Cenovnik EPP usluga `Radio Televizija Novi Sad` Jugoslavija,iz 1985 godine,u odličnom je stanju.

Realistična licencirana kopija Ferrari-jevog LaFerrari modela Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6g+

Atraktivna igračka BMW i8 sa svetlima oduševiće Vaše dete. Realistična licencirana kopija BMW-ovog modela i8 sa enterijerom koji svetli Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6g+ Baterije se ne nalaze u pakovanju

Atraktivna igračka BMW i8 sa svetlima oduševiće Vaše dete. Realistična licencirana kopija BMW-ovog modela i8 sa enterijerom koji svetli Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6g+ Baterije se ne nalaze u pakovanju

Savršen auto na daljinski kojim ćete obradovati Vaše dete. Moderan BMW i8 igračka na daljinsko upravljanje koja će Vašem detetu omogućiti sate dobre zabave. Realistična licencirana kopija BMW-ovog modela i8 sa mogućnošću ručnog otvaranja vrata Igračka sa ručnim otvaranjem vrata Daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6g+

Savršen auto na daljinski kojim ćete obradovati Vaše dete. Moderan BMW i8 igračka na daljinsko upravljanje koja će Vašem detetu omogućiti sate dobre zabave. Realistična licencirana kopija BMW-ovog modela i8 sa mogućnošću ručnog otvaranja vrata Igračka sa ručnim otvaranjem vrata Daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6g+

Realistična licencirana kopija Audijevog modela Q7. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja. Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 12,5 x 36,3 x 16 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 20 x 46 x 22 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Potrebne baterije: automobil- 5xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

Realistična licencirana kopija Audijevog modela Q7. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja. Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 12,5 x 36,3 x 16 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 20 x 46 x 22 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Potrebne baterije: automobil- 5xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

Realistična licencirana kopija BMW-ovog SUV modela X6. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 12,5 x 36,3 x 16 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 20 x 46 x 22 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Pol: Univerzalno Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Baterije: DA Potrebne baterije: automobil- 5xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

Realistična licencirana kopija BMW-ovog SUV modela X6. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 12,5 x 36,3 x 16 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 20 x 46 x 22 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Pol: Univerzalno Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Baterije: DA Potrebne baterije: automobil- 5xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Nova 2.4GHz tehnologija omogućava vam da daljinski i helikopter budu zaključani na istoj frenkvenciji omogućavajući pouzdaniji i mirniji let. Druga prednost 2.4Ghz sistema su osetljivije i brže komande u poređenju sa Mhz tehnologijom. A300 je dizajniran pažljivo i veoma autetično. 2.4 GHz oprema troši manje struje pri letenju, nego standardni frekvencioni sistemi tj. let traje duže i duži je životni vek baterija u daljinskom i helikopteru. Dizajniran je kao RTF (100% sklopljen) sa 4 kanala radio kontrolisani električni helikopter. Lagan je za letenje i služi za učenje, pošto poseduje veoma osetljive karakteristike i punu kontrolu kao i vrsno lebdenje. U paketu sa helikopterom dobijate usb kabel preko koga mozete priključiti daljinski na PC ili laptop. Helikopter predvidjen za voznju u zatvorenim prostorijama.U paketu se nalazi još i program FMS simulator letenja, pomocu koga mozete trenirati svoje letenje. Radna frekvencija: 2.4Ghz Broj modova: 2 Dimenzije modela: dužina 34cm x visina 18cm x širina 8cm Dužina rotora: 340mm Baterija za model: 7.4V Li-poly 800mAh - isporučuje se uz model Punjač za baterije: 8.6V 500mAh - isporučuje se uz model Punjenje baterije: dok se ne ugasi crveni indikator Baterije za daljinski: 8 kom. x 1.5V AA - ne isporučuju se uz model Preporučeni uzrast: osobe starije od 14 godina

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

Potpisano pismo prote Vase Živkovića, poslato iz Pančeva za Tomaševac, 1886 godine. Vasa Živković (Pančevo, 31. januar 1819 — Pančevo, 25. jun 1891) je bio srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i tekstove narodnih popevki „Rado ide Srbin u vojnike` i „Opao klikće sa visine`. Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodnocrkvenim saborima. Otac Teodor je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i „ ljubitelj knjige“, čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi „godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka“. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo „Društvo učeći se Srbalja“ ili „Mladež srpska koja se u Segedinu uči“. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom. Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo „moderno“; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje „toržestvene“ nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i „oslobode“ srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: „u mladosti svojoj kao diletant — stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo.“ Njegova poezija zato nije bila previše „burna“ za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik. U jednom pametnom i zanimljivom pismu, 8. maja 1885, pisao je Vasa Živković Aleksandru Sandiću : da je davno izgubio pesničke ambicije i da gotovo zaboravlja i da je bio pesnik. `Pa zašto me probudiste iz tog dubokog sanka? Zašto me podsetiste i posle 45 godina na maštu, i ... nemoć moju, kad već zaboravih na to - što nisam dorastao bio za takav uzvišeni posao, za koji se ište drukčeg, vilinog dara i žara - jer ja ne spadam u one odličnike, da mogu i smem da kliknete sa Ovidije:` Est deus in nobis agitante calescimus illo`. Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme „Rado ide Srbin u vojnike“, „Opao klikće sa visine“, „Ti plaviš zoro zlatna“, „Raduj se mlada nevo“ (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke. Godine 1857. napisao je pesmu „Moji jadi“ koja počinje poznatim stihovima „Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja“. Posle smrti supruge Ane (umrla 1855. godine u 29. godini!) u njegovoj četrdesetoj godini, prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: „Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više“. Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija „Dani prota-Vase“ u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik. Kao na fotografijama.