Milorad Komrakov : MOJ ŠESTI OKTOBAR , Autorsko izdanje Beograd 2009, str. 368. Očuvanost 4-. Милорад Комраков, новинар, рођен је 7. јуна 1955. године у Вршцу. Завршио је 11. београдску гимназију и Факултет политичких наука у Београду. Ожењен је, има ћерку и сина. Живи у Београду. Новинарством се бави више од 40 година. Објављивао је у Политикологу, Студенту, Индексу 202, Радио ТВ ревији, НИН-у, Програму 202 Радио Београда, а од 1979. до 2002. године био је запослен у Информативној редакцији Телевизије Београд, односно РТС-у. У телевизијском новинарству прошао је све, од „цепања телекса”, извештача, репортера, уредника емисија, до главног и одговорног уредника. На челу Информативног програма био је у најтежим периодима у историји Телевизије Београд. Уредио је и водио највише ТВ дневника, у полувековној историји ТВ Београд. Добитник је више новинарских награда и признања. Године 1989. Удруженје новинара Србије додељује му награду „Светозар Марковић” – зато што је на најупечатљивији начин бивајући више од сведока догађаја, саопштио истину о суптилним и специфичним облицима контрареволуције на Косову и Метохији. Године 1996. Удруженје новинара Србије додељује му награду „Димитрије Давидовић” – за дугогодишње уређивање централних информативних емисија Телевизије Београд и Радио телевизије Србије. Добитник је и више годишњих награда Телевизије Београд и Радио телевизије Србије. Био је уредник Удружења новинара Србије од 1996. до 2000. године. Написао је осам књига: Мој шести октобар, Пети октобар у РТС-у, Бомбардовање РТС – моја истина, Лов на пети октобар, Убица из Вухана, Маске су пребрзо спале?!, Корона се отргла контроли?!, Тајне Титаника.

Autor: Vasa Stajić Povez: meki Format: 13 x 21 cm Strana: 160 Pismo: ćirilica Izdavač: Admiral Books reprint izd. iz 1933 knjižare `Slavija` Zmaj spada u red najplodnijih pesnika srpskog romantizma. U toku cele druge polovine XIX veka on je najobilniji srpski pesnik, urednik mnogih listova i časopisa i jedan od najistaknutijih nacionalnih radnika. Od svih srpskih pesnika, on je najdublje ušao u narod, bio najviše čitan i najviše voljen. Završio je medicinu i do kraja života radio je dva posla: bio je lekar i pesnik. Ostavio je poeziju koja ima trajne i neosporne vrednosti u srpskoj književnosti. Život i delo: Albert Ajnštajn – život i delo Demosten – život i delo Jovan Cvijić – žovot i delo Nikola Kopernik – život i delo

Pesme, crtice, odlomci, dokumenti... Uz niz bisera kratke forme i osvrta Dušana Radovića na svoj život i stvaralaštvo, sada imamo i retku priliku da vidimo tekstove onako kako su izašli iz pisaće mašine, njegove početne ideje, crtežiće, privatne fotografije, nepoznate radove... Pošto prvi put donosi sadržaj razglednica i pisama koje je Dušan slao svom sinu Milošu, zbirka Svaštara prikazuje velikog pisca i u ulozi izvanrednog oca. Ukratko, u ovoj knjizi nalazi se sve ono bez čega bi portret Dušana Radovića bio nepotpun. `ŠTA SAM TO RADIO? Probijao sam led da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo.` Povez: Mek Broj strana: 148 sa ilustracijama Format: 13x20 cm Posveta na prvoj strani, inače, kao nova.

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Dragoslav Manić Forski : TEME , Izdavač autor Pirot 1998, str. 172. Eseji. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu; malo pohabano. Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936) српски је књижевник. Биографија Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи. Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву. Дела Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед. Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште. Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Stanje: Odlično - Kao novo Naslov: Dosije Snouden Autor: Luk Harding Izdavač: EvroBook tvrd povez sa okosnicom, latinica, 21 cm, 307 str. _____ Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne...

Nadimci starih beogradjana Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama. Diplomirao je žurnalistiku i specijalizovao međunarodnu politiku i diplomatsku istoriju. Kao novinar radio je u velikim novinskim kućama (Politika i Borba). Autor je nekoliko monografija (Marsejski krst kralja Aleksandra, Knjaz Mihailo Obrenović – život i politika, Balkanski atentati – ubiti preko nišana). U njegovom opusu beogradske teme zauzimaju značajno mesto (Siluete i karakteri – nadimci starih Beograđana, Patriciji i pustolovi – najveće misterije starog Beograda, Kalemegdanske senke – portret beogradskog čoveka, (Dereta, 2013), koja je već izašla u tri izdanja, Nadimci starih Beograđana : 1830-1940.: (u potrazi za međudnevicom beogradskog čoveka) (Službeni glasnik, 2015)). U knjizi Oganj i nada (Dereta, 2014), koja govori o Srbiji u I svetskom ratu, Simo C. Ćirković je zaokružio jednu oblast svojih istorijskih interesovanja i pružio doprinos obeležavanju 100 godina od početka Velikog rata, dok je u delu Tri boje fraka: Tito, Andrić, Krleža – uporedna biografija, izložio zamršene tokove moderne istorije, skriveno lice političkih odnosa i aktere iz senke kratkog 20. veka. Leksikonom Ko je ko u Nedićevoj Srbiji strukturno je istražio jedno kontroverzno razdoblje srpske povesti. Bavi se i leksikološkim studijama (Rečnik arhaizama, Rečnik urbane svakodnevice). Kao leksikograf angažovan je u Srpskom biografskom rečniku Matice srpske i u Srpskoj enciklopediji, zajedničkom izdanju Matice srpske i SANU, gde je uključen kao stručni saradnik. Neguje principe svestranog arhivskog istraživanja, te su njegove knjige dokumentarni uvid u epohu, ljude i institucije. Autor je i narator višedelne TV serije o starom Beogradu, koja je modernom gledaocu približila intrigantnu prošlost i njene dominantne ličnosti. Živi u Beogradu. Izdato u Beogradu Stanje kao na slikama Mek povez 114.strana

T14) Наслов: Прича о Сакијет Сиди Јусeфу-Прошло је жездесет година Аутор: Милоје Поповић Каваја. Издавач: Удружење српско-тунижанског пријатељства- Друштво пријатеља Алжира и Карић Фондације. Година издања: 2019 Број страна: 107 Стање: Одлично.Kњига је нова. Није отварена нити читана. 10/10. О књизи: Поповићева књига представља узбудљиве записе и фотографије о солидарности једне генерације младих са Алжирском револуцијом шездесетих и седамдесетих година XX века. Млади са свих континената, изградили су школу, у малом туниском месту Сакијет Сиди Јусефу, на граници са Алжиром, које су бомбардовали и срушили француски бомбардери, 8. фебруара 1959. године, и којом приликом је живот изгубило 11 невиних малишана. У овој акцији храбрости и солидарности, учествовало је и пет Југословена (један од њих је био и Милоје Поповић), студената из југословенских република, ризикујући животе на ратном подручју, у којем су се водиле жестоке битке за слободу. Биографија Милоје Поповић Каваја (1936) је рођен у Београду, где се школовао и завршио Правни факултет. Као новинар, радио је у Политици и РТС-у, био је директор Информативног центра Југославије у Њујорку, директор Сава центра. Проглашен је и песником града Њујорка 1976. годину за поему о Великој јабуци, познат је и по томе што је написао стихове за Марш на Дрину, аутор је 30 књига. Поповић је добитник бројних награда и признања, међу којима је и Вукова награда 1996. „Милоје Поповић се кроз свој новинарски рад деценијама борио да југословенској и српској јавности представи борбу афричких народа за своју независност. Пријатељство Србије и Туниса потиче још из доба Првог светског рата, када је народ ове северноафричке земље примио на опоравак 52.000 српских ратника који су прошли голготу Албаније. До данашњег дана Тунис са великом пажњом и поштовањем води бригу о гробљима Срба који су у овој пријатељској земљи оставили своје кости`, нагласио је Драгомир Карић, народни посланик и председник скупштинске Групе за сарадњу са Тунисом (такође и дугогодишњи председник Друштва српско-тунижанског пријатељства, чији је аутор Поповић био први председник почетком 2000-тих).

Kao nova ima potpis G2 Pogled u svetsku istoriju pokazuje da je uvek bilo ljudi i dinastija bogatijih od svih ostalih. Ono što povezuje Kreza, Fugerove, Rotšilde, Rokfelera i Bila Gejtsa jeste nemerljivo bogatstvo i želja za preoblikovanjem sveta. Uronivši u tri hiljade godina dugu istoriju privrede i kulture, Detlef Girtler govori o najbogatijim ljudima i dinastijama svih vremena, o njihovom usponu, metodama, uslovima u kojima su radili i o njihovom padu. On opisuje stvaranje ekonomije, tradicije trgovačih kultura, gospodarenja nad zlatom, začinima, robovima ili naftom. Ovo je priča o ratnim i kriznim profiterima, o genijalnim idejama i sjajnim hazarderima, o skorojevićima i ambiciji, o pohlepi i velikom ludilu kao preduslovima za buduće milijardere, ali i priča o razlozima zbog kojih je većina basnoslovnih bogatstava nestala.

Zarija D. Vukićević : DNEVNIK IZ PRVOG SVETSKOG RATA / Vukićević, Zarija D., 1898-1978 Omotni naslov Трагична деветсто петнаеста . Povlačenje kroz Albaniju Крагујевац : Народна библиотека `Вук Караџић` : Градски одбор СУБНОР, 2014 , tvrdi povez, Fizički opis 197 стр. : ауторова слика ; 18 cm Zbirka Дела Зарије Д. Вукићевића / [Народна библиотека `Вук Караџић`, Крагујевац] Стр. 191-192: Напомена / Т. К. [Томислав Кењић] Белешка о писцу: стр. 195-197. Prvi svetski rat -- 1914-1918 -- U uspomenama Očuvanost 4 ; ima pečat izdavača Zarija D. Vukićević (1898–1978) je jedan od retkih, a možda i jedini Kragujevčanin koji se u XX veku školovao na Kembridžu. Prestižno obrazovanje u ovoj elitnoj evropskoj i svetskoj ustanovi uveliko je odredilo njegov životni i profesionalni put. Zarija je bio profesor, pisac, bibliotekar, prevodilac, publicista, delom i političar i diplomata. Ovi viševrsni atributi svakako ga čine značajnim imenom kragujevačke kulture. Taj značaj potpunije sagledavamo tek sada, u prvim decenijama XXI veka, kada otvaramo još jednu kockicu u mozaiku njegovog, pre svega, književnog rada. Zahvaljujući, svakako, njegovoj obimnoj rukopisnoj zaostavštini od oko 4.500 stranica, koja se sada nalazi u Narodnoj biblioteci `Vuk Karadžić` u Kragujevcu. Ta nova kockica je četvrta Zarijina knjiga, Dnevnik iz Prvog svetskog rata, koju je kragujevačka narodna biblioteka objavila 2014. godine Iako je rođen u Valjevu (1898), Zarija D. Vukićević je zapravo po svemu pripadao Kragujevcu u kome se školovao i u njemu u mladosti živeo. U Kragujevcu ga je zatekao i Prvi svetski rat. U tom do tada najvećem svetskom ratnom sukobu, kasnije nazvanom Veliki rat, učestvovao je kao đak dobrovoljac i prošao sve strahote povlačenja srpske vojske preko Albanije u zimu 1915/16. o čemu, iz prve ruke, svedoči u svom ratnom dnevniku koji je upravo objavljen. Sa Krfa je 1916, kao jedan od srpskih đaka, upućen na školovanje u Francusku i Englesku. Na Kembridžu je studirao engleski jezik. Posle Prvog svetskog rata bio je profesor u kragujevačkoj Muškoj gimnaziji gotovo čitavu deceniju, od 1924. do 1933. Iste, 1933. godine prelazi u Ministarstvo inostranih poslova pri kome je prvo bio sekretar, a onda načelnik kraljevske kancelarije; na ovom položaju je i penzionisan posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata jedno vreme radio je kao honorarni radnik Ministarstva informisanja, a zatim je, iz zdravstvenih razloga, penzionisan. Posle rata uglavnom je živeo u Opatiji, u kojoj se bavio pisanjem i prevodilačkim radom, gde je i umro 1978. godine.

Stevan Raičković: JEDAN MOGUĆI ŽIVOT - Biblioteka: Razgovori s piscima mek povez sa klapnom, ilustrovano; 439strana; izdavači: BIGZ-SKZ - Beograd Sadržaj: RAZGOVOR O POREKLU - Uvodni dijalog - Loza - Kuća u Podgorici - Obradovići iz Velikog Gradišta - Literarni tragovi - Simo Matavulj i Laza Kostić - Vojislav Ilić Mlađi, Nušić, Kirjaković - Uspomena na majku U PREDVORJIMA POEZIJE - prvi stihovi u Kruševcu - Hristove muke u Smederevu - Poluzaboravljene sitnice - O prvim krijumčarima literarnog opijuma - Muzička kutija ili Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku - Događaj u travnjaku - Povratak iz izbeglištva - Poezija, dok je rat još trajao - Ćopić, Nazor, Goran, Zogović - Skender Kulenović - Subotički dani - Linija magle FRAGMENTI IZ (PESNIČKE) BIOGRAFIJE - OD PRVIH BEOGRADSKIH STIHIVA DO ZBIRKE PESMA TIŠINE - Prva beogradska pesma - U redakciji časopisa MLADOST - Pesnik bez pesama - Susret sa Davičom u kafani `Moskva` - Na tavanu beogradskog `Putnika` - Stihovi na pijaci `Zeleni venac` - Nepravda - Reminiscencije na Beograd - Prvi put sam se (među konjima) istinski osećao kao pesnik - Skandal - Krv za poeziju PRIČA O SONETU - Priča o sonetu VARIJACIJE NA ISTU TEMU - Razmišljanja nad sopstvenom knjigom o genocidu - Za spomenik u Prkosu - U traganju za stihovima uklesanim na jesenovačkom spomeniku SUSRETI S POEZIJOM - U DRUŠTVU PESNIKA Susreti s poezijom - Između Crnjanskog i Drainca - drainac - Crnjanski - Bardi - Gospodin Milan Rakić - Susret na Adi Ciganliji - Dva susreta sa lirikom Dobriše Cesarić - Desanka U društvu pesnika - U društvu s pesnicima ili nemušti jezik - Tibul, Katul i Prppercije - Seanse - Vampir i ostali - Sobica u literarnoj redakciji Radio-Beograda - Tek nekoliko reči o kafanama - Nevidljivi Pitović - Odlomak o Kulenoviću - Pesnici-borci - Nadrealisti - Šta sanjam i šta mi se događa - Poslednja uspomena na Desanku Maksimović - Pavlović i Popa - Mlađi - Iz drugih centara - Sa stranim pesnicima IZLETI U ESEJISTIKU - Beseda - Portreti pesnika TORZO PROZE - Zlatna greda - Intimne mape - U istom krugu AVANTURA S PREPEVIMA - Šekspirovi soneti - Petrarka, ruski pesnici, slovenske rime - Iz prevodiočeve radionice EPIZODE S DEČJOM KNJIŽEVNOŠĆU - Maslačak i Marko Kamenčić - Po nagovoru Radovića i Borisavljevića - Male bajkež- Na nekoj literarnoj sredokrađi - Oaza MONOLOG O POEZIJI - Monolog o poeziji - Mit o poeziji - Sličica iz parka - Usamljenost i stvaralaštvo - Skriveni posao - Sa uspomenom na dva razgovora iz mladosti - Između stvarnosti i poezije - Listajući Njegoša - Motivi i varijacije - Verzije - Liričar i njegov saučesnik - Iluzije - Patriotska nota - Papir koje je šuštao - Izvor koji uvire u sebe - Poetski fragmenti - Dileme oko izbora - O ulozi i značaju poezije u životu - Putovanje po hartiji - Stražilovska linija - Borba za sopstveni pesnički izraz - U traganju za izgubljenim rajem - Poezija i muzika . Kako svoju posudu ispuniti tuđom sadržinom - Igrač na žici - Zlatna reč ZAVRŠNI DIJALOG - Jedno putovanje u Crnu Goru - Slovo na Njegušima - Jedan dan u Lješanskoj nahiji HRONOLOGIJA BIBLIOGRAFIJA

Autor: Ivan Očak Izdavač: `Spektar`, Zagreb Broj strana: 279 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 26 cm Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917-1941 Očak i Krleža prvi su se put sreli 1974, kada je Očak izložio ideju o knjizi u kojoj bi se rasvijetlio intrigantan odnos Krleže i Komunističke partije, koji je zaokupljao i druge istraživače Krležina opusa i biografije. Potvrdan odgovor stigao je u pismu od 20. II. 1976. u kojem K., među ostalim, piše da nikada nije imao »ni najsitnije političke ambicijice, da se prikažem u ulozi bilo kakvog zaslužnog i važnog člana KPJ. Bio sam i ostao (ako sam bio) literat, i to bi bilo jedino važno. Što se Vaše knjige `Krleža i KPJ` tiče, izvolite, prionite na posao i postavite mi u vezi s Vašim materijalima neka potrebna pitanja i komentare!« Nakon toga »presudnog poticaja« i slamanja Krležina nećkanja, kontakt je potrajao sve do Krležine smrti. Za razgovore (od kojih su neki zabilježeni i magnetofonom, prvi 4. V. 1976), Očak se temeljito pripremao, slijedeći unaprijed dogovorene teme i pitanja. K. je odgovarao najčešće dugim monolozima, koje je znao neuvjerljivo ironizirati kao »preslušavanje«, »istraživanje« ili »cijeđenje«. Očak je bio uvjeren da je nedvojbeno dokazao kako je K. »Partiji pripadao i pripada«. Uporište je našao u Krležinu imenu i godini 1919. u kartoteci članova KPJ u Zagrebu, njegovu radu u partijskim ćelijama na Ciglani i kod Rožankovskoga 1927/28, priznanju da je i u tridesetim godinama bio član KPJ, da je imao ozbiljne planove objaviti knjigu »protiv vojno-fašističke diktature« i uređivati (prije Danasa) međunarodni lijevi časopis uz novčanu potporu Kominterne (što je u svojim izvještajima Kominterni 1932-33. zagovarao M. Gorkić). K. je, naprotiv, uporno inzistirao na specifičnosti svoga slučaja: »Vi konstantno hoćete, da od mene stvorite discipliniranog partijca, boljševika. To ste naučili u Rusiji... To, taj model za mene nikako ne vrijedi. Nisam ja radio kao organizirani partijski član; niti boljševik, niti lenjinist«. (Krleža-Partija, str. 18). No, bez obzira na temeljnu, gotovo nepomirljivu, razliku u pristupu, spoj Očakova povjesničarskog refleksa, respekta prema dokumentu i činjenici, s jedne strane, te Krležine izvanredne memorije, s druge, omogućili su rasvjetljavanje mnogih dotad nedostatno poznatih ili nepoznatih detalja iz Krležine biografije, ali i drugih povijesnih osoba. Tako je, primjerice, Očak prvi objavio bizaran podatak da su K. i A. Cesarec odmah nakon 1. XII. 1918. namjeravali uputiti apel (koji je supotpisao još samo Lj. Wiesner, a već V. Nazor nazvao ludošću), u kojem A. Karađorđeviću predlažu da se uime »patriotizma« i »integracije« odrekne prijestolja. Također je pisao o Krležinim izvještajima s procesa o Diamantsteinu; da je sudjelovao u pripremanju ustanka 1919/20, jer drugog puta »nije bilo«; analizirao je kako se moglo dogoditi da Plamen ne objavi ni riječi o osnivanju KPJ; pomno je istražio i dopunio podatke o Krležinim kontaktima s najvišim partijskim funkcionarima (s M. Gorkićem, primjerice, ili A. Barabašem, s kojim se sretao i za boravka u Rusiji 1925), a o susretima Krleže i J. Broza između dvaju svjetskih ratova objavio je 1981. posebnu knjižicu, glavninu sadržaja koje je uključio u svoj najopsežniji rad o Krleži, knjigu Krleža-Partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917-1941). Prikupio je nove podatke o Krležinim teškoćama s policijom i uhićenjima; mnogobrojne iskaze o prijateljima A. Cesarcu, Đ. Cvijiću, K. Horvatinu i drugima, o njegovoj ulozi u organiziranju bijega V. Ćopića iz zatvora 1925, prebacivanju P. Bjelousove, prve supruge J. Broza, u SSSR 1928. nakon »bombaškog procesa«, o teškoćama u vezi s izdavanjem Književne republike, na temelju Krležine korespondencije 1923-26. s V Vošickim, itd. Međutim, zbog stanovite jednostranosti, katkad pretjerana inzistiranja na Krležinoj »partijnosti«, pa i faktografskih propusta, Očakov su prinos poneki autori nepravedno zanemarivali, pa i ignorirali. Tvrd povez. Knjiga je odlično očuvana. Na slici priložen deo sadržaja.