Opis Ova knjiga predstavlja dragocen izvor za tumačenje zasnovanosti Jerotićeve posebne religiozno-filozofske misli. U knjizi se nalaze učenja sledećih značajnih ruskih mislioca: Vladimira Solovjeva, Dostojevskog, Nikolaja Berđajeva, Vasilija Rozanova, Pavla Evdekimova, Nikolaja Fjodoreva, Dmitrija Mereškovskog i dr. „Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenjiva sumorna božica, pratilja našeg bića“. Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

U dobrom stanju Ishodišta Istoka i Zapada / Dušan Pajin Vrsta građe esej ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 195 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kultura i društvo Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru sa njegovom slikom na koricama. Predmetne odrednice Kultura SADRŽAJ: predgovor I RAZMEĐA razmeđa nužno i slučajno vreme i bitak čarobno i tehničko II HTENЈA I ISHODI magija i religija psiho-etička ekonomija indijske tradicije meditacija i reforme III DUH I TELO čistota i čisto delanje duh i telo korišćena literatura ********* `Dušan Pajin je rođen 28. marta 1942. godine u Beogradu. Studirao je prava i filozofiju. Daktorsku tezu iz oblasti indijske filozofije (Filozofija upanišada) odbranio je 1978. godine na Filozofskim fakultetu u Sarajevu. Objavlјuje od 1963. godine i nosilac je više nagrada za esej. Radio je i u listovima i časopisima („Student“, „Gledišta“, „Marksizam u svetu“). Dušan Pajin se već duže vremena i sa uspehom bavi problemima istočnih filozofija kultura. Rezultat njegovih istraživanja je i ova knjiga koja predstavlja komparativnu studiju o kulturama Istoka i Zapada. Pajinovu prvu knjigu eseja Druga znanja objavio je Dom omladine Beograda, 1975. godine.`

Nova, nekorišćena Izabrani spisi / Čarls Sanders Pers : o pragmatizmu i pragmaticizmu ; izbor, predgovor i prevod Radoslav Konstantinović Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1993 Beograd : BIGZ, 1993 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 307 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Radoslav Velika filozofska biblioteka Tiraž 2.000 Prevod dela: Collected Papers / Charles Sanders Peierce. Predgovor: str. 7-45. Bibliografija: str.277-282. Registri. Predmetne odrednice Pers, Čarls Sanders Pragmatizam Peirce, Charles Sanders, 1839-1914 = Pirs, Čarls Sanders, 1839-1914 VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ Reč priređivača Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma, Odabrana bibliografija Indeks pojmova Indeks imena Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pirs

MIlan Ranković : IZABRANI ŽIVOT - Estetički eseji, Čigoja štampa 2006, str. 128. Sadržaj nan slici. Očuvanost 4; ima posvetu. Udruženje književnika Srbije saopštilo da je književnik Milan Ranković preminuo u 80. godini života (2012). Ranković je rođen 5. januara 1932. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i Četvrtu mušku gimnaziju, a 1956. godine je diplomirao na Filozofskom fakultetu, na grupi za filozofiju. Jedan je od trojice prvih magistara estetike koji su posle Drugog svetskog rata dobili to zvanje na Univerzitetu u Beogradu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu 1965. godine odbranio je doktorsku disertaciju `Osobenosti estetskog doživljavanja Disove poezije`. Tokom 1960. godine radio je u redakciji Borbe kao saradnik u kulturnoj rubrici i književni kritičar, a od 1961. do 1964. godine bio je saradnik i urednik u redakciji časopisa Socijalizam. Predavao je osnove nauke o društvu, a zatim sociologiju umetnosti i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bio je zamenik ministra kulture Srbije (1973-1976) i ministar kulture Srbije (1988-1991). Objavio je više od 40 knjiga, brojne studije, kritike i eseje u domaćim i inostranim časopisima. Rankovićevi radovi su prevođeni na ruski, francuski, engleski, italijanski, bugarski, švedski, slovenački i makedonski jezik.

Nova, nekorišćena Bossuet, Jacques-Bénigne, 1671-1704 Rasprava o opštoj istoriji / Žak Beninj Bosije preveo s francuskog Slobodan Damnjanović Jezik srpski Godina 2015 Izdanje 1. Deretino izd. Beograd : Dereta, 2015 (Beograd : Dereta) Fizički opis 429 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Slobodan Biblioteka Filozofija / Dereta, Beograd Prevod dela: Discours sur l`Histoire universelle / Jacques-Bénigne Bossuet Tiraž 1.000 Str. 5-34: Predgovor / Slobodan Damnjanović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Istorija, opšta Filozofija istorije Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l`Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. ******* Žak Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627. godine. Školovanje je započeo u jezuitskom koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659. do 1669, kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670. postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu je izabran za člana Francuske akademije. Godine 1681. postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704. godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.

Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l'Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim.

Odlicno očuvana G6 Ova knjiga se bavi Srbijom posle 5. oktobra. Čine je objavljeni i neobjavljeni tekstovi, prerađeni nastupi u radio emisiji Peščanik, ponovo pročitani intervjui i članci, mahom iz novina i sa sajta Peščanika. Utoliko ona nije zbirka već napisanog. Sređivanje urađenog i izgovorenog pretvorilo se u dopisivanje onog što je nedostajalo ili remetilo ritam i duh knjige. Pri tom moja ambicija nije bila enciklopedijska – da obuhvatim sve aspekte društvenog sistema u posmatranom periodu. Ovo je knjiga o politici koja je vođena od 5. oktobra do danas. I, naravno, to je samo jedan opis i jedna verzija analize o tome kako smo stigli do situacije gotovo potpune iscrpljenosti. Moja verzija počiva na kritici srpske nacionalne ideologije. Društvo ne može napredovati ako su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja. Ne može se na vrednostima plemenske zajednice stvoriti moderno društvo. U našem slučaju sâm identitet onemogućava društveni razvoj i njegovo normalno funkcionisanje. Ovakvo stanje našeg društva ima sve karakteristike patologije, koja se pogrešno brka sa stanjem krize. Ako društvo trajno ne uspeva da ostvari rast sopstvene kompleksnosti, što je širi pojam od ekonomskog rasta, više se ne može govoriti o krizi nego o patologiji. Ona će se nastaviti ako se ne odbaci početna greška srpske nacionalne ideologije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE PREDSOKRATOVCI - Lućano de Krešenco Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inženjer u IBM-u sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige `Tako je govorio Belavista`. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba. Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu. Izdavač: Svetovi, Novi Sad 1991. Meki povez, strana 182, latinica.

Ka definicji kulture Eliot, Thomas Stearns, 1888-1965 = Елиот, Томас Стернс solidno očuvana Томас Стернс Елиот (енгл. T. S. Eliot; Сент Луис, 26. септембар 1888 — Лондон, 4. јануар 1965), био је енглески писац америчког порекла, један од најпознатијих европских песника 20. века, добитник многих награда, међу њима Нобелове 1948. и Гетеове 1954. Носилац 16 почасних доктората. Елиот је рођен у Сент Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и на Оксфорду.[1] До краја свог живота остао је у Енглеској. Био је песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова Елиот почиње да врши снажан утицај на енглеску и америчку поезију. Елиот је такође писао и драме у стиху. Важније књиге: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Младост и образовања Рођен је у истакнутој породици у Сент Луису у Мисурију. Његов отац, Хенри Вејр Елиот био је успешан бизнисмен. Његова мајка, Шарлот Шамп Стернс, је писала поезију и радила као социјална радница. Елиот је био најмлађи од шесторо деце. Име је добио по деди. Породица и пријатељи су га звали Том. Елиот је од 1898. до 1905. похађао академију Смит, школу за дечаке, где је учио латински, грчки, француски и немачки. Од раног детињства показивао је изванредну надареност за писање поезије. Испрва је писао под утицајем Омара Кајама. Након завршетка акдемије, од 1906. је похађао универзитет Харвард и дипломирао након три године, уместо уобичајених четири. Касније је радио као асистент на универзитету. Почео је објављивати своје песме у универзитетском часопису, а касније је постао и његов уредник. У то време је почео да чита о симболистичком покрету у књижевности и први се пут упознао са именима попут Рембоа и Верлена. Током студија је пријатељевао с Конрадом Аикеном. Од 1910. до 1911. је живео у Паризу и на Сорбони слушао предавања о филозофији и језику. Између осталих слушао је предавања Анрија Бергсона и Ален-Фурниjeа. 1911. се вратио на Харвард да би докторирао филозофију. Проучавао је будизам, хиндуизам и индијску културу. Да би могао да чита религијске текстове, научио је санскрит. Године 1914. је добио стипендију за Мертон колеџ на Оксфорду. Пре тога је посетио немачки град Марбург, а након избијања Првог светског рата је отишао у Лондон те се вратио у Оксфорд. Почетком 1915. је упознао Вивијен Хај-Вуд. Венчали су се 26. јуна исте године. Након кратке посете родбини у САД вратио се у Лондон где је почео радити као предавач на Лондонском универзитету. Његов пријатељ, филозоф Бертранд Расел, показивао је интересовање за Вивијен те је могуће да су њих двоје имали аферу. Након што је напустио Мертон, Елиот је радио као учитељ у школи Хајгејт, а касније на краљевској гимназији у Хај Викомбу. Године 1917. прихватио је положај у Лојдсовој банци. У августу 1920. године је у Паризу у друштву Виндама Луиса срео Џејмса Џојса с којим је убрзо постао добар пријатељ. 1925. је почео радити за издавачку кућу Faber and Gwyer (касније познатију као Faber and Faber), где је провео остатак каријере, стекавши временом положај директора. Каснији живот у Енглеској Дана 29. јуна 1927. године је прешао на англиканизам, а у новембру исте године постао држављанин Уједињеног Краљевства. Харвард му је понудио посао професора за академску годину 1932/33. коју је прихватио и отишао у САД, оставивши супругу саму у Енглеској. Тада је већ био свестан њених психичких проблема. Физичко стање јој се такође погоршавало тако да су је мучиле главобоља, несаница, исцрпљеност и висока температура. Уз све то, психичка болест је све више напредовала, па је за време Елиотовог боравка у Америци морала бити смештена у болници у Нортумерленду где је напослетку и умрла 1947. Елиот је није посећивао, али су све време званично били у браку. Од 1946. до 1957. године је живео с пријатељем Џоном Дејвијем Хајвардом који је прикупљао и архивирао његове радове. Елиотов други брак је био срећан, али је кратко трајао. 1957. је оженио Есму Валери Флечер. За разлику од прве супруге, Елиот је Валери добро познавао јер му је од 1949. радила као секретарица у издавачкој фирми Faber and Faber. Њихов брак је био тајан, а венчању су присуствовали само родитељи младе. Валери је била 37 година млађа од њега. Умро је 4. јануара 1965. године у Лондону од плућног емфизема.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Pavao Vuk-Pavlović: DUŠEVNOST I UMJETNOST, Liber Zagreb 1976, tvrdi povez, str. 257. Filozofija; Estetika. Očuvanost 4. Vuk-Pavlović, Pavao (rođen kao Pavao Wolf), hrvatski filozof (Koprivnica, 9. II. 1894 – Zagreb, 13. XI. 1976). Završio studij filozofije u Leipzigu 1921., potom iste godine otišao u Berlin. Od 1922. predavao u Zagrebu na gimnaziji, potom na Visokoj pedagoškoj školi, a od 1929. na Filozofskom fakultetu. Zbog neprihvaćanja marksističke dogme, 1947. došao u sukob s vlastima te je napustio fakultet. Potom je radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu (do 1951), pa na Sveučilištu u Skoplju kao izvanredni (od 1958) te redoviti (1961–71) profesor estetike i etike; smatra se osnivačem suvremene makedonske filozofije. Zastupao je kritičko-idealističku teoriju spoznaje polazeći od doživljaja kao temeljne filozofske kategorije. Svodio je spoznajnu teoriju na psihologiju i teoriju predmeta, objašnjavajući protuslovlja filozofijske misli različitošću filozofijskoga »pradoživljaja«. Sloboda kao vrhovna vrijednost pojavljuje se u individualnoj raznolikosti kao stvaralačka uloga subjekta u spoznaji svijeta. Pisao i o pitanjima estetike, etike, pedagogije; izdvajaju se njegovi prijevodi R. Tagorea i J. A. Strindberga. Objavio je i knjige poezije Zov i Razvaline (1964). Važnija filozofska djela: Spoznaja i spoznajna teorija (1926), Vrednota u svijetu (1961), Filozofije i svjetovi (1962), Osnovi estetike (I–II, 1968–70), O smislu filozofije (1969). Od 2007. Hrvatsko filozofsko društvo objavljuje njegova Sabrana djela.

Beograd 1979. Tvrd povez, zaštitni omot, 423 strane Napomena: sitnije oštećenje zaštitnog omota; knjiga je veoma dobro/ odlično očuvana. J11 Estetička teorija Teodora Adorna je jedno od izuzetno retkih sistematskih dela iz oblasti estetike, pisano sa marksističkih pozicija. S obzirom na filozofsko-sistematsko izvođenje, Adornova knjiga je, uz Lukačevu Estetiku, pravi izuzetak. Na ovoj knjizi Adorno je radio izuzetno dugo. Ona je rezultat njegovog dugogodišnjeg pedagoškog i neposredno naučnog rada na fundamentalnim pitanjima estetičke teorije i moderne umetničke prakse. Pa i pored toga ovo delo je ostalo fragmentarno, jer je njegovu konačnu redakciju prekinula Adornova smrt. Ta fragmentarnost nije puka formalna odlika dela, nego ima dublje simboličko značenje: o fragmentu je Adorno često i lucidno pisao a u svojoj poslednjoj knjizi često se pozivao na V. Benjamina, jednog od najboljih fragmentarista na estetičke i kulturološke teme u našem veku. Ovo delo nema centralnu ideju. Misaono središte njegovo postiže se koncentričnom artikulacijom jednako važnih parataktičkih delova. No, to odsustvo »regulativne ideje« u smislu filozofskog »konstruktivizma« hegelovskog tipa rezultiralo je razmatranjem svih važnih pitanja estetičke tradicije i savremene estetičke misli. Tako ovo delo problematizira pitanja u širokom rasponu od pitanja o poreklu umetnosti, odnosa umetničkog i prirodno lepog, mimetičke prirode umetničkog izraza do problema logike umetničkog dela, subjekt-objekt odnosa u estetskom fenomenu, intencije i smisla umetničkog dela, krize tog smisla, odnosa ideologije i istine, umetnosti i društva, mogućnosti umetnosti danas itd.

Broj strana: 399 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Izdavač: Dereta Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l'Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim.

Broj strana: 156 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2012 Izdavač: Geopoetika Kada sa prijateljima odigramo partiju tenisa to nazivamo uživanjem u razonodi, čak i ako je meč bio težak. Ipak, profesionalni teniser trening ne doživljava kao hobi, jer za igranje dobija novac. No, da li je rad isto što i posao i da li radom možemo nazivati aktivnosti koje nam ne donose prihode, među mnogim su pitanjima na koje Laš Svensen nudi odgovore u ovoj knjizi. Od antičke Grčke i Aristotela - prema kome je naporan fizički rad rezervisan za robove, a slobodan čovek treba da razvija svoje umne sposobnosti - autor nas vodi kroz istoriju odnosa prema radu, sve do savremenog doba i čitavog žanra literature o menadžmentu i poslovanju. Na ovom putu, smenjuju se Svensenova razmišljanja o ličnom iskustvu kada je radio kao čistač u fabrici, o poslu filozofa, o kapitalizmu, novcu, o traženju smisla u izboru zanimanja. Filozofija rada potkrepljena je analizama mnogobrojnih istraživanja i istraživača fenomena rada i posla (Hesiod, Marks, Hana Arent) kao i odlomcima iz popularnih serija i pop pesama koje se bave ovom temom. U vremenu kada granica između radnog i slobodnog vremena bledi, kad laptop zamenjuje odlazak u kancelariju, a napredna tehnologija fabričkog radnika, ova lako razumljiva i neposredno napisana knjiga vešto formuliše sve nedoumice i misli sa kojima se savremeni čovek bori u pronalaženju svoje idealne profesije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija.[1] Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predavanja o fenomenologiji unutrašnje vremenske svijesti - Edmund Huserl Autor:: Edmund Huserl Žanrovi:: Filozofija Izdavač:: IK Zorana Stojanovića Godina izdanja:: 2003 ISBN: 86-7543-076-0 Broj strana: 199 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 18 x 11.5 cm Analiza vremenske svijesti jeste prastari krst deskriptivne psihologije i spoznajne teorije. Prvi koji je u ovome osetio ogromne teškoće i koji se sa njima iznurivao gotovo do beznedežnosti, bio je Avgustin. I danas svako ko se bavi problemom vremena mora temeljito prostudirati dio od 13. do 28. poglavlja knjige Ispovijesti, jer u ovim stvarima na svoju istrajnost ponosni Novi vek nije otišao previše daleko, a posebno ne previše daleko od ovoga velikog i neumoljivoga mislioca. Još danas se sa Avgustinom može reći: si nemo a me quaerat, scio, si quaerenti explicare velim, nescio. Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.

Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filosofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filosofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji , najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l’Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava i dužnosti kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma , i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, opisuje uzroke njihovog pada nastojeći da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. Povez knjige : tvrd St rana : 399 Format : 14 x 21 cm Pismo : latinica

Opis O autoru Dodatne informacije Džeremi Bentam je osnivač i utemeljitelj utilitarizma koji je danas verovatno najrasprostranjenija etička teorija. Monografija Nenada Cekića „Utilitarizam i Bentamova filozofija morala“ daje iscrpnu ekspoziciju specifičnosti Bentamovog utilitarizma, ali izlaže i osnove tog učenja kao normativno-etičke teorije. (…) U pet poglavlja knjige izneti su i detaljno razjašnjeni ključni pojmovi kako „klasičnog“, tako i savremenog utilitarizma. Posebna pažnja posvećena je Bentamovoj viziji „kvantitativnog“ utilitarizma. U zasebnom poglavlju izložene su i klasične zamerke njegovoj teoriji. Ovo je prva studija o Bentamovom utilitarizmu na srpskom jeziku. . Iz recenzije Jovana Babića Nenad Cekić (Beograd, 1963), redovni je profesor Etike i drugih oblasti filozofija morala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do sada je objavio četiri monografije: Država između anarhije i utopije (2007), Metaetika: problemi i pravci (2013), Utilitarizam i Bentamova filozofija morala (2018/19) i Filozofija morala Džona Stjuarta Mila (2018/19). Kao urednik je objavio još tri tematska zbornika, a autor je i više desetina naučnih radova u domaćim i međunarodnim publikacijama. Sem filozofijom, profesionalno se bavio i medijima. Bio je glavni urednik Indeksa 202, pokretač i prvi glavni urednik Radija B 92 i direktor i glavni urednik Radio Indeksa. Bio je član i predsednik Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA). Težina 0,3 кг Godina izdanja 2019 Pismo latinica Povez broš sa klapnama Broj stranica 172 ISBN 978-86-6263-197-8 Dimenzije 135x205

Opis "Rasprava o opštoj istoriji - Bosije" Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filosofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filosofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, iPolitique tirée de l’Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava i dužnosti kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, opisuje uzroke njihovog pada nastojeći da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. Povez knjige : tvrd Strana : 399 Format : 14 x 21 cm Pismo : latinica

Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

ISTORIJA I APOKALIPSA - Bela Hamvaš Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) Ogromno intelektualno znanje Bele Hamvaša nije ugušilo njegovo verodostojno stvaralačko vrelo iz kojeg je, gotovo u svakom svom eseju, izbijala nepogrešiva intuicija, da u problemu koga se dohvatao uoči ono što je u njemu od središnje vrednosti. Sječanja 1997 418 str

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat - izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista.[1] Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Biografija Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[2] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.[1] Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.[3] Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Beograd 2023. Mek povez, 20 strana. Knjiga je nova (nekorišćena). Pitirim Aleksandrovič Sorokin rođen je 1889, u Rusiji, u zanatlijskoj porodici. Godine 1914. diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu gde je stekao diplomu iz kriminologije. Bio je član Socijalističke revolucionarne partije i više puta je hapšen. Posle Februarske revolucije bio je poslanik prvog Sveruskog kongresa seljačkih poslanika, sekretar A. F. Kerenskog, član Predparlamenta i Ustavotvorne skupštine. Predavao je na Petrogradskom univerzitetu, 1919. bio je suosnivač Katedre za sociologiju, dok mu je 1920. ponuđeno mesto profesora. Godine 1922. odbranio je tezu „Sistem sociologije”. U jesen 1922. godine, zajedno sa velikom grupom naučnika i kulturnih radnika, prisiljen je da napusti zemlju zbog suprotstavljanja marksističkoj teoriji i boljševičkoj politici. Godine 1924. preselio se u Sjedinjene Države, gde je držao predavanja na univerzitetima u Ilinoisu i Viskonsinu. Godine 1924. postavljen je za Profesora sociologije na Univerzitetu u Minesoti, a 1930. postao je profesor na Univerzitetu Harvard, gde je osnovao Katedru za sociologiju iste godine. Na njemu je radio do 1959. Pitirim Sorokin preminuo je 1968. u Vinčesteru (Masačusets, SAD). Objavio je više od 30 knjiga. Bio je osnivač integralne sociologije, dao je i značajan doprinos razvoju teorije socijalne mobilnosti. Takođe bio je zainteresovan i za društvenu stratifikaciju, istoriju sociološke teorije i altruizam. Njegovo najznačajnije djelo - četverotomna „Socijalna kulturna dinamika” (1937-1941) nastala je tokom boravka na Harvardu i obuhvata 2500 godina ljudskog postojanja. Sorokin je bio posebno zaintereza ispitivanje načela društvenih promena, kao i sukoba.