijski roman Salambo sa romanima ranijih realista. Za njega, Flauberovo delo označava okretanje leđa od važnih društvenih pitanja u korist podizanje stila u odnosu na sadržaj i suštinu. Zašto on ne govori o „Sentimentalnom obrazovanju“, romanu koji je mnogo otvorenije zabrinut za nedavne istorijske događaje, nije jasno. Veći deo svog života Lukač je promovisao povratak u realističku tradiciju i verovao je da je ona dostigla svoj vrhunac sa Balzakom i Skotom, a žalio se zbog navodnog zanemarivanja istorije koja je karakterisčna za modernizam. Istorijski roman je imao ogroman uticaj u kasnijim kritičkim studijama istorijske fikcije, i nijedan ozbiljan analitičar tog žanra nije uspeo da se angažuje na nivou sa Lukakačevim argumentima. Uravnoteženi realizam (1938) - Lukačeva odbrana književnog realizma Inicijalna namera „Uravnoteženi realizam“, koja je rečena po njegovom izdavanju, je razotkrivanje tvrdnje onih koji su branili ekspresionizam, kao značajan književni pokret. Lukač je usmeren na nesklad u zajednici modernističkih kritičara, koje je on smatrao nesposobnim da odluče koji pisci su bili ekspresionisti a koji ne, tvrdeći da „možda ne postoji nešto kao ekspresionistički pisci“. Ali iako je njegov cilj, naizgled, da kritikuje ono što doživljava kao precenjivanje modernističkih škola pisanja u vreme kada je članak objavljen, Lukač koristi esej kao priliku da unapredi svoju formulaciju poželjnu alternativu ovim školama. On odbacuje ideju da se moderna umetnost mora obavezno manifestovati kao litanija sekvencijalnih pokreta, počevši od naturalizma, i nastavlja kroz impresionizam i ekspresionizam da kulminira u nadrealizam. Za Lukača, važno pitanje u učešću nije bio sukob koji proizilazi iz razvojnih suprotnosti modernista u klasične oblike, već sposobnost umetnosti da se suprotstavi objektivnoj realnosti koja postoji u svetu, on je pronašao sposobnost koja je u potpunosti je falila modernizmu. Lukač je verovao da poželjna alternativa takvom modernizmu mora biti u obliku realizma, i on angažuje autore realiste Maksima Gorkog, Tomasa i Henriha Mana, Romein Rolanda da se bore za svoj povod. Na okvir debate, Lukač uvodi argumente kritičara Ernsta Bloka, branioca ekspresionizma, i autora kome Lukač najviše odgovara. On tvrdi da su modernisti, kao što je Blok, i te kako spremni da ignorišu tradiciju realista, neznanje za koje on veruje da potiče iz modernističkog odbacivanja ključnog načela marksističke teorije. Ovaj princip je verovanje da je sistem kapitalizma ` objektivna celovitost društvenih odnosa `, i to je osnova Lukačevim argumentima u korist realizma. On objašnjava da je sveprisutnost kapitalizma, jedinstvo u njenoj ekonomskoj i ideološkoj teoriji, i njen veliki uticaj na društvene odnose čini `zatvorenom integracijom` ili `celinom`, cilj koji potpuno funkcioniše nezavisno od ljudske svesti. Lukač citira Marksa da učvrsti ovaj istorijski materijalistički pogled na svet:„Odnosi proizvodnje u svakom društvu čine celinu `. On se dalje oslanja na Marksa tvrdeći da je neumeren buržoaski razvoj na svetskim tržištima tako dalekosežan kao stvaranje jedinstvene celine, i objašnjava da zbog povećanja autonomije elemenata kapitalističkog sistema ( kao što je autonomija valute ) je doživljavaju od strane društva kao ` krizu `; mora biti osnovno jedinstvo koje se vezuje za ove naizgled autonomne elemente kapitalističkog sistema zajedno, i čini da se njihovo razdvajanje pojavljuje kao kriza. Vraćajući se modernističkim formama, Lukač je predviđao da takve teorije zanemaruju odnos književnosti prema objektivnoj stvarnosti, u korist prikazivanja subjektivnog iskustva i neposrednosti da rade malo na ispoljavanju kapitalističkih osnova celovitog postojanja. Jasno je da se Lukač po pitanju predstavljanja stvarnosti kao glavnog umetničkog cilja verovatno ne suprotstavlja modernistima, ali on tvrdi da „Ako pisac nastoji da predstavlja realnost kao da stvarno jeste takva, odnosno ako je on autentičan realista, onda pitanje totaliteta igra odlučujuću ulogu`. „Istinski realisti` pokazuju značaj društvenog konteksta, i od kad je razotkrivanje ove objektivne celovitosti ključni element u Lukačevoj marksističkoj ideologiji, on privileguje njihov autorski pristup. Lukač onda postavlja dijalektičku opoziciju između dva elementa, on veruje svojstvu ljudskog iskustva. On tvrdi da ovaj dijalektički odnos postoji između „pojave` događaja kao subjektivnog, nesputanog iskustva i njihove „suštine` kao izazvanog od strane objektivne celovitosti kapitalizma. Lukač objašnjava da dobri realisti, kao što je Tomas Man, stvaraju kontrast između svesti njihovih karaktera (pojava) i stvarne nezavisnosti od njih (suština). Prema Lukaču, Man uspeva jer on stvara ovaj kontrast. S druge strane, modernistički pisci ne uspevaju jer prikazuju stvarnost samo kao pojave na njih i njihove karaktere-subjektivno „ne probijaju površinu` ovih neposrednih, subjektivnih iskustava „da otkriju samu suštinu, odnosno prave faktore koji se odnose na njihova iskustva do skrivenih društvenih snaga koje ih proizvode `. Zamke da se oslanja na neposrednosti su višestruke, prema Lukaču. Zato što predrasude ulivene od strane kapitalističkog sistema su tako podmukle, ne mogu da se izbegnu bez napuštanja subjektivnog iskustva i neposrednosti u oblasti književnoj. Oni mogu samo biti zamenjeni od strane autora realista koji „poništavaju i prevazilaze granice neposrednosti, od proučavanja svih subjektivnih iskustava i merenja istih u odnosu na društvenu stvarnost`, ovo nije lak zadatak. Lukač se oslanja na Hegelove dijalektike da objasni kako odnosi između ove neposrednosti i apstrakcije utiču na suptilnu indoktrinaciju na deo kapitalističke celovitosti. Kruženje novca, objašnjava on, kao i druge elemente kapitalizma, je u potpunosti apstraktovano daleko od svog mesta u širi kapitalistički sistem, i stoga se pojavljuje kao subjektivna neposrednost, koja izostavlja svoju poziciju kao ključnog elementa objektivne celovitosti. Iako apstrakcija može dovesti do prikrivanja objektivne stvarnosti, neophodna je za umetnost, a Lukač veruje da autori realisti mogu uspešno primenjivati to „da prodru zakone koji regulišu objektivnu stvarnost, i da otkriju što dublje, skrivenije, odmah ne baš primetne, u veze koje idu da ulepšaju društvo`. Nakon velikog intelektualnog napora, Lukač tvrdi da uspešan realista može da otkrije ove objektivne odnose i da im umetnički oblik u vidu subjektivnog iskustva lika. Zatim, upotrebom tehnike apstrakcije, autor može da prikaže iskustvo lika objektivne stvarnosti kao istu vrstu subjektivnog iskustva koje karakteriše uticaj sveukupnosti realnih pojedinaca. Najbolji realisti, tvrdi on, „prikazuju vitalne, ali ne odmah očigledne, snage na radu u objektivnoj stvarnosti`. Oni to čine sa takvom dubinom i istinom da proizvodi njihove mašte potencijalno mogu dobiti potvrdu od kasnijih istorijskih događaja. Prava remek dela realizma mogu biti cenjena kao „celine` koje prikazuju široku i iscrpnu objektivnu realnost poput one koja postoji u neizmišljenom svetu. Nakon napretka svoje formulacije poželjne književne škole, realizam koji opisuje objektivnu realnost, Lukač se još jednom okreće zagovornicima modernizma. Pozivajući se na Ničea, koji tvrdi da „znak svakog oblika književne dekadencije... je da život više ne stanuje u celovitosti`, Lukač nastoji da odbacimo modernistička prikazivanja, tvrdeći da se ne odražavaju na objektivnu stvarnost, već nastavljaju da subjektivitetom stvore „domaći model savremenog sveta`. Apstrakcija (i neposrednost) sadržana u modernističkim prikazivanjima, je „suština` kapitalističke dominacije odvojene od njihovog konteksta, na način koji uzima svaku suštinu u „izolaciju`, a ne uzimajući u obzir objektivnu celinu koja je temelj za sve njih. Lukač veruje da je „društvena misija književnosti` da razjasni iskustvo masa, a zauzvrat pokaže ovim masama da su njihova iskustva prouzrokovana objektivnom sveukupnosti kapitalizma, i njegova glavna kritika modernističkih škola književnosti je da su oni omanuli u tom cilju. Realizam, jer stvara, očigledno, subjektivna iskustva koja pokazuju suštinske društvene realnosti koje ih izazivaju, je za Lukača jedina vredna književna škola početkom dvadesetog veka. Ontologija društvenog bića Kasnije u životu, Lukač je preduzeo veliko izlaganje o ontologiji društenog bića, koje je delimično objavljeno na engleskom u 3 dela. Rad predstavlja sistematičnu obradu dijalektičke filozofije u njegovom materijalnom obliku. Dela Rani radovi: 1902-1910 Duša i oblici (1911) Istorija i klasna svest (1923) Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike Osobenost estetskog (1963) Današnji značaj kritičkog realizma Teorija romana (1974) Odbrana istorije i klasne svesti (2000)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma....

Službeni glasnik, 2011. Prevod Aleksandra Mančić Nova, ali od stajanja tu i tamo tragovi prašine. U mom izgnanstvu, kao i svakom drugom, ima nešto sveto, što se ne može prepričati, kao i vreme i prilike koje su mi bile suđenje da proživim i kojih se ne mogu odreći. Izlazimo iz sadašnjosti da bi se obreli u nekoj nepoznatoj budućnosti, ali prošlost se ne zaboravlja, jer su koreni teži nego grane koje se pružaju ka svetlosti. Samo u čas svitanja, tragičan i svetao, noćne senke pokazuju svoj smisao. Nestvarni obrisi poprimaju svoj oblik u zoru, kada svetlost spaja prošlost i budućnost. Marija Sambrano („Reči povratka“) Intelektualni i filozofski rad Marije Sambrano (Maria Zambrano, Malaga, april 1904 – Madrid, februar 1991), započet i okončan u rodnoj Španiji i razvijan tokom dugih decenija egzila u Francuskoj, Meksiku, Italiji, Švajcarskoj, postao je šire poznat i priznat u španskim akademskim krugovima tek nakon smrti ove žene filozofa. U svojoj zemlji, u kojoj se imena koja su doprinela istoriji filozofije mogu jedva izbrojati na prste dve ruke, Sambrano je pod stare dane dočekala dva važna zvanična priznanja za intelektualni rad: nagradu Princa od Austrije 1981. i nagradu „Servantes“ 1988. godine. Od tada su počela intenzivna izdanja i ponovno objavljivanje kompilacija njenih eseja i knjiga; izučavanje njenog dela i ličnosti okupilo je i brojne mlade ljude, koji u njenoj kritici i stavovima u odnosu na rodnu Španiju ali i na savremeno društvo uopšte, nalaze mnoge vizionarske paralele sa nama savremenim svetom. Filozofija Marije Sambrano, koja se može oceniti i kao antropološki egzistencijalizam, postavlja dvojnost kao osnovni element našeg života. Tu su buđenje (despertar) i postajanje (devenir) važni koraci koji vode ispunjenju naše ljudske suštine i naše sudbine. To je na Zapadu gotovo nemoguća misija, piše u članku „Kriza zapadne kulture“ (La crisis de la cultura en Occidente),[2] a razlozi su pre svega dehumanizacija društva i otuđenja ljudskog bića. Pojam fatuma čest je u njenoj misli, što je možda i neminovno kada se ima u vidu sve što je u životu prošla. Videla je špansku misao kao haotičnu i nemetodičnu, nesklonu idealizmu, neophodnom pokretaču velikog razvoja u kulturi. Govoreći kako su racionalizmu, na koji se u Zapadnoj misli polagalo od antičke Grčke do Hegela, odbrojani dani, ona u svojim filozofskim razmišljanjima analizira tri fenomena koje vidi kao određujuće u svojoj zemlji pa i njenom kulturnom razvitku: realizam, materijalizam i stoicizam. „U Španiji ni mistici ne žele da potpuno okrenu leđa stvarnosti“, navodi.[3] El Greko je po njenom mišljenju savršen simbol onoga što podrazumeva pod španskim materijalizmom na polju kulture, a lik Don Kihota pre svega izraz tragične situacije pojedinca u njenoj zemlji kada se opire mediokritetu i ostalim pošastima koje sačinjavaju kolektivne tradicije jedne sredine. Suptilno ulazeći u dubinu problema, u knjizi „Misao i poezija u španskom životu“ (Pensamiento y poesía en la vida española, 1984) autorka skreće pažnju da bez zanosa nema velikih dostignuća, i ukazuje na strah od zaljubljivanja i naginjanje realizmu u kome, po njenom mišljenju, španska kultura preteruje: Ko posmatra svet kao da je zaljubljen, nikada neće želeti da se odvoji od njega, niti da diže odbrambene zidove. [...] Realizam preseca čitavu našu literaturu, čak i tamo gde bi se najmanje očekivalo: u mistici i u lirici. Ostavlja trag u slikarstvu, udara ritam pesmama, i – što je još presudnije – određuje govor i ćutanje divne ali nepismene kulture našeg naroda.[4] Sambrano je zapravo bila kihotovska figura; neshvaćena ali spremna na borbu sa vetrenjačama, koje u njenom slučaju nisu bile samo plod mašte. Uticali su na nju Ortega i Gaset[5] (José Ortega y Gasset) i ranije Unamuno[6] (Miguel de Unamuno), ali su ta već velika imena odigrala svoju ulogu dok je Marija bila mlada intelektualka. Vrlo je brzo shvatila nesaglasja sa određenim idejama onih koji su smatrani njenim učiteljima. Nije slučajno što je polazeći u izgnanstvo sa priličnom lakoćom ostavila zabeleške sa Orteginih predavanja u Barseloni; iako je navela da je bila primorana da prtljag koji nosi svede na minimum, to je zapravo bio definitivni čin intelektualne emancipacije od slavnog učitelja. Rane godine i susret sa filozofijom Roditelji Marije Sambrano bili su profesori u srednjoj školi, što je svakako uticalo na to da i ona upiše gimnaziju u Segoviji, gde je bila jedna od dve predstavnice ženskog roda koje su nastavile obrazovanje nakon osnovne škole. Delikatnog zdravlja i zaljubljive prirode, Marija je već svoje prve ljubavne drame ostavila zabeležene, pre svega u pismima, kao nasilan prekid veze sa bratom od strica[7] koga porodica šalje na studije u Japan da bi udaljili mlade ljubavnike, gubitak prvog deteta vrlo brzo nakon rođenja[8] i ostala iskustva te prirode dok je još bila dvadesetogodišnja devojka. Više obrazovanje započela je na Katedri za književnost i filozofiju Madridskog centralnog univerziteta 1924. godine, gde će raditi kao predavač između 1931. i 1935. i započeti nikada dovršenu doktorsku disertaciju o Spinozi (La salvación del individuo en Spinoza; „Spasenje pojedinca kod Spinoze“). Sve to vreme Sambrano je uzburkivala duhove i bila tražena u intelektualnim krugovima svoje zemlje: od 1927. predaje na Institutu pri Filozofskom fakultetu (Federación Universitaria Escolar) osnovanom kao alternativa hegemoniji desničarski orijentisanog Udruženja katoličkih studenata (Asociación de Estudiantes Católicos). Njeno prvo autorsko delo izlazi 1930, pod naslovom „Horizont liberalizma“ (Horizonte del liberalismo), čime jasno pokazuje etičku, društvenu i filozofsku angažovanost svoje misli. Godine 1931. slavi proklamovanje Druge Republike[9] u Madridu, od 1934. učestvuje u kružoku časopisa Revista de Occidente (Glas Zapada) koji predvodi Ortega i Gaset. Autorka preko dvadeset knjiga i velikog broja članaka objavljenih po raznim časopisima i u štampi, Sambrano je nalazila inspiraciju u filozofiji i literaturi; na tradiciju se nadograđivalo njeno lično iskustvo i pogledi, gde je igrala važnu ulogu ne samo njena sudbina, već i briga zbog društveno-političke situacije Španije, sa svojom desničarskom, katoličkom i mizoginom tradicijom kao večnim boljkama. Ulazivši sve dublje u „lavirinte španskog života, u njegove goruće probleme i opasne zagonetke“, Sambrano primećuje odsustvo bilo kakve dublje misli u političkoj stvarnosti svoje zemlje, definišući da je španska politika gotovo uvek bila „izraz slepe i grube svojevolje kombinovane sa razbuktalim nasiljem ljubavne strasti“.[10] „I misao se parališe kada se država petrifikuje“, beleži u autobiografskom delu „Delirijum i sudbina“ (Delirio y destino).[11] Nezavisna misao „Čovek i božansko“, kako nosi naziv jedna od knjiga Marije Sambrano (El hombre y lo divino), ukazuje na polaznu tačku njene filozofije i, po autorki, bivstvovanja uopšte: odnos sa našom duhovnom suštinom. „Pokušavam da usmerim božansko u sebi ka božanskom koje počiva u kosmosu“ – Plotinova misao koju uzima kao epigraf ovog teksta upućuje na panteistički pristup njene misli, gde je Spinozin uticaj najprisutniji. Istovremeno, Sambrano daje kritički osvrt na zapadnu filozofiju koja se čvrsto drži hrišćanske tradicije. „Hrišćanstvo je krajnji smisao našeg ličnog života preusmerilo ka drugom svetu“ kritikuje, navodeći svoje tumačenje Hegela, u čijem sistemu vidi poremećen odnos između ljudskog i božanskog: Emancipacija od božanskog, do koje dolazi u Hegelovoj misli, dovodi čoveka u jednu čudnu situaciju: emancipovao se od božanskog, nasledivši ga. Ali na takav način da će kao pojedinac biti samo kratkotrajni predstavnik izvesnog istorijskog trenutka, proleterskog trenutka istorije – kako je verovatno shvatio Marks – i u tom proleterskom trenutku jedinka će biti rob, a ne slobodno biće koje može da digne glavu.[12] Veliki broj stranica svog filozofskog opusa posvećuje temi vremena i temi ćutanja, i kaže da je nju tišina, kao da je u pitanju biće a ne stanje, pohodila na najrazličitijim mestima, poput uhode: Stiže tišina, bane tako neočekivano u deset sati uveče kao da je u pitanju nezvani gost koji je negde bio skriven i koji će isto tako ponovo otići svojim putem... Tišina nekada prosto nasilnički upadne i krči sebi put i ja se pitam, i pitam tebe što me čitaš: Ko je ova spodoba? Odakle dolazi, je li nalik na smrt? Stiže kada je ne očekuješ a nema je kada je dozivaš ili misliš da je tu. [13] Filozofija je, pisaće u drugom delu, postavljanje pitanja; poezija, s druge strane, nudi odgovore. Poetski razum (la razón poética) je put saznanja koji Sambrano nudi, stvarajući ovaj koncept nasuprot Orteginom istorijskom razumu (la razón histórica) ili Kantovom kritičkom razumu. Ali tek u „poetskoj misli“ (pensamiento poético) dolazi do pomirenja i preplitanja filozofije i poezije: „O poetskom razumu je veoma teško i gotovo nemoguće govoriti. Kao da se rađamo i umiremo u istom trenutku. Biti i ne biti, ćutati i govoriti“; „Praznina dopušta da se razum javi kao merilo“, beleži.[14] Tu temu će razraditi opširnije u „Proplancima u šumi“ (Claros de bosque), jednom od svojih najinspirativnijih tekstova. Treba li važnosti koju ona pridaje intuitivnom i mističnom u procesu poetske spoznaje staviti pečat pre svega ženske misli, i da li je filozofija polje čija se istorija mora posmatrati žanrovski? Sambrano je sebe smatrala bliskom Ničeovoj filozofiji, u segmentu gde germanski filozof odaje počast duhu antičke tragedije (Rođenje tragedije). Tumačila je da je Niče hteo da ubije boga filozofije koju je porodio razum i da je govorio o povratku iskonskom duhu filozofije (u grčkoj tragediji) gde pojedinac ponovo otkriva svoju slobodu, strasti i ništavilo. Poput Anice Savić Rebac, Marija Sambrano je svoje duboko poznavanje istorije kulture koristila za građenje sopstvene misli verujući da je u humanističkim naukama sve na neki način povezano. S druge strane, a i to bi bio još jedan element poređenja sa srpskom autorkom, Sambrano je izgradila samostalnu misao i ne može se svrstavati niti u jedan pokret ili jednosmernu tradiciju,[15] što je njen položaj žene filozofa u Španiji još više otežalo. „Očekivalo se da budem poslušna kći i učenica, a vidi šta je ispalo“, piše prijateljici Rosi Šarsel.[16] „Crna Španija“,[17] sa svojim katolicizmom i konzervativnim pogledima i dan danas osujećuje nadu da će u ovoj zemlji ikada žene biti posmatrane na ravnoj nozi sa muškarcima. „Najjače snage razvoja španskog života su: zabraniti, zaustaviti, sputati“, beleži autorka.[18] Pre nego što je političku situaciju počela da razmatra i analizira u svojim filozofskim razmišljanjima, Sambrano je bila politički aktivna i tu je, pre svog prorepublikanskog i levičarskog aktivizma, učestvovala u osnivanju nacionalnog Španskog fronta (El Frente Español) zajedno sa Ortegom, što je bila najveća politička greška njenog života.[19] Tragične 1936, kada je počeo Španski građanski rat, Marija se udala za istoričara Alfonsa Rodrigesa Aldavea (Alfonoso Rodríguez Aldave) i zajedno su otišli u Čile gde je on dobio diplomatsku službu. Osam meseci kasnije vraćaju se u Španiju koju su osvojile profašističke snage. Oboje su rešeni da ostanu i da se bore za odbranu Republike; on u vojsci, ona u uredništvu časopisa Hora de España (Špansko vreme). Na Drugom međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture održanom u Valensiji od 4. do 17. jula 1937. godine Sambrano upoznaje Simon Vejl (Simone Weil). U egzilu Mrtvima su oduzeli vreme, ali nas su, žive, ostavili bez mesta pod suncem.[20] Početkom 1938. Sambrano se preselila u Barselonu. Iste godine, 25. januara prisustvovala je kapitulaciji katalonske prestonice nakon čega konačno odlazi u izgnanstvo. Francuska, Kuba, Meksiko, Portoriko, to su zemlje u kojima će razvijati intelektualnu i akademsku delatnost narednih desetak godina. Govoreći o Španskom građanskom ratu čije je strahote pratila iz izgnanstva, i konkretno o „padu“ Madrida, Sambrano piše: Udaljena od neposrednog nasilja našla sam se u drugom području našeg jezika, na Univerzitetu San Nikolas de Idalgo u Meksiku, okružena mladim i strpljivim studentima. I, o čemu sam mogla pričati u tim trenucima svojim studentima u Moreliji? O rađanju ideje slobode u Grčkoj.[21] U eseju „Volim svoj egzil“ poredi sebe sa Antigonom, opisujući da „izgnanstvo podrazumeva uvek ići uzbrdo, uzanim putem, makar bio i u pustinji“. U svojoj filozofiji razrađuje čitavu fenomenologiju egzila gde je lična sudbina samo jedna dimenzija ovog „stanja bića“, čija je pozitivna strana osvajanje lične slobode. Njen autobiografski esej „Diotima iz Mantineje“, napisan 1956, prvi put duboko obrađuje ovu temu. Sambrano već navodi da pojmom poetskog razuma „otvara prostore gde se Ortega nije usudio da zađe“ a sebe vidi kao lutalicu koja je strankinja gde god da se nađe.[22] U Evropu Marija Sambrano dolazi ponovo 1947. Prva stanica Pariz, gde ne stiže na vreme da bi se oprostila sa bolesnom majkom. Zatiče sestru Araseli od koje se do njene smrti (1972) više neće razdvajati. Rastanak sa mužem odigrao se dugo godina pre zvaničnog razvoda, 1957. godine; on je odbio da joj pruži bilo kakvu vrstu finansijske pomoći. Sa sestrom Araseli Marija odlazi u Italiju, gde će uglavnom boraviti. Jedan desničarski senator će ih tužiti zbog velikog broja mačaka koje su udomljavale u rimskom stanu, te će 1964. morati u još jedno izgnanstvo, u Švajcarsku, sa sestrom i svojih 13 četvoronožnih ljubimaca. U toku svih tih decenija egzila, Sambrano je sporadično putovala u Latinsku Ameriku, gde je njena intelektualna delatnost bila poznatija i priznatija nego u samoj Španiji. U poznim godinama i nakon više od četiri decenije lutanja po svetu – više kao Io nego kao Diotima – Sambrano ima mnogo realističnija razmišljanja vezana za ovu temu. Uspostavljajući razliku između izbeglištva, prognanstva i egzila, jer je okusila iskustvo sve tri kategorije ne pripadajući nijednoj potpuno, ona beleži: Izbeglica, kao osoba koja je morala da napusti svoju zemlju, zatekne se negde gde su je prihvatili i napravili joj malo mesta... / ... gde je tolerišu... Izbeglički projekti, ideje, pa čak i manipulisanje polaze od ideje: Moram početi ispočetka.[23] S druge strane, piše autorka, situacija „prognanih“ je dramatičnija, bolnija; prognana osoba se oseća lišenom korena i u zemlji u kojoj nalazi utočište ne vrednuje ono što pronalazi, već žali za onim što je izgubljeno: „Oseća gubitak svoje zemlje, i nemogućnost nalaženja druge koja će ovu zameniti.“[24] U vezi sa egzilom, Sambrano navodi da je to iskustvo gde istorija ima najveću težinu i gde se pojedinac najviše oseća kao stranac: [Izgnana osoba] je najviše nalik na onu neznanu osobu koja čuči u svakome od nas […] kao da ne nalazi mesto pod suncem, ni geografski, ni socijalno, ni politički, ni ontološki... Istorija se javlja kao vodena sila u kojoj se ne da plivati i u kojoj se samo može udaviti.[25] Svako od ova tri stanja koje opisuje u pismima i kraćim esejima u poslednjem periodu svog života i rada kao i u svojoj poslednjem velikom delu: „Delirijum i sudbina“ je gorko. Četrdeset četiri godine koje je proboravila van Španije, u nimalo lakim uslovima, učinile su svoje.[26] A njena ju je domovina dočekala sa zakasnelim intelektualnim priznanjima i zapravo je tek nakon smrti njeno delo počelo da se sistematski prikuplja, objavljuje i izučava. Povratak u Španiju i poslednje godine Nakon skoro pola veka provedenog u inostranstvu, Marija Sambrano se vratila u Španiju 1984. godine, nepunih deset godina nakon Frankove smrti. Tek tada će njen intelektualni rad doživeti ozbiljnija priznanja u rodnoj zemlji, uključujući i nagradu „Servantes“ 1988. godine, prvi put dodeljenu jednoj ženi. Ipak, nije to bio idiličan povratak; u Španiji je bio svrgnut frankizam ali su njegovi zli dusi i dalje bili prisutni. U već citiranom delu „Filozofija i poezija u španskoj misli“ piše: „Kada se u Španiji kaže da je neko filozof, to podrazumeva podnositi zlu sreću. Za španski narod, filozofija je vezana za trzavice i neuspehe; kada je čovek srećan, ne pada mu na pamet da se bavi filozofijom, veruju.“[27] Sambrano navodi da je jedna od smernica njene misli da razumno traga u haosu toliko nerazumnog besmisla i ludila koji, po autorki, obeležavaju španski život. U uvodnom delu stavlja u pitanje je li Španija imala renesansu pa čak i reformu, nedvosmisleno tvrdeći da njena zemlja nije umela da se snađe u izgradnji modernog buržoaskog društva, iako je otvorila vrata tome periodu razvoja evropske kulture, preko otkrića Amerike (1492) i u doba Katoličkih kraljeva, stvaranjem moderne države. „Španija je više nego bilo ko drugi u Evropi učestvovala u oba događaja, a onda se povukla. Tako da je sama Evropa sve to iskoristila“.[28] Isto tako, smatra da je u razvoju svoje misli njena zemlja uvek premalo polagala na korene, na ono što (kvalitetno) prethodi. U nastavku pokušava da odgovori na pitanja „Šta je Španija?“; „Ko je Španija“; „Zašto nije razvila filozofiju kao sistem?“. Po njoj postoje dva glavna razloga: nesposobnost divljenja i nasilništvo: Divljenje i nasilje. Iz tog neobičnog spoja nastala je filozofija [...] ali Španija ne proizvodi filozofske sisteme; među našim divnim katedralama, nijedna ne počiva na konceptima, među velelepnim zamkovima naše Kastilje, nijedan nije satkan od misli.[29] Diviti se, iznenaditi se, oduševiti se: te tri odlike koje prate filozofsku žeđ, ova iberijska zemlja nije savladala niti ih ceni, navodi dalje. U Madridu je proživela sve do svoje smrti, 6. februara 1991. godine. Sahranjena je između limunovog i narandžinog drveta na groblju u rodnoj Malagi, gde se danas nalazi fondacija posvećena njenom imenu i značaju. Tek je posthumno njen lik i delo stavljen na visinu koju zaslužuje. Surge amica mea et veni („Ustani i dođi prijateljice moja“) stihovi su „Pesme nad Pesmama“ koje je zaveštala da se ispišu kao epitaf na svom grobu. Izabrani citati: 1. „Istorija je, za filozofa, pre svega mesto odgovornosti, mesto gde se iskušavaju njegov razum i lični život.“ Para un filósofo la historia es el lugar, ante todo, de la responsabilidad, de la grande prueba, de razón y de su vida personal.[30] 2. „Je li samoća ta koja rađa pisca, ona koja pokreće barku u kojoj plovi?“ ¿Es acaso la soledad l que hace nacer al escritor, la llama que mueve esa barca en la que él va?[31] 3. „Ćutanje otkriva srcu svoje biće.“ El silencio revela al corazón su ser.[32] 4. „Duša i ljubav se kreću između različitih nivoa stvarnosti, borave u njima i tako ih spajaju. Duša i ljubav mere razdaljine svemira.“ Alma y amor miden las distancias del universo transitan entre as diferentes especies de la realidad, se alojan en ellas y las vinculan.[33] 5. „Gore, u carstvu svetlosti, treba se odmarati. Dole, u ponoru tame, valja biti budan.“ Hay que dormirse arriba en la luz. Hay que estar despierto abajo en la oscuridad.[34] 6. „Vizija: kada se jedinstveni smisao bića budi u slobodi.“ Visión: cuando el sentido único del ser se despierta en libertad.[35] 7. „Teskoba se javlja kada se izgubi centar. Kada se biće i život razdvoje. Biće, nepomično, leži beživotno ali ne umire, jer da bi se umrlo, prethodno valja biti živ.“ Sobreviene la angustia cuando se pierde el centro. Ser y vida se separan. La vida es privada del ser y el ser, inmovilizado, yace sin vida y sin por ello ir a morir ni estar muriendo. Ya que para morir hay que estar vivo y para el tránsito viviente.[36] 8. „Reći „narod“ je reći „ecce homo“.“ Decir pueblo es decir „ecce homo“.[37] 9. „Ljudsko je ono što traži žrtvu, pre nego bogovi.“ Y lo humano, más que los dioses, pide sacrificio.[38] 10. „Harmonija, u ljudskom životu, uvek podrazumeva lišiti se nečega.“ La armonía está hecha casi siempre en la humana vida, de renuncia, de renunciar a algo.[39] 11. „Knjiga je sama po sebi živo biće koje ima dušu, trepet, težinu, broj, zvuk [...] njeno nas odsustvo prati, njeno nas prisustvo potražuje i pleni.“ El libro de por sí es un ser viviente dotado del alma, de vibración, de peso, número, sonido [...] Nos acompaña su ausencia, nos sobrecoge su presencia, nos solicita.[40] 12. „Poezija i stvarnost stvaraju istoriju.“ La poesía unida a la realidad es la historia.[41] 13. „Lepota stvara prazninu i na pragu tog brisanog prostora naše se zemaljsko biće, telesno i egzistencijalno, predaje; predaje svoja čula koja se sjedinjuju sa dušom. Takvo se stanje naziva kontemplacija.“ La belleza hace el vacío [...] En el umbral mismo del vacío que crea la belleza, el ser terrestre, corporal y existente, se rinde [...] entrega sus sentidos que se hacen uno con el alma. Un suceso al que se ha llamado contemplación.[42] 14. „Ljudski koraci koje ostavljamo za sobom kada hodamo, nalik su na zvuk otkucavanja sopstvenog srca.“ Los pasos del hombre sobre la tierra parecen ser la huella del sonido de su corazón.[43] 15. „Svaki centar oživljava. U prirodi, sa stanovišta fizisa, srce je centar svega. Unutarnji prostor, duša, svest, neposredno središte našeg života.“ Todo centro vital vivifica. Y de ahí el corazón ya desde la `fysis` sea el centro de entre todos. El espacio interior, alma, conciencia, campo inmediato de nuestro vivir.[44] 16. „Ponor koji se otvara u srcu lepote, jedinstvu suštine, dovoljan je da propadnemo.“ El solo abismo que en el centro de la belleza, unidad que procede del uno, se abre, bastaría para abismarse.[45] 17. „Umreti – nesaglediv čin koji se poslušno ispunjava, odvija se dalje od stvarnosti, u nekoj drugoj dimenziji. Kao da je reč o dvostrukom i nerazrešivom predavanju [...] I sa ove strane, koliko god da nam je bilo blisko biće koje odlazi, mogli smo čuti samo jedno gotovo nečujno „Da“, jedno apsolutno „Da“ koje se izgovara i kada je ljubav u pitanju, ljubav u bilo kom obliku. I tako ga treba shvatiti, kao jedno „Da“ vezano za ljubav kao odgovor neminovnom pozivu koji će biti izvršen i koji, kao takav, moramo barem prihvatiti.“ El morir, esa inasible acción que se cumple obedeciendo, sucede más allá de la realidad, en otro reino. Como si este suceso fuera de una doble, indescifrable entrega [...] Y desde afuera, él que se ha quedado extraño por entrañado que estuviera en el ser que se le va, no ha oído nada, puede a lo más percibir un Sí, el Sí absoluto que se asemeja al del amor, al de toda forma y modo de amor, y ha de ser así también, un sí de amor, una respuesta a la llamada irresistible que siendo ejecutiva, pide ser aceptada a lo menos.[46] 18. „Filozofija pre svega polazi od problema. Poezija ne teži problematičnom, već misterioznom. Poezija ne zapitkuje niti zaključuje već teži gubitku, s njim se identifikuje i u njemu rekreira.“ La filosofía es problema ante todo. Para la poesía nada es problemático, sino misterioso. La poesía no se pregunta, ni toma determinaciones, sino que se abraza al fracaso, se hunde en él y hasta se identifica con él.[47] 19. „Samo saznanje donosi slobodu, jer jedino znanje ujedinjuje.“ Solo el conocimieto libera, porque solo el conocimiento unifica.[48] 20. „Stoicizam je poništavanje individualnog bića spram racionalnog, subjektivno ličnog spram objektivnosti kolektivnog.“ El estoicismo es el aniquilamiento del individuo ante la razón, ante la objetividad que es la comunidad.[49] 21. „Porodične veze imaju najveću moć i značaj u španskom životu, namećući svoju apsorbentu tiraniju [...] Može li se samo na krvnim vezama graditi ujedinjenost i opstanak jednog naroda?“ La familia toma los poderes y se luce dueña de la vida hispánica, impone su tiranía absorbente [...] Mas ¿puede fundarse en la sangre la unidad, la continuidad de la vida de un pueblo?[50] 22. „Poezija je naša Španija koju posedujemo bez bola i održavamo bez nade [...] jer poezija očekuje manje i daje više nego filozofija; njena suština je njena sopstvena velikodušnost. Opstanak Španije iskazan je kroz stihove.“ [La poesía] Una España que poseemos sin dolor y conservamos sin esperanza [...] La poesía exige menos y ofrece más que el pensamiento; su esencia es su propia generosidad. La contiunidad de España se ha expresado por la poesía.[51] 23. „Da se ne bi izgubili u pustinji treba pustinju nositi unutar sebe.“ Para no perderse, enajenarse, en el desierto, hay que encerrar dentro de sí el desierto.[52] 24. „Tišina je morala prethoditi svakom filozofskom razmišljanju, pa i poroditi ga.“ Un silencio ha debido siempre preceder y aun originar la actitud filosófica.[53] 25. „Zora: trenutak slobode, bezvlašće u kome je sve moguće, ljubav koja se nesvesno podaje, kraljevstvo za sebe između svetlosti i mraka. Ipak kraljevstvo ne, jer tu ništa nije obavezno osim bezinteresne ljubavi, blažene ljubavi koja još nema senke. Sviće.“ [La aurora]: La hora de la libertad, el interregno donde todo es posible, todo es el amor que obedece sin sentirlo, el reino entre los dos reinos de la luz y de la oscuridad. El reino que no lo es porque no hay más imperativo que el del amor que no se sabe, el bienaventurado amor aún sin sombra. Amanece.[54] 26. „Slobodu daje samo onaj ko je i sam slobodan.“ Solo da libertad quien es libre.[55] 27. „Velike se istine ne izgovaraju rečima.“ Las grandes verdades no suelen decirse hablando.[56] 28. „Samo ono što smrt otvara jeste život.“ Solo da vida lo que abre el morir.[57] 29. Mislim da je izgnanstvo jedna od suštinskih dimenzija ljudskog života, ali dok to izgovaram, gori mi u duši […] Volela bih da više ne bude izgnanih na svetu; ne očekujem niti želim mladima da to razumeju, jer da bi shvatili, morali bi i sami preživeti to iskustvo. Creo que el exilio es una dimensión esencial de la vida humana, pero al decirlo me quemo los labios […] Yo querría que no volviese a haber exiliados; no le pido ni le deseo a ningún joven que lo entienda, porque para entenderlo tendría que padecerlo.[58] 30. „Poetski razum je možda strah da sjaj svetlosti preti da se izgubimo pre nego tama. To je razum koji iziskuje umereno disanje, potrebu da se živi sa drugim, da ne budeš sama u beživotnom svetu. Kao i potreba da osećaš taj poetski razum u sebi, ne samo mišlju, već i telesno, dišući…“ La razón poética tal vez sería terror de perderse en la luz aún más que en la oscuridad, necesidad de la respiración acompasada, necesidad de la convivencia, de no estar sola en el mundo sin vida; y de sentirla, no solo con el pensamiento, sino con la respiración, con el cuerpo…[59] Objavljene knjige Marije Sambrano (hronološki):[60] 1. Horizonti liberalizma (Horizonte del liberalismo, 1930) 2. Ka spoznaji duše (Hacia un saber del alma, 1934; 1950) 3. Filozofija i poezija (Filosofía y poesía, 1939) 4. Živa misao Seneke (El pensamiento vivo de Séneca, 1941) 5. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, napisano 1953. i objavljeno 1989) 6. Čovek i božansko (El hombre y lo divino, 1955, drugo, dopunjeno izdanje 1973) 7. Ličnost i demokratija: istorija žrtvovanja (Persona y Democracia: Una historia sacrificial, 1958; 1988) 8. Španija: san i stvarnost (España, sueño y verdad, 1965) 9. Snovi i vreme (Los sueños y el tiempo, 1998) 10. Stvaralački san (El sueño creador) 11. Proplanci u šumi (Claros del bosque, 1977) 12. Antigonin grob (La tumba de Antígona, 1967; 1989) 13. O zori (De la aurora, 1986) 14. Skrovište svetlosti (El reposo de la luz, 1986) 15. Blagosloveni (Los bienaventurados, 1979) 16. Za istoriju milosrđa (Para una historia de la piedad, 1989) 17. Migel de Unamumo (Unamuno, napisana 1940, objavljena 2003) 18. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, 1998) 19. Pisma iz La Pièce (Cartas de la Pièce. Correspondencia con Agustín Andreu, pisano oko 1970, objavljeno 2002) 20. Ispovest, književni žanr i metod (La confesión, género literario y método, Luminar: México, 1943; Madrid: 1988 i 1995). 21. Sabrana dela Marije Sambrano čije je objavljivanje dovršeno 2019. godine u izdanju Gutenbergove galaksije sačinjavaju 23 toma[61] Tamara Đermanović