Naslov: Zaštita od radio-smetnji, prevod sa ruskog Autor: M,V.Maksimov Preveo: Potpukovnik Čedomir Zuber dipl.inž. Izdavač: Vojnoizdavački zavod Beograd Godina izdanja: 1982 Broj strana: 364 Format: 17x24cm Stanje knjige: solidno očuvana, unutrašnjost čista, nema pisanja,podvlačenja ili markiranja teksta. Na slikama se ne vidi poslednja glava sadržaja: Glava 9. Složeni merači koordinata. K-15*

Metodski prirucnik za obuku radio-telegrafista u JNA iz saobracaja sredstvima veze - 1967 godina . Pecat na prvoj strani .

VOJNOIZDAVAČKI ZAVOD Beograd 1982. meke korice 368 str. nekorišćena exlibris VB

BEOGRAD,1965.GOD. TVRD POVEZ, 344strane + šeme u dobrom stanju

Naslov: Metodi operativnog istraživanja u vojnoj tehnici (prevod sa ruskog) Autori: doktor tehničkih nauka prof. J.V.Čuev, P.M.Melinkov, S.I.Petuhov, G.F.Stepanov, J.B.Šor Izdavač: `Sovetskoe radio` Moskva Godina izdanja: 1965 Broj strana: 660 Povez: tvrd Format: 17,5x24,5cm Očuvanost: odlična, na koricama nalepnica, na drugoj predstrani pečat boblioteke, unutrašnjost čista. O knjizi: Podeljena je na 8 poglavlja - celina (+ prilozi) a naslovi su: 1. Osnove ispitivanja operacija u vojnoj tehnici - 131 strana; 2. Metod statističkih ispitivanja i njena primena u ispitivanju operacija - 95 strana; 3. Ocena efikasnosti gađanja pojedine vrste naoružanja - 61 strana; 4. Primena teorije masovnog posluživanja pri rešavanju zadataka ispitivanja operacija - 68 strana; 5. Matematičke metode optimizacije - 75 strana; 6. Neki zadaci optimizacije - 61 strana; 7. Analitički metod proučavanja borbe - 94 strane; 8. Statističko modeliranje borbe - 53 strane; 9. Prilozi- 22 strane. GP1RDSP*

Naslov: Metodi operativnog istraživanja u vojnoj tehnici (prevod sa ruskog) Autori: Doktor tehničkih nauka prof. J.V.Čuev, P.M.Melinkov, S.I.Petuhov, G.F.Stepanov, J.B.Šor Izdavač: `Sovetskoe radio` Moskva 1965. godine Prevod izdao: Vojnopomorski školski centar 1969. godine Broj strana: 689 Povez: tvrd Format: 18x25cm Očuvanost: odlična, na koricama nalepnica, unutrašnjost čista. O knjizi: Podeljena je na 8 poglavlja (+ prilozi) a naslovi su: Predgovor i uvod – 19 strana; 1. Neke karakteristike naoružanja - 131 strana; 2. Metoda statističkih ispitivanja i njena primena u ispitivanju operacija - 95 strana; 3. Ocena efikasnosti gađanja pojedine vrste naoružanja - 61 strana; 4. Primena teorije masovnog posluživanja pri rešavanju zadataka ispitivanja operacija - 68 strana; 5. Matematičke metode optimizacije - 75 strana; 6. Neki zadaci optimizacije - 61 strana; 7. Analitički metod proučavanja borbe - 94 strane; 8. Statističko modeliranje borbe - 53 strane; 9. Prilozi- 22 strane; Literatura 10 strana Napomena: U knjizi sam pronašla Naređenje za službeni put, pa i njega dobijate sa knjigom. GP1RDSP*

Čuveno delo britanskog ratnog teoretičara Bazila H. Lidel Harta (Basil Henry Liddell Hart) Beograd 1937. Mek povez, ćirilica, 372 strane. Napomena: na predlistu pečat prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro očuvana. J14 Sadržaj: Predgovor Živka M. Stanisavljevića Predgovor prevodioca PRVI DEO Glava prva: TRADICIONALNA STRATEGIJA V. BRITANIJE Pogrešno tumačenje Napoleona Strategija Velike Britanije u prošlosti Propuštena prilika Glava druga: POGREŠKE FRANCUSKE STRATEGIJE Glava treća KO JE DOBIO BITKU NA MARNI? Glava četvrta: RASKRSNICA Glava peta: OBNOVIMO SVOJU STRATEGIJU DRUGI DEO Glava prva: BUDUĆE ORUŽJE I NjEGOVA UPOTREBA Glava druga: VAZDUH I CAREVINA TREĆI DEO Glava prva: VOJSKE U SVETU . Glava druga: DANAŠNjE I SUTRAŠNjE ORUŽJE SUVOZEMNE VOJSKE . Glava treća: RAZVITAK BRITANSKE VOJSKE 1927—1930 Glava četvrta: O POKRETLjIVOSTI POSTIGNUTOJ „POSTEPENOM” MEHANIZACIJOM O protivtenkovskom topu „Brojna” varka Varka „ideala” Preuređena divizija Reorganizacija pešadije O novoj lakoj pešadiji Nova konjica O vidljivosti O realizmu pri izvođenju obuke Nedostatak strategije Naopaka obuka O primenjivanju i zloupotrebljavanju pokretljivosti O fluiditetu Glava peta: POKRETLjIVOST ILI MIROVANjE Glava šesta: JAČINA I SLABOST MODERNE TERITORIJALNE VOJSKE Glava sedma: VOJSKA FAŠISTIČKE ITALIJE Glava osma: NAPOLEON I MEHANIZACIJA ČETVRTI DEO Glava prva: RAT U VAZDUHU Glava druga: POGLED UNAPRED I UNAZAD Glava treća BRZINA U RATU Glava četvrta: KORACI KA OZDRAVLjENjU 1932—1935 Glava peta: SUŠTINA RATA Šta treba raditi? Šta ne treba raditi?

Јанићије Поповић рођен је 21. новембра 1883. године у селу Грачаници. Радио је као учитељ у Маћедонији и Старој Србији. Књигу Пламен Јанићије Поповић објавио је 1930. године у Приштини. Сматрао је да је дужан да напише и остави сећања на своје саборце који су се прегалачки и ревносно, често не мислећи на сопствени живот, борили за ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Пламен оживљава један период одлучне борбе српских учитеља и ученика, трговаца, монаха и свештеника, четничких вођа и ратника, па и угледних домаћина за голи опстанак, а уједно и ослобођење. Иако је књига Пламен конципирана као збирка приповедака боље је рећи да представља збирку историјских докумената из живота Јужне Србије. Јанићије Поповић износи живот и догађаје, виђене и доживљене без књижевних претензија, јер је сам живот под појединим Турцима и Арнаутима био болнији, суровији и страшнији од ма какве књижевне трагедије. Јунаци приповедака су пре свега учитељи без чијег искрено родољубивог рада слобода не би била могућа и који су тињање ватре распирили у пламен који ни Велике силе, ни Турска нису могле угасити. “Тек када је дара превазишла меру и дошло се до ћорсокака, прихватило се је ово, и у јесен 1904. године појавише се прве наше наоружане чете, предвођене, већим делом од самих учитеља, као нпр. Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довезенски, Раде Радивојевић, Харалампије, Глигорије Ђорђевић и др.” пише Јанићије Поповић. Пламен није могао бити угашен. Књига Куманово објављена је 1913. године. Уочи рата 1912. године сви виђенији мештани села и градова у Старој Србији и Маћедонији били су ухапшени и затворени, тако је било и у Куманову. Јанићије Поповић као да је писао дело Куманово из казамата где је било у првом налету смештено њих “43 душе” у једној соби. 235 стр.

CVEJA JOVANOVIĆ KRVAVI PUT SEVERNOG ODREDA - ratni putopis Izdavač - Novo delo, Beograd Godina - 1987 360 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Dragojlo Dudić Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Na severu Ledeno je more Rađanje `crne komande` Austrija - Sitendorf Severna Nemačka - Beveringen I po moru plovila galija Norveška Bergen: prve žrtve Rastajemo Krajnji sever Evrope Ponoćno sunce Laponija - logor Karašok Na jug - severni Logor Usen od početka Logor Bejsfjur kod Narvika Logor Usen dalje Najzad zarobljenici Logor Korgen od početka Logor Korgen dalje Logori Krokstran i Bjelones Još o logoru korgen Logor Potus u Slanoj dolini Logor Botn od početka Logor Potus dalje Logor Polar u severnoj pustinji Logori Ejsan, Sandnesšen, Nesna, Lund Dalje zajedno na Polaru Još o Sandnesšenu, Nesni, Lundu, Ejsanu O logoru Ilvingen Pred slobodu Sloboda Priča Dragoja Žunjića Vraćamo se O logoru Eustrot na Erlandu O logorima Trola, Ejsan, Breting, Haselvik, Hovde Jošologoru Ilvingen O koncentracionom logoru Falstad O bolnici u Lilehameru Vraćamo se bez najboljih Registar imena Poseban Spisak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dušan Azanjac Ivica Alar Karlo Andrijević Dušan Antić Milorad Ašković Miailo Besarabić Mumin Bešlić Žika Bukumirović Ljuba Vreljanski Dragoljub Vuksanović Hivzo Galošević Maks Ruski Gemajnhart Momčilo Bulja Davidović Demartin Stanko Diklić Dragomir Dimko Dinić Dragutin Guta Dobrivojević Herman Dolp Ernest Mali Duman Uroš Pilot Đelić Dionisije Đorović Rade Ele Era Karašok Slavče Živić Dragoje Žunja Žunjić Slavoljub Zarić Jovan Zeljković Osman Zubović Ivan Vanjka Ivanov Veljko Ilić Mirko Jadrić Aleksandar Fakir Jevtić Branko Jezić Stanko Jerosimić Vita Jovanović Gvozden Jovančević Valter Johansen Julija Johansen Relja Kalember Ljudevit Karas Živorad Bata Knežević Miladin Mlađo Kovačević Vlada Policajac Konstantinović Đorđe Đota Kostić Sveta Kocić Peatr Krasulja Ljubomir Krstić Aleksandar Aca Kunič Pašaga Kurjaković Alija Ale Lelić Jovan Rumun Linca Dobrosav Lukić Nikola Emil Magdić Miodrag Mandić Blagoje Marinković Pera Brana Marković Bogomir Zdravko Miladinović Milorad Dragan Milanović Jovan Miletić Ivo Kasapče Milićević Vladan Milošević Aca Gluvara Mirković Mitić Dragoslav Mitrović Dragan Šmit Nikolić Živan Čokara Nikolilć Nenad Obradović Dragoljub Zege Pavić Pavle Petković Ljubomir Ljuba Macuoka Petrović Dragoš Petronijević Spasoje Petrušić Života Pirić Radivoje Plavšić Aleksa Pekar Popović Raša Popović Triva Popović Živadin Prlić Ljubomir Prlić Petar Radeka Uglješa Radiš Vladimir Ratković Voja Rakić Sinia Savić Šefkija Sirčko Aleksandar Sokolović Josif Staljin Petar Šotan Stamenović Veselin Braca Stankovi Aleksandar Zuba Stevanović Štefan Telišman Stevan Toman Danilo Tomić Vasilije Lala Turkulj Dragi Urošević Jusuf Filipović Franjo Fuks Ibro Halilović Avdo Čakić Miodrag Šele Šestić Branko Šuput

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Peko Dapčević (Ljubotinj, kod Cetinja, 25. jun 1913 — Beograd, 10. februar 1999) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik i ambasador SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1953. do 1955. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije. Biografija Rođen je 25. juna 1913. godine u selu Ljubotinj, kod Cetinja. Potiče iz svešteničke porodice Jovana Dapčevića. Imao je tri brata — Vlada, Draga i Milutina i sestru Danicu. Još kao gimnazijalac na Cetinju učestvovao je u dva štrajka, a kao učenik osmog razreda bio je uhapšen zbog aktivnog učešća u manifestacijama omladine. Po završetku gimnazije, upisao se na Pravni fakultet u Beogradu i ubrzo, u svojoj dvadesetoj godini, 1933. postao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Tri godine kasnije vratio se u svoj rodni kraj i kao član Okružnog komiteta KPJ za Cetinje radio je na stvaranju i jačanju partijskih organizacija. Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Miha Počervina, komandir voda, Kosta Nađ, komandir Prve čete i Peko Dapčević kao zamenik komandira (sleva nadesno), u Španiji U maju 1937. godine, Peko je otišao u Španiju, kako bi se u Španskom građanskom ratu borio protiv Frankovih nacionalističkih snaga. Posle kraće obuke on je, kao borac-mitraljezac, bio u bataljonu „Dimitrov” 15. internacionalne brigade. Na frontu Brunete, kod Madrida, ranjen je u glavu. Posle izlaska iz bolnice postao je politički delegat voda i ubrzo politički komesar čete. Uskoro je u borbama ispoljio svoje vojničke sposobnosti i postao komandir čete. Na frontu kod Ebra ponovo je ranjen u glavu, a 1938. godine ranjen je treći put u ruku. U raznim borbama (Kinto, Belčite i Katalonija) ispoljio je visoke ratničke sposobnosti. Za kratko vreme napredovao je od desetara do poručnika Španske republikanske armije, boreći se još u redovima Balkanskog i Specijalnog udarnog bataljona. Konačno, imao je čin kapetana. Kada je februara 1939. godine, posle poraza Španske republikanske armije, sa ostalim dobrovoljcima prešao francusku granicu, čekali su ga koncentracioni logori. Reakcija Francuske bacila ga je, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, u koncentracioni logor u Arželeu (franc. Argelès). Francuska policija ga je, zajedno s grupom njegovih prijatelja iz Španije, zatvorila u tvrđavu Koljure. U logoru je ostao do oktobra 1940. godine. Tada su Peko Dapčević i Fadil Jahić Španac dobili zadatak da pobegnu iz logora i da organizuju bekstvo ostalih drugova. U vezi s tim, Peko Dapčević je u aprilu 1941. godine otišao na rad u Austriju, odakle je organizovao bekstvo i prebacivanje drugova u Jugoslaviju. Narodnooslobodilačka borba Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle povratka u Jugoslaviju, uhapšen je u Somboru i sproveden za Crnu Goru, ali je uspeo da pobegne sa stanice u Nikšiću. Tu se povezao sa članovima Mesnog komiteta KPJ za Nikšić i aktivno učestvovao u pripremama za ustanak. Ustanak u Crnoj Gori Glavni članak: Trinaestojulski ustanak U prvim danima Trinaestojulskog ustanka nalazio se na funkciji člana Okružnog komiteta KPJ za Cetinje i komandanta Lovćenskog partizanskog odreda. U borbi na Košćelama (na putu Cetinje–Rijeka Crnojevića) 15. jula 1941. godine, pod njegovom komandom je najpre uništena motorizovana kolona, a potom i motorizovani bataljon italijanske divizije „Mesina”. Bio je član, a izvesno vreme i zamenik komandanta, Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru, od njegovog formiranja avgusta 1941. godine. Kao član Glavnog štaba i komandant Lovćenskog partizanskog odreda dao je veliki doprinos stvaranju i učvršćivanju partizanskih jedinica, izvođenju borbenih poduhvata i razvoju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Crnoj Gori. U vreme krize ustanka na području Kolašina, u zimu i proleće 1942. godine, kao zamenik komandanta Glavnog štaba, objedinio je komandu na partizanskim udarnim bataljonima i odredima na ovoj teritoriji. Ove snage su na Sinjajevini, na području Morača–Kolašin, u Poljima, vodile duge i teške borbe sa znatno brojnijim četnicima, koje su pomagali Italijani. Početkom aprila 1942. godine postavljen je za komandanta Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku, a maja iste godine imenovan je za člana Vrhovnog štaba NOP i DVJ. Od tada do 10. juna, crnogorske jedinice su pod njegovom komandom vodile izuzetno teške borbe na širem području Crne Gore s nekoliko italijanskih divizija, brojnim četničkim jedinicama i snagama crnogorskih separatista. Borbe u poljima Kolašinskim, na Sinjajevini i Durmitoru, oko Nikšića, na putu Nikšić–Grahovo i Cetinje–Grahovo spadaju i po angažovanim snagama i po žestini u najteže borbe u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi. Pohod u Bosansku Krajinu Glavni članak: Pohod proleterskih brigada u Bosansku krajinu 1942. Kada je, 11. juna 1942. godine formirana Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada, Peko je imenovan za njenog komandanta. Pod njegovom komandom brigada je učestvovala u pohodu na Bosansku Krajinu. Do sredine jula, zauzela je Hadžiće (na pruzi Sarajevo–Mostar), Gornji Vakuf i vodila borbe na sektoru Bugojna. U avgustu je izvršila dva snažna napada na jako utvrđeni Kupres i pretrpela teške gubitke. Posle ovoga vodila je borbe s jakim nemačkim snagama na Manjači, zatim je u septembru učestvovala u napadu na Jajce, a potom je učestvovala u žestokim borbama na pravcima Jajce–Donji Vakuf i Jajce–Travnik. U oktobru je učestvovala u oslobođenju Mrkonjić-Grada. Kada su 1. novembra 1942. godine formirane prve divizije NOVJ, Peko Dapčević je postavljen za komandanta Druge proleterske divizije. Od tada do sredine septembra 1943. godine, pod njegovom komandom Druga divizija je učestvovala u najtežim borbama na jugoslovenskom ratištu. Od novembra 1942. do februara 1943. godine divizija je dejstvovala na širem graničnom pojasu između Bosne i Dalmacije. U novembru je razbila neprijateljske snage na sektoru Knin–Bosansko Grahovo, 14. decembra oslobodila Livno, potom napala Kupres, oslobodila Šujicu i Duvno i vodila borbe na pravcu Duvno–Imotski; krajem decembra 1942. i početkom januara 1943. godine divizija je izvela uspešna ofanzivna dejstva u Cetinjskoj krajini. Bitka na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi U vreme bitke na Neretvi Druga divizija, je imala veoma važnu ulogu. U februaru je učestvovala u oslobođenju Posušja i Imotskog, prodrla u dolinu Neretve, oslobodila Drežnicu i Jablanicu, i delom snaga učestvovala u napadima na Konjic. Heroizam njenih boraca i uspesi štaba i komandanta posebno su došli do izražaja u teškim borbama krajem februara i početkom marta 1943. godine. Glavnina snaga divizije učestvovala je u odbrambenim borbama na pravcu Gornji Vakuf–Prozor i u čuvenom protivudaru kod Gornjeg Vakufa, a drugi deo snaga je vodio teške odbrambene borbe na Neretvi. Druga proleterska divizija je prva forsirala Neretvu, marta 1943. godine i zadala snažan udar četnicima. Od tada su počela njena ofanzivna dejstva na istok, Glavnina divizije je nastupala pravcem Čičevo–Glavatičevo–Kalinovik–Foča i učestvovala u više teških borbi i razbijanju snažnih četničkih grupacija, a drugi deo snaga je angažovan na borbama u Hercegovini. U saradnji sa Prvom divizijom, Druga divizija je forsirala Drinu, razbila italijansko-četničke snage jačine nekoliko hiljada, i oslobodila severnu Crnu Goru, a u sadejstvu sa Trećom divizijom u borbama na Javorku i Bioču razbila italijansko-četničke snage, takođe jačine nekoliko hiljada. U vreme Pete neprijateljske ofanzive Druga divizija je najpre vodila teške borbe sa Prvom nemačkom brdskom divizijom, na sektoru Mojkovca i Kolašina, potom učestvovala u stvaranju mostobrana na Vučevu i u teškim borbama na Javorku pivskom. U borbama u dolini Sutjeske njene brigade su igrale odlučujuću ulogu u napadima na Košur i u odbrani na Barama. U vreme proboja na Zelengori izuzetno značajne su odbrambene borbe na Ljubinom grobu i Košuti, i prodor prema komunikaciji Foča–Kalinovik. Oktobra 1943. godine Peko je postao komandant Drugog udarnog korpusa NOVJ. Pod njegovom komandom korpus je postao jedna od najjačih jedinica NOVJ. U jesen 1943. godine učestvovao je u oslobođenju većeg dela teritorije Crne Gore, Hercegovine i Sandžaka. Potom korpus je vodio teške borbe u Limsko-drinskoj operaciji, u proleće 1944. godine izveo Mojkovačku operaciju i druge poduhvate za odbranu slobodne teritorije Crne Gore i Sandžaka, a tokom leta učestvovao u Andrijevičkoj operaciji. Jula 1944. godine Peko je imenovan za komandanta Operativne grupe divizija, s kojom je prodro u Srbiju i oslobodio znatnu teritoriju u slivu Južne i Zapadne Morave. Septembra 1944. godine komandovao je Prvom armijskom grupom, koja je izvela operacije za oslobođenje zapadne Srbije i Šumadije i Beogradsku operaciju. Proboj Sremskog fronta Glavni članak: Sremski front Peko Dapčević na Sremskom frontu Prvog januara 1945. godine Peko Dapčević je imenovan za komandanta Prve armije JA. Prva armija je vodila borbe na Sremskom frontu i 12. aprila izvršila proboj. U završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, armija je oslobodila znatan deo Slavonije i Hrvatske, prodrla u Sloveniju i sa Trećom armijom na sektoru Celje–Maribor razbila i zarobila glavne nemačke i kolaboracionističke snage, pod komandom generala Aleksandera Lera (jačine oko 300.000 ljudi). Posleratni period Peko Dapčević, 1976. godine Maja 1945. godine imenovan je za komandanta Četvrte armije i komandanta Vojne uprave u Istri. U toku rata bio je član Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) i član Predsedništva Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja (CASNO). Od 1946. do 1948. godine završio je Višu vojnu akademiju „Vorošilov” u Moskvi. Posle povratka iz Sovjetskog Saveza, nalazio se na mestu Glavnog inspektora Jugoslovenske armije, do 8. maja 1949. godine.[1] Potom je do 27. januara 1953. bio zamenik, a od januara 1953. do 29. aprila 1955. godine Načelnik Generalštaba JNA. Posle demobilisanja 1955. godine u činu general-pukovnika JNA, bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV), kao Savezni sekretar za saobraćaj i veze, od 1955. do 1961. godine, kao i ambasador u Grčkoj, od 1961. do 1965. i učesnik velikog broja diplomatskih misija. Bio je potpredsednik Skupštine SFRJ, od 1974. godine. Bio je poslanik Privremene narodne skupštine i Ustavotvorne skupštine DF Jugoslavije, a za poslanika Savezne skupštine i Skupštine SR Crne Gore biran je više puta. Na Sedmom i Osmom kongresu SKJ biran je za člana Centralnog komiteta SKJ. Bio je član Predsedništva SSRN Jugoslavije, Glavnog odbora SUBNOR-a Jugoslavije i Saveta federacije. Bio je prvi predsednik Košarkaškog kluba „Partizan”, od 1945. do 1948. godine. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, proizveden je u čin general-majora, 1944. u čin general-lajtnanta, a 1947. u čin general-pukovnika. Zajedno je sa Kočom Popovićem na četrdesetogodišnjicu oslobođenja 9. maja 1985. godine od strane Predsedništva SFRJ, predlagan za unapređenje u čin generala-armije. To unapređenje je smatrano kao nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Od strane obojice ovaj predlog je odbijen. Preminuo je 10. februara 1999. godine u Beogradu, i sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Avijatika srpske vojske na Solunskom frontu ili Srpska avijatika` bila je vazduhoplovna jedinica sa štabom i pet eskadrila, koja je formirana 30. maja 1916. godine u Mikri kod Soluna. Po jedna eskadrila bila je namenjena za podršku svake od tri srpske armije, a dve su bile potčinjene Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Ona je u svom sastavu imale 30 aviona, 14 pilota i mali broj izviđača i mehaničara. Umesto zastarelih aviona ubrzo je jedinica bila opremljena boljim izviđačkim avioni i bombarderima. Nakon oslobođenja Srbije i osnivanja Jugoslavije jedinice srpskog vazduhoplovstva bile su osnova za izgradnju vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije.[1] Pred proboj Solunskog fronta, pored Štaba Aeroplanske eskadre, srpska vojska je imala dve avijacijske eskadrile sa 40 aviona i oko 400 ljudi obučenih i pripremljenih za izršavanje borbenih zadataka. Preduslovi Vrhovna komanda srpske vojske je tokom Prvog svetskog rata neprestano upućivala oficire i podoficire na obuku u Francusku, dok je jedan deo ljudstva obučavan u Solunu za pilote, izviđače i mehaničare. Time je ostvarivan program stvaranja srpskih vazduhoplovnih jedinica, kao jezgra budućeg sopstvenog vazduhoplovstva. Stalni nedostatak kvalifikovanog srpskog osoblja doveo je do izbora novih kandidata za pilotsku i izviđačku obuku. U pilotske škole u Francuskoj 14. juna poslati su narednici Agaton Zarić, Milivoje Vukotić, Svetozar Đorđević, Radisav Lazarević i Josif Antunović, narednici-đaci Dušan Stojanović, Dragoš Adamović, Svetozar Životić, Dragoljub Mitrović-Janković, Miroslav Krejčik, Dušan Milojković, Orestije Krstić, Sava Simić, Jovan Šreplović i Sergije Marinović i podnarednici-đaci Sava Mikić, Miodrag Matić, Mića Pržuljević, Atilije Raspor i Đorđe Mirković. Ovoj grupi je priključen i redov albanske vojske Ali Husein. Na parobrodu Pompea sa njima su otputovali i kandidati za izviđače: kapetani II klase Mihailo Dimitrijević i Miloš Stamenković, poručnici Jevrem Simić, Mihailo Živković, Jovan D. Petrović i Dušan Stepanović, potporučnici Dragutin Savić, Stanimir Živković(pilot), Jovan Crvenčanin, Aleksandar Živković, Nikola Miletić, Jovan R. Petrović, Radomir Žunjić, Milan Pajić, Jakov Ljotić, Ludvik Hlavati, Vojislav Spužić, Miloš Živanović, Dimitrije Uzunčević i Tadija Sondermajer. Istorija Svi sposobni piloti, izviđači i mehaničari novoosnovane eskadre na Krfu početkom maja 1916. godine prebačeni su u Mikru kod Soluna, u kojoj je 30. maja 1916. godine formiran novi centar srpskog vazduhoplovstva. Pripadnici srpske avijatike u Mikri uključeni su u pet srpsko-francuskih eskadrila, dodeljenih srpskoj vojsci kao podrška. Tih pet eskadrila, poznatih i kao „Srpska avijatika”, bile su pod komandom francuskog pilota, majora Rožea Vitre, na aerodromima u Vertekopu, Saml i Gorgopu gde su izvršavale brojne ratne zadatke. Radi što veće samostalnosti i efikasnije organizacija Srpske avijatike na Solunskom frontu osnovane su sledeće jedinice: Štab Aeroplanske eskadre Štab Aeroplanske eskadre, pod komandom majora Koste Miletića, koji je imao ulogu da vodi računa o srpskom vazduhoplovcima u srpsko-francuskim eskadrilama, da brine o izboru i školovanju kadra, i rešava upravna pitanja i probleme na relaciji srpska Vrhovne komanda - Štab Srpske avijatike. Štab srpske Aeroplanske eskadre prešao je 18. juna 1916. godine iz Soluna u Sedes, gde je srpsko osoblje uključeno u srpsko-francuske eskadrile, koje su u to vreme bazirale bliže liniji fronta. Aeroplanski depo Posebna jedinica srpskog vazduhoplovstva na Solunskom frontu bio je Aeroplanski depo - svojevrstan školski centar gde se vršila preobuka, dopunski trenažni i probni letovi. U sastavu Depoa bio je Aeroplanski park gde su ispitivani avioni, vršena montaža, remont i opravke. U radionicama Aeroplanskog parka radilo je 120-170 srpskih aviomehaničara, zanatlija, specijalista i priučenih vojnika. Obuka kadrova i osnivanje prvih jedinica Iako u evropskim razmerama avion Doran AR 1 nije odigrao zapaženu ulogu, na Solunskom frontu i u Srpskoj avijatici ovi avioni imali su važnu ulogu Farman F40 Uključivanje srpskog osoblja u eskadrile Srpske avijatike i osposobljavanje za ratna dejstva odvijalo se postepeno. Prvo su osposobljene eskadrile pri Vrhovnoj komandi, namenjene za zadatke strategijskog izviđanja i lovačku zaštitu fronta koji je držala Srpski vojska.[2] Budući da je nedostatak obučenih izviđača u eskadrilama već postao ozbiljan, a da se povratak ove klase nije očekivao pre kraja godine, na zahtev Vrhovne komande od 30. juna 1916. Ministarski savet odobrio je da se izabere deset mlađih oficira sa odgovarajućim kvalifikacijama koji bi izviđačku obuku završili u eskadrilama Srpske avijatike. Odabrani kandidati, artiljerijski kapetan I klase Matija Rajnić, pešadijski potporučnici Vlastimir Adamović, Dušan Pavlović, Milorad Matejić, Jakov Đorđević, Petar Vukčević i Jovan Plamenac, rezervni pešadijski potporučnici Miodrag Jeličić i Miloš Dačin, i rezervni artiljerijski potporučnik Dušan Radović (pilot) upućeni su početkom oktobra u izviđačku školu u Trenažnom centru Sedes, gde je obuka mogla da se sprovede daleko efikasnije nego u operativnim jedinicama. U drugoj polovini 1916. broj letača se povećavao iz dana u dan, tako da je avgusta meseca, kada je po završetku školovanja pristiglo 20 oficira-izviđača, u eskadrilama bilo u proseku po 20 srpskih oficira, podoficira i vojnika (trećina sastava). Prva samostalna srpska jedinica - „Njeporsko odeljenje” formirano je 16. decembra 1916. godine. Marta 1917. godine došlo je do formacijskih promena u Srpskoj vojsci, pa i u avijaciji. Broj eskadrila je ostao isti ali su one raspoređene prema težištima dejstva. U sastav Prve armije ušle su 524. i 525. Aeroplanska eskadrila, a u sastav Druge armije 521, 522. i 523. Aeroplanska eskadrila. Reorganizacija francusko-srpskih u srpske eskadrile SPAD VII najbolji avion na kome su leteli srpski piloti u Velikom ratu Kako je u toku 1916. i 1917. u Francuskoj i Grčkoj obučen 41 pilot, 46 izviđača i 9 mehaničara, koji su znatno pojačali osoblje u francusko-srpskim eskadrilama, početkom 1918. godine, stvoreni su uslovi za reorganizaciju mešovitih srpsko-francuskih eskadrila u srpske jedinice, koja je izvršena tako da je 17. januara srpsko-francuska eskadrila „AR 521”, koja je tada bila locirana u Vertekopu, dobila naziv Prva srpska eskadrila, a od eskadrile „AR 525” maja i juna meseca 1918. osnovana je i Druga srpska eskadrila, na aerodromu Verbena. U pripremama za proboj Solunskog fronta, avgusta 1918. godine, Prva i Druga srpska eskadrila grupisane su u jednu formaciju sa oko 60 aviona za izviđanje i vazdušnu borbu.[3] Srpsko vazduhoplovstvo je 1. maja 1918. imalo 62 oficira, 53 podoficira i 337 kaplara i redova. Za vreme proboja Solunskog fronta, Srpska avijatika raspolagala je sa 71 avionom različitih tipova, od kojih su polovina bili bombarderi Brege 14 i lovci Spad. Ruski piloti u sastavu Srpske avijatike na Solunskom frontu Među brojnim ruskim dobrovoljcima na Solunskom frontu bilo je i pilota i vazduhoplovnih izviđača. Prvi među njima, poručnici Pavle Jankovski i Konstantin Rusijan su prevedeni iz II pešačke divizije ruske vojske na Solunskom frontu u Srpsku avijatiku 5. avgusta 1917. i raspoređeni u eskadrilu F.524. Ubrzo su prešli u eskadrilu N.523 gde se Jankovski istakao u daljnim izviđanjima, a na borbenom letu 11. oktobra 1917. bio je i ranjen. Obojica su ostali na službi u ovoj jedinici do kraja rata. Nova grupa ruskih avijatičara stigla je iz Francuske (gde je završila letačku obuku), na Solunski front početkom 1918. U njoj su bili piloti poručnici Sergej Urvačev, Erik Bergbom (po nacionalnosti Finac) i Dimitrij Onoško, potporučnik Isidor Kakiašvili (po nacionalnosti Gruzin), i izviđač poručnik Aleksandar Uljski. Nedugo za njima na Solunski front došli su i piloti poručnik Josif Bogdanović i potporučnici Vladimir Stecenko i Mihailo Derkačev, kao i izviđači kapetani Gljab Saharov i Nikolaj Mljadov, poručnik Mihailo Kudinov i potporučnik Ščerbakov. Svi oni odmah su se uključili u rad eskadrila Srpske avijatike, a sa srpskim i francuskim kolegama uspostavili su izuzetno srdačne odnose. Dejstva Srpske avijatike na Solunskom frontu Pored redovnih dejstava u području fronta, Vrhovna komanda srpske vojske koristila je avione i za dejstva po dubini okupirane teritorije. Tako su avioni iz eskadrila Srpske avijatike u toku pripremnih operacija za proboj Solunskog fronta, bombardovali Sofiju 30. septembra 1916. a 25. oktobra 1916. godine, brojne neprijateljske objekte u dubini bugarske teritorije. Leto 1918. na Solunskom frontu je proteklo u znaku poslednjih priprema za konačnu savezničku ofanzivu. Jedinice Srpske avijatike intenzivirale su svoje zadatke, od trenaže preko izviđanja tokom kojih su detaljno snimane fortifikacije i raspored neprijateljskih trupa, do lovačkih patrola u cilju gonjenja neprijateljskih aviona. U borbama za Bitolj i Kajmakčalan, pored najvećeg doprinosa koji je dala Srpska vojska, Srpska avijatika izvršila je preko 300 borbenih letova. Tokom proboja fronta francuski, srpski i ruski vazduhoplovci izvršili su veliki broj zadataka, 90 u prvom danu ofanzive, ali je nakon 24. septembra došlo je do naglog pada aktivnosti Srpske avijatike. Kao što je na nekim delovima fronta srpska pešadija napredovala brže od pojedinih savezničkih konjičkih jedinica, tako je i avijatika izbačena iz borbe budući da njeni aeroplani nisu imali dovoljan dolet da sa postojećih aerodroma u severnoj Grčkoj isprate svakodnevno pomeranje linije fronta.