17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

Prodajemo kompjutere za zabavu, školu i posao. Sve lepe stvari mogu da rade brzo, lako i lepo. ( Na njima se ne mogu igrati nasilničke igre ! ! ! ) Odlični za početnike “od 7 do 77” godina – sve rade, a koštaju zanemarljivo malo. – zbog niske cene ga preko leta bez mnogo brige možete ostavljati na npr. vikendici. . . Kompjuter košta kao jedna rata za mobilni, a stariji ne moraju da muče oči – sve je lepo, jasno i krupno. . . Kada naučite na ovakvom kompjuteru, umećete da radite na bilo kojem – suština se nije bitno menjala 20-30 godina – samo sitne, kozmetičke promene i verzije programa. . . Slike su sa interneta , samo da okvirno steknete sliku o čemu se radi. Napomena: nemamo velik broj računara na “lageru” – sklapamo ih u dogovoru sa Vama i po Vašim željama – ako slučajno ne znate tačno šta želite, daćemo Vam par predloga. U ovoj oblasti imamo preko 30 godina iskustva. . .

BATES, ELLIOT & CO - Četiri dezertna tanjira (1874) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1430 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Glazura na svim tanjirima je sitno ispucala, većim delom i potamnila, manje na licu, više na naličju - svaki je tanjir posebno prikazan na kolaž-slikama, s lica i naličja. Žig na dnu, štampan plavim (jedan tanjir nema štampani žig): Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu 1790 (u postolju, godina kada je Joseph Stubbs osnovao fabriku “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent ) Žig je uvela kompanija “Bates, Elliot & Co” u periodu 1870-1875 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Prema podglazurno utisnutim oznakama, jedan tanjir proizeden je u januaru 1874. (oznaka 1/74), jedan u februaru 1874. (2/74) i dva u maju 1874 (5/74). Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/31-40/129pod/-kp/1213)

Tradicionalni voskarski rad! Proizvodnja: ručni rad Kupljeno: kao nacionalni suvenir Zemlja porekla:Jugoslavija Vreme nabavke: pre 40 godina Materijal: vosak Boja: drap sa patinom vremena Dimenzije: 10 cm Širina: 6,5 cm Postament: Onix postolje Izrada postolja: “Onix”, Tetovo, Makedonija Status: Kolekcionarski primerak Kalkulacija: Onix postolje 2.500, sveća 1.500 = 4.000 dinara Detaljno stanje: Nekorišćena, u odličnom stanju, kao na fotografijama. Opis: Ovaj model sveće je oblikovan sa otiskom istorijskih slika: na dve je konjanik sa oklopom i buzdovanom, a na dve suprotne strane slika grada, predpostavljam da je to skinuto sa gravure – Singidunum. I u vosku se nekom a” la grafičkom tehnikom vršilo otiskivanje pod jačim pritiskom. Lepota ovakve tehnike po ugledu na bakrorez se ogleda u reljefnosti crta koje nastaju zbog jakog pritiska. Inače izrada je po nekadašnjem voskarskom postupku, kada današnje tehnologije nije bilo ni na vidiku. Sveća je ukrašena utisnutim slikama kao što se radilo u bakrorezu. To što se vidi i na slici. Postament je od oniksa, poludragog kamena koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Fabrika “Onix” u Tetovu.

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 45 x 60 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 35 x 48 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

Bozidar Sujica - Le cimetiere marin A Paul Valery Groblje pored mora, Polu Valeriju Kombinovana tehnika, rad jednog od najvecih srpskih modernih pesnika, posveta Polu Valeriju. 34x23,5 cm. Božidar Šujica rođen je 8. januara 1936. godine u Kosovu Polju. Njegovi roditelji — otac Marko i majka Milica — bili su lički doseljenici na Kosovo. Najranije djetinjstvo proveo je u Beču. Majka mu je umrla već 1945. godine, od galopirajuće tuberkuloze, pa je se pjesnik jedva sjeća. Posle rata, sa demobilisanim ocem selio se po mnogim mjestima u Srbiji. Za vrijeme đakovanja stanovao je u karauli, kućici čuvara pruge, na šest kilometara od Kragujevca, nedaleko od sela u kojem je svojevremeno učiteljevao velikan srpskog pjesništva i slikarstva Đura Jakšić, za koga je jednom prilikom rekao da je bio „najplahovitiji pjesnik 19. veka“ i u čiju je čast posadio lipe u dvorištu Prve kragujevačke gimnazije. U mladosti je aktivno trenirao boks, a volio je da igra i fudbal. Prve pjesme objavio je kao gimnazijalac u kragujevačkom omladinskom listu „Delo“. Maturirao je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji 1956. godine sa odličnim uspjehom, nakon čega odlazi u Beograd na studij jugoslavenske i svjetske književnosti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1961. godine. Odmah nakon diplomiranja zaposlio se u Medicinskoj školi „Beograd“ i u njoj radio više od dvije decenije kao profesor književnosti. Od 1983. do 1997. godine bio je direktor Muzeja grada Beograda, a od 1997. do penzionisanja 2001. godine direktor Jugoslavenskog kulturnog centra u Parizu. Šujičina pjesnička karijera otpočela je 1961. godine, kada je Oskar Davičo dao da se njegova prva zbirka pjesama, „Prestupne noći“, objavi u izdanju Nolita. Zastupljen je u antologijama srpske, jugoslavenske i svjetske poezije. Pjesma „Evropa“ (fr. Europe) ušla je u antologiju „Evropa pjesnika“ (Elizabeth S. de Zagon, L‘Europe des poètes, antologie multilingue, la traduction per Robert Marteau et Kolja Mićević; ed. Le cherche midi editeur Segher, Paris, 1980). Najstariji tekst u ovoj antologiji je iz 11. veka p. n. e, a najmlađi zastupljeni pjesnik je upravo Božidar Šujica. U njoj su, od jugoslavenskih pjesnika, zastupljeni još Miroslav Krleža i Miodrag Pavlović. Pjesma „Balkansko poluostrvo“ dobila je prvu nagradu za prijevod evropskih pjesnika u izboru američkih prevodilaca na konkursu Department of Slavic Languages at the University of California, Berkeley (prijevod R. Gorup). Kada je riječ o domaćim antologijama, treba istaći da se Šujičine pjesme „Jutro u Barama Gružanskim“ i „Beli san“ nalaze u „Antologiji srpske poezije (1847—2000)“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012, priredio Nenad Grujičić), jednoj od najobuhvatnijih antologija srpskog pjesništva. Šujica je zastupljen i u Biblioteci „Signal“, ediciji međunarodnog neoavangardnog književno-umetničkog pokreta signalizma. Pjesničko djelo Božidara Šujice bilo je tema konkursa „Šumadijskih metafora“ 2012. godine u kategoriji eseja, koji organizira Udruženje književnika Srbije. Pobjedu na konkursu odnjeli su eseji „Čovječanstvo u ponoru“ Zorana Antonijevića i „Poezija Božidara Šujice“ Dušana Stojkovića, a tema je bila pokrivena i nekolikim esejističkim prilozima Žarka Đorđevića i istaknutog filozofa prof. dr Luke Prošića, kao i dvama tekstovima o Šujičinoj poeziji velikog pjesnika Oskara Daviča iz 1984. godine, koji su tom prilikom prvi put objavljeni. Knjige pesama „Ivice, ožiljci“ i „Izabrane i nove pesme“ prevedene su mu na francuski, odnosno njemački jezik, a dvije pjesme prevedene su mu na slovenački jezik i 2015. godine objavljene u prestižnom ljubljanskom književnom časopisu „Apokalipsa“ („Novoletna jutranja pesen“ i „Premakni se duša mojega duha“, prijevod Jurij Hudolin). Jedna od epizoda RTS-ovog dokumentarnog serijala „Socijalizam ili kapitalizam“ из 2018. godine posvjećena je Božidaru Šujici. Tom prilikom, pjesnik je opširno govorio o svom životu, poeziji i druženju sa mnogim znamenitim srpskim i jugoslavenskim pjesnicima, piscima, slikarima, kiparima i sportašima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pored pisanja, bavi se književnom i likovnom kritikom i prevodi poeziju sa ruskog i francuskog, a također posjeduje i zavidnu, desetljećima prikupljanu, kolekciju slika i kiparskih radova. Imao je samostalnu izložbu crteža u Beogradu (Umjetnička galerija „Stara kapetanija“, Zemun) i Parizu (Jugoslavenski kulturni centar u Parizu). Ženio se dva puta. Druga žena bila mu je poznata beogradska akademska slikarka, modna dizajnerka i nekadašnja članica Upravnog odbora Radio-televizije Srbije Zorica Jocić-Šujica. Sa njom ima kćerku Milicu, koja je afirmisana vajarka, slikarka, pjesnikinja i blogerka, i sina Miloša. Šujica je još od mladosti zainteresiran za politiku i dosledno je privržen ljevičarskim idejama, humanizmu i jugoslavenstvu. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a tokom posljednje decenije prošlog vijeka politički se angažirao u Socijalističkoj partiji Srbije i Jugoslavenskoj ljevici. Živi i radi u Beogradu. Knjige poezije Objavio je 12 knjiga poezije: „Prestupne noći“ (Nolit, Beograd, 1961) „Vreme i temelji“ (Nolit, Beograd, 1966) „Srdžba“ (Nolit, Beograd, 1973) „Ura, uran“ (Grafos, Beograd, 1975. i 1981) „Kanjon“ (Nolit, Beograd, 1979) „Izgledi za sutra“ (BIGZ, Beograd, 1984) „Kičma“ (Književne novine, Beograd, 1984, predgovor Miodrag Perišić) „Ivice, ožiljci“ (Grafos, Beograd, 1991) „Izabrane i nove pesme“ (Prosveta, Beograd, 1995. i 1996, izbor i predgovor Zlatko Krasni) „Dvostruki san“ (BMGP, Beograd, 1999, predgovor Milisav Milenković) „Najlepše pesme Božidara Šujice“ (Prosveta, Beograd, 2004, izbor i predgovor Goran Babić, Biblioteka NAJ) „Krv dragog kamena“ (Nolit, Beograd, 2009) Knjige prevedene na strane jezike Lisières, cicatrices (La bibliothèque „Le point“, Belgrade, 1996, traduit de la langue serbe per Petar Popović) Ausgewählte Gedichte (Institut für Schulbücher und Lehrmittel Belgrad, 1997, Auswahl, Übersetzung aus dem Serbischen und Vorwort von Zlatko Krasni) Nagrade i priznanja Dobitnik je sljedećih nagrada i priznanja: Nagrada lista „Mladost“ za najbolju knjigu mladih u Jugoslaviji, 1961. Vukova nagrada za naročite rezultate u stvaralačkom radu na širenju kulture, 1965. Nagrada „Pesničkih novina“ za najbolju knjigu poezije u Jugoslaviji, 1973. Književna nagrada Željezare Sisak za pjesničku knjigu godine u Jugoslaviji, 1975. Nagrada „Drainac“ za poeziju, 1997. Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo, 2011. Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije, 2013.

na 2 mesta zagrebana, inace u DOBROM stanju na poledjini autorski pecat dim. 30 x 24 cm Војислав Маринковић (Лесковац, 2. октобар 1911 — Београд, 31. октобар 2004) је био ликовни уметник фотографије, мајстор фотографије, фотографски писац и критичар. Носилац међународног фотографског звања Екселенција FIAP (EFIAP}. Завршио Трговачку академију (1931), Економски факултет (1942) и Високу школу спољне трговине (1947) у Београду. Радио у банкарству, спољној трговини, дипломатији и култури. Бавио се фотографијом од 1936. најпре као члан Фото-секције Српског планинарског друштва (СПД), а од 1938. и као члан Фото клуба „Загреб“. Један од оснивача Клуба фото аматера „Београд“ (КФАБ), 1939. Био члан УЛУПУДС-а. Био уредник часописа Фотографија и Београдски објектив. Афирмацију у фотографији започео 1938. као члан Фото клуба „Загреб“, учешћем на изложбама. Формиран под утицајем тзв. `загребачке школе“ фотографије, Маринковић је, уз неколицину других, био нека врста моста између прекосавског лирског сфумата и београдског реализма. У првим послератним данима допринео је изградњи фотографске организације; налазио се и међу првим ауторима на домаћим и страним салонима фотографије, баш као што се среће и међу првим носиоцима високих признања у Фото-савезу (југословенском и српском), или међународној фотографској организацији FIAP. Током вишедеценијског деловања у фотографији увек је био окренут једној теми – човеку и његовом окружењу. За своје мотиве одабирао је сам живот: жанр-сцене, фолклорне мотиве, портрете у амбијенту. Фотографије је груписао у циклусе: Мој мали Београд (1952-1960); По Европи (1952-1990); Париске успомене (1952-1990); Српско село (1956-1970); Тражења (1956-1970); и Африка (1970-1980). Средином педесетих година, делимично под утицајем европских струјања у фотографији, Маринковић је унео у већ сачињен пиктурални склоп својих дела једно тада сасвим ново фотографско мишљење стварајући фотографске документе прожете духом носталгије. Карактеристична дела у којима се највише огледа та нова вредност су Муфташи; Лапавица (1953), Маренда; Са пијаце (1954), или неколико година доцније настале, Бацање камена и Под куполом (1958). Тим делом свога опуса извршио је не мали утицај, не само на своје савременике него и на настављаче. Изузетан допринос Маринковићев огледао се и у његовом хроничарском раду. Писао је фотографске критике, осврте, приказе изложби. Први текст објавио је 1940. године, а затим се бројем објављених прилога, и опсегом тема о којима је расправљао, сврстао међу најплодније српске фотографске писце, а по оригиналности приступа и у особене појаве у фотографској литератури на српском језику. Знатан део свога радног века посветио је фотографској организацији, савезној и републичкој, баш као што је и чест представник југословенске фотографије у свету, на конгресима, симпозијумима, жиријима. На целом југословенском простору М. остаје уважаван као личност чије су активност и дело – уметничко, хроничарско, организационо – значајно обележили југословенску фотографску историју друге половине XX века. Излагао на више од 200 групних изложби на готово свим континентима. Потпуна листа изложби наведена је у каталогу ретроспективне изложбе „Војислав Маринковић“, Салон фотографије, Београд, 1979. Самостално је излагао у Београду (1975, 1995), Варшави (1979) (заједно са Гораном Малићем), Новом Саду (1980), Загребу (1980), Панчеву (1981), Смедереву (1981), Крушевцу (1982) и Бору (1985).

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Sibila Petenji: BAKROPIS, 1996. Ispod otiska, olovkom: E.A. (autorski otisak) Bakropis akvatinta Sibila Petenji `96. Uramljeno, pod staklom. Dimenzije rama: 17,5 x 21 cm Dimenzije otiska: 6,5 x 8 cm Težina: 300 g Mr SIBILA PETENJI-ARBUTINA rođena je 1976. godine u Novom Sadu. 1999. godine diplomirala je na Akademiji umetosti u Novom Sadu, na odseku za likovnu umetnost, odsek grafika, kod prof. Milana Stanojeva. 2004. godine magistrirala je na istom odseku, kod mentora Milana Stanojeva. Član je ULUV-a od 2000. godine i Umetničkog društva “Likovni krug” u Novom Sadu. Od 2000. do 2005. godine radila je Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao asistent za predmete Crtanje sa tehnikom i Anatomski crtež. Od 2005. godine je rukovodilac studijskih programa Primenjenja fotografija – osnovne i postdiplomske studije za ilustraciju. Predavač je na predmetima Umetnički elementi, Primenjena fotografija, Studijska i dokumentarna fotografija, na osnovnim studijama, i predmetima Foto ilustracija i Ilustracija crtanog film na specijalističkim studijama. Imala je 20 samostalnih i više kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i učestvovala na 22 međunarodne konferencije sa svojim multidisciplinarnim istraživanjima. Dobitnica je 3 nagrade iz oblasti crteža, grafike i fotografije, a njeni radovi objavljeni su u nekoliko monografija. Piše likovne kritike za samostalne i grupne izložbe. Mentor je na preko 20 studentskih izložbi i koordinator studentskih kreativnih projekata. Bavi se crtanjem, slikarstvom, grafikom, fotografijom, video i multimedijalnom umetnošću. (119/10-kp/1239)

Katalog (knjiga) fotografija V Marinkovica Salon fotografije, Beograd 1979, str. 67, dim. 22 x 16 cm spisak radova Led je krenuo .... (1- 17) Po Evropi (18- 28) Selu u pohode (29 - 43) Zagrebacke impresije (44- 50) Afrika (51-59) Trazenja (60 - 67) Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM SANDRE DI IZ 1966. G. Poslata iz Holywooda 25. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Sandra Dee (1942 – 2005) bila je američka glumica, najpoznatija po nastupima u hollywoodskim filmovima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, koji su joj nakratko doneli status filmske zvezde kao i imidž `besprekorno dobre` devojke. Dee, rodom iz rusinske porodice, kao dete je radila kao manekenka, a vrlo mlada se udala za popularnog pjevača Bobbyja Darina kome je rodila sina. Već krajem 1960. ju je nekoliko komercijalnih promašaja potaklo da se postepeno počne prestati baviti glumom, čemu su doprineli problemi sa depresijom i anoreksijom. Sandra Dee je takođe poznata kao inspiracija za pesmu Look at Me, I`m Sandra Dee u popularnom brodvjeskom mjuziklu Briljantin, a u kojoj se njen lik satirički navodi kao ideal devičanstva i `dobre devojke`. U Beyond the Sea, biografskom filmu posvećenom Bobbyju Darinu, njen lik tumači Kate Bosworth. Njena prva i najznačajnija sapunica zasluga je njeno prikazivanje Amanda Cory u Drugi svet pa Smeli i lepi .Kasnije glumila je lopova dragulja u Plaža Sunset. 2005. godine privremeno se pridružuje glumačkoj ekipi u filmu Opšta bolnica i 2008. uloga dr. Charlotte Taylor NBC`s Dani našeg života. Njeni projekti uključuju epizode serije Odmetnik i Svilene progone, kao i epizoda serije Vruća linija. Sandra se pojavila u udarnim emisijama poput Dva i pol muškarca, CSI, između ostalih. Igrala je u filmovima - Ilegalno u plavom, Imitacija života...Letnje mesto - film je bio masovni hit, a te godine izlagači na američkoj blagajni proglasili su je za 16. najpopularniju zvezdu u zemlji.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM CILLA BLACK IZ 1967. G. Poslata iz Birminghama 21.marta 1967. godine Kolor fotografija 15 x 10 cm SILA BLEK 2015.godine, u 72- godini umrla je britanska pevačica silnog glasa Sila Blek, proizvod Liverpula iz doba Bitlsa, koja je postala nacionalno blago tokom 50-godišnje muzičke i televizijske karijere. Započevši svoju muzičku karijeru u ranim šezdesetim, potpomognuta svojim prijateljima Bitlsima, Sila Blek je postepeno postala jedna od najprodavanijih ženskih izvođača sa 11 numera koje su se našle na Listi top 10 singlova. Sila Blek je bila najprodavaniji britanski izvođač sa vrha brit-pop muzičke scene. Iako je bila uspešna pevačica, Sila je karijeru usmerila na filmsku industriju gde je započela svoj famozni rad kao TV prezenter i kratko radila kao komičarka. Kroz 80-te i 90-te, Sila je vodila dve najomiljenije zabavne emisije u Ujedninjenom Kraljevstvu: `Sastanak na slepo`(1985-2003) i `Iznenađence, iznenađence`(1984-2001), pozicionirajući se čtvrsto na vrh piramide britanske zabavne industrije. 1967 pevačica Sila Blek je debitovala u filmu `Posao...je reč od četiri slova`. Silina smrt 2015. je šokirala britansku publiku i izazvala izliv ljubavi prema pevačici, glumici i zabavljaču.Otuda ne čiudi što je snimljen mjuzikl “Sila – Mjuzikal” koji je u više navrata imao turneje po Ujedinjenom kraljevstvu: “Iznenađence, iznenađence, Sila ovde!” Sila priča neverovatnu priču o običnoj devojci iz Liverpula čiji tinejdžerski snovi o slavi je vode na putu da postane jedna od najomiljenijih britanskih zabavljača svih vremena. Ovaj dirljivi mjuzikl uključuje neke od najvećih pesama iz karijere Sile Blek, one su ultimativni muzički omaž šezdesetim, to su Silini vanvremenski hitovi: Svako ko je imao srce, Alfi i nešto mi govori, Twist and Shout od Bitlsa, Kalifornija sanja od Mamas i Papas i još mnoge.

Originalni bioskopski (filmski) plakat : ROBOCOP / ROBOKAP RoboCop je američki distopijski cyberpunk akcijski triler SF film iz 1987. koji je režirao Paul Verhoeven prema scenariju kojeg su zajedno napisali Edward Neumeier i Michael Miner. Glavne uloge tumače Peter Weller, Nancy Allen, Dan O`Herlihy, Ronny Cox, Kurtwood Smith i Miguel Ferrer. Film se odigrava u Detroitu u budućnosti, a radnja se odvija oko policajca Alexa Murphya (Weller) kojeg naučnici nakon udesa od kriminalaca preobraze u kiborga, robotskog policajca poznatog kao RoboCop, koji bi trebao zaustaviti tales kriminala u gradu po naredbi fiktivne megakorporacije OCP. Prema motivima filma snimljena su dva filmska nastavka, TV serija, animirana serija i napravljene video-igre. 2014. snimljen je i manje zapažen istoimeni remake. Iako su neki krugovi prigovarali filmu zbog nasilja, većina kritike je bila pohvalna te u filmu vidjela alegoriju na Reaganovu Ameriku 1980-ih, tj. privatizacije i sve većeg dovođenja neoliberalnog kapitalizma i korporatizma u društvo. Ostale teme u priči su sprega kriminala i korporacija, uticaj medija, gentrifikacija, korupcija, autoritarizam, pohlepa, privatizacija, kapitalizam, identitet i ljudska narav. Snimljen uz skroman budžet, RoboCop je postigao uspeh i zaradio 53,4 miliona $ te postao 16. najkomercijalniji film 1987. u američkim bioskopima. Sveukupno je zaradio preko 100 miliona $ širom sveta od prihoda u bioskopima i video tržišta. Smatra se jednim od najboljih akcionih filmova 1980-ih te je dobio i nekoliko nagrada, od kojih se naročito ističe nagrada Saturn za najbolji SF film, dok je nizozemski režiser Verhoeven ovim filmom uspeo proboj na američko tržište, u sklopu kojeg će uspešno raditi naredne decenije. Režija: Paul Verhoeven Producent: Jon Davison Scenario: Edward Neumeier, Michael Miner Uloge: Peter Weller, Nancy Allen, Dan O`Herlihy, Ronny Cox, Kurtwood Smith, Miguel Ferrer Kao na fotografijama.. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

**************************************************************************************************************************************************************************************************************************************************** Stanje: blaže presavijen ugao na veće... Dragi Kupindovci, hvala Vam na interesovanju za moje ponude maraka, gde prodajem duplikate, višak mojih markica i sve one, koje se ne uklapaju u moju zbirku. One su pretežno idealno očuvane, ali prije kupovine uvek proverite opis stanja, (jer neke slabije očuvane jednostavno nemam srca baciti, možda će se još negde uklopiti) koje sam naveo zbog lakšeg snalaženja i niže. Možda su moji opisi rigorozne kontrole kvaliteta malo preterane, ali sve radim to zbog Vas kupaca. Ukoliko Vam je nešto oko stanja ponuđenih maraka, Michel broja, cene, nejasno ili prosto imate neko pitanje u vezi predmeta, očekujem Vaše poruke, pišite mi... Međunarodni simboli koje koristim: ** čisto sa gumom (**) čisto bez gume * čisto sa falcom i gumom (*) čisto sa falcom bez gume -o- žigosano sa gumom (-o-) žigosano bez gume F falc kod žigosanih FDS (PPD)pečat prvog dana izdavanja FDC koverat sa markicama i pečatom prvog dana izdavanja Pogledajte moje ostale ponude, među kojima su prave poslastice i za najozbiljnije filateliste, koje možete uzeti trenutačnom kupnjom, po fiksnoj ceni, brzo, bez čekanja nesigurnog ishoda licitacija... Invitiram Vas, pogledajte moje aukcije na Limundu, silom prilika i Limundo tima od samo 10 dinara. Ponuđene marke su najrazličitijih tema, iz čitavog sveta, čisti ili poništeni, stariji ili noviji, komercijalni ili ne, vredniji ili jeftini, a to sve da bih što više približio moje ponude Vašim poljima, temama sakupljanja. Ukoliko ne nalazite konkretno ono što Vam je potrebno, ili imate neki predlog(čak i cena), pišite mi, trudiću se da Vam pomognem, naravno... Vredi baciti pogled, malo surfovati, sačuvati putanju i s vremena na vreme ponovo pregledati, jer se moja ponuda stalno menja... Želim Vam uspešnu kupovinu(ili licitaciju), uživajte u svojoj kolekciji maraka obogaćenoj od mene kupljenim markama dugo u sreći i zdravlju... ***********************************************************************************************************************************************************************************************************************************************