STARI RADIO TRANZISTOR SONYYTR 1835 HC+3 TRANSISTORS,BATERY AA 1,5VX4 SONY CORP TOKIO JAPANSONY INTEGRATED CIRCUIT.DIMENZIJE 12X 18X 3 CM ISPRAVAN

DJURO SALAJ radio klub 1958-1988 prelepa stona plaketa

ULTRA RETKO ZA INTERNU UPOTREBU RADIO TELEVIZIJE SRBIJE,ANALIZA SADRZAJA EMISIJE VESELO VECE,IZ 1974 GODINE

"Ryder Cup 2018" , održanog u Francuskoj 2018 godine . Radio je nekorišten u originalnom pakovanju . Stanje i kvalitet vidite na snimcima . Pažljivo pogledajte predmet na snimcima i ako nešto nije jasno pitajte jer nakon slanja predmeta nikakvu reklamaciju ne priznajem . Šaljem postexpresom nakon uplate cene i poštarine . ne šaljem u inostranstvo i menjanje me ne zanima .

Slike autentične ponudjenom predmetu Odraz od sunca prilikom slikanja Kov br 5

radio televizija beograd

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM NINA ROBIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Ljubljane 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Nino Miroslav Robić (1931 - 2014), slovenačko-hrvatski pevač zabavne muzike. Nino Robić je ušao u istoriju muzike kao pevač zlatnog doba slovenačke pesme, sa pesmama poput »Zemlja pleše«, »Življenje je vrtiljak« i »Ura brez kazalcev«. Nastupao je na Slovenskoj popevci početkom 1962. godine, na Zagrebačkom festivalu zabavne muzike (“Zagrebfest”), Opatijskom festivalu, Splitskom festivalu. Karijeru je započeo u Sloveniji 1956. godine u noćnom baru ljubljanskog hotela “Slon”, gde je pevao godinu dana, pa onda na Bledu, u Zagrebu, Istočnoj Nemačkoj i Sovjetskom savezu. Njegov repertoar su činile pesme lokalnih autora kao i aranžmani stranih hitova. Od 1962. godine bio je zaposlen kao radio urednik za popularnu muziku I i II programa Radio Ljubljane i kasnije do penzionisanja sredinom devedesetih godina kao urednik za Radio Sloveniju. Imao je dva brata, od kojih je jedan bio Ivo Robić, poznati pevač koji je postigao međunarodni uspeh.

Stari privezak auto radio i tv servis `ATOM` Beograd Jugoslavija,iz 70-tih ili 80-tih godina,u dobrom je stanju.

Radio Televizija Beograd Kulturno-obrazovni program Kulturno-istorijski spomenici publikacija na 20 listova o kulturno istorijskim spomenicima lepo očuvano videti foto pitanja dobrodošla

plaketa RTB AVALSKI TORANJ Yugoslavia dimenzije: 10x15 cm težina: 580 g mesing - Radio Televizija Beograd - 30 godine TVD Pogledajte slike. Za kolekcionare. RARE

PROMO FOTO SA AUTOGRAMOM ZORANA GEORGIEVA IZ 1964. Poslata iz Beograda 14. aprila 1964. godine Crno bela fotografija 9 x 14 cm Pevač Zoran Georgiev (1941 2018 ) makedonski pevač koji je proslavio makedonsku pop-muziku na svetu. Uspešnu karijeru počinje pobedm na opatijskom festivalu 1962. godine. Poznati su i njegove pesme – „Ciganka“ , „Jedna suza na tvom licu“, „Tražim tvoj osmeh“, „Stara gitara“, „Ko zna ko zna“… koje se i danas se rado slušaju. Dugo je radio u Radio Beogradu, snimao je za PGP. 2012. godine dobio je nagradu “Buba Mara” u Skopju za životno delo, no to je istovremeno i nagrada za pedesetogodišnjicu Prve nagrade Opatijskog festivala (1962) sa kompozicijom “Poljubac” Petrea Peševa koji je u alternaciji pevao sa Ninom Spirovom.

Kao na slikama Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika - Sarajevo 1972 Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987) Estetika max bense abraham mol hegel hartman ...

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM MIĆE PIROMANCA IZ 1971. G. Kolor fotografija 11 x 7,5 cm Jugoslovenski harmonikaš i pevač, Milorad Mića Stanojević - Piromanac, rođen u selu Piroman, kod Obrenovcu 1951. Prvu ploču sa pesmom `Udaje se moja komšinica` snima sa crno-belom slikom na omotu i izdaje za produkciju `Šumadija` iz Batočine, 1969, pre vojske. Najveću slavu doživeo je početkom i sredinom 70-ih godina kada je snimio svoj najveći hit `I za senkom njenom patim`. I danas se u kafanama i na nekim radio stanicama mogu čuti njegove pesme poput `Teško meni, teško tebi`, `Majko, još jedan dan života mi daj` i druge. Otac Slavoljub, nepismeni muzičar, violinista, kafanski muzičar, izvodio je stranu, meksičku, špansku, italijansku muziku, a radio je šest godina u Radio Beogradu. Majka mu je kupila malu harmoniku, jer od violine nema ‘leba, za nju treba ceo orkestar, a sa harmonikom možeš stati i na ćupriji i zaraditi. Teča ga je učio da svira, a sam je učio pesme po sećanju … kafanska melodija uđe u uvo, pa kada dođe kući uvežba je. Sa 17 godina je stao za mikrofon u kafani Sutjeska u Obrenovcu i tu je njegov otac pevao neku pesmu. Bila je to “I za senkom tvojom patim”. Odmah je oca pitao da mu da i snimio u Diskos- u 1971. godine. Ploča još nije bila izašla, a pesme su se već vrtile po radio-stanicama. I tada je sve krenulo.Odsviraš jednu svadbu i imaš para da možeš da živiš kao car. Posle su došle turneje…Tokom karijere snimio je oko desetak ploča Pesmu `Sve što činis, sebi činiš` napisao je kao opomenu samom sebi i svom burnom životu. Ugrabio je trenutak sreće i rodila se pesma `Nemir stvaraš u meni kada me pogledaš ti`. Mićine pesme se pevaju, snimaju i presnimavaju, i bez dozvole autora. Doduše, i Mićinim kolegama nije poznato da je Mića autor skoro svih svojih pesama. `Senku` je presnimio Era, `Idem kući, već je kasno` Radiša, `Daj mi samo dan života` Dule Todorović, `Ajde, Jovo, ajde, Jovane` Milija Milić sa trubačima...

U ovom Vatrogasci setu dobijate Vatrosprem crvenu bocu za gašenje požara Sekiru i Pajser za razvaljivanje vrata i prozora kako bi vatrogasac mogao stici do plamena. Toki voki - dvodelnu radio stanicu Dvogled Veliku baterijsku lampu Rucni sat Značku Dog tags pločice za identifikaciju Bezbedne plastične igracke za vašeg malog vatrogasca.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADMILE DIMIĆ IZ 1966. G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radmila Dimić(1922-1991) bila je poznati interpretator srpske narodne muzike. Pohađala je muzičku školu na odseku za solo pevanje a impostaciju glasa i respiratorsku tehniku učila je na FDU.Radmila Dimić je svoju izrazito plodnu pevačku karijeru započela neposredno nakon Drugog svetskog rata. Od 1949. godine postala je solista radio Beograda, gde je u živom programu pevala sve do 1956. godine. Sa prepoznativom umešnošću i nadahnućem vrhunskog umetnika nastupala je sa Velikim narodnim orkestrom Radio Beograda, pod rukovodstvom Vlastimira Pavlovića Carevca. Na Radio televiziji Srbije je nastupala od osnivanja, 1958. godine. Bila je član Udruženja estradnih umetnika Srbije. Pevala je i kao solista sa srpskim ansamblima i kulturno-umetničkim društvima. Učestvovala je na mnogobrojnim festivalima u domovini i u inostranstvu. 1951. godine snimila je ploču pod nazivom „Što grad Smederevo“, koja je doživela veliki uspeh. U njenoj interpretaciji, proslavljene su pesme „Ko t` pokida sa grla đerdane“, „Bolna leži Anđelija mlada“, kao i spletovi pesama Srbije, Vojvodine i Gruže. Njen splet iz Gruže je proslavio izvornu srpsku pesmu širom sveta. Mnoge njene pesme zabeležene su na snimcima RTB-a, RTV-e, PGP-a, Jugotona: A što ti je mila kćeri, Ajd` idemo Rado, Bolna leži, Anđelija mlada Dođi dragi doveče na prelo (u selo), Doleteše lani golubovi, Zarasle su staze ove Zorule, zorule pusto ne svani, Ima dana kada ne znam šta da radim, Ječam žela gružanka devojka Pevala je „Gde si dušo, gde si rano“ u filmu Slavka Vorkapića „Hanka“ 1955. Za pesmu „Kišo tiho padaj“ dobila je srebrnu i zlatnu ploču `Jugotona

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Mladić po imenu Brajan svedoči kako mu je otac ubijen na veoma nasilan način, a zatim ga crni policajac po imenu Tajler spasava od iste sudbine. Zatim, mnogo godina kasnije, Brajan se pridružio zlim nindža-ubicama. Alexander Lo (rođen kao Luo Chang-An) bivši je prvak u taekwondou iz Tajvana. Alexander je tijekom 1980-ih radio na mnogim filmovima o Ninjama, kao što su Lovac na nindža, Super Ninja, Ninja protiv Shaolina, Ninja Condors 13 i Mafia protiv Ninje. Također je radio na šaolinskim filmovima kao što su Shaolin Chastity Kung Fu i poznati Shaolin protiv Lame. Redatelj s kojim je Lo najčešće radio je Robert Tai, koji ga je 1984. režirao u devetosatnom epu pod naslovom Ninja: The Final Duel (prestvoren i objavljen 1999. kao Shaolin Dolemite. Neko vrijeme nakon tog filma, Alexander je prestao s glumom, ali je ipak ne prestati snimati filmove. Nastavio je dugo partnerstvo s Robertom Taijem kao akcijskim koreografom, radeći na filmovima kao što su Fists of Legends II. Često je surađivao s afroameričkim kick-boksačem Eugeneom Thomasom (Trammell), gdje su se ili zajedno borili kao crno-azijski duo, ili suočeni jedan protiv drugoga kao najveći neprijatelji. Godine 2015., film Virus Melisse Wu (小萍萍病毒 Melissa`s Virus/or Ninja In Future) bio je tamo kao kapetan Lee. kroz koga će se boriti protiv Brende (u ulozi Timi Zhuo.) objavljena je 2015. koju su snimili Sigrid Andrea Bernardo i Godfrey Ho. ovaj film proizveden od Dreamscape Entertainment Television i Central Motion Pictures Corporation u Tajvanu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM VLADA ŠTEFANČIĆA IZ 1967.G. Poslata iz Zagreba 24. decembra 1967. godine Crno bela fotografija 13,5 x 8,5 cm Vlado Štefančić (1931 - 2017), glumac i reditelj, autor gotovo 200 pozorišnih predstava, hiljada i hiljada radio emisija i oko dve hiljade TV emisija. Karijeru je započeo kao član dramskog studija Radio Zagreba, a kasnije dramski i operetni glumac u Kazalištu `Komedija` u Zagrebu. Od 1965. do 1969. godine angažovan je u zagrebačkom HNK-u gde je do sedamdesetih godina prošloga veka odigrao više od sedamdeset uloga, a kasnije je imenovan za direktora Kazališta `Komedija` i postao jedan od osnivača `Zagrebačke škole mjuzikla`: `Jalta, Jalta`, `Dundo Maroje 72`, `O’ Kaj`, prve domaće rock opere `Gubec-beg`, `Grička vještica` kao i strane, `Čovjek iz Manche`, `Jadnici` i `Guslač na krovu`. Osnivač je i voditelj `Zagrebačkih ljetnih večeri` na Šalati, reditelj i voditelj večernjih revija na Zrinjevcu `Elegantni šarmantni Zagreb`, reditelj je prvih predstava na jezeru `Noć u Veneciji`, `Isus Krist Superstar` i `Kosa`. Dobitnik je velikog broja nagrada, između kojih su i dve Nagrade grada Zagreba (1973. i 1994) i Nagradu za životno delo Hrvatskog glumišta (2000).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Hrvatska sveučilišna naklada - Zagreb, 1995. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 436 str. Želju Želev, bugarski političar (Veselinovo, 3. III. 1935). Diplomirao je (1958) i doktorirao (1974) filozofiju na Sveučilištu u Sofiji. Zbog kritičkih stajališta bilo mu je onemogućeno javno delovanje (do 1972). God. 1975-89. radio je u Institutu za kulturu. Nakon uvođenja višestranačja postao je 1989. predvodnikom opozicionog Saveza demokratskih snaga. Postao je član parlamenta 1990., a potom i prvi demokratski izabran predsednik Bugarske 1990-97. Glavno delo: Fašizam (Fašizmăt, 1982).

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADOSLAV GRAIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 1.avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radoslav Graić (1932- ) pevač, kompozitor i bivši muzički urednik Televizije Beograd. Na Muzičkoj akademiji studirao je solo pevanje, postao član Zbora Radio Beograda, sa kojim je nastupao četiri godine. Tokom 1958. je počeo samostalnu karijeru i izvodio je pesme narodne i starogradske muzike i šlagere. Sa Nadom Knežević je nastupio na festivalu Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji 1959. godine. Tokom 1960. je počeo da komponuje. Već sledeće godine su u takmičarskoj konkurenciji festivala Beogradsko proleće bile dve njegove kompozicije, a pesma „Anđelina“ koju je izveo sa Đorđom Marjanovićem je osvojila prvo mesto. Učestvovao je na festivalima: Opatiji 1961, potom u Zagrebu 1964. i 1967. i na Beogradskom proleću u periodu od 1961. do 1968. godine. Na beogradskom festivalu je 1962. njegova kompozicija „Stjuardesa“,sa Đorđom Marjanovićem, osvojila prvo mesto, sledeće „Prolećni cvet“ sa Arsenom Dedićem, osvojila treće mesto. Njegove kompozicije su i u naredniom periodu izvođene na velikom broju drugih festivala u zemlji i osvojio je više nagrada. Zaposlio se kao urednik muzičke redakcije Televizije Beograd 1968. i te godine je prekinuo pevačku karijeru, mada se i dalje bavio komponovanjem. Komponovao je muziku za zabavne i narodne pesme, dečje pesme, televizijske emisije i serije, pozorište itd. Uređivao je nekoliko uspešnih muzičkih emisija, a više televizija sa prostora bivše Jugoslavije je emitovalo emisije posvećene njegovom stvaralaštvu. 2020. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge.

Knjiga je veomadobro očuvana. ,,Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života...``

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KRSTE PETROVIĆA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 3.februara 1965. godine Crno bela fotografija 14,5 x 9 cm Krsta Petrović (1928 -- 2001), velikan zabavne muzike. Diplomirao je 1974. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevačku karijeru započeo je 1957. godine kao član KUD `Branko Krsmanović`, da bi kasnije nastupao u Pozorištu na Terazijama. Bio je član hora Radio Beograda. Zabavanu muziku počeo je pevati 1959. godine. Najveći uspeh, priznanja i nagrade, postigao je na jugoslovenskim festivalima zabavne muzike. Učestvovao je na `Opatiji`, 1960. i 1961. i na `Beogradskom proleću`, 1961. i 1962. godine. Krsta je bio poznat i u inostranstvu. Gostovao je u Sovjestkom Savezu, Rumuniji i Mađarskoj. Dobar deo pevačkog staža stekao je u Sovjetskom Savezu, gde je postao i počasni građanin Gruzije. Bio je skroman i jednostavan čovek. Sa turneja i gostovanja se vraćao bez pompe i reklame. Snimio je veliki broj pesama za Radio Beograd. Prvu samostalnu ploču za PGP RTB snimio je 1962. godine sa ansamblom Tomice Simovića. Kvalitet njegovog pevanja, muzikalnost i ozbiljnost njegovog interpretiranja doprineli su da se vrlo brzo uvrsti među naše najbolje pevače zabavne muzike. Krstin tenor dugo će pamtiti ljubitelji muzike, kao i njegove interpretacije pesama: `Divni Beograde`, `Hteo bih te videt` još jedanput mila`, `Mara devojka`, `Pred Senkinom kućom`, `Te tvoje oči zelene`... Singlovi: Angela (1964), Tbilisi (1965), Od zore do zore (1974) Penzionisao se kao pevač, istaknuti umetnik Udruženja džeza i zabavne muzike. Preminuo je u 73. godini, posle teške i duge bolesti. Sahranjen je 23. juna 2001. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja uvod u estetiku glazbe. Estetika, koja je bila od najveće važnosti u razmišljanju o glazbi u devetnaestom stoljeću, danas se ponekad sumnja da je prazna špekulacija. Ipak, sudovi o glazbi i svakoj vrsti glazbene aktivnosti temelje se na estetskim pretpostavkama. Carl Dahlhaus daje prikaz razvoja u estetici glazbe od sredine osamnaestog stoljeća nadalje. Kombinira povijesni i sustavni pristup. Središnje teme u glazbi grupirane su zajedno kako bi ilustrirali povijesni tijek događaja i sustavno jedinstvo bitnih elemenata u estetici glazbe. Carl Dahlhaus (10. lipnja 1928. – 13. ožujka 1989.) bio je njemački muzikolog koji je bio među vodećim poslijeratnim muzikolozima od sredine do kasnog 20. stoljeća.[1] Plodan znanstvenik, imao je široke interese, pisao je o glazbi Josquina, Gesualda, Bacha, Schoenberga, kao i o klasičnoj glazbi 19. i 20. stoljeća. Za posljednja dva, njegovo istraživanje je uvelike razvilo opseg i okvir učenika;[2] međutim, on je i dalje najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru. Glavninu svoje karijere proveo je kao voditelj muzikološkog odjela Berlinskog tehnološkog instituta, koji je podigao na međunarodni standard. Dahlhaus je bio pionir razvoja brojnih muzikoloških područja, posebice estetike glazbe, koju je uzdigao na središnji status. Aktivan kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator, bio je iznimno utjecajan i njegov je rad otada potaknuo značajne rasprave i rasprave. Dahlhaus je rođen u Hannoveru 10. lipnja 1928. godine.[3] Drugi svjetski rat prekinuo je njegovo rano školovanje; služio je na frontu i kao pomoćni protuzračni vojnik.[4] Školske ispite polagao je po posebnom programu namijenjenom onima koji se bave borbom. Nakon kratkog studiranja prava, Dahlhaus se prvi put bavio muzikologijom od 1947. do 1952., studirajući kod Wilibalda Gurlitta na Sveučilištu u Freiburgu i Rudolfa Gerbera na Sveučilištu u Göttingenu.[3] Njegova disertacija iz 1953. na potonjem se odnosila na mase Josquina des Preza.[3] Umjesto da traži akademsku karijeru, bavio se kazališnim i novinarskim svijetom.[3] Započevši kao student, radio je kao dramaturg za Deutsches Theater u Göttingenu od 1950. do 1958. [3] Bertolt Brecht ga je potaknuo da preuzme to mjesto.[4] Od 1960. do 1962. radio je kao glazbeni urednik u novinama Stuttgarter Zeitung, djelujući kao nemilosrdni promicatelj škole u Darmstadtu.[3] Njegov prvi akademski položaj došao je 1962. godine, kada je do 1966. godine radio kao znanstveni asistent na Sveučilištu u Kielu.[3] Te godine je završio svoje djelo za svoju Habilitaciju Untersuchungen über die Entstehung der harmonischen Tonalität (Studije o podrijetlu harmonijskog tonaliteta), objavljenu 1968. godine.[5] Djelo je bilo temeljna studija o podrijetlu tonaliteta, koja seže do razdoblja renesanse i baroka. Izvorno na njemačkom jeziku, Robert Gjerdingen objavio je prevedenu verziju 1990. u Princeton University Press.[5] Nakon što je manje od godinu dana radio na Sveučilištu Saarland, 1967. je angažiran da naslijedi Hansa Heinza Stuckenschmidta na mjestu voditelja muzikološkog odjela Berlinskog Tehnološkog instituta.[3] Ostat će tamo do svoje smrti, [4] postupno proširujući i razvijajući sveučilišni prethodno minuskularni muzikološki program do međunarodno poznatog.[3] Iako su mu mnoga sveučilišta nudila pozicije tijekom njegova mandata, on ih je sve odbio; jedina iznimka bila su dva semestra koja je proveo kao gostujući profesor na Sveučilištu Princeton.[4] Dahlhaus je odlikovan Ordenom zasluga Savezne Republike Njemačke (Veliki križ sa zvijezdom), Plavim Maxom i primljen u Njemačku akademiju. Godine 1987. dobio je nagradu Frankfurter Musikpreis.[4] Nakon što je neko vrijeme bio bolestan - bolest koju je uglavnom skrivao od svojih kolega - umro je u Berlinu 13. ožujka 1989. [4] od zatajenja bubrega.[3] U to je vrijeme radio na sažetoj povijesti zapadnjačke glazbe na engleskom jeziku, koja je ostala nedovršena.[3] Muzikološka stipendija Dahlhaus je napisao 25 ​​knjiga, više od 400 članaka i pridonio 150 drugih djela o širokom rasponu tema.[4] Najviše ih je bilo o povijesti zapadne glazbe, a posebice one iz 19. stoljeća, odnosno romantične glazbe. Skladatelji čiju je glazbu pisao su Josquin, Gesualdo, Bach i Schoenberg.[6] Klasična glazba 19. i 20. stoljeća također su bile redovite teme.[6] Sva njegova glavna djela napisana su na njemačkom jeziku; povijest zapadnjačke glazbe koju je ostavio nepotpunom bila bi njegova prva engleska publikacija.[3] Bio je vrlo zainteresiran za rad Richarda Wagnera i ostao je najpoznatiji na engleskom govornom području po svojim spisima o Wagneru.[7] Ostale teme kojima se redovito bavio su glazbena teorija, estetika glazbe i pretpovijest `nove glazbe`.[4] Ostavština Pred kraj svog života, Dahlhaus je bio najeminentniji i najutjecajniji muzikolog svoje generacije, a njegova su djela i dalje poticala značajan diskurs, rasprave i kontroverze.[2] Iskazao se ne samo kao muzikolog, već i kao povjesničar, analitičar, urednik i organizator.[2] Njegova postignuća uključuju poticanje novog interesa za glazbu 19. stoljeća, [2] posebno kroz njegovu publikaciju Glazba iz devetnaestog stoljeća iz 1989. [8]. Njegovi različiti interesi omogućili su ozakonjenje raznih muzikoloških podpolja i znatno proširili disciplinu. J. Bradford Robinson daje `sustavnu muzikologiju, institucionalnu povijest [i] salonsku glazbu` kao primjere novoprihvaćenih tema zbog njegovog utjecaja.[2] Bio je glavni zagovornik podizanja estetike kao teme u prvom planu muzikologije.[4][2] Osim toga, pomogao je uspostaviti koherentnu priču za klasičnu glazbu 20. stoljeća.....

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ: - Reč priređivača - Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma - Odabrana bibliografija - Indeks pojmova - Indeks imena ____________________________ Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pers Izabrani spisi, O pragmatizmu i pragmaticizmu Filozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godine Tvrd povez sa zaštitnim omotom. Knjiga u odličnom stanju!