str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

litografija, potpisana stampa na papiru (verovatno pirincanom) 28 x 19 cm, print 19 x 14 cm utisnuto KUHN & KOMOR Kuhn & Komor je bila jedna od samo dve kompanije u Japanu koja je garantovala da naprave dekorativne umetničke predmete u evropskoj modi. Osnovan je prvo u Jokohami, Japan, a zatim je u Hongkongu 1897 godine otvorio Artur Kun, jevrejski biznismen iz Mađarske. Aprila 1898 godine Arturov rođak, Isidor Komor, stigao je u Šangaj i otvorio ogranak tamošnjeg poslovanja, blizu hotela Opulent Šangaj Palas. Kun i Komor osnovani su u Šangaju 1897 godine, kao ogranak japanske kurio kompanije u Hongkongu, u Jokohami od mađarskog jevrejina, Isidora Komora i njegovog rođaka Artura Kuna. Prethodne 1896 godine, Isidor Komor je došao iz Budimpešte i pridružio se stricu Zigfridu Komoru koji je radio japanski kurio biznis u prodavnici ispod Hongkong Hotela, Kvin Roud, u Hongkongu. Aprila 1898 godine Isidor Komor i njegova porodica nastanili su se u Šangaju, gde su otvorili drugi ogranak biznisa koji se nalazi u hotelu Opulent Šangajske palate. Kompanija je prodala izbor i ekskluzivno telo vrhunskih dekorativnih predmeta i za kućnu i za ličnu upotrebu. Primeri njihovog rada su često davani kao diplomatski pokloni od strane japanske vlade i veći broj ostaje u evropskim kraljevskim kolekcijama. 1920-ih godina Isidorov sin je preuzeo posao u Šangaju, pošto se porodica prvi put vratila u Evropu i živela u Šangaju tokom Prvog svetskog rata (jer je Šangaj bio Britanac). U leto 1938 godine pristupili su mu poslovni saradnici Ser Viktora Sasuna (1881-1961), imućni irački Jevrejin sa britanskim državljanstvom, da na čelu komiteta koji će biti potpisan Sasonom, da se obračuna sa talasom jevrejskih izbeglica koji dolaze u Šangaju iz nacističke Nemačke. Ovaj broj je postao mnogo hiljada ljudi u mesecima nakon Kristalnahta. Zajedno sa drugima, Komor je osnovao Međunarodni komitet za evropske migrante u Kini 7 avgusta 1938. godine. Nazvan je kao I.K. ili Komitet Komora. Komitet je pomogao da se pruži sigurnost i pomoć hiljadama Jevreja koji beže iz Nemačke i Austrije. Komor je na čelu komiteta do iznenadnog hapšenja japanske mornaričke inteligencije u januaru 1942 u štabu I.C. u hotelu Katej. Očigledno, osumnjičen je da je britanski špijun zbog bliskog udruživanja sa Ser Viktorom Sasonom. Komor je ostao u pritvoru u sobi u hotelu sve do marta, kada je naglo pušten. Iako su mu Japanci zabranili povratak u I. Komitet je nastavio da funkcioniše neko vreme. Komor je ostao u Šangaju do aprila 1948 godine kada je emigrirao u Sjedinjene Države. Naselio se sa suprugom u Santa Kruzu u Kaliforniji, gde je proživeo ceo život. ------------------------------ Kuhn & Komor , also known colloquially as K&K, was a Hungarian multinational luxury jeweler and specialty retailer headquartered in Shanghai, China. K&K produced jewelry, sterling silver, china, crystal, stationery, and personal accessories. K&K was renowned in East Asia for its luxury goods, also being called the `Asprey of Asia.` The Komor family was Jewish and originally came from Hungary. Moritz Montague Kuhn founded Kuhn & Co in Yokohama in 1869, a shop filled with Curios, curiosities from the Far East (or souvenir shop). Siegfried Komo, the nephew of Kuhn, came to Japan in 1887 to work for his uncle, followed by the son ok Kuhn, Arthur, who arrived in Japan in 1890. In 1894, Siegfried Komo and Arthur Kuhn founded Kuhn & Komor in Yokohama. The company opened a shop in the Shanghai Palace Hotel in Shanghai. They later opened a shop on No. 37 Water Street in Yokohama.The company existed roughly until the 1930s, when the outbreak of World War II brought it to an end. Items by Kuhn & Komor receive high prices on auctions.

6 x 4 x 0,8 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

5 x 4,3 x 0,3 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

4 x 2,5 x 0,8 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

4 x 3,5 x 0,7 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. jon voigt, donyale luna, john lenon Andy Warhol`s Interview October 1974 Donyale Luna Philippe Petit Hiram Keller Michael Winner Martha Donyale Luna 5 Philippe Petit 8 Meet Your Maker 12 Michael Winner 14 Martha Reeves 18 Jon Voigt 20 The Andrews Sisters 24 Hiram Keller 30 Frederic Davies 34 Ray Bolger 36 Les Smiths de Monte Carlo 40 Richard Estes 42 Waylon Jennings 44 Making Faces 47 Buy n` Buy 49 Out 50 Smalltalk 52 I Cover The Waterfront 54 COVER: DONYALE LUNA IN HALSTON 3D LUMILAR SEQUINS: AND HIRAM KELLER IN HALSTON BLACK CASHMERE. PHOTOGRAPHED BY BILL KING. STYLED BY DENNIS CHRISTOPHER. COVER DESIGNED BY RICHARD BER NST E I N.

Prodajem jeftine i bezbedne kompjutere za decu i odrasle. Specijalno su birani i podešeni tako da mogu da zadovolje sve normalne potrebe: 1. ) Sve školske zahteve za osnovnu i srednju školu. 2. ) Bez problema pušta sve video kurseve za učenje bilo čega: – stranih jezika – za sve uzraste i nivoe znanja, – kulinarstva, slikarstva, vajarstva, šaha. . . – Raznih zanata i znanja – automehanika, stolarstvo, obrada metala, elektrika i elektronika, pčelarstvo. . . – i još par hiljada koje nisam nabrojao. . . 3. ) Slušanje muzike, 4. ) Gledanje filmova, 5. ) Igranje šaha protiv računara ili ljudi iz čitavog sveta ili baš Vaših prijatelja i rođaka iz nekog drugog grada. . . 6. ) Praćenje vesti 7. ) Čitanje novina i časopisa. 8. ) Slanje i primanje email-ova, 9. ) Praćenje društvenih mreža Viber, Faceboo, VK … dostojanstveno na velikom ekranu i preko prave tastature. 10. ) Nalaženje recepata za zdrav život, za pripremanje hrane… 11. ) Igranje igrica za decu i odrasle. 12. ) Pregledanje internet sadržaja … … i još mnogo, mnogo toga … Vreme je raspusta i odmora – ovo je jeftina zabava i saznavanje kroz igru za sve tri generacije. Izbegnite probleme tipa: “… meni je dosadno, šta sada da radim… ” Nabavite sebi jeftinu zanimaciju za celu porodicu – da dede i babe nauče nečemu unuke, a da po nešto nauče i od unuka… Cena je minimalna, ali pošto zavisi delimično i od Vaših želja i potreba, nisam naveo ni cenu , niti sam stavio fotografije – tu je samo stara sličica sa interneta, da popuni prazninu… Pozovite da se dogovorimo i utvrdimo šta Vam treba i šta želite. Obuka za apsolutne početnike od 7-77 godina! Napomena: Svaka komponenta svakog računara je stručno istestirana i potpuno i detaljno “refabrikovana”, odnosno dovedena u stanje u kakvom je bila kada je izašla iz fabrike… – Miriše na novo ! : ) Hvala ! NE MORATE DA BRINETE – na ovakvom računaru NIJE MOGUĆE igranje krvoločnih i nasilnih igretina koje od milja nazivaju igricama” !!! Ove igretine su u stvari jedini razlog zbog kojeg morate da kupite “besan” i skup računar. Njima uvek treba svega više i nikada dosta – jači procesor, više memorije, jača grafička. . . Oni koji igraju igretine, svakako ovo sve već dobro znaju i njima ovaj oglas nije interesantan.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM DEBORE KER IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 15,5 x 10,5 cm Dama Debora Ker (1921 — 2007), škotsko–američka filmska i televizijska glumica. Šest puta je bila nominovana za Oskara, ali nikada nije nagrađena. Debora je bila zvezda blokbastera i jedna od najpopularnijih junakinja ljubavnih drama. Nakon nekoliko neuspelih filmova u Britaniji, Kerova je 1947. ostavila ljubavnika i preselila se u Sjedinjene Države, gde je potpisala ugovor sa kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. I odmah je ostvarila zapažene uspehe. Nizala su se ostvarenja: drama Crni narcis, film Rudnici kralja Solomona, Edvarde, sine (nominovana za Oskara), Kvo vadis, Julije Cezar, gde joj je partner bio Marlon Brando, i film Kraljica devica, gde je igrala Elizabetu I. Ipak ljubavna drama Odavde do večnosti (1953) je postala njen najpoznatiji film, i za koji je bila predložena da dobije Oskara za najbolju glavnu glumicu, gde joj je partner bio Bert Lankaster, a scena u kojoj su vodili ljubav na plaži Halona na Havajima smatra se jednom od najromantičnijih scena svih vremena. Američki filmski institut je ovaj film stavio na dvadeseto mesto na listi 100 najboljih ljubavnih drama dvadesetog veka. Debora je nastavila da igra u blokbasterima, i postala je poznata kao junakinja ljubavnih filmova. Najpoznatiji od tih filmova su Kraj jedne ljubavne priče, kultni mjuzikl Kralj i ja, u kome joj je partner bio Jul Briner, Nebo zna, gospodine Alison, ljubavnu dramu Afera za pamćenje sa Kerijem Grantom. Američki filmski institut je ovu dramu proglasio za peti najlepši ljubavni film svih vremena. Postala je najstarija Bondova devojka 1967. kada je prihvatila ulogu u Kazino Rojalu. Krajem šezdesetih u potpunosti je napustila film i povremeno radila u serijama i TV-filmovima, i u pozorištu. Nakon filma Odavde do večnosti bila je nominovana za još četiri Oskara, ali nije dobila ni jednog – za uloge u filmovima Nebo zna, gospodine Alison, Kralj i ja, Odvojeni stolovi i Lutalice (1960). Kerova je 1998. proglašena za damu Ujedinjenog Kraljevstva, a četiri godine pre, dobila je Oskara za životno delo, odnosno „za besprekornu gracioznost i lepotu… karijeru tokom koje se zalagala za savršenost, disciplinu i eleganciju.“

BROWN-WESTHED,MOORE & Co - Tri plitka tanjira (1868-1883) Dekor: INDIANA Dimenzije Prečnik: 26,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1730 g Na svim tanjirima sitni tragovi pribora na dnu. Na jednom tanjru tamna tačka bez glazure na dnu, na drugom tamna tačka sa donje strane, na drugom nekoliko takvih sitnih tačaka na obe strane. Na dva tanjira je glazura sitno mrežasto ispucala, na dnu i obodu su ta mesta i potamnila. Jedan tanjir potamneo je s donje strane ruba. Sve je vidljivo na slikama. Tri žiga na dnu svakog tanjira: (1) Štampani žig fabrike BWM & C (za “Brown-Westhead, Moore & Co”, u traci, preko štita ispod krune) INDIANA (unutar kruga oko štita) Rd 30587 Fabrika “Brown-Westhead, Moore & Co” koristila je ovaj žig u periodu od 1862. do 1904. godine. (2) Podglazurno utisnut žig fabrike T.C. BROWN-WESTHEAD MOORE & Co Fabrika ga je koristila posle 1862. godine. (3) Podglazurno utisnut registracioni žig (Registy Mark, `Diamond Mark`) Britanski Patentni Ured koristio je Registracioni žig u periodu od 1842. do 1883. godine, s izvesnim izmenama uvedenim 1868 godine. Žig je garantovao kupcu da se radi o proizvodu britanskog dizajna, a proizvođača je štitio od kopiranja njegovih proizvoda. Rimski broj u vrhu žiga označava tip materijala koji je korišćen. Broj “IV” označava proizvode od keramike. Ostali simboli sadrže datum kada je patent registrovan, dakle NE OZNAČAVAJU DATUM PROIZVODNJE. Utisnuti žig na tanjirima sadrži datum 25. septembar 1868. godine. Fabriku porcelana u engleskom mestu Hanley (Hanlej) osnovao je Job Ridgeway (Džob Ridžvej) 1802. godine. Posle zamršene sukcesije partnerstva fabriku su preuzeli partneri William Bates (Vilijem Bejts), Thomas Chappell Brown-Westhead (Tomas Čepel Braun-Vesthed) i William Moore (Vilijem Mor) 1859. godine. Radila je pod nazivom “Bates, Brown-Westhead & Moore” svega dve godine. U decembru 1861. godine William Bates se povukao iz posla, i fabrika je nastavila sa radom kao “Brown-Westhead, Moore & Co”. Thomas Chappel Brown-Westhead vodio je administraciju i finansije, dok je William Moore upravljao proizvodnjom kompanije. 1904. godine kompanija je registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i preimenovana u “Cauldon (Brown-Westhead Moore & Co.) Ltd.” Vlasništvo i menadžment su ostali isti. Na proizvodima se koristio žig sa skraćenim imenom “Cauldon Ltd”. Kompanija je zapala u finansijske poteškoće, pa su kapital i broj akcija smanjeni. 1920. godine kompanija je bila primorana da objavi stečaj. Administraciju nad fabrikom je preuzeo Harold Robinson (Herold Robinson), a pod imenom “Cauldon Potteries Ltd.” kompanija je postojala do 1962. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/26-31/98-kp/1026)

Teško je palo Mikalu Nikoliću Kalči što je prepuna kafana, tada glavno mesto društvenog života Nišlija, videla kakvu mu je ulogu prijatelj Stevan Sremac dodelio u pripoveci „Ivkova slava“ – glavnu, najbitniju, ali ne i po njegovom ukusu… Još kao dete Kalča je došao u Niš, tako da skoro niko nije ni znao da nije rođeni Nišlija. On je bio Cincar rodom iz Kruševa u Makedoniji. Svoj kujundžijski zanat radio je kvalitetno i bio je dobar majstor. Međutim, više od zanata voleo je svog vernog psa Čapu i lov. Kao i ostale niške meraklije iz tog vremena, voleo je život, pesmu i svaki novi dan koji je započinjao obaveznim ratlukom i kafom. Kalču je znao ceo tadašnji Niš, a njegove priče, naročito lovačke, uveseljavale su čaršiju. Poznat kao veliki lažov, ali i dobar čovek, privukao je pažnju Stevana Sremca, koji je u Niš došao kao profesor gimnazije krajem devetnaestog veka, dve godine nakon oslobođenja ovog grada od Turaka. Sremac je zavoleo Niš, niški mentalitet i tradicionalni način života. Voleo je humor, lakoću sa kojom se živelo, intuitivnost, sklonost sevdahu, šaljivim podvalama, ali i veselju bez kraja. Mirisao je Niš tih godina na cveće, a iz kuća u sokacima sa zanimljivim imenima „Šefteli sokak“, „Sotiračevo sokače“, „Kevina mala“ čula se pesma i igra. U krivudavim ulicama starog grada proveo je najlepše godine. Ovaj deo Srbije i stari Niš svojim perom ovekovečio je i proslavio u svom književnom delu. Stevan je rođen u Bačkoj (u Senti na današnji dan-23. novembar 1855). Sremac je jedan od najpoznatijih proznih pisaca, bio je akademik, tradicionalista i idealista. Objavio je knjige „Božićna pečenica“ (1893. godine), „Ivkova slava“ (1895. godine), „Limunacija na selu“ (1896. godine), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898. godine) „Iz knjiga starostavnih“ (od 1903. do 1909. godine), „Vukadin“ (1903. godine), „Čiča Jordan“ (1903. godine), „Kir Geras“ (1903. godine) i „Zona Zamfirova“ (1906. godine). Nakon smrti roditelja brigu o njemu preuzeo je njegov ujak Jovan Đorđević. Kako je i sam bio književnik, upisuje Stevana u gimnaziju nakon dolaska u Beograd, a potom i u Veliku školu gde završava studije istorije. Postaje profesor i predaje u Nišu i Pirotu. U Nišu je zabeležio mnoge priče, najviše o svom dobrom prijatelju Kalči – naočitom, dugih brkova i ozbiljnog pogleda. Sedeli su oni u kafani „Marger“ i pričali u nedogled. Zapravo, Kalča je pričao, a Sremac slušao i zapisivao u svoju beležnicu… Navraćao je Sremac i u Kalčin dućan, prvi put da bi mu popravio ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana za vreme odmora na kratak razgovor i kafu. Kalčine priče su bile zanimljive, živopisne, sa mnogo preterivanja, lagarija i izmišljotina. Posebno su se izdvajale one lovačke, poput susreta sa „afričkim zajcem“ koga je uhvatio golim rukama, bez puške i vernog Čape, iako je bio „velik kao tele i šaren kao zvečarka“. Sam Sremac nikada nije imao tu čast da sa Kalčom ode u lov… Sremac je za vreme svog jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu najduže stanovao u Nikoletinom stanu, u maloj kućici na keju kraj Nišave. Posmatrao je sa trema život Nišlija, pa je tako i ispratio slavu jorgandžije Živka. I upravo njegova slava poslužila mu je kao inspiracija da napiše pripovetku „Ivkova slava“ i da je objavi kao posebnu knjigu 1895. godine. Zanimljivo je reći da je radnja pripovetke pisana po istinitim događajima, sa stvarnim glavnim likovima koji su u tom trenutku bili živi. Zato je Sremac odlučio da promeni njihova imena. Pored toga, i Živkovu slavu, Svetog Jovana, zamenio je Đurđevdanom, događaje uobličio, a „ponešto“ dodao i izmislio… Svoju knjigu sa posvetom Sremac je poklonio Kalči, ali kako je ovaj veliki lovac bio nepismen, nije mogao da pročita šta je to njegov prijatelj o njemu rekao. Sa velikim delom upoznao se tek u pozorištu „Sinđelić“ u niškoj kafani Evropa kada je 1896. godine „Ivkova slava“ izvedena na pozornici. Kalčin lik igrao je Čiča Ilija Stnojević, a Kalča je bio pozvan kao specijalni gost koji je došao čak dva sata ranije. U prepunoj Evropi njegovo prisustvo izazvalo je najveću pažnju, a naročito njegove reakcije kako je radnja predstave odmicala. Ljut i besan, negodovao je i dobacivao glumcima, govoreći da su svi lažovi, a Sremac veći i od njega. Ovakva reakcija bila je motiv Sremcu da napiše još jednu pripovetku „Kalča u pozorištu“… Priča o Kalčinom gostu iz Afrike poslužila je kao inspiracija Ivanu Felkeru, akademskom vajaru, prilikom stvaranja spomenika Kalči i Sremcu. Ideju za ovaj spomenik dao je pokojni glumac Mlađa Nedeljković. Na bronzanoj skulpturi prikazan je razgovor Kalče i Sremca gde mu pokazuje koliki je bio njegov ulov – „afrički zajac“. Pored njih sedi i Čapa, Kalčin verni pas sa „pedigreom“, čija je majka bila kučka čuvenog Turčina Belog Memeda. Hvalio se Kalča da je Čapa lovio toliko „zajaca“ koliko ni on nije mogao poneti. Čapu je dobio od Ibiš-age, koji je i sam bio lovac. Posebno je isticao da je njegovog jedinog vernog prijatelja „u lov vodio i kralj Milan.“ Skulptura se nalazi na samom početku kazandžijskog sokačeta u pešačkoj zoni i jedinom očuvanom delu stare niške čaršije, gde se krajem XIX i početkom XX veka nalazilo trinaest kazandžijskih radionica. Pored ovog spomenika „vesele družine“, na ulazu u čuveno niško „Kazančijsko sokače“ nalazi se i jedna prazna stolica za sve one koji bi da „razgovaraju“ sa piscem i lovcem. Do skulpture se nalazi i spomen–česma Stevanu Sremcu. Ovaj spomenik je ovekovečio priču o čoveku koji je danas zaštitni znak svih Nišlija i njegovom prijatelju i slušaocu koji ga je kroz svoja književna dela uveo u legendu.

Dragan Drobnjak: Velika činija/vaza `LUCIJA`(1965-1980) Dimenzije Visina: 29 cm Dužina: 27,5 cm Širina: 27 cm Prečnik dna: 10,5 cm Težina: 1520 g Sitnije nepravilnosti u strukturi stakla, najuočljivije je tamnije ispupčenje u unutrašnjosti - vidljivo je na posebnoj slici. Vazu/činiju `Lucija` dizajnirao je Dragan Drobnjak za fabriku stakla `9. oktobar` u Prokuplju. Proizvodila se, u različitim veličinama i bojama, od 1965. do 1980. godine. DRAGAN DROBNJAK (1941- ), srpski vajar i dizajner stakla. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu a školu primenjene umetnosti u Nišu. Diplomirao je na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu 1966. a magistrirao 1981. godine. Prvi je skulptor u Srbiji koji je diplomirao na skulpturi od stakla. Od 1969. do 1991. godine bio je zaposlen kao dizajner stakla u fabrici “9. Oktobar” u Prokuplju. 1991. godine dobio je zvanje samostalnog i istaknutog umetnika. Član je ULUPUDUS-a od 1960. godine. Imao je 30 samostalnih izložbi, a učestvovao u preko 100 kolektivnih u zemlji i inostranstvu, od kojih su najznačajnije “Jugoslovenska primenjena umetnost” u Parizu 1969. godine i “Primenjena umetnost i dizajn u Srbiji” u Njujorku 1962. godine. Radovi su mu zastupljeni u zbirkama muzeja stakla u Ruanu (Francuska), Galeriji stakla u Moskvi, Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu i mnogim drugim zbirkama. “Prvi sam umetnik koji je diplomirao dizajn stakla na Akademiji jer se u to vreme dizajn se tek pojavio kao izraz, i to sa desetkom. Kada sam došao u fabriku bili smo mladi, i fabrika i ja i može se reći da sam “rastao” sa fabrikom. Mene je taj materijal oduševio jer treba znati da se staklo topi na 1400 stepeni a radna temperatura mu je na 1200 stepeni, to je više tečnost u vidu meda. Kao vajar zaljubio sam se u taj materijal i u svakom predmetu sam tražio umetnost”. „9. OKTOBAR“ PROKUPLJE: Najstariji nalazi stakla u okolini Prokuplja datiraju iz prvog veka nove ere a proizvodnja i industralizacija stakla vezuje se za manifakturu Avrama Petronijevića na Crnom Vrhu 1846.godine. Stotinak godina kasnije i Prokuplje se upisalo na mapi gradova koji, pored Paraćina, Zaječara, Ali Bunara, imaju svoju fabriku stakla. Fabriku stakla osnovali su 1962. godine Milosav Popović i Božidar Simić na mestu dotadašnje radionice za obradu ravnog stakla. Jedno vreme je radila kao istureni pogon za ručnu obradu stakla Srpske fabrike stakla da bi se kasnije osamostalila. Proizvodi su bili originalni i van tokova klasičnog staklarstva. Proizvodilo se ručno duvano staklo, kao što se vekovima čini na venecijanskom ostrvu Murano. U fabrici je često boravio Đorđo Dinon iz Italije, kao stručni konsultatnt. Majstori fabrike pohađali su škole staklarstva u Italiji, Češkoj, Nemačkoj i tamo učili zanat. Tokom devedesetih godina fabrika je sve teže poslovala, i zvanično je bankrotirala 2003. godine. Hala nekadašnje fabrike stakla u prokupačkom naselju Mala Guba potpuno je izgorela u požaru 2019. godine. (118/23-39/pol-kp/1204)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR -Veliki čajnik (1840-1895) Dimenzije Visina: 21 cm Širina: 28 cm Prečnik dna: 12 cm Prečnik otvora: 12 cm Zapremina : 1,6 l Težina: 980 g Zlatna boja na spoljnoj strani izlivnika i drške je delimično izbledela - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/29-15/56-kp/1121)

NIŠ – Pre 115 godine, Niš je dobio električno osvetljenje. U centru grada i na glavnom gradskom trgu Kralja Milana, prva sijalica zasvetlela je u istom trenutku kada je princ Đorđe Karađorđević, sin kralja Petra Prvog Karađorđevića, svečano pustio u rad prvi transformator hidrocentrale „Sveta Petka” na reci Nišavi kroz Sićevačku klisuru. Ova hidrocentrala, u narodu poznatija kao „Vila sa Nišave” puštena je u rad septembra 1908., ili 13 godina posle prve hidrocentrale na planeti, na Nijagari, koja je počela da radi 1895. godine. Sagrađena na dvadesetak kilometara istočno od Niša bila je četvrta u tadašnjoj Srbiji – pre nje bila je hidroelektrična centrala puštena u rad na reci Gradac kod Valjeva 9. maja 1900. i hidroelektrana sa Teslinim sistemom trofaznih struja pod gradom na Đetinji u Užicu, koja je počela da radi 2. avgusta iste godine, kao i hidrocentrala „Vučjanka” na istoimenoj rečici u Vučju, puštena u rad s proleća 1903. A posle „Sveta Petke” na Nišavi kod Niša, a pre Prvog svetskog rata, sagrađena je i 1909. godine počela da radi i hidrocentrala „Gamzigrad” na Crnom Timoku kod Zaječara. Prve sijalice u centru Niša, gde je bilo poznatih kafana, zanatskih radnji i dućana, zamenile su ulične fenjere na petrolej (gas). Tom događaju prisustvovalo je više hiljada Nišlija koji su došli da vide do tada čudo neviđeno – „kako svetli lampa na struju”. Prvi porodični objekat koji je priključen „na elektriku” bila je velika, sa prizemljem, spratom i balkonima, kuća modnog krojača Mihajla Popovića, kod koga su česti gosti bili Ljuba Davidović, predsednik tadašnje srpske vlade i Todor Milovanović, ugledni niški učitelj, predsednik niške opštine, narodni poslanik i učesnik ratova protiv Turaka za oslobođenje Niša, i mnoge druge uspešne i ugledne Nišlije. Struja, odnosno elektrika korišćenja je posle toga punih godinu i po isključivo za osvetljenje, da bi u proleće 1910. bila ponuđena preduzećima i zanatlijama. Na elektriku su se prvi priključili Predionica pamuka u vlasništvu Niške akcionarske štedionice za pokretanje svojih mašina, Fabrika šamija (marama) Mite Ristića, a posle toga i „Pivara” Jovana Apela i Fabrika leda Manojla Popovića. Prvo seosko naselje koje je dobilo struju u niškom kraju i iz hidrocentrale „Sveta Petka” bilo je, razumljivo selo Sićevo jer je hidrocentrala sagrađena na Nišavi u Sićevačkoj klisuri. Hidrocentrala nedaleko od ovog sela radila je po principima koje je izumeo i utvrdio slavni srpski naučnik Nikola Tesla, sa kojim su meštani Sićeva decenijama održavali prisne veze. Sedamnaest godina pre završetka izgradnje hidrocentrale „Sveta Petka”, odnosno još 1891. godine žitelji ovog sela proglasili su Teslu počasnim građaninom Sićeva na predlog meštanina sela Mate Radojkovića. Kako je zapisano u dokumentima i arhivi sela „Nikola Tesla bio je u finansijskoj oskudici” i zbog toga su meštani Sićeva „sproveli akciju prikupljanja novca i slali mu dobrovoljne priloge kako bi mogao da nastavi svoj naučni rad u Americi”. Decenijama su se Sićevčani dičili time i često su znali, u šali, da kažu kako su posinili i usvojili Nikolu Teslu... Hidrocentrala „Sveta Petka” na Nišavi u Sićevačkoj klisuri, nikada nije prekidala svoj rad. I danas je u funkciji, i danas se u njoj proizvodi električna energija i iz njenih postrojenja u Niš i za Nišlije redovno i uredno stiže struja.

CARL TEICHERT, Meissen - Četiri dezertna tanjira (1882-1929) Dekor: Blue Onion / Zwiebelmuster / Plavi luk Dimenzije Prečnik: 19,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 990 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: MEISSEN (u elipsi, s petokrakom zvezdom ispod elipse) Fabrika „ Meißner Ofen- und Porzellanfabrik (vorm. C. Teichert)“ koristila je žig od 1882. do 1929. godine. Gottfried Heinrich Melzer (Gotfried Hajnrih Melcer), do tada majstor u „ Königlich-Sä chsischen Porzellan-Manufaktur Meißen“ , razvio je 1840. godine novi postupak proizvodnje pločica za peći, koji je patentirao 1855. godine. Nezavisni proizvođač keramike Johann Friedrich Carl Teichert (Johan Fridrih Karl Tajhert) zainteresovao se za ovaj postupak i 1857. godine preuzeo Meltzerovu proizvodnju. Kako je do 1863. godine postojeća radionica postala nedovoljna za rastuću proizvodnju, Teichertova kompanija „ Carl Teichert Meißen“ izgradila je nove fabričke hale u Meissenu. Carl Teichert umro je u 41. godini kada je, za vreme francusko-nemačkog rata, boravio u poseti nemačkim trupama u Parizu 6. februara 1871. godine. U avgustu 1872. godine kompanija je pretvorena u akcionarsko društvo. 1879. godine počela je proizvodnja porcelana, posuđa i figura, koja je do tada bila monopol „ Königlich Porzellan-Manufaktur Meißen“ , i fabrika je preimenovana u „ Meißner Ofen- und Porzellanfabrik (vorm. C. Teichert)“ . 1891. godine u fabrici je radilo 460 radnika. 1891. godine počela je i proizvodnja zidnih pločica. 1896. godine odlučeno je da se izgrade novi pogoni za izradu pločica. Usled kašnjenja, koje je delom uzrokovano i velikim požarom u fabrici, puna proizvodnja počela je tek 1919. godine. Oko 1925. godine spojile su se fabrike „ Meißner Ofen- und Porzellanfabrik (vorm. C. Teichert)“ , „ Ernst Teichert GmbH“ (koja je pripadala Carlovom bratu Ernstu) i „ Wandplattenwerke Saxonia GmbH“ u grupu pod nazivom „ Teichert-Werke Meißen“ . 1929. godine proizvodnja porcelana je zaustavljena, a u aprilu 1930. godine licencu i originalne modele za proizvodnju predmeta sa plavim dekorom Zwiebelmuster (Blue Onion, plavi luk), po kojima je Teichertova fabrika bila poznata, preuzela je kompanija „ Porzellanfabrik Lorenz Hutschenreuther Selb“ . Proizvodi Teichertove fabrike bili su poznati kao „ Bürgerlich Meißen“ (građanski Meissen), dakle uglavnom namenjeni građanskom staležu u usponu, koji ipak sebi nije mogao da priušti skupe proizvode čuvene „ Königlich Porzellan-Manufaktur Meißen“ . Do danas, proizvodi ove dve fabrike se često brkaju, pa se Teichertov porcelan čak i reklamira i prodaje kao „ Meissen-porcelan“ . Verovatno zbog naziva „ Meissen“ u Teichertovom žigu, iako on nije ni nalik ukrštenim mačevima u žigu čuvenije fabrike. Dekor “ plavi luk” (blue onion, Zwiebelmuster ) prvobitno je nazivan “ sijalica” . U Evropi prvi ga je upotrebio “ Meissen Porzellan” u XVIII veku, ali je kopiran od strane drugih proizvođača još od XIX veka. Sličan dekor prvi su koristili kineski majstori slikanja na porcelanu. Najraniji primerci su plavo-beli porcelan sa dekorom oblika nara iz ranog perioda dinastije Ming. Kada je “ Meissen Porzelan” počeo da kopira dekor, pošto je tada nar bio u Saksoniji nepoznata biljka, slikari su smislili hibride koji su više ličili na biljke poznate Evropljanima. Takozvani “ luk” uopšte nije luk, već više liči na neku mešavinu breskve i nara, po uzoru na kineski original. Ceo motiv je genijalno zamišljeno grupisanje više cvetnih motiva sa stilizovanim božurima i lepim katama u centru, čije stabljike vetar povija oko bambusovog drveta. Pre kraja XVIII veka druge fabrike počele su da kopiraju Meissenov dekor, a u XIX veku gotovo sve evropske fabrike porcelana ponudile su svoju verziju ovog motiva. Dekor koji je Enoch Wedgwood počeo da koristi od 1870. godine čak je bio poznat pod nazivom “ Meissen” . (123/24-46/152-kp/1444)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1904-1927) Natpis na čajniku: `Für Silberhochzeit` (`Za srebrnu svadbu`) Za 5 osoba. Set se sastoji od 13 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 27 cm, dužina: 21,5 cm, širina: 14 cm, zapremina: 1,9 l) 5 šoljica (visina: 7 cm, širina: 10 cm, širina otvora: 8 cm) 5 tacni za šoljice (prečnik: 14,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 14,5 cm, dužina: 14,5 cm, širina: 11 cm) 1 posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 11 cm, širina: 10 cm) Ukupna težina: 3650 kg Rub dna čajnika na jednom mestu je popravljan, na rubu dna jedne šoljice nekoliko pukotina nastalih u proizvodnji, na dnu jedne tacne pukotina - sve je vidljivo na kolaž-slici. Srebrna boja na rubu tacni je mestimično izbledela, na dnu tacni po nekoliko jedva vidljivih tragova pribora. Žig na dnu: KPM (za „Krister Porzellan Manufaktur“, ispod jedne vodoravne i dve uspravne poprečne crte) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur A.G.“ koristila je žig između 1904. i 1927. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Prodaje se bez držača za tanjire. (118/18-39-kp/1199)

Radnja se dešava u Nišu, krajem 19. veka nakon oslobođenja i neposredno nakon uspostavljanja železničke linije Beograd - Niš. Baš u to vreme, ugledni niški domaćin jorgandžija Ivko rešio je da u miru i slobodi proslavi Đurđevdan, svoju krsnu slavu. Nakon višednevnih priprema pod budnim nadzorom Keve, Ivkove žene, osvanuo je i slavski dan. Napunila se kuća uglednim i manje uglednim građanima, a na čelo stola kao i svake godine zaseli su Ivkovi verni prijatelji, nadaleko čuveni maštar i lažov Kalča, ispičutura Smuk i veliki ješnik Kurjak. Svoje mesto za stolom našao je i Svetislav, mladić koji se uvukao na slavu zagledan u Mariolu, devojku koja služi goste, i za koga niko prisutan nije znao ko je i otkud se tu stvorio. Ali kako to već biva na srpskim slavama, uz pesme, jelo i piće sve „legne“ kako treba i produži se do duboko u noć kada i najizdržljiviji „ješnici“ i „pijači“ posustaju i razilaze se. Ali ove godine, Kalča, Kurjak, Smuk i nezvani (i neznani) Svetislav nadmašili su sami sebe. Natčovečanskim naporima oni uspevaju da ostanu za stolom dok umorni i klonuli Ivko i Keva odlaze u krevet. I tako su oni, orni i na nogama, na zgražavanje Ivka i Keve dočekali i drugi dan slave, u narodu poznat kao paterice. U podne tog dana počeli su da stižu i ugledni gosti i dalji prijatelji koji su običavali da kod Ivka ne dolaze prvog dana. Priliv novih gostiju nije omeo ovu četvoricu. Oni su izneli sto, piće i hranu u dvorište i tu nastavili da slave slavu svog prijatelja, tvrdo rešeni da ne posustanu i junački istraju do poslednjeg atoma snage. Ivko i Keva bi ih, naravno, vrlo rado izbacili, ali ne mogu jer znaju da nije red da se gosti izbacuju iz kuće a ovi to obilato koriste. Em bahanališu, em prigovaraju Ivku da nije ljubazan domaćin jer neće da ih dvori već ih svaki čas podseća da bi bio red da se raziđu. Udvaraju se Marioli i njenoj majci, udovici Siki, jedu, piju, pucaju, tamane kokoške, pevaju serenade, na opšte veselje komšija i građana koji su se iskupili na kapiji Ivkove kuće. I tako to traje i druge noći, i trećeg jutra kada premoreni i očajni Ivko, rešava da ode kod predsednika opštine ne bi li ih ovaj svojim autoritetom izbacio iz njegovog dvorišta. Posle nekoliko sati odsustva, uveren da im je konačno „doakao“, Ivko se pojavljuje u svojoj kući, pola sata nakon predsednika opštine. A tamo muzika, igranje, pevanje, čočeci, jagnje na ražnju, veselje još veće nego dok je on bio tu. A na čelu parade predsednik opštine lično. Ispostavlja se da je on još veći gurman i bekrija od onih koje je došao da potera. Povrh svega, ispostavlja se da je tog dana Markovdan, Kurjakova slava, pa ovi nastavljaju da slave slavu svog pobratima, ali u Ivkovoj kući. Nije važno da li se slavi treći dan Đurđevdana ili prvi dan Markovdana, bitno je da se slavi. Kada se dobro najeo i napio, baš u momentu kada je Ivko počeo da strahuje da će se ovo preći u još jedno trodnevno šenlučenje, predsednik Ivku predlaže sledeći dogovor - da njih dvojica isprose Mariolu i Siku za Svetislava i Kurjaka, a ovi će se zauzvrat povući sa „borbenih“ položaja iz Ivkovog dvorišta. I tako i bi, kao da ih je sunce ogrejalo, Ivko i Keva radosno isprosiše žene za ovu dvojicu, a bratija je sela u kočije i svoj gastro-maliganski pir nastavila u Kutinama (selo pored Niša). Dokle su tamo bili i šta su sve radili nikada se nije saznalo, ali ono što se zna jeste da su se skromno i bez mnogo pompe Svetislav i Kurjak oženili Mariolom i Sikom, i da su ubrzo stigla i deca.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Mališe Atanackovića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1907 Borisav - Mališa Atanacković (1860 – Užice, 19. maj 1919 je užički ugostitelj, trgovac, urednik, odbornik i predsednik opštine, narodni poslanik Narodne radikalne partije i industrijalac. Nadimak `Mališa` dobio je zbog niskog rasta i kasnije je bio poznat pod tim imenom. Rođen je 1860. godine u selu Zaglavak. Roditelji su mu živeli odvojeno, majka Jela (domaćica poreklom iz Duba) je živela sa decom u Zaglavku, a otac Tripko, kolar iz Kremana, živeo je u Užicu. Posle majčine smrti 24.12.1871. doselio se kod oca. Biografi Mališe Atanackovića (Aleksandar Kale Spasojević, Mladen St. Đuričić, Miodrag Gluščević) navode da su ga očevi prijatelji predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i `stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Osamdesetih godina 19. veka na inicijativu profesora realke, Dobrosava Ružića i njegovih kolega, Mališa odlazi na krojačko - tkački zanat u Beograd kod tkača Tilera gde je naučio i nemački jezik i germanski odnos prema poslu. Po povratku u Užice otvorio je kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu su mu dali trojica profesora Užičke realke: Dobrosav Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir-Ljuba Davidović. Bio je narodni poslanik na listi Radikalne stranke od 1897-1919. godine. U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik `Zlatibora`, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine. Tri industrijska objekta u Užicu su bila u njegovom vlasništvu: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu `Groto` (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912). Političko delovanje Mališe Atanackovića u Užicu obeležilo je zalaganje za izgradnju Užičke realke i osnivanje Tkačke škole gradu. Najveći politički protivnici su mu bili Milorad Mićić i Dimitrije Tucović. Prvi svetski rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. Bio je član delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) koja je obišla industrijske centre u Engleskoj. Otuda je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog užičanina se završio. Imao je kuću na Rakijskoj pijaci (deo Užica), pored nje kafanu, a naspram kuće prvi industrijski mlin u Užicu. Prva žena mu se zvala Jelena Šunderić, datum venčanja 16.01.1886. Sa njom je imao ćerku Simku rođenu 17.05.1887. godine. Drugom ženom Dragom Marković oženio se 09.02.1892. godine i sa njom je imao šest ćerki: Jelena, Kosara, Milica, Nadežda, Spasenija Caca, Milena i dva sina: Branislav i Miloš (blizanac sa Milenom). 1907. godine izgradio je električni mlin u klisuri Grot, a hidroelektranu za pokretanjeu mlina u periodu 1911-1913. godine. Novi mlin, na Rakijskoj pijaci, izgrađen je 1912. godine. Na Begluku (deo Užica) je imao skladište robe i građevinskog materijala, 1912. godine. Posle kafedžije i trgovca Tome Naumovića, Mališa je jedan od prvih proizvođača Klekovače u užičkom kraju. U centru Rakijske pijace 1912. Atanacković je podigao dve vage: malu i veliku koja je mogla da meri volujska kola natovarena žitom. Osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je počela sa radom 3.maja 1901. godine. Crepana i ciglana sagrađena je 1913. godine u Krčagovu (deo Užica), a u njoj je radilo 15-20 radnika. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji. Užice je tako 1899. godine dobilo električno osvetljenje, a Tkačnica struju, kao prva fabrika u Srbiji koja je primenila hidro-električnu energiju za industrijski pogon. Kao na fotografijama.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Alimpija Vasiljevića, upućeno Bogoljubu Jovanoviću, iz 1875. Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića. Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića. Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga. Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije. Kao na fotografijama.

427 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutno 119 od 300 Veliki Blek (ital. Il Grande Blek), poznat i kao Blek Stena (Blek Macigno), je strip junak koga je stvorio crtački trio poznat pod pseudonimom EsseGesse, u izdanju izdavačke kuće Dardo. Podaci o strip junaku Veliki Blek je visoki plavokosi, mišićavi traper koji živi i deluje u vreme američkog Rata za nezavisnost. Njegovu odeću čini prsluk od medveđeg krzna, crvene pantalone, čizme sa resicama i dabrova kapa. Njegovi najbliži prijatelji su dečak-traper Rodi (Roddy Lassiter) i Profesor Okultis (Professor Occultis). Najveći neprijatelji su mu engleski vojnici (popularno zvani Crveni mundiri). Blek je po nacionalnosti Francuz i pravo mu je ime Janik Lerok (Yannick Leroc). Rođen je 27. novembra 1749. godine. Otac mu je bio kraljevski kartograf u Sent Malou. Kako je Janik u mladosti često pravio probleme, otac ga je zaposlio kod ribara Kernana gde je naučio da plovi. Tokom oluje brod je potonuo ali je Janik uspeo da spase kapetana. Zbog tuče u krčmi bio je osuđen na šest meseci zatvora ali mu je zbog sitnih neposluha kazna stalno povećavana, tako da je u zatvoru ostao do svoje osamnaeste godine. Uspeo je da pobegne i zbog toga je osuđen na smrt ukoliko bude uhvaćen. U međuvremenu mu je umrla majka. Da bi se spasao kazne, dobrovoljno je pristupio posadi broda Rorkval (Rorqual), pod kapetanom zvanim Crno Oko koji je od francuskih vlasti dobio ovlašćenje za gusarenje protiv Engleza. Međutim, Crnom Oku je to služilo samo kao pokriće za piratske aktivnosti u sopstvenu korist. Napadao je robovlasničke brodove i njihove robove prodavao za svoju novčanu dobit, pljačkao nezaštićene plantaže i opskrbljivao oružjem britansku mornaricu. U dvoboju sa Janikom, Crno Oko je završio u moru gde su ga ubili morski psi. Janik je postao novi Rorkvalov kapetan i započeo s borbom protiv trgovaca robljem, pirata i britanskih ratnih i gusarskih brodova. Postao je poznat i Englezi su ga prozvali Veliki Blek — Crni Gusar. Nakon mnogih uspeha na moru pozvan je u Versaj gdje je predstavljen francuskom kralju Luju XVI koji ga je proglasio plemićem. Janik je ušao u društvo francuskih filozofa i prosvetitelja i u jednom dvoboju osramotio visokog plemića koji je branio nepravedni sistem u Francuskoj. Zbog toga je proglašena poternica za Janikom, ali on se vratio u rodni grad i sa ocem otplovio u potragu za severozapadnim prolazom. Nedaleko od Grenlanda brod je udario u greben i potonuo a Janik je bio jedini preživeli. Sagradio je splav i otplovio do Labradora gde su se pridružio plemenu Eskima koji su mu na rastanku čak poklonili jednu ženu. Janik je zaplovio južnije gde su ga zarobili Indijanci. Ipak, dopustili su mu da se pridruži plemenu, a poglavica ga je čak i usvojio. Indijanci su Janika prozvali Blek što na njihovom jeziku znači Zlatna kosa. Kada su britanski vojnici napali njegovo selo i ubili mnoge stanovnike, Blek je postao poglavica i poveo svoje ratnike u napad na britansku tvrđavu koju su osvojili i uništili. Tamo je pronašao ženu i ćerku advokata Konolija (Connoly), vođe grupe trapera koji su pružali otpor tiraniji britanskih vlasti u Severnoj Americi. Blek je napustio Indijance te vratio Konoliju ženu i ćerku. Nakon toga postao je vođa trapera. Napomena: Podaci iz Blekove biografije opisani su u stripu Priča o Velikom Bleku (na srpskom prvi put objavljen u LMS br. 358). Podaci o autorima Tvorci stripa (scenaristi i crtači) bili su torinski trio Đovani Sinketo (Giovanni Sinchetto), Dario Gucon (Dario Guzzon) i Pjetro Sartoris (Pietro Sartoris) koji su se skrivali iza pseudonima EsseGesse. Veliki Blek u bivšoj Jugoslaviji Prva epizoda Velikog Bleka izašla je u Italiji 1954. godine. U bivšoj Jugoslaviji su se delovi ove epizode pojavili već 1957. godine u slovenačkom dnevniku Primorska reka na slovenačkom jeziku. (Dnevnik je osnovan 1945. godine.) Blek se na slovenačkom zvao Silni Tom. Nije poznato koliko je dugo izlazio i da li su epizode bile redovne. Redovno pojavljivanje počelo je u decembru 1974. na srpsko-hrvatskom jeziku u ediciji Lunov magnus strip[1] #128 pod nazivom Veliki Blek. YU Blek мини|200п|Korice albuma sa samolepljivim sličicama Blek Izdavačka kuća Dnevnik iz Novog Sada je svojevremeno otkupila prava za kreiranje stripova o Velikom Bleku. Stripovi na kojima su radili crtači iz bivše Jugoslavije izlazili su u Lunovom Magnus Stripu i Strip Zabavniku i imali su solidan uspeh.[2] Ove epizode su među ljubiteljima stripa poznate kao YU Blek.[3] Scenaristi su bili (po azbučnom redosledu): Petar Aladžić, Predrag Ivanović, Miodrag Milanović , Ivica Mitrović i Svetozar Obradović. Crtači su bili (azbučno): Stevan Brajdić, Milorad Žarić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, D. Ivković, Branislav Kerac, Bojan Kerzan, Pavel Koza, Vladimir Krstić, Spasoje Kulauzov, Marinko Lebović, B. Ljubičić, Stevo Maslek, Nikola Maslovara, Radič Mijatović, Željko Mitrović, Ahmet Muminović, Slavko Pejak, Dušan Pivac, Branko Plavšić, Zdravko Popović, Sibin Slavković (pseudonim: „S. Žunjević“), Ljubomir Filipov i Adam Čurdinjaković. Dnevnik je pored stripova objavio i album sa samolepljivim sličicama.

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.

KPM Berlin - Činija za varivo NEUZIERAT Model NEUZIERAT dizajnirao je 1767. godine Friedrich Elias Meyer (oko 1723-1785), nazvan Stariji, nemački vajar i modelar porcelana u epohi Rokokoa. Dizajnirao je mnoge modele za fabriku u Meißenu, ali je slavu stekao kao glavni dizajner za Königlichen Porzellan-Manufaktur Berlin. Dimenzije Visina: 8 cm Pečnik osnove: 15 cm Prečnik otvora: 27,5 cm Težina: 1160 g Na spoljnom delu pukotina koja izgleda kao fabrička greška - vidi se na posebnoj slici. Žig na dnu: Crtež skiptra u plavoj boji. Podglazurno utisnut broj 3 Ovaj oblik plavog skiptra kao žig fabrika „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“ koristila je od 1962. do 1992. godine. 1751. godine proizvođač vune Wilhelm Caspar Wegely dobio je kraljevsku privilegiju da otvori fabriku porcelana u Berlinu. Pored toga, Friedrich II Veliki odobrio mu je izuzeće od carine za uvoz potrebnih materijala i obećao zaštitu od konkurencije. Wegely je angažovao prvoklasne majstore preuzimajući ih od konkurentskih preduzeća, angažovao je vajara porcelana Ernst Heinrich Reichard kao glavnog dizajnera, međutim tehničke poteškoće i Sedmogodišnji rat između Prusije i Saksonije uzokovali su neuspeh preduzeća. 1757. godine on je zatvorio kompaniju, a opremu i zalihe materijala u Berlinu otkupio je biznismen Johann Ernst Gotzkowsky. 1761. godine počela je sa radom druga fabrika porcelana u Berlinu. Gotzkowsky je sklopio sporazum sa Wegelyevim glavnim dizajnerom, Ernst Heinrich Reichardom, koji je poznavao tajnu formulu poznatu pod imenom “arcanum”. Reichard je dobio 4.000 talira za tajnu arcanuma, 3.000 za zalihe porcelana i ostalog materijala. Osim toga, on je obećao da će raditi za Gotzkowskog kao čuvar tajne arcanuma i kao glavni menadžer, a Gotzkowsky se obavezao i da preuzme osam njegovih radnika. Cenjen i podržan od strane kralja Pruske, Gotzkowsky j euspeo da u fabriku dovede značajne umetnike i kvalifikovane radnike. Ipak, finansijsko stanje fabrike je počelo da se pogoršava. Pošto je Kraljevsko Ministarstvo finansija bilo u problemima zbog skupih ratova, Gotzkowsky je verovao da postoje male ili nikakve šanse da dobije pomoć od kralja. Kraj rata ujedno je označio i kraj fabrike. Kada Gotzkowsky više nije mogao ni da isplacuje radnike, na scenu je stupio sam kralj, otkupio fabriku za pozamašnu sumu od 225.000 talira, i preuzeo i svih 146 radnika. Kralj je odredio i buduće ime : „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, ili skraćeno KPM, i odobrio da se kao žig koristi kobaltno-plavi kraljevski skiptar. Do abdikacije cara Wilhelma II 1918. godine, KPM je bila u vlasništvu sedam kraljeva i careva. Fabrika je postala model uspešnog poslovanja: nije bilo, tada uobičajenog, dečijeg rada, uvedeno je redovno i ograničeno radno vreme, primanja radnika su bila iznad proseka, isplaćivane su zaštitne penzije, organizovana redovna zdravstvena zaštira i fond za podršku udovicama radnika i siročadi. Među najvažnijim klijentima fabrike bio je sam Friedrich Veliki, koji je ponekad u šali sebe nazivao “najboljim kupcem”. Od 1765. godine do svoje smrti 1786. godine Friedrich II naručio je od KPM porcerlan u vrednosti od 200.000 talira. Samo za svoj dvorac, on je naručio 21 servis, svaki za 36 osoba i oko 500 pojedinačnih delova, dopunjen raskošnim stonim ukrasima. Kao vlasnik fabrike, kralj je koristio “belo zlato” kao efikasno sredstvo diplomatije. Gotovo svi njegovi diplomatski pokloni izašli su iz fabrike, i tako dospeli na stolove evropske aristokratije, kao i ruskog cara. Pod naslednikom Friedricha Velikog, njegovim nećakom Friedricha Wilhelmom II, fabrika je postala jedno od vodećih tehnoloških preduzeća u državi. Novi kralj koristio je ono što je fabrika mogla da pruži,ali je prestao da plaća gotovinom. Iznosi su prosto oduzimani od njegovog učešćau dobiti. Fabrika je napredovala, pa je tako prosečna neto godišnja dobit od 1787. godine nadalje, bila više od 40.000 talira. U prvoj polovini XIX veka, KPM je postala najveći proizvođač oslikanog porcelana u Evropi. Fabrika je bila i pionir u primeni tehnoloških dostignuća, do kojih je došlo s tehničkim napretkom i otkrićima krajem XIX veka, kao i povezivanjem fabrike sa Institutom za hemijsko-tehnološka istraživanja. Posle propasti monarhije 1918. godine KPM je postala fabrika u državnom vlasništvu. Ipak, naziv KPM i skiptar kao žig su zadržani. Posle 1930. godine, dolazak nacional-socijalista na vlast imao je ozbiljne posledice za mnoge umetnike angažovane u KPM. Neki su, zbog svog jevrejskog porekla, morali da emigriraju, a neki su otpušteni zbog solidarnosti sa njihovim jevrejskim kolegama. U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika je skoro potpuno srušena u savezničkom vazdušnom napadu. Uništene su zgrade, postrojenja, zalihe i mnogi istorijski primerci porcelana su nestali. Posle II Svetskog rata KPM se privremeno preselio u grad Selb, odakle je nastavio da snabdeva tržište ukrasnim porcelanom i posuđem. Nakom što su prostorije obnovljene, fabrika se 1957. godine vratila u Berlin. Prema rezoluciji usvojenoj od strane Senata u Berlinu 1988. godine, KPM je postala akcionarsko društvo, pod nazivom „KPM Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin GmbH“. Posle 1990. godine KPM je nastavila da naglašava svoju kulturnu i zanatsku tradiciju, ponovo otkrivajući istorijske oblike, boje i šare. Od 1989. do 2003. godine pogoni fabrike su obnovljeni, u skladu s kustoskim standardima. Istovremeno, proces proizvodnje je tehnološki modernizovan. 2006. godine, nakon nekoliko prethodnih pokušaja privatizacije, berlinski bankar Jörg Woltmann preuzeo je fabriku i postao jedini akcionar. Iste godine, KPM je otvorio svoju novodizajniranu prodajnu galeriju u staroj hali sa pećima. 2007. godine otvorena su izložba i muzej posvećen 250-godišnjoj istoriji kompanije i izrade porcelana. (96/32-15-kp/420)

Stanje kao na fotografijama. Pogledajte bolje sredinu plakata, videcete sta su nedostaci 49cm x 69cm Živi i pusti umrijeti ( engl. Live and Let Die) britanski je akcijski triler iz 1973. To je 8. film iz serijala o Jamesu Bondu i prvi s Rogerom Mooreom u glavnoj ulozi. Film su producirali Albert R. Broccoli i Harry Saltzman. Početkom sedmadesetih, Broccoli i Saltzman htjeli su novog glumca za ulogu Bonda, koji će zamijeniti Seana Conneryja, koji je nastupio u nekoliko Bond filmova u šezdesetima. Nakon duge potrage, izabrali su Rogera Moorea. Film je djelomično temeljen na istoimenom romanu Iana Fleminga. U filmu, narko-kralj znan kao Mr. Big planira distribuirati dvije tone heroina besplatno kako bi uništio protivničke narko-kartele. Bond uskoro upada u svijet gangstera i vudua, a u isto vrijeme mora zaustaviti Mr. Biga. Živi i pusti umrijeti bio je prvi film za koji glazbu nije napisao John Barry, nego George Martin, a prvi se put pojavljuje izmišljena zemlja (to će se ponoviti u filmu Dozvola za ubojstvo). Osim toga, to je jedini film u kojem Bond izvršava političko ubojstvo, jer je lik Kanange kojeg je ubio, lider države. Prvi je i po tome što se Q nije pojavio, iako se spominje u jednoj od prvih scena kad gđica. Moneypenny daje Bondu njegovu jedinu napravu, specijalno modificirani podvodni sat Rolex s hiper-magnetskim svojstvima i rotacijskim bridom. Q se pojavljuje u filmu Dr. No, iako ga nije glumio Desmond Llewelyn, a ne obraćaju mu se s Q nego njegovim pravim imenom, bojnik Boothroyd. Kad su Broccoli i Saltzman htjeli zamijeniti Seana Conneryja, isprva su odlučili da neće angažirati drugog glumca nego nekog iz oružanih snaga. Tako se u mnogim vojnim časopisima pojavila reklama s rečenicom: `Are you 007?` Ova ideja poslije odbačena nakon što je prigovorilo britansko društvo glumaca (Equity) i zatražilo da se prestane s tim. Do 1972. Broccoli i Saltzman su testirali mnoge glumce za glavnu ulogu, od kojih su najpoznatiji bili Julian Glover (kasnije negativac u filmu iz 1981., Samo za tvoje oči), John Gavin, Jeremy Brett i Michael Billington, koji je na kraju izgubio ulogu od Rogera Moorea. Kasnije je Billington bio glavna zamjena za Moorea, a 1977. se pojavio u filmu Špijun koji me volio, kao negativac kojeg ubijaju u uvodnoj sekvenci. Moore je bio jedan od kandidata za ulogu Bonda nakon filma Samo dvaput se živi, ali brzo je ispao iz konkurencije jer je već bio popularan u ulozi Simona Templara u televizijskoj seriji Svetac. Živi i pusti umrijeti označio je i pojavljivanje prve Afroameričke Bond djevojke, Rosie Carver (koju je glumila Gloria Hendry). Kad je film objavljen u Južnoj Africi, izrezane su scene s Gloriom Hendry i Rogerom Mooreom jer je vlada zabranjivala međurasne odnose zbog apartheida. Producenti su se potrudili da se James Bond kojeg glumi Roger Moore dosta razlikuje od onog kojeg je proslavio Sean Connery, možda da se izbjegnu usporedbe s Georgeom Lazenbyjem. Na primjer: Mooreov James Bond nikada ne naručuje votka martini, pije burbon viski; Mooreov Bond ne nosi šešir; puši cigare, ne cigarete. Filmske lokacije London, Engleska New Orleans, Louisiana San Monique, Jamajka New York City, New York Lokacije snimanja Pinewood Studios Jamajka Hotel San Souci Lido New York City Casting U filmu se prvi put pojavljuje šerif iz Louisiane J.W. Pepper (glumi ga Clifton James), koji će poslije reprizirati ulogu u filmu Čovjek sa zlatnim pištoljem. Bio je to i prvi film s Davidom Hedisonom u ulozi Felixa Leitera, koji će kasnije pojaviti u filmu Dozvola za ubojstvo. Nijedan drugi glumac nije glumio Leitera više od jednom. Jamajkanski agent, Quarrel Mlađi, je sin Quarrela iz filma Dr. No. Quarrel se u serijalu romana prvi put pojavio u Živi i pusti umrijeti, a umro je u Dr. Nou. Madeline Smith, koja je glumila prekrasnu talijansku agenticu gđicu. Caruso koja se nalazi s Bondom u krevetu na početku filma, preporučio je Roger Moore nakon što je radila s njim na televiziji. Smithova je rekla kako je Moore bio izrazito pristojan na snimanju, ali se osjećala neugodno s njim obučena samo u plavi bikini jer je Mooreova žena bila na setu. Snimanje Redatelju se toliko svidjela kaskaderska scena preskakanja preko aligatora da je glavnog negativca nazvao po kaskaderu koji je to izveo, Rossu Kanangi, vlasniku farme aligatora gdje je snimljena scena. U jednom ponavljanju scene, zadnji aligator je dohvatio Kananginu potkoljenicu, rasparavši mu hlače. Ovo se može detaljno vidjeti na DVD izdanju. Filmaši su farmu otkrili dok su tražili lokacije za snimanje. Vidjeli su znak s natpisom `ONI KOJI NEOVLAŠTENO UĐU BIT ĆE POJEDENI.` Taj znak može se vidjeti i u filmu. Za scenu s aligatorima, Moore je predlagao da nosi cipele od aligatorove kože. Bondov gliser u sceni preskoka preko rukavca rijeke nenamjerno je postavio Guinnessov svjetski rekord u to vrijeme. Magnetski sat (Podvodni Rolex) - Bondu ga donosi gđica. Moneypenny od Q-ovog odjela. Uključen, isijava snažno magnetsko polje. U teoriji, Bond tvrdi kako može čak skrenuti metak, iako u stvarnosti na metke magnetsko polje ne djeluje. Detektor prisluškivača - Bond koristi mali uređaj kojim može pretražiti sobu u potrazi za elektronskim mikrofonima. Odašiljač Morseova koda Glastron gliseri - korišteni u utrci brodova u Louisiani. Glumci Roger Moore - James Bond Bernard Lee - M Lois Maxwell - Gđica. Moneypenny David Hedison - Felix Leiter Yaphet Kotto - Dr. Kananga/Mr. Big Jane Seymour - Solitaire Clifton James - Šerif J.W. Pepper Julius Harris - Tee Hee Johnson Geoffrey Holder - Barun Samedi Gloria Hendry - Rosie Carver Roy Stewart - Quarrel mlađi Madeline Smith - Gđica. Caruso Naslov izvornika Live and Let Die Redatelj Guy Hamilton Producent Harry Saltzman Albert R. Broccoli Scenarist Ian Fleming (roman) Tom Mankiewicz Glavne uloge Roger Moore Yaphet Kotto Jane Seymour David Hedison Glazba George Martin Paul McCartney Linda McCartney Snimatelj Ted Moore Montaža Bert Bates Raymond Poulton John Shirley Distributer United Artists Godina izdanja 1973. Trajanje 116 min. Država Flag of the United Kingdom.svg Ujedinjeno Kraljevstvo Jezik engleski Žanr triler Proračun $7,000,000 Prethodni Dijamanti su vječni Sljedeći Čovjek sa zlatnim pištoljem Originalan filmski plakat Vesna film

EGERMANN - Velika staklena vaza (1920-1940) Dimenzije Visina: 26 cm Širina: 16 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 13 cm Obim na najširem delu: 53 cm Težina: 1100 g Nekoliko sitnih ogrbotina na spoljnoj površini, verovatno natale tokom nepažljivog transporta. Stiker u gornjem delu je odlepljen, ali je ostao trag pravougaonika zaobljenih uglova, karakteritično za stiker fabrike „Egermann s.r.o. “ u mestu Nový Bor, koja nastavlja tradiciju originalne Egermannove fabrike. Natpis na takvom stikeru je: Egermann (na crtežu svitka) CZECH REPUBLIK Friedrich (Bedřich) Egermann (Fridrih Bedrih Egerman, 1777 — 1864) bio je umetnik stakla, preduzetnik, duvač stakla, pronalazač i biznismen i umetnik. Rođen je u zamku Šluknov, u Češkom kraljevstvu, kao sin plemićkog činovnika Friedricha Egermanna (Fridrih Egerman, umro 1794) i Ane Rose Kittelove (Ana Rosa Kitelova). Stari Egermann nije bio oduševljen očinstvom, i dete, ako je uopšte bilo njegovo, je posle samo šest nedelja majka odnela svojoj staroj i potpuno siromašnoj pratetki. Navodno, majka je došla da ga vidi samo jednom, na njegov drugi rođendan. Od 1786. godine Friedricha je preuzeo stric, paroh Ignác Kittel (Ignac Kitel), i dečak je morao da radi razne poslove po kući i u crkvi. Neželjeno dete na kraju je primio drugi ujak Anton Kittel, koji se bavio proizvodnjom stakla. Friedrich se školovao za slikara stakla, i primljen je u ceh staklara, slikara i pozlatara stakla. Međutim, češko staklarstvo je bilo u krizi: prodaja je opadala, u toku su bili ratovi, putevi razrušeni drva sve skuplja. Češki slikari stakla su više imitirali i kopirali, a ne izmišljali nešto novo i originalno. Friedrich Egermann je želeo nešto više, i uputio se u Meissen (Majsen), gde je proizvodnja porcelana u prvoj evropskoj fabrici bila jedna od najčuvanijih tajni u Evropi. Bilo je teško doći u grad, a u zamak Albrechtsburg (Albrehtsburg), gde se proizvodilo „belo zlato“, skoro nemoguće. Friedrich je ipak uspeo da se ušunja, praveći se potpuna neznalica, tvrdeći da je pobegao od majstora staklara koji su bili grubi prema njemu. Pažljivo je posmatrao i pamtio sve postupke u izradi porcelana, a naročito pripremu boja, korišćenje specijanih ćetkica od krzna kune i majstore koji su radili pod nadzorom stručnjaka Akademije u Drezdenu. Veštinu slikanja na staklu i porcelanu zatim je usavršio kod oca Marcela Fromma (Marcel From, 1746–1799) na Pijetističkom koledžu u Haidi (Hajda, danas Nový Bor u Češkoj Republici) i kod bečkog majstora Antonína Kothgassera (Antonin Kotgaser). Osnovao je svoju radionicu u mestu Polevsko i ubrzo potao poznat u regionu po svom talentu i veštini. Njegovi radovi primećeni su na izložbi u Heidi 1802. godine, a 1804. godine car Franz I posetio je Haidu i pohvalio rad mladog umetnika. Egermannov slava je brzo rasla. Staklarski preduzetnik, majstor staklar I trgovac staklom, imućni Benedikt Schürer von Waldheim (Benedikt Šurer fon Valdhajm) pristao je da se njegova ćerka uda za ovog mladog i veštog slikara, ma koliko bio siromašan. I tako se Fridrih 1806. godine oženio sa dvadeset devet godina. Miraz njegove žene i kontakti svekra otvorili su mu sva vrata. U početku se bavio fino slikanim ukrasima na mlečnom i alabaster staklu. 1809. godine postigao je prve komercijalne uspehe sa novom tehnikom slikanja matiranog mlečnog stakla, koji su u to vreme zvali „porcelan sirotinje“ jer je predstavljalo zamenu za skupi porcelan. Ali, duboko u sebi, Egermann je bio alhemičar, pronalazač i inovator. Jedog dana naišao je na staklenu čašicu bez noge, staru 400 godina, sa tragovima žute glazure, koju više niko nije znao da napravi već 100 godina. 1816. godine je započeo je istraživanje, neuspešno dok nije zaključio da osnova mora biti srebro. Međutim, srebro u određenom obliku može biti eksplozivno, što se dogodilo tokom jednog eksperimenta. Egermann je bio odbačen kroz čitavu laboratoriju i ozbiljno opečen, a kosa mu je potpuno izgorela. Da bi sakrio ožiljke, do kraja života je nosio crnu kapu, koja je postala njegov „zaštitni znak“. Biskup litomerški mu je dozvoljavao da nosi kapu i tokom mise, a navodno nije morao da je skine ni pred samim carem. Ipak je nastavio da pokušava, dok nije uspeo da proizvede staklo s žutom glazurom. Ovaj izum učinio je Egermanna svetki slavnim. Sada bogati biznismen, 1820. godine kupio je dve kuće u Heidi, izgradio veliku rafineriju stakla i nasledio fabriku stakla od svog strica Antona Kitella. Sastajao se sa Carem Ferdinandom I od Austrije, koji ga je posećivao i u Heidi. Nastavio je da istražuje i eksperimentiše, izumeo je tzv. staklo od ahata, a 1829. godine dobio je carsku privileguju za izum, koji je Tehnološki univerzitet u Beču nazvao „lithyalin“ – raznobojno mermerno staklo nalik na poludrago kamenje. Krhotina crveno obojenog stakla, slučajno nađena prilikom eksperimentisanja, predstavljala je nov izazov. Pokušavao je da dobije crveno obojeno staklo 16 godina, i posle 5000 neuspelih ekperimenata sa topljenim dukatnim zlatom i utrošenog bogatstva, rešenje mu se pokazalo u snu. Od 1832. godine počeo je da proizvodi crveno staklo, tzv. „Rotbeize”, u svojoj rafineriji u Heidi. Promena u ukusu išla je na ruku Egermannu: prestala je moda prozirnog stakla i tzv. “drugi rokoko” doveo je do tražnje obojenog stakla. Egermannova slava bila je na vrhuncu. Dobio je titulu povlašćenog carskog i kraljevskog proizvođača sa pravom prodaje stakla u čitavoj monarhiji. Njegova braća Johann Wenzel i Ignaz takođe su se pridružila poslu. U svojoj rafineriji u Haidi, on i njegovih 200 zaposlenih rafinirali su staklene proizvode visokog nivoa izrade, tehnologije i estetike. Samo 1842. prerađeno je oko 2.000 do 2.500 kilograma stakla. 1840. godine, tokom provale u njegovu tehnološku laboratoriju, njegovi konkurenti uspeli su da ukradu knjige recepata i uzorke i kopiraju njegovu specijalno konstruisanu peć za komplikovani proces trotrukog pečenja. Egermann nikada nije patentirao svoj izum, i crveno obojeno staklo ubrzo se pojavilo u Češkoj, Bavarskoj, Francuskoj i čak u Severnoj Americi. Friedrich Egermann umro je u novogodišnjoj noći 1863/1864. godine, kao bogat i slavan, ali skroman i povučen čovek. Posao je preuzeo njegov sin Anton Ambrozijus (Ambrož), takođe talentovan slikar na staklu. Vodio je kompaniju do svoje smrti 1888. Godine, kada je porodična fabrika zatvorena. Tradiciju Egermannove proizvodnje danas nastavlja kompanija „Egermann s.r.o. “, i dalje u mestu Nový Bor, čuvajući dosledno tehmologiju i umetnički stil jedne od najznačajnijih ličnosti evropske industrije stakla 19. veka. (124/48-48/160-kp/1507)

COSKOVI PRESAVIJENI,INACE U DOBROM STANJU Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. Za doživotnog počasnog starešinu izabran je Steva Todorović a za starešinu župe Ljuba Jovanović. Župi je pripalo deset sokolskih društava : Beograd, Zemun, Vršac, Obrenovac, Pančevo, Ruma, Smederevo, Smederevska Palanka, Sremski Karlovci i Stara Pazova. Prva sednica zbora društvenih načelnika održana je 24. oktobra 1920. Na njoj je izabrano načelništvo i članstvo tehničkog odbora Župe. Za načelnika izabran je Miloš Vojinović a za načelnicu Mila Jovanović. U toki rada Župe menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Starešinstvo župe održalo je VI redovnu sednicu 10. aprila 1928. Bili su prisutni B. Živković, Mihajlo Gradojević, L.Pešić, Đ. Ilić, D. Ilić, L. Lovrić, M. Branovački, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, M. Gaćeša i M. Nikolić. Razmatrano je pitanje sleta u Šapcu. Bila je priređena Akademija za gladne u Hercegovini. Prikupljeno je od akademije 6.964, 50 dinara. Korunović je sakupio 4.000 dinara. Osiguravajuće društvo „Rosija – Fonsier” 2.000 dinara, Zemun 250, N. Gaćeša 50, M. Bogdanović 50, svega je bilo 13.319,50 dinara. Poslato je savezu za gladne u Hercegovini 10.000 dinara. Starešinstvo župe održalo je VII redovnu sednicu 18. aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, Momir Korunović, Đ. Ilić, M. Vojinović, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, L. Lovrić, L. Pešić, N. Gaćeša i M. Nikolić. Tajnik Aranđelović govorio je o stanju u društvu Smederevo. Od novčanih zavoda dobili su 4.000 dinara za sokolske odore. Starešinstvo župe održalo je VIII redovnu sednicu 25 aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, L.Pešić, R. Nišavić, .. . Paunković je dobio od predsednika Narodne skupštine pomoć za slet u Šapcu 10.000 dinara. Na predlog Paunkovića rešili su da se postradalima od zemljotresa u Bugarskoj pošalje pomoć 1.000 dinara, preko Saveza bugarskih Junaka u Sofiji, i da se apeluje na ostala društva u župi za skupljanje priloga za istu svrhu. Blagajnik Nišavić izvestio je da je poslao 400 dinara društvu Đenović kao prilog župe za pomoć porodicama streljanih mornara. Starešinstvo župe održalo je IX redovnu sednicu 2 maja 1928. Starešinstvo župe održalo je X redovnu sednicu 9 maja 1928. Živković je podneo izveštaj o letovanju Jadranske Straže u Martinjišnici. Župa je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku. Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola 1903. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Drugi slet održan je u Zemunu 23. maja 1926. na igralištu „Zemunskog akademskog sportskog kluba”, kao smotra članstva župe pred odlazak na VIII svesokolski slet u Pragu. Sletu je predhodila župska akademija u Beogradu u Manježu. Na sletu je osvećena zastava Sokolskog društva Zemun, kojoj je kumovao prestolonaslednik Petar preko svog izaslanika admirala Dragutina Price. Osvećenje je izvršeno na Jugoslovenskom trgu, a zatim je povorka sa vojnom muzikom na čelu prošla gradom. Treći župski slet održan je u Šapcu 26 i 27 maja 1928. Slet je bio povezan sa otkrivanjem kosturnice palim borcima na Ceru i udaranju kamena temeljca sokolskom domu u Šapcu. Prvi koji su stigli na slet bili su učitelji i učiteljice slušaoco Državnog gimnastičkog kursa ministarstva prosvete. Stigli su u Šabac lađom iz Beograda 25 maja 1928. i dočekani su kao predhodnicu sokola beogradske župe. Istog dana stiglo je vozom oko 200 takmičara i takmičarki iz raznih društava. U “Šabačkom Glasniku” u svečanom izdanju posvećenom sletu bili su naslovi : “Sokoli -Zdravo” i “Jata Sokola Župe Cara Dušana Silnog dolaze na župski slet u Sokolovo gnjezdo Pocerje, u srpski Verden-Šabac. Veseli se pod Cerom Pocerje. “Dobro nam došli!”. Kolo Srpskih Sestara, Učiteljsko Udruženje i građani pobrinuli su da ugoste posetioce. Vojska i direktor gimnazije ustupili su svoje prostorije sokolima za prenoćište. Sem toga Kolo Srpskih Sestara i Učiteljsko Udruženje priprmili su hranu za vreme sleta za sudije – učitelje i učiteljice. Na sletištu su 26. maja 1928. počele utakmice članova i članica. Zasebni brod sa sokolima stigao je na pristanište. Sokoli su krenuli kroz šabačke ulice uz pratnju muzike. U prostorijama hotela Pariz održana je sokolska akademija. Sutradan 27. maja 1928. nastavljene su utakmice članova i počela utakmice naraštaja. U 11 časova krenula je povorka sa sletišta kroz varoš. Na čelu povorke bili su vojnici pontonjerskog bataljona. Posle njih išla je muzika, pa zastave, starešinstvo župe, članstvo i naraštaj. Povorka se zaustavila pred opštinom, gde ih je pozdravio predsednik opštine. Na pozdrav odgovorio je Lazar Car, izaslanik starešinstva J.S.S. Povorka je nastavila dalje glavnim ulicama i razišla se kod Sokolskog doma. Posle podne bila je Javna vežba. Prisustvovali su Vladika Šabački, predsednik opštine, komandant mesta, predsednik suda, direktor gimnazije i veliki broj građana. Vežba je započela utakmicom u brzom pešačenju na 10.000 metara sa nošenjem tereta od 20 kilograma. Pored sokola vežbali su učenici i učenice šabačke gimnazije i vojnici pontonjerskog bataljona. Četrvrti slet je održan 1 i 2 juna 1929. u Pančevu. Peti župski slet je održan u Beogradu od 3 do 5 juna 1933. na igralištu Beogradskog sportskog kluba. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Šesti slet održan je od 19 do 21 juna 1937. u Beogradu. Na sletu je izvršeno svečano razvijanje župske zastave, dara kralja Petra II. U sokolskoj povorci od letnjeg vežbališta Sokolskog društva Beograd-Matica prema Slaviji i dalje ka Narodnom pozorištu 21. juna 1937. učestvovali su ruski sokoli i 360 bugarskih „Junaka”. Ruski sokoli nastupali su sa 8 ruskih zastava, 130 ruskih sokola, 104 ruske sokolice i 24 ruska muzičara. Napred su nošene zastave a zatim su išle starešine junaka i sokola sa muzikom. Bugari su bili u junačkim odorama a junakinje u odorama i narodnoj nošnji. Zatim su išli ruski sokoli iz Jugoslavije, Francuske i Bugarske. Posle njih beogradski sokoli u odorama, članice u odorama i narodnim nošnjama iz raznih krajeva Jugoslavije, seoske sokolske čete i sokolska konjica. Povorka duga preko dva kilometra, bila je pozdravljena od desetina hiljada beograđana. Sokoli iz četa na selu ostavili su utisak na posmatrače : „Živeli Šumadinci ! Živeli Sremci ! Živili narodni sokoli ! …” Posle povorke održan je zbor na trgu kod spomenika knezu Mihajlu. Govorile su starešine sokola, starešina vitoške junačke oblasti Ivan Anastasov, ministar za fizičko vaspitanje dr. Josip Rogić i drugi. U ime Sveruskog zagraničnog Sokolstva govorio je Drejling i istakao : „Mi smo oduvek znali i voleli Balkan, jer tu žive naša braća. Naročitu ljubav osećamo danas. Osobito smo radosni što smo uzeli učešća na sletu jer posmatramo kako se grle i ljube dva bliska brata – Soko i Junak … .” Na probama na sletištu 21.6.1937. učestvovalo je 80 članova i 64 članice Ruskog sokolstva. Javnoj vežbi održanoj na sletištu istog dana u 16 časova prisustvovalo je preko 10.000 gledalaca. U toki života Župe Beograd menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Sokolska župa Beograd sarađivala je sa kulturno prosvetnim ustanovama i sa državnim, vojnim i opštinskim vlastima. Radio Beograd prenosio je sokolske vesti i predavanja. Župa Beograd izdavala je časopise „Soko Dušana Silnog” i „Oko sokolovo”. Glasnik župe „Oko sokolovo” izlazio je od 1. decembra 1936. do marta 1941. U uređivačkom odboru časopisa bili su : dr Petar Jović, Jakša Bumber, Dimitrije Stanković i Milojko Jeftimijades. Urednik je bio Momir Sinobad. Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. Članovi Sokola Beograd VII, u okviru Petrove petoletke posadili su na Laudonovom šancu 1940. preko hiljadu sadnica. Osvećivanju Gaja Kralja Petra II prisustvovao je predsednik opštine Jevrem Tomić, ministar građevina Danilo Vulović, episkop Nektarije, starešina župe V. Popović. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je starešina društva Sekula Zečević. U akciji sađenja učestvovalo je dve stotine naraštajaca, “Privrednikovih pitomaca”. Savez Sokola pripremao je svoje članove za odbranu zemlje. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. U župi Beograd D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da 17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije grada Beograda. Sokolska župa Beograd imala je 1940. 46 društava. Bilo je 12 društava u Beogradu, 2 društva u Zemunu i 1 u Pančevu. Sokolskih četa bilo je 114, u manjim mestima, varošicama i selima. Na teritoriji Beograda, Zemuna i Pančeva bilo je svih kategorija 7.624 sokola i sokolice. Članova iznad 18 godina bilo je 3.599; naraštaja iznad 14 godina 1.524; na decu 2.501. Najviše članova imalo je Sokolsko društvo Beograd III (980). U Jugoslaviji je 12 maja 1940. održana smotra sokolstva, kao prva manifestacija stanja sokolske pripravnosti. Sokoli su smatrali da su odgovorni za stvaranje unutarnjeg fronta, za organizaciju odbrane i otpora. Smotra je uspešno održana u celoj zemlji. Beogradske i zemunske sokolske jedinice održale su smotre u sokolanama i letnjim vežbalištima. Smotre su bile spojene sa predavanjima iz narodno-odbrambenog vaspitanja. U Sokolskom društvu Beograd Matica, koje je imalo veliki broj članova, generalni sekretar Saveza Sokola Radmilo Grđić održao je predavanje. U Sokolskom društvu Beograd II izvršeno je gađanje iz pušaka, predavanje za sokolice o bojnim otrovima i evakuaciji. U Sokolskom društvu Beograd III održano je predavanje o narodno-odbrambenom radu, recitovanje „Kako se vaspitala predratna omladina”. U Sokolskom društvu Beograd IV izvršeno je takmičenje na strelištu svih pripadnika do 35 godina. Stariji su gađali iz vazdušnih pušaka. Izvedena je i ratna služba “osvajanjem” Banovog brda i druge ratne vežbe. …. . Sokolsko društvo Zemun I izvelo je na smotri gađanje. Predavano je o bojnim otrovima i lekarskoj pomoći za sokolice. Sokolski rad na pripremi odbrane zemlje nastavio se i posle smotre. Načelnici i načelnice svih sokolskih jedinica župe Beograd zborovali su 19. maja 1940. u Beogradu u Domu Soko Matice. Na zboru su bili prisutni izaslanici Saveza Sokola Grđić i Kovač. Zborovanje je održano pod predsedavanjem načelnika župe Maksimovića i načelnice Vučković. Predavalo se o narodno-odbrambenom radu. Posle podne zbor je nastavljen na strelištu kod Careve ćuprije, gde je izvršena obuka u gađanju. Svi članovi narodno odbrambenog odseka Župe Beograd cele godine su nedeljom vežbali gađanje na strelištu kod „Careve ćuprije”. Streljački odsek Sokolskog društva Beograd-Matica preko celog leta 1940. vršio je obuku u gađanju iz malokalibarske i vojničke puške, tako da je 209 članova, članica i naraštaja osposobljeno za rukovanje i gađanje iz vojničke puške, a 110 naraštajaca i dece za gađanje malokalibarskom puškom. Referent streljačkog odseka bio je major Rada Kosović. Župske streljačke utakmice održane su 29 septembra 1940. na vojnom strelištu u Jajincima. Održano je takmičenje sa vojničkom puškom na rastojanju od 200 metara. Zahvaljujući majoru Kosoviću dobijeni su kamioni koji su sve takmičare odbacili na strelište i vratili ih nazad. Sokoli su sprovodili tečajeve za sokolsku odbrambenu pripravnost. U Savezu sokola održan je jednomesečni tečaj iz narodne odbrane za putujuće prednjake iz svih župa . Župa Beograd organizovala je od 2 do 18 jula 1940. u Beogradu tečaj za instruktore. Tečaj je pripremio Stručni odbor župe, a vodio je Franja Žic. Troškove je snosio Tehnički odbor Saveza Sokola. Učestvovalo je oko 32 člana iz svih jedinica Župe (društava i seoskih četa) koji nisu bili vojni obveznici. Predavači su bili sokolski radnici, oficiri i inžinjeri Aero-kluba. Tečaj je bio završen zajedničkom večerom, kojoj je prisustvovao starešina župe Velimir Popović, sa članovima uprave i Stručnog odbora. Sokoli su nastojali da pomognu rad vojske, sa kojom su blisko sarađivali. U čast vojske sokoli su održali javni čas 1. juna 1940. u Beogradu. Sav prihod od javnog časa bio je namenjen za kupovinu puškomitraljeza za Drugi gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo”. Uprkos tečajevima i smotrama dešavalo se da i sokoli budu zahvaćeni panikom. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. sokolstvo je bilo zahvaćeno „sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage skoncentrišu na rešavanje svojih životnih problema i problema svoje porodice. Nastala je „luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Strah i nagon za samodržanjem zahvatio je i sokolske redove. Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. U okviru priprema Saveza Sokola za odbranu zemlje, pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. Njihov zadatak bio je da u okviru župa organizuju narodno-odbrambene tečajeve. Posle Aprilskog rata 1941. Savez sokola bio je zabranjen. Od 1992. Savez sokola obnovio je svoj rad. Sokolska župa Beograd obnovila je svoj rad 1994. Župa je obnovila 1995. izlaženje svog časopisa „Oko sokolovo”. Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije