U ovoj knjizi možete pročitati, nova, prvi put štampana kazivanja Oca Tadeja. Tonski zaspisi,koje sam skupio, a priličan deo lično snimio, objavljeni su delimično na talasima Radio Beograda u okviru emisije „Talasi neba“. Celokupan razgovor je čekao ovu knjigu. Priređivač

Kroz klisurine Teofil Pančić manji format NOVA Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Žan Bofre (rođen 22. maja 1907 . u Marsu blizu Auzansa u departmanu Krez ; † 7. avgust 1982 . u Parizu ) je bio francuski filozof i germanista. Bio je pod jakim uticajem Martina Hajdegera. Beaufret je odrastao u Auzancesu, gde su mu oba roditelja radila kao učitelji. Od 1919. je pohađao Licee de Montlucon, gde je završio srednju školu 1925. godine. Iste godine se preselio u Pariz u Licej Luj-le-Gran, gde se pripremao za koledž. Beaufret je započeo studije 1928. na Ecole Normal Superieure (Pariz) (ENS). Tamo je bio učenik Leona Brunšvicga.[1] Za svoju `Diplome d`etudes superieures` Beautret je proveo godinu dana 1930/1931. u Institutu francais u Berlinu. Njegova teza iz 1931. nosila je naslov „Les Rapports du droit et de la morale d`apres Fichte“. Po povratku iz Berlina, Bofret je odslužio vojni rok, a zatim nastavio studije. Dobio je agregaciju iz filozofije od ENS-a 1933. godine.[2] Od 1933. Beauret je radio kao nastavnik filozofije na Licee de Gueret. Godine 1937. kratko je predavao u liceju u Okseru, a od 1937. do 1939. radio je kao nastavnik filozofije u francuskoj školi u Aleksandriji, Egipat.[3] Nakon što je Francuska objavila rat Nemačkom Rajhu u septembru 1939. kao reakciju na invaziju Poljske, Bofre je mobilisan i učestvovao sa francuskom jedinicom u bitkama Zapadne kampanje 1940. godine, gde je postao nemački ratni zarobljenik. Septembra 1940. uspeo je da pobegne iz voznog transporta ratnih zarobljenika u Nemačku i pobegne u neokupiranu zonu Francuske. Zauzeo je mesto nastavnika u Liceju Šampolion u Grenoblu novembra 1940. Od oktobra 1942. prelazi na Koledž-licej Amper u Lionu, gde je radio kao učitelj do 1944. godine.[4] U Lionu, Bofre je upoznao Žozefa Rovana, sa kojim je čitao Hajdegerova dela. Rovan je radio za Otpor i, nakon još jedne okupacije Liona 1943, upoznao je Bofrea sa svojom grupom „Service Pericles“, koja je osnovana u julu 1943[5] i kreirala lažna dokumenta. Grupa je razbijena u februaru 1944, a Rovana je uhapsio Gestapo i odveo u Dahau. Bofre je uspeo da pobegne na vreme zbog upozorenja.[6] U Parizu 1944. godine, Beaufret se zaposlio u Liceju Sen Luj. 1945. godine, posle oslobođenja Francuske, bio je nastavnik u Liceju Žak-Dekur. Od septembra 1946. do 1952. Beaufret je bio nastavnik na Liceju Henri IV. Od 1952. do 1955. bio je na istraživačkom mestu u Centru National de la recherche scientifikue.[2] Njegov mentor na doktorskim studijama bio je Jean Vahl, koji ga je 1953/1954. pre Comite consultatif-a klasifikovao kao nepodesnog za univerzitetsku karijeru. Konačno, bio je nastavnik od 1955. do 1972. u Liceju Kondorse. Tokom ovog perioda, Beaufret je održavao redovna čitanja u Ecole Normale Superieure. Godine 1969/1970, Beaufret se drugi put prijavio za poziciju na Univerzitetu Eks-Marsej, ali je odbijen. Od pre Drugog svetskog rata bio je prijatelj sa Polom Eluarom, Morisom Merlo-Pontijem, Andreom Bretonom i Polom Valerijem...

ZAČELA Bela Hamvaš prevod Sava Babić Sjećanja Banja Luka Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Ćirilica, 142 str,

Milan Damnjanović : POREKLO UMETNOSTI KAO FILOSOFSKI PROBLEM , Univerzitet umetnosti Beograd 1981, str. 100. Očuvanost 4. Milan Damnjanović (1924–1994), jugoslovenski i srpski filozof. Završio je studij filozofije i psihologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1950. Doktorsku disertaciju pod nazivom: `K. Fiedler am Scheideweg`, odbranio je u Beču. Radio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu od 1965. do 1972. Poslije prelazi u Niš, pa u Beograd. Proučavao je estetiku i filozofiju umjetnosti. Prevodio je djela iz estetike (Hartmann, Lukacs i dr.) Bio urednik časopisa `Književna kritika` iz Beograda.

Alen: SLOBODNI RAZGOVORI, Kalekom Beograd 1998, str. 96. Francuska filozofija. Očuvanost 4. Emil Šartije (1868–1951) ili Alen je četrdeset godina (1892-1933) radio kao gimnazijski profesor filozofije, ostvarujući veliki uticaj na mlade. Političke strasti i beda strančarenja (afera Drajfus, odvajanje crkve od države itd.) uveli su ga u novinarstvo, gde je ispekao zanat pisca i pronašao originalnu formu svojih eseja, koji su svakodnevno objavljivani u Ruanskoj depeši od 1906. do 1914, a od 1921. do 1936. u Slobodnim temama. Kada je 1914. počeo rat, protiv kojeg nikada nije prestao da se angažuje, prijavio se kao dobrovoljac. Prve od mnogobrojnih knjiga napisao je na frontu. „Njegov opus, od Marsa ili razmatranja o ratu i Sistema lepih umetnosti do Boga, podrobno prikazuje čoveka (Ideje i epohe), donosi prodornu egzistencijalnu analizu (Razgovori na obali mora), razvijajući se kao originalan i postojan filozofski projekt. Biće korisno da to imamo u vidu dok čitamo ovu knjigu. Naime, bistrooka mudrost ovih eseja, koje Alen, u datim okolnostima, posvećuje čovekovoj veštini da bude srećan, ne počiva na moralizmu, nego prvenstveno na filozofiji.`

MIlan Ranković : IZABRANI ŽIVOT - Estetički eseji, Čigoja štampa 2006, str. 128. Sadržaj nan slici. Očuvanost 4; ima posvetu. Udruženje književnika Srbije saopštilo da je književnik Milan Ranković preminuo u 80. godini života (2012). Ranković je rođen 5. januara 1932. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i Četvrtu mušku gimnaziju, a 1956. godine je diplomirao na Filozofskom fakultetu, na grupi za filozofiju. Jedan je od trojice prvih magistara estetike koji su posle Drugog svetskog rata dobili to zvanje na Univerzitetu u Beogradu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu 1965. godine odbranio je doktorsku disertaciju `Osobenosti estetskog doživljavanja Disove poezije`. Tokom 1960. godine radio je u redakciji Borbe kao saradnik u kulturnoj rubrici i književni kritičar, a od 1961. do 1964. godine bio je saradnik i urednik u redakciji časopisa Socijalizam. Predavao je osnove nauke o društvu, a zatim sociologiju umetnosti i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bio je zamenik ministra kulture Srbije (1973-1976) i ministar kulture Srbije (1988-1991). Objavio je više od 40 knjiga, brojne studije, kritike i eseje u domaćim i inostranim časopisima. Rankovićevi radovi su prevođeni na ruski, francuski, engleski, italijanski, bugarski, švedski, slovenački i makedonski jezik.

ISTORIJA GRČKE FILOZOFIJE PREDSOKRATOVCI - Lućano de Krešenco Lućano de Krešenco je rođen u Napulju, radio je kao inženjer u IBM-u sve do neočekivanog uspeha koji je postigao kao autor knjige `Tako je govorio Belavista`. Nakon toga sve knjige koje je pisao na antičke teme postižu velike tiraže i bivaju prevođene na mnoge svetske jezike. De Krešencova knjiga Istorija grčke filozofije (predsokratovci) postala je svetski betseler i primer kako se jedna bitna epoha u filozofiji sa izvanrednim pripovedačkim darom može prikazati na zanimljiv i jednostavan način. Predstavljajući predsokratovce, De Krešenco uspostavlja duhoviti dijalog između buđenja klasičnog mišljenja i mišljenja savremenika, tipičnih i običnih ljudi Italije našeg doba. Između sedam mudraca Talesa, Anaksimandra, Pitagore, Heraklita, Zenona, Empedokla, Demokrita, Protagore, Gorgije... glasova Eleje, Atine, Akraganta... i naših savremenika Pepina Rusa, Đenara Belaviste, Hanibala Tanućija, kao odjeka savremenog Napulja, De Krešenco otvara lucidni razgovor u kojem se ne izneveravaju temeljna znanja i činjenice o veličini grčkog čuda. Vrednost De Krešencove knjige nije samo u tome što se ubedljivo pokazuje da je evropska kultura neposredan naslednik klasične Grčke, već da je filozofija večna i neprolazna strast čoveka da u svakom vremenu iznova postavlja pitanja o sebi i svetu. Izdavač: Svetovi, Novi Sad 1991. Meki povez, strana 182, latinica.

Izdavač: gradac Godina: 2000 Broj strana: 82 Povez: mek Format: 22 x 12 cm Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Knjiga kao sa slike C7 Maurice Nadeau (21. maj 1911. - 16. juna 2013.) bio je francuski učitelj, pisac, književni kritičar i urednik. Rođen je u Parizu. Bio je otac glumice Claire Nadeau i režisera filma Gilles Nadeau. Siroče tokom Prvog svetskog rata, Nadeau je prisustvovao a l`Ecole normale superieure de Saint-Cloud, gde je otkrio politiku. 1930. pridružio se Francuskoj komunističkoj partiji, gde je radio u Georges Cogniot. Izbačen je iz stranke 1932. Zatim je pročitao Lenjina i Leona Trockog, što ga je inspirisalo da se pridruži Ligue Communiste, trockističkoj partiji koju je stvorio Pierre Naville. U ovom periodu često se susretao sa Louisom Aragonom, Andreom Gideom, Andreom Bretonom, Jackuesom Prevertom i Benjaminom Peretom. Nazvan profesorom književnosti 1936. godine, predavao je do 1945., kratko vreme kao profesor književnosti u Pradesu, ali je nedugo preferirao da postane učitelj u Thiaisu kako bi se približio Parizu. Zatim je sarađivao sa Andreom Bretonom na pregledu Clea, koji je protestovao protiv internacije španskih republikanaca u Francuskoj u ranim fazama španskog građanskog rata. Nakon kratkog perioda njegove mobilizacije, ponovo se predavao pod nacističkom okupacijom i bavio se tajnim političkim aktivnostima. Njegova mreža otpora (koja je obuhvatala nemačkog vojnika koji će biti pogubljen) razorena je tokom racije. David Rousset i nekoliko njegovih drugih članova su deportovani. Roussetova supruga tada je pomogla Nadeauu da izbjegne deportaciju. Ovaj prvi deo njegovog života doveo je do objavljivanja 1945. njegovog Histoire du surrealisme (Istorija nadrealizma, objavljena u Sjedinjenim Državama 1965. i Velikoj Britaniji 1968.). Knjiga je dugo bila glavni referentni rad na nadrealizmu uprkos činjenici da mu se Andre Breton nije svidio. Nakon oslobođenja, Nadeau je postao kritičar časopisa otpora Combat u režiji Alberta Camusa, uz pomoć svog glavnog urednika Pascal Pia-e. Il je vodio književnu stranicu sedam godina i doveo do istaknutih autora kao što su Georges Bataille, Jean Genet, Rene Char, Henri Michauk, Claude Simon i Henri Miller. Takođe je započeo uređivanje dela markiza de Sadea. Zapanjio je savremenike dolaskom u odbranu Louis-Ferdinanda Celine-a.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA P.P.

ZAKONI ŽIVOTA - Dimitrije V. Ljotić Imao sam prilike da ga jednom čujem u manastiru Žiči kada je rekao: `Srbski narod neće biti srećan dok sav svet ne bude srećan`. On je bio učitelj, koji je učio najpre delima pa onda tek rečima, upućivao je, i sam je bio primer. Nikad nije govorio a da delom nije pokazao. Ništa nije bilo da je govorio, a da nije delom ostvario. O da su takvi bili svi naši učitelji! Hristos je rekao: `Treba raditi pa učiti, a ne samo učiti`. Vladika Nikolaj Velimirović MESTO PREDGOVORA - IZGUBLJENI PUT - ČOVEK I ZAJEDNICA - SMISAO ISTORIJE - NARODNA ZAJEDNICA - OMLADINA I IDEALI - DRŽAVA I DRŽAVNIK - VLAST I VLASTODRŠCI - NARODNA SAMOSVOJNOST - ORGANSKA MASAO - KOJIM PUTEM? - ISKRE - ČOVEK - ČOVEK I RELIGIJA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i pra - snaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. `Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka - navlači se koprena`. Alferd Deblin (nem. Alfred Döblin; Štetin, 10. avgust 1878 — Emendingen, 26. jun 1957) je bio nemački ekspresionistički književnik i dramaturg jevrejskog porekla. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Najpoznatiji je po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (Berlin Alexanderplatz).[1] Rođen je u jevrejskoj trgovačkoj porodici. U Berlinu je studirao medicinu, ali se istovremeno interesovao za filozofiju. Radio je kratko kao novinar, da bi kasnije otvorio psihijatrijsku ordinaciju u Berlinu. Prvi roman, „Tri skoka Vang Luna“, objavio je 1915.[1] Objavljivao je ekspresionističke pripovetke u časopisu Der šturm. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Roman „Berlin Aleksanderplac“, o životu kriminalca, napisao je 1929. Kada su nacisti preuzeli vlast pobegao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katolicizam citirajući filozofske inspiracije za taj čin.[1] Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj.

PUT PREDAKA I PUT BOGOVA Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Opis Preci su napustili put bogova. Gde je proton pseudos? Ko je lagao prvi? Za proteklih pedeset ili stotinu, ili sto pedeset godina neko je lagao i nas je skrenuo s puta bogova. Ko je to bio? Gde se zbila prva laž? Kako se zbilo skretanje? Da li zabuna? Namerna prevara? Kada se zbila? Nasuprot lepoti iskrsla je korist. Ali pre nego što bi bilo ko mogao da načini prigovor, najodlučnije treba utvrditi da je lepota vrednost, a nasuprot tome korist nije vrednost. Kada zavlada misao o koristi, ljudi će početi da veruju da je država pogon. Čovek nije egzistencijalno biće, nego proizvođač, ili potrošač. Kada lepota ne kazuje šta je korisno, nego korist kazuje šta je lepo, to se zove propaganda. Smisao bića različitih nacija ne nalazi se u njima samima, nego u univerzalnosti celog čovečanstva. Nepodnošljivo je ako jedna nacija ne zna o sebi ništa drugo do da je ona najveća među svim narodima sveta. Pozvana je na najuzvišenije, ali ne čini ništa drugo do što se ogleda. Nacija je imala dve istorije: jedna se učila u školi, ali onaj ko se osvestio, pohitao je da je zaboravi... Istorija koja se uči jeste sve sam med i šećer i izborna propaganda, a prećutana je sve sam otrov, zavist i osveta. Svet se može izmeniti jedino unutarnjom obnovom čoveka. Politika samo naizgled menja, a suštinu ni ne dotiče. Jedino religiozno preobražen čovek može ostvariti socijalni poredak, svetski mir i samo tako je jednom i zauvek moguće ukloniti glad i oskudicu. Treba početi od metafizike. Težinu krize narod najjače oseća, to je istina. Ali je narod ponajvećma u situaciji da izdrži i podnese celu krizu. Narod ponajmanje ume da promeni sopstvenu sudbinu; ali stoji na nenarušivom tlu. To tlo je zemlja. Kako politika ubija naciju? Tako što umesto duhovne ideje postavlja korist. Tako što umesto duhovne delatnosti razglašava praksu. Tako što zahteva prosperitet umesto lepote. Tako što vrši propagandu, odnosno umetnost stavlja u službu koristi. Tako što kaže: preporod zavisi od spoljnjih sredstava. Tako što kaže: primer treba uzeti iz prošlosti; primer treba uzeti iz inostranstva. Tako što donosi spoljnje reforme i održava veru u spoljnje reforme.

Opis O autoru Dodatne informacije „Po kontraktualizmu, blagostanje pojedinaca moralno je značajno ne zato što je intrinzično vrijedno ili zato što je samoočigled­no da je unapređenje blagostanja pojedinaca is­pravnotvorna odlika, već jednostavno zato što bi pojedinac mogao razumno da odbaci argument koji njegovom blagostanju ne bi dao nikakav značaj.” T. M. Scanlon „Skenlon tvrdi da, ako bi odustao od indivi­dualističkog ograničenja, njegova kontraktu­alistička teorija ne bi više nudila ‘jasnu alter­nativu utilitarizmu’. Držim da to nije istina. Ako bi odbacio individualističko ograničenje, njegova bi formula mogla da pruži potporu različitim neutilitarnim principima. To bi ojačalo Skenlonovu teoriju i učinilo je bo­ljom alternativom utilitarizmu. ” Derek Parfit Derek Antoni Parfit (Derek Antony Parfit, 11. decembar 1942 - 1. januar 2017) bio je britanski filozof koji se specijalizirao za osobni identitet, racionalnost i etiku. Smatra se jednim od najznačajnijih i najuticajnijih moralnih filozofa s kraja 20. i početka 21. veka. Parfit se izdigao 1971. godine objavljivanjem svog prvog rada "Personal Identity". Njegova prva knjiga, Reasons and Persons (1984), opisana je kao najznačajniji rad moralne filozofije još od 1800-tih. Njegova druga knjiga, On What Matters (2011), široko je rasprostranjena i raspravljana mnogo godina pre njenog objavljivanja. Za celu svoju akademsku karijeru, Parfit je radio na Univerzitetu u Oksfordu, gde je bio viši naučni saradnik na sveučilištu All Souls College u vreme njegove smrti. Bio je i gostujući profesor filozofije na Univerzitetu Harvard, Univerzitet u Njujorku i Univerzitet Rutgers. Nagradu Rolf Schock za 2014. godinu dodelio je "za njegove revolucionarne doprinose u vezi s osobnim identitetom, poštovanjem budućih generacija i analizom strukture moralnih teorija." T.M. Skenlon (T. M. Scanlon, rođen 28. juna 1940) je odrastao u Indianapolisu, Indiana. Diplomirao je na Prinston Univerzitetu 1962, a doktorirao filozofiju na Harvardu pod mentorstvom Burtona Drebena. Godinu dana je studirao na Univerzitetu Okford na Fulbright stipendiji, a potom se vratio se na Univerzitet Prinston, gde je predavao od 1966. do 1984. Njegova disertacija i neki od njegovih prvih radova bili su iz matematičke logike, gde mu je glavno interesovanje bila teorija dokaza, ali se kasnije okrenuo etici i političkoj filozofiji, gde je razvio verziju kontraktualizma u liniji Džona Rolsa, Imanuela Кanta i Žan-Žaka Rusoa. Skenlon je objavio i važne radove o slobodi govora, jednakosti, toleranciji, osnovama ugovornog prava, ljudskim pravima, pojmovima blagostanja, teorijama pravde, kao i o temeljnim pitanjima u moralnoj teoriji. Težina 0,2 кг Dimenzije 115 × 175 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez mek Broj stranica 136 ISBN 978-86-80484-11-2 Dimenzije 115x175

Autor: Alvin Tofler Izdavač: Prosveta Broj strana: 269 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm ALVIN TOFLER, JEDAN OD NAJPOZNATIJIH SVETSKIH FUTUROLOGA, UMRO JE 2016. GODINE U 87. GODINI, A JAVNOST SE UVELIKO BAVI STVARIMA KOJE JE USPEO DA PREDVIDI U SVOJIM NAJPOZNATIJIM KNJIGAMA `BUDUĆI UDARAC` I `TREĆI TALAS`. TOFLER JE U SVOJIM PREDVIĐANJIMA USPEO DA PREDVIDI USPON INTERNETA I KABLOVSKE TELEVIZIJE. - NAPREDNA TEHNOLOGIJA I INFORMACIONI SISTEMI DOPRINEĆE TOME DA ĆETE VEĆINU POSLA BITI SPOSOBNI DA RADITE OD KUĆE - NAPISAO JE ON. PREDVIDEO JE I GENETSKI INŽENJERING I KLONIRANJE, TVRDEĆI DA ĆE ŽENE BITI U MOGUĆNOSTI DA `KUPE MALI EMBRION, ODNESU GA KOD DOKTORA KOJI ĆE GA IMPLANTIRATI U MATERICU I RODE DETE`. - JEDNA OD NAJFANTASTIČNIJIH LJUDSKIH SPOSOBNOSTI BIĆE TO ŠTO ĆE ČOVEK BITI U STANJU DA NAPRAVI KOPIJU SEBE - NAPISAO JE TOFLER O KLONIRANJU. PORODICA KAO TRADICIONALNA ZAJEDNICA, TAKOĐE JE OPISANA U NJEGOVIM KNJIGAMA I ZA NJU KAŽE DA ĆE PROMENITI OBLIK U ŠIRENJU LGBT POPULACIJE I DOZVOLE ISTOPOLNIH BRAKOVA. SMATRAO JE DA JE KONZUMERIZAM GLOBALNI TREND I DA ĆE LJUDI U BUDUĆNOSTI NAJVIŠE PATITI ZBOG PREVELIKOG IZBORA ROBE NA TRŽIŠTU ČIJE ĆE POSTATI ŽRTVE. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na trećoj slici priložen deo sadržaja.

Dobro očuvano. Podvlačeno običnom olovkom. „Živimo u dobu u kojem je tržište preplavljeno knjigama za samopomoć, te na rafovima knjižara i biblioteka vidimo sve više djela iz oblasti nazvane „popularna psihologija“ (iako je od ta dva termina tačniji ovaj da se radi o nečemu popularnom nego da se radi istinski o psihologiji, čast izuzecima) koja nerijetko nude, kao da se radi o dijetama, savjete kako da poboljšate svoj poslovni, ljubavni, porodični ili generalni život za određen vremenski period. „Vrelo mudrosti“ nije takva knjiga. U tri stotine Grasijanovih maksima vi ćete naći pregršt dobrih savjeta o tome kako da se ponašate, šta da radite, kako da budete mudriji i da vas drugi percipiraju kao mudrije. Iako su pisane prije više od tri stotine godine, ove maksime su potpuno prikladne današnjem društvu, kao da su pisane za čovjeka trećeg milenijuma. Kao što su berzanski špekulanti prigrlili „Umijeće ratovanja“ Sun Cua kao svoju novu Bibliju, mogu da zamislim kako politički savjetnici i aktivisti prihvataju i upotrebljavaju „Vrelo“ kao svoju. To ne znači da ovo nije knjiga za apsolutno svakog čovjeka, jer praktična mudrost je nešto čemu svi treba da težimo.“ Izdavač: Akia Mali princ Broj strana: 165 Dimenzije: 18 cm Povez: tvrd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova dva teksta o Don Kihotu nastala su, prvi, kao predgovor za Servantesovog Don Kihota, a drugi kao predgovor za Unamunovu knjigu Život Don Kihota i Sanča. Već sam taj povod pretpostavlja izvesnu lakoću. To je lakoća uma kadrog da neprestano pokreće nebeske sfere, lakoća servantesovska. „Don Kihot juče i danas“ je Marićev dijalog s Migelom de Unamunom, dijalog kroz prostor i vreme, kroz jezike i prevode, i njegov poziv da Don Kihota čitamo danas i ovde. Aleksandra Mančić Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“. Nasleđe 2005. godine Biblioteka Matice srpske i Skupština opštine Kosjerić ustanovili su Nagradu „Sreten Marić”, koja se dodeljuje za najbolju knjigu eseja objavljenu u protekle dve godine. 2021. godine, jedan od glavnih puteva u selu Subjel, koji vodi ka srenjevekovnom Subjelgradu, dobio je ime Ulica akademika Sretena Marića. (Izvor: Milijan Despotović: `SUBJEL - škola, uglednici i akademci`, Svitak, Požega, 20221)

Polovna knjiga, korice blago pohabane. Otpis biblioteke, ima par pečata u unutrašnjosti, dobro očuvana. Izdavač - Gradac, Čačak, 2005. god. Broširan povez, 17 cm. 73 str. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i ku rve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj - majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „ smeća“ , „ ološa“ . A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton. . . Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. . S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja. “

Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``

Važno: Ovu knjigu možete lično preuzeti samo uz još jednu kupljenu knjigu. Nova, nekorišćena Godina izdanja: 2021. Broj strana: 134 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 18 cm Uvod Kolaže sam radila u periodu 1992-2003, u raznim prilikama. Započela sam sa čitanjem poezije Andrea Kalvosa, kome je grčki bio drugi jezik. Na greškama je gradio novi, izuzetni jezik, koji su docnije visoko cenili grčki nadrealisti. Sabirala sam greške u razumevanju sveta koji mi je bio blizak, grčkog, balkanskog, ženskog, životinjskog. Imala sam fazu zapletenih asocijacija, pa vrlo jednostavnih, pa crno-belih. Nisam uradila nijedan već nekih deset godina. Zato sam se odlučila da ih povežem sa tekstovima koji nisu pisani ni hronološki, ni smisleno, ni vizualno u povezanosti sa njima; da napravim još jedan sloj grešaka koje će me naterati da i dalje lepim i pišem. Taj spoj slojeva grešaka pokazao se u jednom značenjskom okviru, i nije se mogao nazvati drugačije nego Feminističke inscenacije. Sadržaj Uvod . 3 Misirče . 5 Srbenka, film po pozorištu . 11 Oprosti mi, Borka! . 17 Zadušnica .23 Pohvala Makavejevu: „Imaću te, mačkice!” . 25 Nisam tvoja svojina . 33 Femimen . 39 Ljubija . 45 Okupacija ponosa. 53 Žozefa. 59 Čavela Vargas . 67 O hijenama i ženama . 75 Doris Lesing . 81 Poziv na pobunu je otvoren . 87 Tha Trocks . 95 Albanska Lisistrata . 101 Režin Deforž . 109 Niki de Sen Fal . 117 Svetlana Bojm . 125 Žene u Akademiji . 133 Svetlana Slapšak je profesorka antropologije antičkih svetova, studija roda i balkanologije, rođena je u Beogradu, gde je na Filozofskom fakultetu doktorirala antičke studije, lingvistički smer. Preselila se u Ljubljanu 1991. Sastavila je knjigu o dečijim pravima, predložena je, u grupi 1000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir. Predavala je na jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Direktorka je Srpskog kulturnoga centra i Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Napisala je preko 40 knjiga i zbornika, 300 studija, 700 eseja, roman, prevode s grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od njenih novijih knjiga: Ženske ikone XX veka, Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu i Antička miturgija: žene.

U dobrom stanju! Želim da i ovaj letimičan osvrt na posebne vidove ethosa spoznaje zaključim još jednom usporedbom sa Kantom-njegovim priznanjem pouke koju je našao kod svoga preteče na ovom području Rusoa:`Ranije sam vjerovao da je želja za znanjem,koja nas iscrpljuje,ono što daje dostojanstvo ljudsom životu...Ruso je ispravio to moje shvaćanje...Tako sam naučio da poštujem ljude` Prevedena na Kantov jezik ta velika pouka koju je Kant dobio od Rusoa glasi:Moral je osnov onog dostojanstva koje je svojstveno samo čoveku.`(Č.Veljačić:Ethos spoznaje...) Ethos spoznaje u evropskopj i u indijskoj filozofiji - Čedomil Veljačić Beograd:BIGZ,1982-119 str. Čedomil Veljačić (Zagreb, 1915 - Kalifornija, 28. decembra 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, u kojem 1939. godine završava i Filozofski fakultet (Zagreb). Poticaji ka budizmu Veljačić je užasnut dešavanjima u Drugom svetskom ratu. U toj atmosferi sredinom ratnog razdoblja čita italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Uz to, Bhagavad Gitu je uvek smatrao manje-više ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg indijskog arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i dominaciju. Sličan utisak na njega ostavljaju i dela judeo-hrišćanske kulture. Zbog ovog razloga već ranije utehu nalazi u učenjima bliskim jainizmu i budizmu i Gandijevskoj etici nenasilja. Doktoriranje i predavanja Godine 1962. Veljačić doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“. Sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. U razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu. Poslednje je locirano u istočnoj Indiji, pokrajina Bengal, i sveučilišna je ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Vreme koje je proveo u Indiji Veljačić iskorištava za dalja proučavanja indijskih filozofija, naročito budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta, te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Po vlastitim rečima zgrožen je svetom, pravom Sartreovskom mučninom, i u njemu tinja iskra žudnje za budističkim povlačenjem iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, je kod Veljačića osnova koja je kasnije potaknuta dalje sa gađenjem ka konzumentskom materijalizmu socijalizma i kapitalizma podjednako. Dodatno ga odbija i najezda hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu „u traganju za smislom života“ lično posvedočio u Indiji tokom 60-ih godina. Povlačenje u budistički hram S takvim pogledima na svet Veljačić početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva 1968. godine je potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, kritike, i osvrte. Piše i objavljuje na engleskom, hrvatskom, i nemačkom jeziku. Odlazak u monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca. I dalje ima značajnu akademsku aktivnost u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki. Sa Šri Lanke se Veljačić, uprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio. Pisanje Čedomil Veljačić uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. U razdoblju druge polovine 20. veka postao je najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić je time postao najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorka zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Ostaje sve do 1989. godine na „pustinjačkom otoku“ po sopstvenim rečima. Tada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Apnikar, s kojom je inače radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji, prelazi živeti u SAD gde je poslednje godine života proveo u mahauanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji. Tu mirno umire 28. decembra 1997. godine.