59385) SAN O ARMAGEDONU , Herbert Džordž Vels , Authors & Artists Beograd 2008 Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). Odlično očuvano , mek povez, format 14,5 cm x 20,5 cm , latinica, 152 strane

59543) ČOVEK KOJI JE MOGAO DA ČINI ČUDA , Herbert Džordž Vels , Beograd 2008 , Herbert Džordž Vels (1866–1946) jedan je od najpoznatijih pisaca naučne fantastike svih vremena. Njegova dela iz ove oblasti poznata su po vizionarskim opisima tehnoloških dostignuća kao i po opisima načina ratovanja koji će postati aktuelni tek u XX veku. Zbog toga su njegova dela obilato korišćena u drugim umetničkim oblastima (kao što su film i radio). odabrane pripovetke, Vremeplov biblioteka fantastike ; odlično očuvano, mek povez, format 14,5 x 21 cm , ćirilica, 160 strana

Brajan Vilson Aldis je bio jedan od najvažnijih glasova u pisanju naučne fantastike danas. Svoj prvi roman napisao je dok je radio kao prodavac knjiga u Oksfordu. Ubrzo nakon toga napisao je svoje prvo delo naučne fantastike i ubrzo stekao međunarodno priznanje. Obožavan zbog svojih inovativnih književnih tehnika, evokativnih zapleta i neodoljivih likova, postao je Veliki majstor naučne fantastike 1999. Brajan Aldis je preminuo 19. avgusta 2017, neposredno nakon što je sa porodicom i najbližim prijateljima proslavio svoj 92. rođendan. AN ORBIT BOOKS 1974. 323 str. odlično očuvana

Instalacije, Reinstalacije svih operativnih sistema. Antivirusna zastita, ciscenje, optimizacija i ubrzavanje. Manje kucne/poslovne mreze. Daljinska podrska. Mesecno/Godisnje odrzavanje vasih racunara po najpovoljnijim cenama. Ciscenje prasine, zamena termalne paste, nadogradnja hardvera. Radim i laptop i desktop racunare. Izlazak na teren po prethodnoj najavi i dogovoru. Hitne intervencije! Radim Centar grada/Savski Venac/Stari grad/Zvezdaru/Palilulu/Kotez/Borcu/Zemun/Novi Beograd i okolinu. NAJPOVOLJNIJE U GRADU. Profesionalna usluga bazirana na dugogodisnjem iskustvu. Takodje radim i Servis navigacija/Mape za navigacije/Flesovanje/Instalaciju na Android telefone, tablete i ostalo. Pozovite: 060/66-11-488 064/413-64-55

Edicija „Plava ptica“ knj. 1, odlično očuvano. Autor - osoba Vels, Herbert Džordž Naslov Rat svetova : Mars protiv zemlje / napisao Herbert Džordž Vels ; [preveo V. Dedijer ; ilustracije Moma Marković] Jedinstveni naslov ǂThe ǂWar of the Worlds. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 245 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dedijer, Vladimir Marković, Moma Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ1 (Plast. s omotom) Napomene Prevod dela: The War of the Worlds Tiraž 10.000. Oduvek se, od najstarijih vremena, ljudskom umu postavljalo pitanje čovekova položaja u Vaseljeni, i, istovremeno, neodvojivo s tim, pitanje da li je ljudska rasa jedini, u tom bezmernom prostoru, izdanak razumnog života. Tokom hiljada godina na ova su pitala pokušavali da iznađu odgovore najmudriji među ljudima – bez konačnog uspeha; a onda se, u osvit dvadesetog veka, učinilo da bi besprimerno naraslo naučno saznanje takve odgovore najzad moglo dati. Da li su takve nade bile preuranjene? Iako pun poverenja u moć i dobrobit nauke, Herbert Džordž Vels u čitavom svom književnom opusu razvija dalekosežnu ideju da nam razvitak savremene nauke, dajući odgovore na izvesna pitala, zapravo sve više novih pitala postavlja: saznavajući, čovek je sve više suočen sa potrebom novih saznanja. A to iz temelja menja njegovu predstavu o sebi samom: više se ne radi o njegovoj zemaljskoj, već o njegovoj kosmičkoj sudbini. Nigde to nije, u Velsovom literarnom opusu, sa više dramatičnosti, sa više dubine i sa više jasnoće izloženo nego u romanu „Rat svetova“. Ne radi se samo o goloj fabuli – iznenadnom, strahotnom pohodu Marsa protiv Zemlje – već, mnogo više, o potpuno novim razmišljanima na koja jedna ovakva tema upućuje. Do koje mere čovek može biti mera sveta u kome živi? Koliko je postojano i trajno sve što je hiljadama godina stvarao i unapređivao? I, koji su dali putevi čovekovog preduzetništva? Herbert Džordž Vels rođen je 21. septembra 1866. u Bromliju, varošici u engleskoj provinciji Kent, kao četvrto i najmlađe dete Džozefa Velsa, profesionalnog igrača kriketa i dućandžije. Strast prema čitanju i književnosti mladi Herbert je razvio još kao dečak, kada je usled preloma noge morao da leži, a čitanjem je ispunjavao vreme. Čitanje ga je potom podstaklo i na pisanje. Kada je posao njegovog oca propao, Vels je jedno vreme radio kao pripravnik kod lokalnog trgovca tekstilom, i taj posao nikako nije voleo. Studirao je u Londonu biologiju kod slavnog Tomasa Henrija Hakslija, Darvinovog prijatelja i učenika. Pisanjem počinje da se bavi od 1893. godine, najpre kao novinar, a zatim i kao prozni pisac i društveni aktivista. Objavljivanje romana Vremenska mašina (1895) predstavlja književnu senzaciju, jer iako je siže bio zabavan, roman se obavio i društvenim i naučnim temama, od klasnih sukoba do evolucije. Zatim objavljuje romane Ostrvo doktora Moroa (1896), Nevidljivi čovek (1897) i Rat svetova (1898). Verovatno je najpoznatija činjenica u vezi sa Ratom svetova ta da je na Noć veštica 1938. Orson Vels uživo izvodio radio-dramu, svoju verziju Rata svetova, o vanzemaljcima koji su se spustili u Nju Džerzi, zbog čega je usledila nezapamćena panika među slušaocima. Vels se posle velikog uspeha naučnofantastičnih romana okreće pisanju ljubavnih romana u kojima najnovija naučna i tehnološka otkrića koristi da bi izneo svoja politička uverenja i poglede na društvo. Napisao je brojne eseje, članke i knjige iz oblasti publicistike. Radio je nekoliko godina i kao književni kritičar za Saterdej rivju, i promovisao Džejmsa Džojsa i Džozefa Konrada. Njegovi napredni stavovi i proročanska društvena kritika obeležili su njegov život, posvećen progresivnoj viziji na globalnom nivou. Predvideo je pojavu aviona, tenkova, svemirskih putovanja, nuklearnog oružja, satelitske televizije i nečega što podseća na veb. Kao međunarodno priznat intelektualac i pisac, Vels je mnogo putovao. Posetio je i Rusiju 1920. gde se sreo sa Vladimirom Lenjinom i Lavom Trockim. Desetak godina kasnije, imao je priliku da razgovara i sa Josifom Staljinom i Frenklinom Ruzveltom. Vels je bio dijabetičar i suosnivač dobrotvorne organizacije Dijabetičarske asocijacije, danas poznate kao Diabetes UK. Malo je poznata i činjenica da je smislio ime jednoj globalnoj organizaciji – Društvu naroda, koja je bila preteča Ujedinjenih nacija. Dodajmo i to da se smatra začetnikom strateških društvenih igara sa minijaturama. Četiri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio. To nimalo nije uticalo na značaj njegovog dela, niti na to što je nakon smrti, 1946. ostao upamćen kao „otac naučne fantastike“. Njegove priče i dalje fasciniraju publiku, a njegovi romani se i u trećem milenijumu adaptiraju za filmsko platno. KC novo (N)

Dobitnik nagrade Artur Klark Vratite se u dobro poznati univerzum Dece vremena sa novim likovima i još uzbudljivijom pričom. Čekalo je od pamtiveka. Sada je kucnuo čas... Pre više hiljada godina, Zemljin program teraformiranja vinuo se prema zvezdama. Na svetu Nod, naučnici su otkrili tuđinski život – ali je njihova misija bila da taj život ponište sećanjem na Zemlju. Tada je veliko carstvo čovečanstva palo, a odluke programa izgubljene su u vremenu. Eonima kasnije, čovečanstvo i njegovi novi saveznici pauci otkrili su fragmentarne radio-signale između zvezda. Oni su poslali istraživačku letelicu u nadi da će pronaći rođake sa stare Zemlje. Ali oni drevni teraformeri probudili su na Nodu nešto što je bilo bolje ostaviti na miru. Nešto što je strpljivo čekalo da ponovo bude pronađeno. „Roman sa izvrsnim preokretima i spektakularnim lokacijama, a sve je to poduprto sjajnim idejama. Moderan i pored senzibiliteta klasične naučne fantastike. Ovo su mogli napisati Asimov ili Klark. Izuzetan nastavak Dece vremena.“ Stiven Bakster „Veličanstveno. Ovo je velika knjiga – zaista velika knjiga. Bogata mudrošću i Humanošću (sa velikim H), uz stejpldonsku širinu i veličanstvenost. Naučnu fantastiku čitamo upravo zbog knjiga kao što je ova.“ Ijan Mekdonald „Dobar smisao za ritam i sposobnost Čajkovskog da dočara tajanstvene prizore, a složene koncepte predstavi transparentno, doprinose nastanku ove izvrsne priče. Čajkovski je izveo taj redak prelaz od pisca epske u majstora naučne fantastike.“ Locus

VEČNA VATRA-Ivan Vukadinović 224.str.,Beograd,2007.god. Na predlistu posveta pisca. Beogradski pisac Ivan Vukadinović objavio je nedavno svoj prvi roman `Večna vatra`, svojevrsni nastavak trilogije `Gospodar prstenova` Engleza Dž.R.R. Tolkina. Inženjer informatike u `Telekomu`, Vukadinović (32) je rekao agenciji Beta da njegov roman nije `bukvalan nastavak` Tolkinovog klasika književnosti fantastike. `Delo je inspirisano Tolkinom i jeste nastavak na odredjeni način, ali nije bukvalni nastavak. Moj roman može da funkcioniše sasvim nezavisno. Skoro svi likovi su novi, stari se pominju na nekim mestima, ali ne kao akteri radnje, već kao neko ko je nešto pre radio`, naglasio je Vukadinović. Uz početnu napomenu da radnja počinje hiljadu godina posle `Gospodara prstenova`, Vukadinović je u Tolkinovom zamišljenom svetu stvorio novih dvadesetak junaka, a medju njima i kralja Zlata, potomka Aragorna, koji zle sile Mordora počinje da koristi za svoje potrebe. Vukadinović ističe da je u `Večnoj vatri`, prvom romanu iz planirane trilogije `Tri goblina`, mogao da izbegne oslanjanje na `Gospodara prstenova`, ali da to nije učinio jer otvoreno priznaje da je pisao nadahnut isključivo Tolkinom. Dok čeka prve reakcije kritike i publike na roman koji je sam izdao u malom tiražu, Vukadinović kaže da će mnogima biti zanimljivo što za razliku od `Gospodara prstenova` u njegovoj knjizi `ima seksa na nekim mestima`. Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` 1k

Polovan neispravan(vidi sliku) TOSHIBA SATELLITE model A100-250 laptop,prodaje se pod neispravno bez garancije i reklamacije.Bez baterije ,bez memorije i bez harda ,ima wi-fi karticu i dvd rezac .Tastatura je pre kvara radila normalno ,jedan zvucnik je malo brujao,valjda otisla membrana. Moguce slanje postom kao obican CC paket po uplati na racun.

Фредерик Пол: КАПИЈА 3 Сусрет са Хичијима Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1985.год. Меки повез, 328 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић)

Фредерик Пол: КАПИЈА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1980.год. Меки повез, 266 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Frederik Pol Do kapije i dalje Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana. (Илија БАкић)

Na prodaju racunar HP Compaq dc5800 Micro Tower. Nije koriscen godinama. Kada probam da ga upalim cuju se cetiri kratka bipa i upale se ventilatori na par sekundi. Sve je radilo do poslednjeg koriscenja, ali prodaje se kao NEISPRAVAN, bez prava na reklamaciju. Specifikacija: - Intel® Core™2 Duo E8400 3 GHz -4GB ram DDR2 (2x1GB i 1x2GB) -2x 40GB hard disk -ATI Radeon HD 4850 512MB/256-bit GDDR3 -Napajanje 300W -Opticki uredjaj https: //icecat. biz/p/hp/kv496et_gf904at/pcs-workstations-compaq+dc5800+mt-1740335. html Slobodno pitajte za vise informacija. Pogledajte i moje ostale oglase. . .

Viktor Peljevin KGBT + Meki povez Danas najpoznatiji živi ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija P. . . Kod nas su objavljena sva njegova važnija dela. Preveden je na sve glavne svetske jezike, pa i na kineski, hindu i japanski. Ikona mladih ljudi, živi po budističkim manastirima u Nepalu, Južnoj Koreji, Kini i Japanu. KGBT + je najnoviji Peljevinov roman, ovenčan pohvalama književne kritike kao jedan od najboljih u njegovom obimnom opusu. Junak romana KGBT + specifična je vrsta muzičke zvezde budućnosti, koji izvodi tzv. „zaboj“, a zaljubljen je u devojku koja je android-sikario. . . „Živimo samo onda kad nešto radimo prvi put. Čudo i jeste u tome što mi zapravo sve i uvek radimo prvi put, pošto se svet stalno menja zajedno s nama. Ali o tome ne razmišljamo. Umesto nas počinje da živi sećanje na to kakvi smo bili juče. Mi prepuštamo svoju vlast nad stvarnošću navici i tonemo u san. Nestajemo. Često na ceo život. Čini se da smo živi, ali pristajemo da umremo, jer je tako sigurnije. . . To i jeste jedina smrt koja postoji. A život je samo ono što se dešava prvi put. Svaki put kada, ne plašeći se bola, otvaramo slepljene kapke i udišemo oštri vazduh nečeg novog. . . “ „U ćeliji su sa mnom bili Čehov, Tolstoj, Čajkovski, Žukov (onaj maršal) i Gagarin. Uzgred, kada se u svojim zatvorskim zabojima pozivam na Tolstoja, najčešće se ima u vidu moj virtuelni sused iz ćelije. Svi su oni stalno spavali na gornjim krevetima. Mene su rotirali po donjim. . . . Jutro je počinjalo time što je Gagarin, koji je ležao na gornjem krevetu, ludački vikao: „Stigli smo!“ I prasnuo bi u smeh. Budila se cela ćelija (u stvari samo ja, naravno, ostalo je bilo laža). Moji susedi su svoje nezadovoljstvo zbog nastupanja novog dana izražavali u sebi svojstvenom stilu – Tolstoj je aristokratski psovao, Čehov je skidao cviker i brisao ga ćebetom, Žukov je šaputao nešto o kaznenom bataljonu, a Čajkovski počinjao da falšira melodiju iz jednog od svojih komada. . . “ KGBT + autor ilustracije na koricama Tatsijuki Tanaka ( 1965-)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ten Thousand Light-Years from Home James Tiptree Jr. AND I AWOKE AND FOUND ME HERE ON THE COLD HILL`S SIDE Man seeks to get into bed with anything new and different, or die trying. But when the new and different was not human...would he die trying? THE MAN WHO WALKED HOME - The first-time astronaut, stuck in the far future, slid ever so slowly toward a present whose past was his future and whose future was his past... I`M TOO BIG BUT I LOVE TO PLAY - If genuine aliens are to communicate meaningfully, one must make himself into an analogue of the other. But how can you tell the difference between what is human - and what is merely identical? Contents: And I Awoke and Found Me Here on the Cold Hill`s Side (1972) The Snows Are Melted, the Snows Are Gone (1969) The Peacefulness of Vivyan (1971) Mamma Come Home (1968) Help (1968) Painwise (1972) Faithful to Thee, Terra, in Our Fashion (1969) The Man Doors Said Hello To (1970) The Man Who Walked Home (1972) Forever to a Hudson Bay Blanket (1972) I`ll Be Waiting for You When the Swimming Pool Is Empty (1971) I`m Too Big but I Love to Play (1970) Birth of a Salesman (1968) Mother in the Sky with Diamonds (1971) Beam Us Home (1969) James Tiptree, Jr. (24. kolovoza 1915. – 19. svibnja 1987.) je pseudonim američke spisateljice znanstvene fantastike Alice Bradley Sheldon, kojim je najčešće potpisivala svoje knjige i priče od 1967. godine nadalje. Povremeno se potpisivala i kao Raccoona Sheldon (1974. – 1977.) Radila je kao grafički umjetnik, od 1942. do 1946. godine radila je za američku vojsku, 1967. je doktorirala psihologiju. Sheldon je dobitnica mnogih žanrovskih nagrada: Hugo (1974. i 1977.), Nebula (1973., 1976. i 1977.), Locus (1984.), Jupiter (1977.). Od 1991. godine postoji i godišnja nagrada James Tiptree, Jr. za književno djelo u domeni znanstvene fantastike ili fantasyja koje proširuje ili istražuje naše razumijevanje spolova.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by John W. Campbell; The Foreign Hand Tie by Randall Garrett; The Leader by Murray Leinster; What Thin Partitions by Mark Clifton and Alex Apostolides; Project Nightmare by Robert Heinlein; Preposterous by Fredric Brown; Modus Vivendi by Walter Bupp; Belief by Isaac Asimov; I`m a Stranger Here Myself by Mack Reynolds; The Man on Top R. Bretnor; False Image by Jay Williams; Ararat by Zenna Henderson; These Are the Arts by James H. Schmitz; The Garden in the Forest by Robert F. Young; and And Still It Moves; by Eric Frank Russell. Idela Pernel (1. april 1901 — 1. decembar 1982) je bila meksička akademkinja, bibliotekarka, učiteljica i autorka knjiga za decu. Rođena je u Gvadalahari, Meksiko, od zubara Džordža Edvarda Purnela i njegove supruge Idele. Postala je učiteljica u osnovnim školama Gvadalahare veoma rano, 1915. godine. Studirala je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je pesnik Viter Bajner bio jedan od njenih nastavnika i radila je kao saradnik urednika književnog časopisa Okcident.[1][2] Nakon što je diplomirala na univerzitetu 1922. godine, vratila se u Gvadalaharu i tamo postala sekretarica u američkom konzulatu, i na toj poziciji ostala do 1924. Godine 1923. pokrenula je časopis za poeziju Palms, koji je nastavila da izdaje do 1930. Godine 1925. radila je kao šef odeljenja za strane knjige u javnoj biblioteci u Los Anđelesu. Nakratko se preselila u Aberdin u Vašingtonu, a zatim se vratila u Gvadalaharu. Godine 1932. služila je kao dekan i organizator prve letnje sesije na Univerzitetu u Gvadalahari. Počevši od 1935. godine, otvorila je rudnik zlata u Ameci u Meksiku, gde je ostao do 1937. Otprilike u to vreme počela je i da objavljuje beletristiku. Počev od 1938. predavala je kreativno pisanje u Los Anđelesu. Tokom Drugog svetskog rata, bila je zakivac za Douglas Aviation i Fletcher Aviation. Godine 1957. postala je praktikant sajentologije, i ostala je do 1966. godine, kratko služeći kao direktor Centra za dijanetiku i sajentologiju u Pasadeni, Kalifornija. Umrla je u Los Anđelesu 1982...

Knjiga je odlično očuvana. ``That The Illustrated Man has remained in print since being published in 1951 is fair testimony to the universal appeal of Ray Bradbury`s work. Only his second collection (the first was Dark Carnival, later reworked into The October Country), it is a marvelous, if mostly dark, quilt of science fiction, fantasy, and horror. In an ingenious framework to open and close the book, Bradbury presents himself as a nameless narrator who meets the Illustrated Man--a wanderer whose entire body is a living canvas of exotic tattoos. What`s even more remarkable, and increasingly disturbing, is that the illustrations are themselves magically alive, and each proceeds to unfold its own story, such as `The Veldt,` wherein rowdy children take a game of virtual reality way over the edge. Or `Kaleidoscope,` a heartbreaking portrait of stranded astronauts about to reenter our atmosphere--without the benefit of a spaceship. Or `Zero Hour,` in which invading aliens have discovered a most logical ally--our own children. Even though most were written in the 1940s and 1950s, these 18 classic stories will be just as chillingly effective 50 years from now.`` ``The Illustrated Man is a 1951 collection of 18 science fiction short stories by American writer Ray Bradbury. A recurring theme throughout the stories is the conflict of the cold mechanics of technology and the psychology of people. It was nominated for the International Fantasy Award in 1952.[1] The unrelated stories are tied together by the frame story of `The Illustrated Man`, a vagrant former member of a carnival freak show with an extensively tattooed body whom the unnamed narrator meets. The man`s tattoos, allegedly created by a time-traveling woman, are individually animated, and each tells a different tale. All but one of the stories had been published previously elsewhere, although Bradbury revised some of the texts for the book`s publication. The book was made into the 1969 film, The Illustrated Man, starring Rod Steiger and Claire Bloom. It presents adaptations of the stories `The Veldt`, `The Long Rain` and `The Last Night of the World`. Some of the stories, including `The Veldt`, `The Fox and the Forest` (as `To the Future`), `Marionettes, Inc.`, and `Zero Hour` were also dramatized for the 1955–1957 radio series X Minus One. `The Veldt`, `The Concrete Mixer`, `The Long Rain`, `Zero Hour`, and `Marionettes Inc.` were adapted for The Ray Bradbury Theater television series. `The Fox and the Forest` was adapted by Terry Nation for the 1965 BBC television series Out of the Unknown.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Cooper (30. travnja 1926. - 11. ožujka 1982.) bio je engleski pjesnik i plodan pisac spekulativne fikcije, romansi, tehničkih eseja, nekoliko detektivskih priča i knjiga za djecu. Oni su objavljeni pod njegovim imenom i nekoliko pseudonimova. Biografija Rođen u Marpleu, u blizini Stockporta, Cheshire, Cooper je napustio školu u dobi od 15 godina. Godine 1942. zaručio se sa 16 godina za učiteljicu četiri godine stariju od sebe i oženio se s njom četiri godine kasnije, 13. travnja 1946..[1] Radio je kao radnik, zatim državni službenik, a 1944. pridružio se trgovačkoj mornarici.[2] Nakon rata školovao se za učitelja [1] i počeo objavljivati stihove, zatim kratke priče, pa romane. Smrtonosna slika, prvi roman koji se pojavio pod njegovim imenom, dovršen je 1957. i objavljen 1958. u Sjedinjenim Državama.[2] (Roman je objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu kasnije 1958. u obliku varijante i pod svojim poznatijim naslovom The Uncertain Midnight.) The Uncertain Midnight adaptiran je bez autorizacije za švicarsku televiziju 1969. [2] Njegova kratka priča The Brain Child (1956.) adaptirana je kao film The Invisible Boy (1957.), koji prikazuje povratak robota Robbyja sa Zabranjenog planeta.[2] Cooper je recenzirao znanstvenu fantastiku za Sunday Times od 1967. do svoje smrti 1982. [2]. Godine 2009. Carol Lake objavila je Those Summers at Moon Farm (United Writers, Cornwall: 978-1-85200-141-4), rimski ključ o piscu i obitelji. Autorov komentar kaže `Iako je inspirirana stvarnim ljudima, ova priča je fikcija`. Djelomično posvećen Joan i Edmundu Cooperu, Lake odaje priznanje jednoj od Cooperovih kćeri `za dijeljenje sjećanja i anegdota`. Rad i kritika Cooper je bio ateist i individualist. Njegova znanstvena fantastika često prikazuje nekonvencionalne muške heroje koji se suočavaju s nepoznatim i udaljenim okruženjima.[3] Njegov roman Neizvjesna ponoć zapažen je po obradi teme androida, koja se u vrijeme pisanja smatrala originalnom.[4] Također je jedinstveno obrađena [potrebno pojašnjenje] tema kolonizacije planeta, koja je osnova Cooperove serije Expendables, objavljene pod pseudonimom Richard Avery (ime junaka Tranzita). Serija Expendables je značajna [potreban citat] i zbog raznolikosti svojih likova, i zbog otvorene prirode njihovih razgovora i stavova o rasnim i seksualnim temama. Dvije [5] Cooperove knjige opisuju buduće Zemlje kojima će dominirati žene nakon što je smanjena genetska ili fizička potreba za muškarcima. Kaže se da je njegov stav prema ženama bio kontroverzan.[6] Cooper je citiran kako je rekao: `Neka imaju potpuno jednaku konkurenciju ... vidjet će da ne mogu uspjeti.` [7] Tema obje knjige je zapravo potreba da se zadrže oba spola. Pet do dvanaest završava frazom `ako više ne griješimo, možemo stvoriti uravnotežen svijet muškaraca i žena`. Ciničniji Who Needs Men? završava pitanjem je li ljubav žene prema muškarcu vrijedna smrti za tu ljubav.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Award Winner Valentine Michael Smith ljudsko je biće odraslo na Marsu, koje se tek vratilo na Zemlju. Među svojim ljudima, po prvi put, on se bori razumjeti društvene običaje i predrasude ljudske prirode koji su mu toliko strani, dok ih podučava vlastitim temeljnim uvjerenjima o grokkingu, dijeljenju vode i ljubavi. Robert Anson Hajnlajn (Butler, Misuri, 7. jula 1907. – Karmel na Moru, Kalifornija, 8. maja 1988),[2][3][4] američki književnik, jedan od najpopularnijih, najuticajnijih i najkontroverznijih autora naučne fantastike.[5] Postavio je visoke standarde po pitanju naučne i tehničke verodostojnosti te uveliko pridoneo poboljšanju literarnog kvaliteta ovoga žanra. Prvi je pisac koji se čistom, neprilagođenom, naučnom fantastikom probio u časopise za široke mase (npr. u The Saturday Evening Post, krajem 1940-ih). Među prvima je bio autor bestselerske naučne fantastike romanskog tipa u modernom dobu masovnog tržišta. Hajnlajn, Isak Asimov i Artur Č. Klark su dugo godina bili poznati kao „Velika Trojka” naučne fantastike. U svojim naučnofantastičnim pričama Hajnlajn je neprestano obrađivao prepoznatljive društvene teme: važnost individualne slobode i samopouzdanja, obveze pojedinaca prema društvu, uticaj organizovane religije na kulturu i vlast, težnju društva da potiskuje nekonformističko razmišljanje. Takođe je ispitivao odnos između telesne i emotivne ljubavi, razmišljao o mogućnosti neortodoksnih porodičnih veza i uticaju putovanja u svemiru na ljudsku kulturu. Njegov inovativni, neortodoksni, pristup spomenutim temama doveo je do toga da su njegova dela nailazila na potpuno suprotna shvatanja, pa su i žigosana međusobno protivrečnim oznakama. Tako je, na primer, njegov roman Zvezdani jurišnici (Starship Troopers, 1959.) uveliko smatran zagovaranjem militarizma i kao da čak u sebi sadrži neke elemente fašizma, iako mnogi paragrafi u samoj knjizi kritikuju neprilagodljivost i glupost čisto militarističkog načina mišljenja. S druge strane, zbog svoga romana Stranger in a Strange Land (Stranac u stranoj zemlji, 1961.) proglašen je zagovornikom seksualne revolucije i kontrakulture, a takođe mu se pripisuje da je ovom knjigom popularisao koncept „poliamorije”, tj. odgovorne nemonogamije. Hajnlajn je dobio četiri Nagrade Hjugo za svoje romane. Nadalje, pedeset godina nakon objavljivanja tri su njegova dela dobila nagradu „Retro-Hjugo”, nagradu koja se dodeljuje retraktivno za godine u kojima se nije dodeljivala Nagrada Hjugo. Takođe je prvi dobio nagradu Grand Master za životno delo koju dodeljuje Američko udruženje pisaca naučne fantastike. Nakon Hajnlajnove smrti Virdžinija Hajnlajn, njegova supruga, objavila je zbirku njegove korespondencije i biležaka, objedinjenih u neku vrstu autobiografskog uvida u njegovu karijeru, pod naslovom: Grumbles from the Grave (Gunđanja iz groba, 1989). Hajnlajn se rodio 7. jula 1907. od oca Reksa Ajvara i majke Bam Lajle Hajnlajn u Butleru, savezna država Misuri. Detinjstvo je proveo u Kanzas Sitiju u tradicionalnom okruženju. Diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji 1929. i služio kao oficir u Američkoj ratnoj mornarici. Dana 21. juna 1929. oženio se Eleanorom Kari, ali je taj brak trajao samo oko godinu dana. Godine 1931. služio je na brodu USS Lexington. U to je doba radio na radio-komunikacijama sa nosačima aviona, koji su tada bili tek u povoju. Kapetan plovila je bio Ernest King koji će kasnije, tokom Drugog svetskog rata, vršiti službu zapovednika pomorskih operacija. Kasnije su ga vojni istoričari često intervjuisali o Kingu i njegovoj službi zapovednika prvog modernog nosača aviona Američke mornarice. S drugom se ženom, Leslin Makdonald, venčao 1932. Leslin je bila radikalna političarka, a Isak Asimov je govorio kako mu je Hajnlajn kasnije rekao da je u tim godinama bio poput nje, „zapaljivi liberal”. Heinein je 1933-1934. služio na USS Roperu i zaslužio čin poručnika. Godine 1934. je otpušten iz mornarice zbog plućne tuberkuloze. Tokom dugotrajnog boravka u bolnici razvio je ideju o vodenom krevetu, a detaljni opisi ovoga izuma u tri njegove knjige kasnije su sprečili druge u pokušajima da ga patentiraju. Vojska je takođe imala veliki uticaj na Hajnlajna; celoga je života čvrsto verovao u lojalnost, vodstvo i druge uz vojsku vezane ideale. Nakon otpusta Hajnlajn je nekoliko nedelja pohađao postdiplomske studije iz matematike i fizike na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, ali odustao je bilo zbog lošeg zdravlja, bilo zbog toga što je želio da se uključi u politički život. Zarađivao je za život radeći štošta, uključujući prodaju nekretnina i rudarenje srebra. Novca mu je, ipak, uvek nedostajalo. Hajnlajn je početkom 1930-ih godina bio aktivan u socijalističkom Pokretu za iskorenjivanje siromaštva u Kaliforniji na čelu s Aptonom Sinklairom. Kada je Demokratska stranka 1934. Aptona kandidovala za guvernera Kalifornije, Hajnlajn je bio aktivan u njegovoj neuspešnoj kampanji. Sam se Hajnlajn 1938, takođe bez uspeha, kandidirao za zastupnika u Kalifornijskoj državnoj skupštini. Posle je Hajnlajn skrivao svoju socijalističku prošlost. O svojim je iskustvima s politikom pisao uzdržljivo, često pod velom fikcionalizacije. Godine 1954. je napisao: „...mnogi su Amerikanci... naglas tvrdili kako je Makarti stvorio `vladavinu straha`. Jeste li vi uplašeni? Ja nisam, a ja iza sebe imam mnogo političke aktivnosti koja je u znatnoj meri ulevo od pozicije na kojoj je senator Makarti.” Iako nakon kampanje nije bio potpuno bez novca - od mornarice je primao nešto invalidnine - Hajnlajn se okrenuo pisanju da bi otplatio hipoteku (moguće je da se radi o njegovoj kući na adresi: 8777 Lookout Mountain Avenue, Los Angeles, koju spominje u delu And He Built a Crooked House (I napravi krivu kuću), pa je „Life-Line” iz 1939. njegova prvaobjavljena priča, štampana u u časopisu Astounding Science-Fiction. Ubrzo je priznat kao predvodnik novoga pokreta za „društvenu” naučnu fantastiku. Tokom Drugog svetskog rata za mornaricu je radio na vazdušnom inženjeringu, u tu svrhu je regrutovao Isaka Asimova i L. Sprejg de Kampa da s njim rade u Filadelfijskom brodogradilištu Ratne mornarice. Kako se rat 1945. bližio kraju, Henlein je počeo da razmišlja o svojoj karijeri. Bacanje atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kao i izbijanje Hladnog rata, stimulirali su ga da piše nefikcionalna dela političke tematike; usto takođe je želio da se probije na isplativije tržište. U novinama The Saturday Evening Post objavio je četiri uticajne priče, počevši u februaru 1947. sa pričom „The Green Hills of Earth” („Zeleni brežuljci Zemlje”), i time je postao prvi pisac naučne fantastike koji je uspeo da izađe iz „geta jeftine štampe” (engl. pulp ghetto). Godine 1950. je Destination Moon (Odredište Mesec) - film s elementima dokumentarca za koji je Hajnlajn napisao priču i scenarij, bio koautor teksta i izumio veliki deo efekata - dobio Oskara za specijalne efekte. Najvažnije od svega, započeo je niz romana za mlade za izdavačku kuću Scribner`s koji će se protegnuti kroz cele 1950-e. Od druge se žene Hajnlajn razveo 1947. godine, a sledeće se venčao s Virginijom „Džini” Gerstenfeld, s kojom će ostati venčan do smrti, četrdeset godina kasnije. Uskoro zatim, par se preselio u Kolorado. Budući da je 1965. velika nadmorska visina naškodila Hajnlajnovoj supruzi, preselili su se u Boni Dun, Kalifornija. Džini je bez sumnje poslužila kao kao model za mnoge njegove inteligentne, neustrašivo samostalne ženske likove. Između 1953. i 1954. Hajnlajnovi su putovali svetom (većinom prekookeanskim brodom), što je Hajnlajn opisao u delu Tramp Royale, a to je takođe dalo dosta materijala za podlogu naučnofantastičnih romana čija je radnja smeštena na svemirskom brodu, kao što je na primer Podkayne of Mars. Asimov je smatrao da je Hajnlajn napravio drastičan zaokret udesno (u političkom smislu) kada se venčao s Džini. Par je 1958. osnovao Ligu Patrika Henrija i 1964. učestvovao u izbornoj kampanji Barija Goldvotera, a Tramp Royale sadrži dve poprilično duge apologije Makartijevih saslušanja. Međutim, moguće je da ova vizija o drastičnoj promeni političke orijentacije izvire iz tendencije da se pravi greška pri smeštanju „slobodnjaštva” (engl. libertarianism) na tradicionalnom levo-desni spektar američke politike. Ovome je verojatno pridonela Hajnlajnova neortodoksnost i nevoljskost da ga se smesti u bilo koju ideologiju (uključujući slobodnjaštvo). Dokaz Džininog uticaja očevidniji je u književnosti i nauci. Prva je čitala njegove rukopise, te je imala reputaciju boljeg inženjera od samog Hajnlajna. Hajnlajnovi romani za mlade (tzv. Heinlein juveniles) bi mogli biti njegovo najvažnije delo, koje je stvorilo publiku naučno i društveno svesnih odraslih osoba. U svojim se serijalima bavio aktualnim pitanjima, mada je 1959. godine uredništvo izdavačke kuće Scribner`s njegove Zvezdane jurišnike (Starship Troopers) ocenilo suviše kontroverznim za njihov ugled i odmah odbacilo delo. Hajnlajn se osetio oslobođenim spona pisanja za decu i počeo da piše „svoje stvari, na svoj način”, i pojavio se sa nizom izazovnih knjiga koje su proširile horizonte naučne fantastike. Tu spada Stranac u stranoj zemlji (Stranger in a Strange Land), njegovo najpoznatije delo (1961), i Luna je okrutna ljubavnica (The Moon Is a Harsh Mistress, 1966). Počevši 1970. godine zadesio ga je niz zdravstvenih kriza, čemu je doprinio i iscrpljujući klesarski hobi. Decenija je počela po život opasnim peritonitisom od kojeg se oporavljao više od dve godine. Čim je ozdravio dovoljno da može da piše, počeo je rad na knjizi Time Enough for Love (Dovoljno vremena za ljubav, 1973), u kojoj je po prvi put spomenuo mnoge teme koje će se kasnije provlačiti kroz njegova dela. Sredinom 1970-ih napisao je dva članka za Britannica Compton Yearbook. On i Džini su prešli Sjedinjene Države uzduž i popreko pomažući pri reorganizaciji doniranja krvi, a 1976. po treći je put bio počasni gost Worldcon-a na MidAmeriCon-u u Kanzas Sitiju (Mizuri). Tokom odmora na Tahitiju početkom 1978. pretrpeo je blagi moždani udar. Tokom sledeća četiri meseca sve je više bio iscrpljen, pa mu je zdravlje ponovno počelo da slabi. Ustanovilo se da je problem u zakrčenoj karotidnoj arteriji, pa mu je među prvima ugrađena karotidna premosnica. Hajnlajn i Virdžinija su bili pušači; pušenje se često javlja u njegovoj fantastici, kao i zapanjujuće samopripaljujuće cigarete. Takođe je pred jednom združenom parlamentarnom komisijom svedočio o svom uverenju da su sporedna saznanja koja dobijamo iz svemirskih istraživanja od velike koristi onemoćalima i starcima. Operativni su zahvati povratili Hajnlajnovu energiju, pa je od 1980. do smrti napisao pet romana. Umro je u snu 8. maja 1988. godine. U to je vreme sabirao rane beleške za još jedan roman iz serijala World as Myth (Svijet kao mit). Nekoliko je njegovih dela objavljeno posthumno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zemlja je odavno mrtva. Na kolonijalnom planetu, skupina ljudi preuzela je kontrolu nad tehnologijom, učinila se besmrtnom i sada vlada svojim svijetom kao bogovi hinduističkog panteona. Samo se jedan usuđuje suprotstaviti im se: onaj koji je nekoć bio Siddhartha, a sada je Mahasamatman. Binder of Demons, Lord of Light. Rodžer Zelazni (engl. Roger Zelazny; Klivlend, Ohajo, 13. maj 1937. — Santa Fe, Novi Meksiko, 14. jun 1995) je bio američki pisac epske i naučne fantastike. Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučke fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu „Amejzing Storiz“ (engl. Amazing Stories) 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.[1] Već 1965. dobio je nagradu „Nebula“. Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman „Ovaj besmrtnik“, te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman „Gospodar Svetlosti“ (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman „Aleja prokletstva“, po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Prelep“ roman koji je inspirisao film sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi, od finaliste Nebula nagrade (Njujork tajms). Čovek koji je pao na Zemlju priča priču o Tomasu Džeromu Njutnu, vanzemaljcu prerušenom u čoveka koji dolazi na Zemlju u misiji da spase svoj narod. Razorena nuklearnim ratom, njegova matična planeta, Antea, više nije pogodna za stanovanje. Njutn sleće u Kentaki i počinje da patentira tehnologiju Antheana — skupljajući bogatstvo koje mu je potrebno da napravi svemirski brod koji će na Zemlju dovesti poslednjih tri stotine preživelih od Anteana. Ali umesto pomoći koju traži, on pronalazi samo samouništenje, potonuće u alkoholizam i napuštanje svog svemirskog broda, u ovoj potresnoj priči o ljudskom stanju hvaljenog autora Ptice rugalice. David Bowie Volter Stoun Tevis (28. februar 1928 — 9. avgust 1984) je bio američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegove knjige poslužile su kao inspiracija za tri filma i televizijsku seriju. Rođen je u San Francisku, Kalifornija. Kao dete odrastao je u San Francisku, u blizini okeana i parka Golden Gate. Kada je imao deset godina, roditelji su ga stavili u kliniku na godinu dana dok su se vratili u Kentaki, gde su dobili zemljište u okrugu Medison. Sa jedanaest godina, Volter je sam putovao širom zemlje da bi se ponovo spojio sa svojom porodicom. Drugi svetski rat i Kentaki Pri kraju Drugog svetskog rata, sa sedamnaest godina, služio je na Pacifiku kao pomoćnik mornarice na USS Hamiltonu. Nakon što je otpušten, završio je srednju školu za modele 1945. godine i upisao se na Univerzitet u Kentakiju gde je diplomirao englesku književnost i studirao kod A. B. Gathrie Jr.-a, autora romana Veliko nebo. Dok je bio tamo, radio je u sali za bilijar i objavio priču o toj igrici za Gatrijev razred. Nakon diplomiranja, služio je kao pisac za odeljenje za autoput u Kentakiju i predavao časove nauke, engleskog i fizičkog vaspitanja u srednjim školama u predgrađu Kentakija (Science Hill, Havesville, Irvine i Carlisle). Kasnije je počeo da radi na Univerzitetu Severni Kentaki. Svojom prvom ženom Džejmi Grigs oženio se 1957. godine i zajedno su ostali dvadeset sedam godina. Trka Časopisi Tevis je napisao više od dvadesetak kratkih priča za različite časopise. „The Big Hustle“, njegovu priču o bazenu za Collier`s (5. avgust 1955), ilustrovao je Denver Gilen. Takođe je objavljivao kratke priče u The American Magazine, Bluebook, Cosmopolitan, Eskuire, Galaki Science Fiction, Plaiboi, Redbook i The Saturdai Evening Post. romane Nakon svog prvog romana, The Hustler (Harper & Rov, 1959), napisao je Čovek koji je pao na Zemlju, koji je 1963. objavio Gold Medal Books. Predavao je englesku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Ohajo (u Atini, Ohajo) od 1965. do 1978. godine, gde je dobio MFA. Dok je predavao na Univerzitetu u Ohaju, Tevis je primetio da književni nivo studenata alarmantno opada. Ovo zapažanje mu je dalo ideju za pticu rugalicu (1980, objavljenu na španskom od Editorial Impedimenta 2022), smeštenu u sumorni Njujork 25. veka. U predstavi, stanovništvo opada, niko ne zna da čita, a roboti vladaju dezorijentisanim ljudima. Pošto je natalitet veoma nizak, kraj vrste se predstavlja kao mogućnost. Tevis je 1980. nominovan za nagradu Nebula u kategoriji najboljeg romana za pticu rugalicu. Tokom jednog od svojih poslednjih televizijskih intervjua, otkrio je da je PBS jednom planirao da napravi produkciju Ptice rugalice kao nastavak njegovog filma The Lathe of Heaven iz 1979. godine.,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Реј Бредбери: ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез, 202 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Реј Бредбери:ТЕТОВИРАНИ ЧОВЕК Издавач:ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1979.год. Меки повез,202 стране. Стање видљиво на фотографији. (Библиотека Кентаур). Комплетна,чврстог повеза,похабана читањем(!),... `Priče Reja Bredberija (1920), njih preko 500, koje objavljuje od 1940, dugo su stavljale na muke žanrovske čistunce (čitaoci su listom bili zadovoljni). Naime, nauka je u Bredberijevim delima poprilično „tanka”, što će reći da je bez osnova u tekućim naučnim disciplinama; usto, pisac se i ne trudi da stvori „naučnu” atmosferu. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle Drugog svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju, tako da se njegova karijera uporedo razvija u oba žanra, i to sa čestim preplitanjima, što, opet, iritira čistunce. Prva Bredberijeva naučno fantastična knjiga pojavljuje se 1950. godine: reč je o „Marsovskim letopisima” (u Engleskoj je knjiga objavljena pod naslovom „Srebrni skakavci”), zbirci sastavljenoj od 26 proznih tekstova koji, mada nezavisni, grade mozaik - priču o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”. Opisani Mars uopšte nije onaj znan iz astronomije, ali je snaga i ubedljivost vizije ono što pleni pažnju. Sledeće, 1951. godine, pojavljuje se knjiga „Ilustrovani čovek” (kod nas prevedeno kao „Tetovirani čovek”), sačinjena od 18 priča labavo povezanih uvodom i epilogom. Nekoliko priča iz ove knjige ostaju antologijska ostvarenja žanra („Velika kiša”, „Autoput”, „Južnoafrička pustara”, „Nulti čas”, „Kaleidoskop”...). Godine 1953. objavljen je prvi Bredberijev roman, „Farenhajt 451”, antiutopijska priča o društvu koje, u ime jednakosti, spaljuje knjige, a TV programima i drogama uništava individualnost; Fransoa Trifo je 1967. godine snimio uspeli film po ovoj knjizi. U sledećim decenijama Bredberi uporedo objavljuje nove zbirke priča i obnavlja, pod drugim naslovima, stare (primera radi navodimo neke naslove: „Oktobarska zemlja” 1955, „Dan kad je zauvek padala kiša” 1959, „Jesenji ljudi” 1965, „Sutra u ponoć” 1965, „Opevam telesni elektricitet” 1969, „Ukleti kompjuter i androidski papa” 1981; godine 1962. objavljuje roman „Nešto zlo nam se prikrada”). Bredberi je pisao i drame (u jednoj je nastavio roman „Farenhajt 451”), kao i poeziju i eseje; autor je filmskih scenarija (poput „Mobi Dika” u saradnji sa DŽonom Hjustonom), te scenarija za radio i TV programe (njegova serija „Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). I dalje aktivan, on je lane, sa pune 82 godine, objavio svoj novi roman. Ubedljiva atmosfera (najčešće bogata tamnim valerima), domišljati zapleti i lirski opisi - u kojima je sklon preterivanju - karakteristični su za dela ovog pisca koji je za života postao klasik žanra.` Илија БАкић `Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику. Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века. Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957) и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992). Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”. Биографија Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла. Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи. Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова. Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра. Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема. У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају. Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни. Каријера Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године. У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia. Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script. Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије. Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара. Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години. Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера. Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године. У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата. Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија. Библиографија Марсовски летописи, 1950. Илустровани човек, 1951. Фаренхајт 451, 1953. Октобарска земља, 1956. Маслачково вино, 1957. Дан када је заувек падала киша, 1959. Р је за ракету, 1960. Нешто зло нам се прикрада, 1962. Јесењи људи, 1965. С је за свемир, 1966. Сутра у поноћ, 1966. Уклети компјутер и андроидски папа, 1981. Мрачна земља, 1955 Стабло вештица Тетовирани човек Награде Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.`

Dobro očuvano! Autor - osoba Lukas, Džordž Naslov Zvezdani ratovi / napisao Džordž Lukas ; [prevela Nada Jovanović] Jedinstveni naslov Star wars. scc Vrsta građe (naučno)fantastična proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdanje 1. latinično izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 192 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nada Zbirka Minotaur : epska fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Star wars / Geirge Lucas Tiraž 5.000. Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera naslov je naučno-fantastičnog romana pripisanog Džordžu Lukasu, knjige koju je zapravo po Lukasovoj narudžbi napisao Alan Din Foster i koju je izdao „Del Rej“ 12. novembra 1976. Ovaj roman, koji zasniva na Lukasovom izvornom scenariju za prvi film o Zvezdanim ratovima, pojavljuje se pod više naslova: prvobitno kao „Zvezdani ratovi: iz avantura Luka Skajvokera“, a trenutno kao „Epizoda IV Zvezdanih ratova: Nova nada“, u skladu sa preimenovanjem filma nakon objave da će Lukas snimiti prve tri epizode sage o Zvezdanim ratovima. Roman je izdat šest meseci pre nego što se izvorni film o Zvezdanim ratovima pojavio u bioskopima, a napisan je u periodu kada je izvorni materijal za ovu priču kao i za sam univerzum Zvezdanih ratova još uvek bio nedorađen. Stoga je zanimljivo obratiti pažnju na nekoliko mesta gde se priča u njemu razlikuje od one koju znamo iz filma. Nalazimo nekoliko scena koje su bile snimljene, ali koje nisu bile uključene u verziju filma iz 1977. Vredi pomenuti Lukove scene sa svojim prijateljima na stanici Toši. Razne sitnice, na primer pilotske oznake koje koriste pobunjenici u napadu na Zvezdu Smrti, razlikuju se od onih u filmu. Opšti stil pripovedanja čini se prikladniji za zrelije čitaoce; neke od nasilnih scena prikazane su sa više pojedinosti nego one koje znamo iz filma. Izdanje Plave ptice na srpskohrvatskom jeziku Roman „Zvezdani ratovi“ u izdanju Plave ptice objavljen je pod uredništvom Žike Bogdanovića u Beogradu 1978, godinu dana nakon pojavljivanja prvog filma u svetu. Knjiga je štampana ćirilicom, sa smeđim tvrdim koricama na kojima se nalaze pozlaćeni natpisi „Lukas“, „Plava ptica“ i „Zvezdani ratovi“. Korice su omotane glatkim belim papirom na kojem se nalaze originalna ilustracija i pomenuti natpisi, koji su na omotu urađeni u nekoliko boja. Na levoj unutrašnjoj strani omota nalazimo opis ove knjige (broj 41), a na desnoj opis knjige 42, „Zbogom mojih petnaest godina“, koju je napisao Klod Kampanj. Opis ove knjige prevod je izvornog opisa romana na engleskom jeziku izuzev nekoliko dodatnih rečenica, a takođe potvrđuje navedeni datum izdanja, s obzirom da su „Zvezdani ratovi“ prvi put prikazani 1977. godine. Luk Skajvoker imao je dvadeset godina, i živeo i radio na farmi svog ujaka na dalekoj planeti Tatuini... beskrajno se dosađujući. Čeznuo je da se vine u susret pustolovinama među zvezdama – pustolovinama koje bi ga odvele iza najdaljih galaksija, do zabačenih i tuđih svetova. Izgledalo je, međutim, da će zauvek ostati zakopan u pustarama rodne planete, zavideći prijateljima koji su dobili priliku da vode život dostojan mladosti. Ali, iznenada, Luk je dobio mnogo više nego što se mogao nadati i u svojim najluđim snovima. Do njega, čudnom igrom slučaja, stiže zagonetna poruka jedne lepe princeze, koju je u zatočeništvu držao jedan moćni i surovi vitez. Luk nije znao ništa o njoj, ali je znao da je mora spasti – i to brzo, jer su se događaji strelovito bližili opasnom ishodu, koji bi značio katastrofu za čitavu galaksiju. Naoružan samo svojom bezumnom hrabrošću, i magičnom sabljom izumrlog viteškog reda koju je nasledio od svog oca, Luk uleće usred najkrvavijeg svemirskog rata koji je ikad vođen... Uz pomoć šačice odvažnih prijatelja, Luk se u poslednjoj i odlučnoj bici susreće sa moćnim neprijateljem i njegovom Zvezdom Smrti, najgroznijim oružjem koje je ikad poznavala ljudska rasa. Po svom romanu „Zvezdani ratovi“, autor Džordž Lukas snimio je izvanredan film, koji je prošle godine postigao svetski uspeh. MG144 (L)

Фредерик Пол: КАПИЈА/ 2 С оне стране плавог обзорја догађања Издавач: ЈУГОСЛАВИЈА, Београд, 1984.год. Меки повез, 304 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ` Frederik Pol (1919) je u svetovima naučnofantastične literature „radio” u trostrukoj ulozi: kao pisac, urednik i literarni agent. Nakon niza priča objavljivanih pod raznim pseudonimima, Pol 1952. romanom „Reklamokratija” napisanim u saradnji sa C. M. Kornblutom, ulazi na velika vrata u sf žanr. Antiutopija o Americi kojom vladaju reklamne kompanije, istovremeno humoristična i zastrašujuća i danas je štivo koje nije izgubilo ništa od aktuelnosti i provokativnosti; pune 32 godine kasnije Pol će napisati nastavak ovog romana pod naslovom „Rat trgovaca”. Od prvog romana nadalje Pol stvara nesmanjenim tempom, te njegova bibliografija broji gotovo 60 jedinica, i to romana i zbirki pripovedaka, različitih tematskih usmerenja i kvaliteta. Frederik Pol je tako pisao i omladinske naučno fantastične romane (trilogija „Pomorsko traganje” u saradnji sa DŽekom Vilijemsonom), pustolovne svemirske jurnjave i pucačine, ali i provokativna dela o ekološkim katastrofama, prenaseljenosti, državnim manipulacijama... NJegov pogled na budućnost obojen je mračnim tonovima, jer su ljudska društva nesposobna da obuzdaju zloupotrebe tehnologije; ništa optimističkiji nije ni u slučajevima susreta sa drugim inteligencijama. Među najpopularnije Polove romane, uz „Reklamokratiju”, „Čoveku plus” (o kiborgu poslatom da istražuje Mars) i “DŽem” (o neuspešnoj izgradnji utopije na planeti DŽem), svakako spada serija „Kapija” („Kapija”, „S one strane plavog obzorja događaja”, „Susret sa Hičijima”, „Anali Hičija”, „Kapijsko putovanje”) u kojima čovečanstvo pokušava da otkrije istinu o nestaloj rasi Hičija čije je artefakte otkrila na Mesecu. Potraga podrazumeva brojne peripetije na košmarnoj Zemlji budućnosti i širom beskraja Univerzuma, sve do krajnje granice u crnim rupama. Pol je serijal upleo mnoštvo svojih stvaralačkih opsesija ali, nakon izvrsnog prvog romana serije, svaki sledeći nastavak gubi na uzbudljivosti i uverljivosti. U istoriji žanra Pol ostaje upamćen po nekolicini valjanih romana i priča, te po neodoljivoj lakoći kojom su sva dela napisana.` (Илија БАкић) Фредерик Џорџ Пол млађи (енгл. Frederik George Pohl, Jr. 26. новембар 1919 — 2. септембар 2013) био је амерички писац, уредник и љубитељ научне фантастике, чија је каријера обухватила период од преко седамдесет пет година - од његовог првог објављеног рада, поеме „Елегија за мртви сателит: Луна“ (енгл. Elegy to a Dead Satellite: Luna) 1937. године, преко његовог романа „Сви животи које је одживео“ (енгл. All the Lives He Led) из 2011. до чланака и есеја објављених 2012. У периоду од отприлике 1959. па до 1969, Пол је уређивао часопис Галакси и сестрински часопис Иф; други је освојио 3 узастопне годиншње награде Хјуго као најбољи професионални часопис. Његов роман Капија из 1977. године је освојио четири награде за „најбољи роман године“: Хјуго (изгласано од стране учесника конвенције), Лотус (изгласано од читалаца магазина), Небјула (изгласано од стране америчких писаца научне фантастике) и академска награда Џон V. Кембел (изгласан од стране жирија). Награду Џон V. Кембел је поново освојио 1984. године за своју збирку новела „Године града“ (енгл. Years of the City), један од двоје који су награду добили два пута у првих четрдесет година. За свој роман „Џем“ (енгл. Jem), Пол је добио Националну награду за књигу у категорији „научна фантастика, тврдо коричење“. Та књига је такође била финалиста за три друге награде за најбољи роман године. Све укупно, освојио је четири награне Хјуго и три награде Небјула. Удружење Амерички писци научне фантастике и фентезија (енгл. Science Fiction and Fantasy Writers of America) је 1993. године именовало Пола дванаестим добитником Меморијалне награде Дејмон Најт за Великог мајстора а 1998. је уведен у Алеју великана научне фантастике и фентезија музеја ЕМП, у трећој класи од двоје преминулих и двоје живих писаца. Пол је 2010. за свој блог „Како будућност блогује“ (енгл. The Way the Future Blogs) освојио Хјуго награду за најбољег писца-љубитеља`.