Pinjata Novogodisnja kugla jelka Dimenzije 50cm x 50 cm Boja zelena Izradjujemo najkvalitetnije pinjate za sve vrste proslava.Namenjene su svim uzrastima. Pinjata je rucno radjena,ukrasena kvalitetnim krep papirom.Moze se poruciti i drugi oblik i boja.Svaka pinjata sadrzi konfete i stap za lupanje,takodje moze biti i sa tracicama na povlacenje.Sve pinjate koje su istaknute vec su prodavane,ali mogu se raditi po uzoru ili Vasoj zelji i masti.Cene zavise od oblika i velicine.Vreme porucivanja je 7-10 dana pre datuma proslave.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je srpski književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa).[1][2] Biografija Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin)[2], `Dalje` (Sarajevo)[2] i `Tisa` (Novi Bečej)[2]. 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima.[3] Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu.[1] Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet.[1][2] Njegovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Otac je pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Pinjata lopta sa grbom Real Madrid.Stap i konfete su gratis. Cene zavise od velicine. Najmanja precnika 40cm = 1000 din Srednja precnika 50cm = 1300 din Velika precnika 60cm = 1600 din Obradujte svoje malisane jedinstvenim poklonom PINJATOM. Iznenadite ih tako sto ce njihova zabava biti posebna i o kojoj ce svi pricati. VAZNO! Pinjate koje vidite, su vec prodavane. Radimo ih po uzoru ili Vasoj zelji. Pozovite nas najkasnije 7 dana pre proslave, kako bismo se dogovorili oko izrade i isporuke. Ako ste u zurbi i niste stigli da nam se javite ranije, proverite da li imamo neku raspolozivu pinjatu koja ce Vam odgovarati.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

KAJ STE PISALI BRE ? ŠTA STE NAPISALI BRE , Igor Mandić , Službeni glasnik Beograd 2011 , Premda je ovo ozbiljna knjiga, naslovio sam je rarafrazom jedne medijske, točnije televizijske krilatice koja posljednjih godina sa ekrana RTS 1 razgaljuje otupjelo i umrtvljeno gledateljstvo. Peckavo naslovljeni „spotovi“ – „Šta radite, bre?“ i „Šta ste rekli, bre?“ – kao kombinacija vijesti i komentara, ako i ne raščišćuju koje pitanje do kraja, barem malo privlače izgubljenu pažnju. Tako da možda svrnem nečiji pogled na naslovnicu ove zbirke, umjesto da je okrstim uobičajeno skromno i dosadno, „kritike, eseji i feljtoni“, poslužio sam se rečenom parafrazom. Pomišljao sam i na nešto „smionije“, npr. „Kaj ste napisali bre? mek povez, format 15 x 23 cm , ćirilica/latinica, 448 strana l5

DC SUPERMAN ANIMATED ANTI-KRYPTONITE SUPERMAN Kenner 1997 Visina oko 12 cm bez nosaca (moze da se skida) sa nosacem oko 18cm Sve ispravno, pokrecu se ruke, noge glava, nosac Superman is a fictional superhero. The character was created by writer Jerry Siegel and artist Joe Shuster, and first appeared in the comic book Action Comics #1 (cover-dated June 1938 and published April 18, 1938).[1] The character regularly appears in comic books published by DC Comics, and has been adapted to a number of radio serials, movies, and television shows. Superman was born on the planet Krypton and was given the name Kal-El at birth. As a baby, his parents sent him to Earth in a small spaceship moments before Krypton was destroyed in a natural cataclysm. His ship landed in the American countryside, near the fictional town of Smallville. He was found and adopted by farmers Jonathan and Martha Kent, who named him Clark Kent. Clark developed various superhuman abilities, such as incredible strength and impervious skin. His foster parents advised him to use his abilities for the benefit of humanity, and he decided to fight crime as a vigilante. To protect his privacy, he changes into a colorful costume and uses the alias `Superman` when fighting crime. Clark Kent resides in the fictional American city of Metropolis, where he works as a journalist for the Daily Planet. Superman`s supporting characters include his love interest and fellow journalist Lois Lane, Daily Planet photographer Jimmy Olsen and editor-in-chief Perry White. His most well-known villain is Lex Luthor. Superman is part of the DC Universe, and as such often appears in stories alongside other DC Universe heroes such as Batman and Wonder Woman. Although Superman was not the first superhero character, he popularized the superhero archetype and defined its conventions. Superheroes are usually judged by how closely they resemble the standard established by Superman. He was the best-selling superhero character in American comic books up until the 1980s.[2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman kao peščanik Pripovedačka umetnost Danila Kiša Zbornik radova Kulturno prosvetna zajednica grada Novog Sada/Svetovi, 1988. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

Set Mikser Lets Cook Cocktails 382271006 Naučite decu osnovama kuvanja. Mogućnost pravljenja velikog broja koktela. Bezbedan za decu zahvaljujući posebnim zaštitnim sredstvima, ne sadrži oštre elemente. Svi elementi su napravljeni od plastike koja je bezbedna u kontaktu sa hranom. Dimenzije (sa pakovanjem): Visina: 26 cm Širina: 26 cm Dubina: 5 cm Set sadrži: Mikser Koktel kontejner Zaštitni poklopac za kontejner Uputstvo za upotrebu: Stavite 3 baterije (štapiće) u bazu miksera (set ne uključuje baterije) Postavite plavi sigurnosni poklopac na klip prikazan na fotografiji (bez poklopca mikser neće raditi, poklopac obezbeđuje bezbednost dece) Sipajte sastojke u predviđenu posudu Nežno podignite poklopac i stavite posudu ispod poklopca Pričvrstite poklopac na kontejner Pritisnite žuto dugme na vrhu i lagano spustite mikser Mikser ne treba spuštati ispod crne linije vidljive na posudi Tokom mešanja, možete dodati dodatne sastojke koristeći priložene kašike kroz prorez na ljubičastom poklopcu

Projektor Zvezdano Nebo Jednorog, novo Projektor zvezdano nebo Jednorog za miran san Vašeg deteta Pčelica projektuje zvezdano nebo po plafonu i zidovima i pomaže deci da se lepše i mirnije uspavaju Posebno je pogodna za decu koja se plase od mraka i da posluži kao noćna lampa za decu. Nebo projektuje u tri boje: zelena, zuta, plava. Poseduje tajmer koji se automatski iskljucuje posle 20 minuta. Kada se rasklopi može služiti kao ukrasni jastuk. Projektor radi na 3 baterije 1.5V AAA koje nisu deo ponude. U kompletu dobijate i usb kabl preko kojeg projektor moze raditi. Moze se povezati na kompjuter, lap top i sl Jednorog se nalazi u lepoj kutiji tako da moze biti i lep poklon Novo, nekorišćeno . SLIKA 3 Jastučići su dostupni u obliku mede, pcelica, žirafe, jednoroga i pingvina! Projektor zvezdano nebo jednorog, novo

Projektor Zvezdano Nebo Pcelica Projektor zvezdano nebo Pčelica za miran san Vašeg deteta Pčelica projektuje zvezdano nebo po plafonu i zidovima i pomaže deci da se lepše i mirnije uspavaju Posebno je pogodna za decu koja se plaše od mraka i da posluži kao noćna lampa za decu Nebo projektuje u tri boje: zelena, žuta, plava. Poseduje tajmer koji se automatski iskljucuje posle 20 minuta. Kada se rasklopi moze služiti kao ukrasni jastuk. Projektor radi na 3 baterije 1.5V AAA koje nisu deo ponude. U kompletu dobijate i usb kabl preko kojeg projektor može raditi. Može se povezati na kompjuter, lap top i sl . Pčelica se nalazi u lepoj kutiji tako da može biti i lep poklon Novo, nekorišćeno SLIKA 3. Jastučići su dostupni u obliku mede, pcelice, žirafe, jednoroga i pingvina! Projektor zvezdano nebo pčelica

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

SPECIFIKACIJA KOMENTARI PROVERI DOSTUPNOST U RADNJAMA Karakteristika Vrednost Kategorija Muzičke igračke Brend Hape Pol UNISEX Veličina BEZ VELIČINE Boja MULTICOLOR Sezona BASIC Uvoznik FORMA VS DOO Zemlja uvoza KINA Zemlja porekla KINA Vidi sve komentare (3) IME/NADIMAK EMAIL ADRESA PORUKA POŠALJI OSTALI KOMENTARI Dali radite isporuke za Beograd u vaše prodajne objekte ili poštom htela bih da kupim dva Hape magična mini pianina. 31.05.2023. 21:45 ADMIN Poštovana, na našem sajtu možete napraviti porudžbinu koju ćemo Vam poslati brzom poštom. Nažalost, nemamo opciju preuzimanja paketa u radnjama. Ukoliko Vam je potrebna pomoć oko kreiranja porudžbine molimo da nas kontaktirate na 011/6960777. Srdačan pozdrav, Jungle Baby tim 01.06.2023. 08:10 ADMIN Poštovana, na našem sajtu možete napraviti porudžbinu koju ćemo Vam poslati brzom poštom. Nažalost, nemamo opciju preuzimanja paketa u radnjama. Ukoliko Vam je potrebna pomoć oko kreiranja porudžbine molimo da nas kontaktirate na 011/6960777. Srdačan pozdrav, Jungle Baby tim 01.06.2023. 08:10

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Institut za književnost i umetnost - Beograd, 1997. god. Broširan povez, 20 cm. 246 str. Vasile „Vasko“ Popa (Grebenac, 29. jun 1922 - Beograd, 5. januar 1991) je bio srpski pesnik i akademik. Ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba. Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „ Književne novine“ i „ Borba“ . Njegova prva zbirka pesama „ Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „ Nepočin-polje“ (1956), „ Sporedno nebo“ (1968), „ Uspravna zemlja“ (1972), „ Vučja so“ (1975), „ Kuća nasred druma“ (1975), „ Živo meso“ (1975), „ Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „ Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „ Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958. ), Urnebesnik (Beograd, 1960. ), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „ Od zlata jabuka“ (1958. ) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „ Urnebesnik“ (1960. ), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „ Ponoćno Sunce“ (1962. ), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „ Slobodno lišće“ . Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923-2000) zvanom „ Haša“ , profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Progoni pisca Kosta Dimitrijević Str 326 Povez mek Stanje knjige dobro posveta autora Beograd 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Profesor, književnik, saradnik za nauku lista Politika u penziji Kosta Dimitrijević rođen je 1933. godine u Beogradu gde se školovao i 1958. diplomirao na Filozofskom fakultetu. U leksikonima je označen kao pripovedač, romansijer, esejist, likovni kritičar, dramski pisac, putopisac, dok je najviše zapaženo i od kritike povoljno ocenjeno njegovo stvaralaštvo vezano za životne ispovesti znamenitih umetnika. Pripadao grupi pisaca neosimbolista. Tokom više od pola veka književnog stvaranja objavio 40 knjiga s tematikom iz naše kulturno-istorijske prošlosti i savremenosti dobivši niz istaknutih priznanja: Nagrada za životno delo UNS, Oktobarska nagrada grada Beograda, plaketa Narodne biblioteke Srbije, nagrada umetničkog udruženja Đura Jakšić, plakete Branislava Nušića, Milene Pavlović Barili i dr. Najpre je sarađivao u omladinskoj štampi tokom školovanja, a od 1960. novinar je PUB zavoda Jugoslavija. Od 1963. do 1994. novinar je NIP `Politika` radeći u okviru kulturne rubrike, da bi u vremenu (ne)podobnosti zbog kritičkog pisanja u brozovsko-miloševićevskom periodu skoro dve decenije bio onemogućavan u radu, zabranjivan, premeštan na lošija radna mesta, primoran da vodi duge sudske sporove, neprestano boreći se za istinu i pravdu što najbolje svedoče njegove knjige Vreme zabrana(1991), Prljavi Hadži(1995) i Progoni pisca(2002). Od niza svojih knjiga izdvajaju se Vožd Karađorđe(1971), Junaci Srpske trilogije govore(1971), Vuk i knez(1972), Narodni umetnici Jugoslavije(1976), Razgovori i ćutanja Iva Andrića(1975), Beograđanka(1983), Sedam priča o belom gradu(1986), Kazivanja Janka Brašića, Romantično-boemska Skadarlija, Nikola Tesla - srpski genije(1994), Starobeogradska hronika(2001), Ubijeni pesnik(2002)-roman o Branku Miljkoviću. Knjige su mu prevedene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Sarađivao u preko stotinu domaćih i inostranih listova i časopisa: Politika, NIN, Duga, Letopis matice srpske, Književnost, Savremenik, Srpska reč, Pogledi itd. Objavio je niz predgovora, pogovora kao i priloga u zbornicima i posebnim publikacijama. Po njegovom scenariju snimljene su radio-drame posvećene životu i delu Hemingveja, Stanislavskog i Milivoja Živanovića. Scenarista je i voditelj razgovora u dokumentarnom filmu Dinastija Karađorđevića (1991). TV Politika je po njegovom kazivanju snimila i prikazala dokumentarni film Beograd u sećanjima Koste Dimitrijevića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Dragoljub Dragojlović izdavač - Svetovi, Novi Sad, 1997. god. Tvrd povez, 20 cm. 229 str. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi Dragoljub Dragojlović (13. decembar 1928, Rađevo Selo kod Valjeva), filolog i historičar. D. Dragojlović je osnovnu i srednju školu završio u Valjevu. Završio je studij klasične filologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1965. na temu o srpskim verzijama Fiziologa. Od 1969. do penzionisanja 1983. radio je u Balkanološkom institutu SANU u Beogradu. Njegova osnovna naučna djelatnost bazirana je na izučavanju bogumilstva kao općebalkanskog problema. Objavio je veći broj radova među kojima i tri knjige posvećene bogumilstvu. Među njima je jedna posvećena Crkvi bosanskoj. Izvod iz bibliografije Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji I, Bogumilski rodonačalnici, Beograd 1974. Bogumilstvo na Balkanu i Maloj Aziji II, Bogumilstvo na pravoslavnom istoku, Beograd 1982 Krstjani i jeretička Crkva bosanska, Beograd 1987. Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi, Novi Sad 1997. Bogumilstvoto vo srednovekovnata izvorna građa (koautor Vera Antić), Skopje 1978. Ostali radovi Dualizam srednjovekovnih jeretika, Balcanica 10, Beograd 1979, 75-92. Isihazam i bogumilstvo, Balcanica 11, Beograd 1980, 19-28. Jeretičke crkve `Dalmatiae` i `Slavoniae`, Balcanica 12, Beograd 1981, 27-38. Apokalipsa bosanskih krstjana i staroslovensko književno nasleđe, Književna istorija XIII/52, Beograd 1981, 603-610. Zbornik Krstjanina Hvala i problem ‘crkve bosanske’, Balcanica 12, Beograd 1982-1983, 73-84. Crkvena književnost u srednjovekovnoj Bosni do sredine XIII veka, Književna istorija XV/59, Beograd 1983, 339-346. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (I), Književna istorija XVI/61, Beograd 1983, 87-128. Biblijska književnost u srednjovekovnoj Bosni (II), Književna istorija XVI/62, Beograd 1983, 213-258. Istorija srednjovekovne bosanske književnosti (III), Književna istorija XVI/63, Beograd 1984, 49-57. Hijerarhija crkve bosanske, Balcanica 15, Beograd 1984, 55-67. Vesti o pozorištu u srednjovekovnoj južnoslovenskoj književnosti, “Folklorni teatar u balkanskim i podunavskim zemljama. Zbornik radova”, SANU, Balkanološki institut, Posebna izdanja 21, Beograd 1984, 75-80. Šizmatički popovi franjevačkih Dubia i pravoslavna tradicija u srednjovjekovnoj Bosni, Balcanica 16-17, Beograd 1985-1986, 43-55. Obrednik krstjanina Radosava i staromakedonsko nasleđe, MANU, Zbornik na trudove posveteni na akademikot Mihailo Apostolski po povod 75 godišninata od životot, Skopje 1986, 39-46. Crkva bosanskih krstjana, Odjek XLII/18, Sarajevo 1989, 16-17. Uzroci verskih sukoba na Balkanskom poluostrvu u srednjem veku, Kultura 91-92, Beograd 1993, 99-110.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Autor - osoba Štambak, Dinko, 1912-1989 = Štambak, Dinko, 1912-1989 Naslov Pariska bohema / Dinko Štambak Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1973 (Zagreb : Zadružna štampa) Fizički opis 314 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Selaković, Milan, 1914-1995 = Selaković, Milan, 1914-1995 Vaupotić, Miroslav, 1925-1981 = Vaupotić, Miroslav, 1925-1981 Zbirka ǂBiblioteka ǂGledišta / Znanje, Zagreb ISBN (Broš.) Napomene Str. 7-13: Dinko Štambak i marginalije uz njegov prikaz pariske boheme / Milan Selaković Str. 301-305: Životopisno-književni portret Dinka Štambaka / M. V. [Miroslav Vaupotić] Registar. Predmetne odrednice Štambak, Dinko, 1912-1989 Francuska književnost Autor svoj doktorski rad o fenomenu boheme u Parizu devetnaestog stoljeća nije završio, ali je istraživanja objavio u ovoj knjizi. S obzirom na činjenicu da je više od pola života proveo u Parizu, družeći se s poznatim umjetnicima u Francuskoj ali i u domovini, po temperamentu blizak književnoj bohemi, on ovdje istražuje povijest i same začetke pojma boheme u kulturnopovijesnom kontekstu Europe 15. stoljeća, kad su pridošle Cigane okrstili imenom husitskih heretika, pa sve do Pariške komune za koju smatra da je krah iste te boheme jer nakon tog vremena akteri i tvorci umjetničkih djela postaju zainteresirani za materijalno i osobno promaknuće, ne njegujući više toliko duh slobode i buntovništva. Štambak, Dinko, hrvatski književnik i prevoditelj (Dolac Donji kraj Omiša, 21. VII. 1912 – Pariz, 24. IV. 1989). Teologiju pohađao u Makarskoj. U Zagrebu je na Filozofskom fakultetu 1943. diplomirao kroatistiku te francuski i engleski jezik. Radio je kao novinar i korektor, od 1937. objavljujući članke, kritike, eseje i pjesme (zastupljen u Lirici hrvatskih sveučilištaraca, 1939) te surađujući u Hrvatskoj enciklopediji. Nakon II. svjetskog rata, kao stipendist francuske vlade, studirao komparativnu književnost na Sorbonnei (1945–47). U Parizu je ostao do kraja života, radeći kao stručni suradnik u Nacionalnom centru za znanstvena istraživanja (1949–52), tiskajući znanstvene i književne radove u časopisima te djelujući kao književni kritičar i izvjestitelj na radiju (1952–66) i gimnazijski profesor. U hrvatski književni život vratio se 1973. knjigom eseja Pariska bohema, nakon čega je surađivao u časopisima i tiskao esejističke knjige putopisa Talijanski puti (1977) i Grčki puti ili Makljenov list (1979), prožete meditativnim i eruditskim ekskursima. God. 1986. objavio je roman Mulci (napisan izvorno na francuskom), temeljen na autobiografskim prisjećanjima o djetinjstvu u splitskoj četvrti Lučac zadnjih godina I. svjetskog rata; imotskim djetinjstvom nadahnuta je prozna knjiga Oko Modroga i Crvenog jezera (1987). Pariška sjećanja i dnevnici probrani su u knjizi Dvadeset i pet godina Pariza (1945–1970) (1987). S francuskoga je preveo zbornik Odabrana francuska proza (tiskan posmrtno 1998), romansirane biografije Luja XIV. (1943), M. de Cervantesa (1943), F. Chopina (1944) i dr. Prevodio je i s hrvatskoga na francuski te s grčkoga na hrvatski. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali nulta i naslovna stranica. Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Drama je žanr u književnosti, koji je nastao u petom veku pre nove ere, za vreme antičke Grčke i koji se i danas razvija.[1] Drama je književno delo, koje, uglavnom, služi javnom izvođenju u pozorištu. U toku 18. i 19. veka opera je nastala kao kombinacija drame, poezije i muzike. Osnovne podvrste drame su: tragedija, komedija i drama u užem smislu, koje se prvo pojavljuju nekoliko vekova pre naše ere. Starogrčka drama je prema legendama nastala za vreme verskog festivala, kada se jedan pevač odvojio od zbora i počeo pevati sam. Grčka tragedija se uglavnom bavila poznatim mitološkim temama. Tragedije su, slično kao i danas, radovi ozbiljnijeg i težeg karaktera i tiču su se uglavnom ljudskih tragičnih sudbina. Za razliku od njih, komedije su većinom vedrijeg karaktera i gotovo uvek imaju srećan završetak. Grčki festivali drame bili su takmičarskog tipa, a pisci su se za takmičenje prijavljivali sa tetralogijama: tri tragedije i jednom komedijom. Najpoznatiji antički dramski pisci su Eshil, Sofokle i Euripid, kao i komediograf Aristofan. Smatran žanrom poezije uopšte, dramski modus je bio u suprotnosti sa epskim i lirskim modusima još od Aristotelove Poetike[2][3][4] (oko 335. p. n. e.) — najranijeg dela dramske teorije.[5] Na engleskom (kao što je bio analogan slučaj u mnogim drugim evropskim jezicima), reč play ili igra (prevod anglosaksonskog pleġan ili latinskog ludus) bila je standardni termin za drame sve do vremena Vilijama Šekspira – baš kao što je njen tvorac bio plejmejker, a ne dramaturg, a zgrada je bila igraonica, a ne pozorište.[6] Upotreba „drame“ u užem smislu za označavanje određene vrste predstave datira iz modernog doba. „Drama“ se u ovom smislu odnosi na komad koji nije ni komedija ni tragedija — na primer, Zolina Tereza Rakin (1873) ili Čehovljev Ivanov (1887). To je uži smisao koji su filmska i televizijska industrija, zajedno sa filmskim studijama, usvojile da opišu „dramu” kao žanr u svojim medijima. Termin „radio drama” je korišćen u oba smisla - prvobitno prenošen u živoj izvedbi. Takođe se može koristiti da se odnosi na prefinjeniji i ozbiljniji vid dramaturske produkcije radija.[7] Izvođenje drame u pozorištu, koju glumci izvode na sceni pred publikom, pretpostavlja kolaborativne načine produkcije i kolektivni oblik recepcije. Na strukturu dramskih tekstova, za razliku od drugih oblika književnosti, direktno utiče ova saradnička produkcija i kolektivna recepcija.[8] Pantomimizam je oblik drame gde se radnja priče ispriča samo kroz pokret tela. Drama se može kombinovati sa muzikom: dramski tekst u operi se uglavnom peva u celini; što se tiče nekih baleta, ples „izražava ili imitira emocije, karakter i narativnu akciju“.[9] Mjuzikli uključuju i govorne dijaloge i pesme; a neki oblici drame imaju usputnu muziku ili muzičku pratnju koja naglašava dijalog (melodrama i japanski no, na primer).[10] Drama u prmaru je forma koja je namenjena čitanju, a ne izvođenju.[11] U improvizaciji, drama ne postoji pre trenutka izvođenja; izvođači smišljaju dramski scenario spontano pred publikom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Koljević (Banja Luka, 9. jun 1936[1] — Beograd, 25. januar 1997) bio je srpski političar, univerzitetski profesor, šekspirolog i teoretičar moderne književnosti.[2] Biografija Rođen je 1936. godine u Banjaluci u uglednoj trgovačkoj porodici.[3] Diplomirao je teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao.[4] Bio je univerzitetski profesor, prevodilac i esejista. Važio je za jednog od najcjenjenijih poznavalaca Šekspira u bivšoj SFRJ. Njegova univerzitetska karijera odvijala se na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Početak demokratske tranzicije u SR BiH zatekao ga je u statusu redovnog profesora i uglednog jugoslovenskog književnog kritičara i teoretičara. Kao šekspirolog, komparativista i teatrolog i priznati intelektualac uređivao je ugledne književne časopise Putevi i Izraz.[2] Sa nekoliko kolega profesora na sarajevskom filozofskom fakultetu radio je na formiranju SDS-a. Tu grupu su pored njega sačinjavali profesori Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Aleksa Buha i Vojislav Maksimović. Na prvim slobodnim višestranačkim izborima 1990.[2] godine izabran je za srpskog člana Predsedništva SR Bosne i Hercegovine. Sa mnogo entuzijazma se angažovao na na pripremi tzv. istorijskog sporazuma između Srba i Muslimana, kojim je trebalo da BiH ostane u Jugoslaviji. U znak protesta protiv uzurpacije nadležnosti kolektivnog organa od strane Alije Izetbegovića i muslimansko-hrvatske majorizacije srpskih predstavnika uaprilu 1992. godine Koljević je zajedno sa Biljanom Plavšić napustio Predsjedništvo SR BiH. Zajedno sa Karadžićem i Krajišnikom doneo je odluku o izlasku srpskog rukovodstva iz Sarajeva na Pale. Narodna skupština RS ga je izabrala za potpredsjednika RS i na toj funkciji je ostao sve do prvih poslijeratnih izbora. Kao vrstan poznavalac anglosaksonske kulture i jezika, bio je član svih srpskih delegacija na mirovnim pregovorima organizovanim uz posredovanje međunarodne zajednice. Dinamičan i komunikativan, „profesor” kako su ga nazivali saborci, bio je čovjek dijaloga i kompromisa, za koje u ratnom vremenu nije bilo prostora. Bio je kritičan prema slabostima u tadašnjoj srpskoj politici. Uporedo sa političkim aktivnostima, Koljević je bio angažovan na formiranju Univerziteta u Srpskom Sarajevu.[2] Obavljao je dužnost prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Nije prekidao svoj autorski rad ni za vreme rata. Krajem rata i u prvoj godini mira objavio je dvije knjige: „Otadžbinske teme” 1995. i „Od Platona do Dejtona” 1996. Posthumno su objavljeni njegovi ratni dnevnici, dvotomno djelo bogato autentičnim dokumentima vremena, koje po ocjeni stručne kritike predstavlja najznačajniji izvor za istraživanje rađanja Republike Srpske. Pokušao je samoubistvo pucajući sebi u glavu 16. januara 1997. godine na Palama. Od posledica samoranjavanja preminuo je 25. januara 1997. godine u bolnici u Beogradu, u 61. godini života. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci.[2] Dana 14. novembra 2019. godine otkrivena je bista Nikole Koljevića u Banjaluci uz prisustvo političkog rukovodstva Republike Srpske.[5] Tokom decembra 2022. u Muzeju Republike Srpske organizovana je izložba posvjećena Nikoli Koljevići pod nazivom „Putevi profesora, stvaraoca i državotvorca: profesor doktor Nikola Koljević /1936-1997/

Cene nisu fiksne, odredite ih sami. Ukoliko budete realni, lako cemo se dogovoriti. Nemojte se stideti cenkanja, ovo nije prodavnica, tako da je svaki dogovor moguć. Za kupovinu više komada, moguća je veća korekcija cene. Potpuno nova lcd ručna konzola sa preko milion igara Konzola-Konzola Lehuai P-3000-Konzola Lehuai P-3000 - Prenosiva mini konzola sa 900.000 naslova u svetu igrica (angry birds, crash, spiderman, aladdin, mickey mouse, donkey kong, formula 1, tank 90, bomberman, itd. ) Karakteristike: - dostupno u više boja - konzola može raditi sa i bez kertridža i ista poseduje zvučnik na poleđini - poseduje odličnu punjivu litijum-jonsku bateriju sa kojom je moguć rad i do 7h bez prekida - u pakovanju: dva dodatna kertridža (jedan ima 222.000, drugi 111.000 naslova), AV kablom za konektovanje na tv, adapter za punjenje baterije i uputstvom - poseduje On/Off klizni prekidač sa gornje leve strane konzole, tastere gore dole levo desno, akcione tastere (A, B, X, Y), taster za zvuk, reset za vraćanje na glavni meni i start za pokretanje igrice Specifikacije: - Kapacitet baterije: 700mAh (3.7V) - Dimenzije: 158mm x 68mm x 20mm. Konzola-Konzola Lehuai P-3000-Konzola Lehuai Za sve ostale informacije, mozete nas kontaktirati ovde, na "Viber", ili "What's app", kao i pozivom na brojeve Pogledajte i nase ostale oglase. Za prave kupce, nijedna cena nije fiksna. Unapred hvala

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.