Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Kornvol - Kenjon - Kregel - Ajhner - Balcezan - Pajper - Slavinjski - Frojd - Zizek ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević.

Broj strana: 126 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije - FMK Istražujući duboke veze između konceptualnog okvira savremenih neuronauka i novog poimanja mozga koje nam one pružaju, sa jedne strane, i aktuelnog menadžerskog diskursa globalnog neoliberalnog kapitalizma sa druge, autorka traga za načinima da se svest o mozgu konstituiše kao jedinstveni filozofski, naučni i politički entitet. Za uspeh ove potrage presudan je upravo središnji, objedinjujući koncept u neuronaukama – plastičnost, koju Katrin Malabu vidi kao dinamični međuprostor između prihvatanja i davanja obličja, građenja i razaranja, determinisanosti i slobode, poslušne prilagodljivosti i eksplozivnog otpora. Tako shvaćena, plastičnost je prirodna antiteza fleksibilnosti – ideološkog avatara postojećeg društveno-ekonomskog poretka. Duboko analizirajući skrivena značenja i višestruke implikacije metafora o mreži, koje su u neuronaukama uveliko zamenile poređenja mozga sa telefonskom centralom ili računarom – a taj proces je upadljivo koincidirao sa promenana u organizaciji proizvodnje koje su iznedrile postfordovski kapitalizam druge industrijske revolucije – autorka nas poziva da joj se pridružimo u odgovoru na plastični izazov da u slici vlastitog mozga pronađemo obrise jednog drugačijeg sveta.

Бранко У. Павловић: РАСПРАВА О ФИЛОЗОФСКИМ ОСНОВАМА НАУКА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1973.год. Тврди повез, 299 страна, латиница. Врло пристојно очувано, уз понешто дискретног подваче3ња графитном оловком при почетку књиге. `Бранко Павловић (16. август 1928 — 14. март 1986) био је филозоф и писац. Предавао је Античку филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду . Уређивао је часописе: Гледишта, Филозофија, и Савремене филозофске теме. Дела: Расправа о филозофским наукама (1973), Филозофија природе (1978), Ерос и дијалектика (1997), Метфизика и егзистенција (1997), Пресократска мисао (1997), Филозофски речник (1997), Филозофски триптих (1998), Видовија Артура Полачека (2000), Мислилац на Агори (2000). Увод у савремену филозофију (2003) , Филозофија науке (2007), Уџбеник `Историја филозофије`, писан заједно са В. Кораћем и М. Животићем. Учесник многих трибина, радио и ТВ емисија, округлих столова. Многи његови савременици ће се сетити препуних предавања на Коларцу, и ништа мање посећених редовних предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду.`

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Naslov: PREOBRAŽAJI INTELIGENCIJE: Šta da radimo sa njihovim plavim mozgom? Autorka: Katrin Malabu [Catherine Malabou] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s francuskog: Srđa Janković, Suzana Bojović Obim: 148 strana Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U novoj knjizi Katrin Malabu preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora. Preobražaji inteligencije lucidna je, koncizna i izvanredno napisana studija koja pri orijentisanju u razmišljanju nepogrešivo pokazuje sever. ************************************************** plastičnost / neuroplastičnost / inteligencija / AI / VR / veštačka inteligencija / filozofija / nauka / kapitalizam / šta da radimo sa našim mozgom / MaMa / tehnologija / posthumano / mozak / ideologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Nova, nekorišćena Bossuet, Jacques-Bénigne, 1671-1704 Rasprava o opštoj istoriji / Žak Beninj Bosije preveo s francuskog Slobodan Damnjanović Jezik srpski Godina 2015 Izdanje 1. Deretino izd. Beograd : Dereta, 2015 (Beograd : Dereta) Fizički opis 429 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Slobodan Biblioteka Filozofija / Dereta, Beograd Prevod dela: Discours sur l`Histoire universelle / Jacques-Bénigne Bossuet Tiraž 1.000 Str. 5-34: Predgovor / Slobodan Damnjanović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Istorija, opšta Filozofija istorije Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l`Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. ******* Žak Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627. godine. Školovanje je započeo u jezuitskom koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659. do 1669, kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670. postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu je izabran za člana Francuske akademije. Godine 1681. postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704. godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

Broj strana: 156 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2012 Izdavač: Geopoetika Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

PIPER Ljudi su oduvek mislili o sebi. Profesor filozofije Vilhelm Vosenkul je ovde sastavio najvažnija i najzanimljivija pitanja: Imamo li svoju volju? Da li smo slobodni da radimo šta hoćemo? Da li svako od nas ima svoj identitet i kako ga stičemo? Kako možemo razumeti druge ljude iako ne vidimo njihove misli? Vossenkuhl daje uputstva i orijentaciju za vaše razmišljanje u kratkim poglavljima. Svaki čitalac može pronaći svoje odgovore. Na ovaj način možete naučiti da filozofirate gotovo sa strane. nova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

U dobrom stanju Autor - osoba Švarc, Arturo Naslov Umetnost i alhemija / Arturo Švarc ; prevela sa italijanskog Dubravka Rajh Jedinstveni naslov Arte e Alchimia. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Čačak ; Beograd : Umetničko društvo Gradac, 2000 (Čačak : Nautilus) Fizički opis 82 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Rajh, Dubravka Zbirka Alef : biblioteka časopisa Gradac ; knj. 45 Napomene Prevod dela: Arte e Alchimia / Arturo Schwartz Bibliografija: str. 67-82. Predmetne odrednice Filozofija umetnosti Alhemija Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Bela Hamvaš: SCIENTIA SACRA 1 – Duhovna baština drevnog čovečanstva 2 Dobro očuvano. Autor - osoba Hamvaš, Bela, 1897-1968 = Hamvas, Béla, 1897-1968 Naslov Scientia sacra I : duhovna baština drevnog čovečanstva. 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić Jedinstveni naslov Scientia sacra. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 1999 (Beograd : Dereta) Fizički opis 286 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Dúl, Antal Zbirka ǂBiblioteka ǂKontinent Hamvaš ; ǂkolo ǂ1, ǂknj. ǂ2 Napomene Prevod dela: Scientia sacra / Hamvas Béla Str. 273-286: Apsolutna struktura / Antal Dul „Knjiga Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva 1, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni” u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života. Sačinjena je od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema”. Celine koje čine pojedine delove su: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. (Zoran Tucaković) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897 – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988) Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG71

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Broj strana: 237 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2013. Izdavač: Plato Doručak sa Sokratom objašnjava šta bi najveći mislioci u istoriji rekli o svemu što radimo svaki dan, od odlaska na posao, preko odlaska u teretanu, spremanja večere i ponovnog odlaska na spavanje. Retko kad razmišljamo o tome u kakvom odnosu stoje ove svakodnevne aktivnosti prema opštijim idejama o svetu, ali Robert Rouland Smit rasvetljava njihovu povezanost s duhovitošću, toplinom i autoritetom. U ovom komentaru jednoga dana u našim životima, sat po sat, naći ćete Lukrecija, koji objašnjava zašto je dobro biti nepripremljen, i Emersona, koji vas savetuje kako da rezervišete aranžman za odmor. Jung će vam pružiti uvid u vaše snove, Mil će vam podariti razmišljanja o zabušavanju, a Aristofan informacije o seksu. Oslanjajući se na filozofiju, književnost, politiku i psihologiju, Robert Rouland Smit pokazuje vam kako vaš svakodnevni život može biti poboljšan razmišljanjem o najinteresantnijim idejama na svetu. Doručak, kao i ručak i večera – i sve što ide pre i posle – nikad više neće biti isti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu, ali nista strasno! Sve ostalo uredno! Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Biografija O Laoziu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Laozi rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.. Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga 170 str.

LUDVIG VITGENŠTAJN LISTIĆI Priređivači - G. E. M. Enskom i G. H. fon Vrikt Prevod - Božidar Zec Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2007 192 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-05-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ludwig Wittgenstein Gertrude Elizabeth Margaret Anscombe Georg Henrik von Wright

Futuristi 20. veka bili su skloni vrlo optimističnom predviđanju budućnosti. Teoretičari su mislili da ćemo produžiti životni vek na 150 godina, da ćemo kraće raditi, kao i da ćemo upravljati privatnim avionima iz svojih domova. ... To nije pretpostavio ni Maršal Makluan, ali je za razliku od svojih kolega bio nešto bliži istini. Godine 1962, autor i teoretičar medija predvideo je da ćemo imati internet. To je bila godina kada je Makluan, profesor engleske književnosti, napisao knjigu pod imenom “Gutenbergova galaksija” u kojoj je primetio da se ljudska istorija može podeliti na četiri poglavlja: akustičko doba, književno doba, doba štampanja i tada u začetku elektronsko doba. Makluan je verovao da će novo doba biti dom za ono što je nazvao “globalno selo” - prostor u kojem tehnologija širi informacije svuda i sa svima. Pogledajte i Ejda Lavlejs, žena koja je živela u XIX veku - tvorac prvog kompjuterskog programa “Od pojave telegrafa i radija, planeta se prostorno ograničila u jedno veliko selo. Tribalizam je naš jedini izvor od elektromagnetskog otkrića. Prelazak sa printa u elektronske medije znači da smo dali oko za uvo”, beleži Maršal u svojoj knjizi “Razumevanje medija”. Međutim Makluan se nije bavio isključivo prednostima mreže. On je upozorio da bi predaja “privatnoj manipulaciji” ograničila obim naših informacija na osnovu onoga što oglašivači i drugi ljudi biraju za korisnike. Maršal Makluan je umro 31. decembra 1980. godine, nekoliko godina pre nego što je mogao da vidi kako se njegova predviđanja ostvaruju. edicija KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA odlično očuvana exlibris unutra kao nova prednja korica ima fleku u ćošku

Nova, nekorišćena Jirgen Habermas / Rolf Vigershaus prevela s nemačkog Aleksandra Kostić Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2015 Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2015 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 165 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Kostić, Aleksandra Biblioteka XX vek / [Biblioteka XX vek [i] Krug, Beograd] ; 223 Prevod dela: Jürgen Habermas / Rolf Wiggershaus Zajednička fotografija Jirgena Habermasa i Žaka Deride Tiraž 1.000 Biografija [Jirgena Habermasa]: str. 147-148 Svedočenja: str. 149-151 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 153-158 Registar. Predmetne odrednice Habermas, Jirgen, 1929- Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga