Ranko Munitić / Zorica Jevremović : DUPLI PAS , RDU Radio-televizija Srbije 2012, str. 224. Munitić Ranko, 1943-2009 Јевремовић Зорица, 1948- Sadržaj: Na javnom kanalu : 3. jul 1987. - 2. februar 1990. / Zorica Jevremović. Na javnom kanalu : 23. jun 1993.- 27. mart 1996. / Ranko Munitić. Očuvanost 4. Ovi tekstovi uverljivo svedoče o vremenu tranzicije i pluralizacije medija. Umnožavanje TV ponude nije uzvisilo kreativne i kulturne standarde ovog medija, nego ih je snizilo, pretvorivši ga u jednom periodu u buvljak diletantizma i svetlucavog primitivizma. Dok je nekim kritičarima takva televizija davala obilje povoda za izrugivanje, zgražavanje ili uzvišeni gnev, „Munitići` su i tada bavili pojavama, u medijskom, odnosno kulturnom kontekstu, ukazivali na prirodu njihove pogrešnosti i dosledno ispovedali veru u televiziju koja uzdiže pogled ka smislu i duhu, umesto da ga spušta ka voditeljkinim dugim, razgolićenim nogama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retorika Najznačajniji predratni udžbenik retorike u nas je delo komediografa i pravnika Branislava Nušića. Njegova `Retorika` je odmah stekla slavu - prvi put je objavljena 1934., a drugo izdanje je doživela već 1938. godine. Za razliku od Sterijinog, Nušićevo delo je udžbenik primenjenog besedništva. Budući da je nekoliko godina predavao retoriku na Vojnoj akademiji u Beogradu, on sastavlja sasvim praktičan priručnik, u koji unosi dosta sopstvenog pedagoškog iskustva: otud tekst nema pretenzija da predstavlja opštu teoriju proze. Glavna pitanja na koja autor obraća pažnju je analiziranje besede (njenih vrsta, osobina, funkcija, načina rastavljanja), besednika (koji mora ispunjavati određene spoljašnje uslove (izled, glas, korišćenje estikulacije, kao i unutrašnje uslove - etičku vrednost, ubeđenje,znanje, moć vladanja sobom) i auditorijum (koji deli na anonimni- masa i neanonimni homogeni i nehomogeni, kao i pozitivni, negativni i neodredjeni). Pri tom Nušić često u maniru public speaking instruktora, daje sasvim praktične savete u vezi sa ova tri osnovna elementa od kojih zavisi uspešan besednički nastup. Uz to, on ukratko izlaže istoriju besedništva i nudi bogat izbor primera najuspešnijih govora iz starog, srednjeg i novog veka. Mada su protekle mnoge decenije od jenog nastanka, Nušićeva `Retorika` još uvek predstavlja jedan od najboljih udžbenika besedništva na našem jeziku. Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Zadravec [franc zadravec], slovenački istoričar književnosti, * 27. septembar 1925, Stročja vas, † 24. jul 2016, Gornji Grad. Život Posle završene gimnazije u Murskom, upisao je studije slovenistike i rusije na Fakultetu umetnosti 1947. godine i diplomirao 1952. godine. Deset godina kasnije tamo je doktorirao tezom Miško Kranjec 1908–1935. Od 1952. do 1957. godine predavao je slovenački jezik u Gimnaziji u Murskoj Soboti, gde je osnovao i prvo vodio Studijsku biblioteku, a potom bio asistent za noviju slovenačku književnost na Katedri za slovenske jezike i književnosti na Katedri za slovenske jezike i književnosti. Fakultet umetnosti. 1973. godine postaje redovni profesor, a penzionisanjem 1993. godine postaje profesor emeritus. Godine 1979. izabran je za dopisnog, a 1985. za redovnog člana SAZU. Kao gostujući profesor predavao je na stranim univerzitetima u Novom Sadu, Klagenfurtu, Trstu, Inzbruku, Regenzburgu, Berlinu. Radio je kao urednik ili kourednik časopisa Svet ob Muri, Jezik in slovstvo, Panonski zbornik, Slavistica revija (odgovorni urednik 1981-97) i zbirki knjiga Naša beseda i Beseda savremenih jugoslovenskih pisaca. Za svoj rad 1984. godine dobio je Kidrićevu nagradu, 1980. godine odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, a 1996. godine odlikovan je Srebrnom medaljom časti Republike Slovenije. Jože Pogačnik (Maribor, 22. travnja 1932. – Ljubljana, 16. veljače 2016.) bio je slovenski filmski redatelj i scenarist.[1] Nakon studija filmske režije, najprije je radio kao filmski kritičar, da bi 1960-ih postao istaknuti autor dokumentarnih filmova, uglavnom se baveći društvenim temama. Snimio je i nekoliko kratkih filmova, uključujući Tri etide za Cathy i Miloša koji je osvojio Srebrnog medvjeda na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 1972. godine..[2] Godine 1967. snimio je svoj prvi dugometražni igrani film Tvrđava nasilnika (slovenski: Grajski biki), a za posljednji igrani film Kavana Astoria (Kavarna Astoria, 1989.) osvojio je Zlatnu arenu za najbolju režiju na Pulskom filmskom festivalu 1989. godine...

BEKET Priredio - Predrag Todorović Prevod - Jelena Stakić, Predrag Todorović, Slavica Miletić, Saša Sojkić, Nataša Marić, Nadežda Vuković, Milica Mint, Izdavač - Službeni glasnik, Beograd Godina - 2010 418 strana 25 cm Edicija - Biblioteka - Književne nauke, kultura i umetnost. - Kolekcija Interpretacije ISBN - 978-86-519-0006-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna napomena PREDRAG TODOROVIĆ - Delo Samjuela Beketa u kontekstu evropske književnosti BEKET I TRADICIJA DŽ. MEJS - Irski koreni mladog Beketa MELVIN DŽ. FRIDMAN - Romani Samjuela Beketa: jedinstvo Džojsa i Prusta ŽAK DIBUA - Beket i Jonesko: Paskalova tragična svest i Floberova ironična svest RUBI KON - Džojs i Beket, irske kosmopolite DŽEN HOKENSON - Mucavi Logos: biblijske paradigme u Beketovoj Trilogiji JULIJA KRISTEVA - Otac, ljubav, izgnanstvo VALTER A. ŠTRAUS - Danteov Belakva i Beketove skitnice PROZA SAMJUELA BEKETA MARI-KLER PASKIJE - Ruža i jastog: život i smrt Belakve Šue PREDRAG TODOROVIĆ - Belakva Šua - praotac Beketovih antiheroja DILEN TOMAS - O romanu Marfi RUBI KON - Vot u svetlosti Zamka MIŠEL BOZAN - Vot: logika, ludilo, gubitak govora S. E. GONTARSKI - Moloa i opetovani roman NORTROP FRAJ - Košmarni život u smrti IDIT KERN - Moran-Moloa: junak kao autor DŽON FLEČER - Malon,,rođen u smrti` PREDRAG TODOROVIĆ - Problem identiteta pripovedača Beketove Trilogije BEKET I POZORIŠTE, RADIO, FILM KERTIS M. BRUKS - Mitski obrazac u drami Čekajući Godoa ROLF BROJER - Rešenje kao problem: Beketov Čekajući Godoa DŽON DŽ. SIDI - Komična apokalipsa kralja Hama HIRŠ ZEIFMAN - Biće i nebiće: Ne ja Samjuela Beketa ARTUR K. OBERG - Krapova poslednja traka i prustovska vizija ŠOŠANA AVIGAL - Beketova Igra: kružna linija postojanja DEJVID DŽ. ALPAF - Simbolička struktura u radio-igri Samjuela Beketa Svi koji padaju KLAS ZILIAKUS - Beketov Pepeo: pitanje fundamentalnih zvukova BREON MIČEL - Umetnost u mikrokosmosu: rukopisne faze Beketovog dela Dođi-pođi ČARLS S. HAMPTON - Film Samjuela Beketa PISCI O BEKETU EMIL SIORAN - Nekoliko susreta EŽEN JONESKO - O Beketu INTERVJUI IZRAEL ŠENKER - Jedan intervju sa Beketom GABRIJEL D`OBARED - Čekajući Beketa TOM DRAJVER - Beket pokraj Madlene APENDIKS Poezija je vertikalna Biografija Samjuela Beketa Hronologija književnog stvaralaštva Samjuela Beketa Odabrana bibliografija dela o Samjuelu Beketu `Beket pripada plejadi irskih pisaca koja je zablistala na književnom nebu Evrope. Uz Svifta, Sterna, Jejtsa, Vajlda i Džojsa, postao je nezaobilazan u svim relevantnim antologijama književnosti, a njegova prozna i dramska dela obeležila su XX vek. Ova svojevrsna hrestomatija sabira tekstove posvećene različitim aspektima Beketovog stvaralaštva, proistekle iz pera najeminentnijih beketologa. Osim tekstova o odnosu Beketa i tradicije, njegovim proznim i dramskim ostvarenjima i delima pisanim za radio i film, hrestomatiju čine i izuzetno retki intervjui s Beketom, „Manifest vertikalizma“, Beketova biografija i hronologija stvaralaštva, kao i izabrana bibliografija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Samuel Beckett Semjuel John Mays Marie Claire Pasquier Topia Jean-Michel Rabate Michael Beausang Ruby Cohn Melvin Friedman Walter Strauss John Pilling John Fletcher Hersh Zeifman Leo Beerzani Curtis Brooks Rolph Brener James Acheson John Sheedy Jacques Dubois Arthur Oberg Shoshana Avigal David Alpaugh Clas Zilliacus Breon Mitchell Charles Jean Jacques Mayoux Ludovic Janvier Agnes Vaquin Janvier Jan Hokenson Dylan Thomas Northrop Frye Edith Kern Broyer Charles Cioran Eugene Jonesco Israel Shenker Gabriel d`Aubarede Driver

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Vellek (engleski: Rene Vellek, 22. avgust 1903, Beč - 11. novembar 1995, Hamden, Konektikat) je američki književni kritičar i komparativist. Odrastao je u Beču, a porodica je govorila na češkom i njemačkom jeziku. Diplomirao je na Karlovom univerzitetu u Pragu, gdje je studirao anglistiku i germanistiku. Među njegovim učiteljima su bili Vilem Matezius, Otokar Fisher, Vaclav Tille. Bio je blizu praškog lingvističkog kruga. Od 1935. predavao je na Školi za slavistiku i istočnoevropske studije na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, živeo je i radio u SAD (Univerzitet u Ajovi, od 1946. - Univerzitet na Jejlu). Jedan od pionira komparativne metode u američkoj književnosti bio je blizu nove kritike. U poslednjim godinama svog života bio je vezan za krevet, u tom stanju je diktirao poslednja dva toma svoje fundamentalne, osam puta istorije moderne književne kritike i književne kritike (1955-1992).

Dr Muris Idrizović : Abdurezak Hifzi Bjelevac : 1886-1972. : život i književno djelo , Jezik hrvatski, srpski Sarajevo : Svjetlost, 1978 , tvrdi povez, Fizički opis 228 str. ; 24 cm Бјелевац, Абдурезак Хифзи, 1886-1972 Očuvanost 4. Idrizović, Muris, bošnjački književni povjesničar i kritičar (Bijelo Polje, Crna Gora, 25. V. 1925 – Sarajevo, 21. VI. 2009). Studij književnosti završio na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1952., a u Sarajevu 1977. doktorirao disertacijom o A. H. Bjelevcu. Radio u Sarajevu kao gimnazijski profesor i predavač na Filozofskome fakultetu. Od 1955. bio je urednik u izdavačkom poduzeću Svjetlost. Objavio je više studija i kritika o književnoj baštini BiH. Posebno se bavio dječjom književnošću: Književnost za djecu u Bosni i Hercegovini (1976), Zeleno ostrvo djetinjstva (1983), Glasovi djetinjstva (1984), Hrvatska književnost za djecu (1984), Igra i zbilja (1985) i dr. Preveo je sa slovenskoga djela J. Vidmara, A. Ingoliča, I. Potrča, F. Bevka i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Kao na slikama Knjige mog života: Autobiografska proza / Henry Miller Zagreb 1979. Mek povez, 359 strana. Хенри Валентајн Милер (енгл. Henry Valentine Miller; Њујорк, 26. децембар 1891 — Пацифик Палисејдс, 7. јун 1980) био је амерички књижевник. Уз Хемингвеја се сматра за једног од најзначајнијих америчких писаца двадесетог века.[1][2][3][4] Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у породици немачког кројача.[5] Детињство и рану младост провео у Бруклину. Схвативши да академски живот није оно што га привлачи, радио је као таксиста и библиотекар како би се прехранио. Велики женскарош и идеалиста, 1917. године жени се првом од пет жена колико је имао, Беатрисом Силвас Викенс. Налази посао у „Вестерн Јунион“ телеграфској служби, где долази у додир са писањем. Милеров шеф је једног дана дошао на идеју да би неко требало да напише књигу о куририма. Милер се прихватио посла и тако је настала његова прва књига „Склопљена крила“. Курирска каријера трајала је четири године, када је са својој другом женом, Џун Едит Смит Менсфилд, такси возачем, 1928. године отишао на пропутовање кроз Европу. Брачне размирице постале су непремостиве, па је Милер 1930. године оставио жену и отишао у Париз. Деценију пре Другог светског рата, провео је, углавном боемски, у „граду светлости“ где је радио као новинар и где је написао више од 36 књига и других дела. Овде је објавио и своје најпознатије књиге. Прва - „Ракова обратница“ - говори о његовим искуствима о доживљајима у Паризу, а објављена је 1934. године. Затим: „Црно пролеће“ (1936), „Повратник јарца“ (1939), као и трилогије „Ружичасто распеће“ („Сексус“, „Плексус“, „Нексус“). Такође је објавио и путописе и драме. Његови радови убрзо су постали бестселери. После 1939. године, напустио је Париз и преселио се Грчку где је боравио шест месеци. Вративши се у Америку, почео је да пише о својим путовањима. Написао је чувени путопис из Грчке „Колос из Марусија“ (1941), „Мирни дани на Клишију“ (1956), као и неколико лирско-аутобиографских записа: „Велики југ и наранџе Хијеронимуса Боша“ (1957), (1962), „Грчка“ са цртежима Ане Пур (1964).[6] He also wrote travel memoirs and literary criticism, and painted watercolors.[7] Дела

JOVAN POPOVIĆ – ŽIVOT I KNJIŽEVNO DELO Tematika: Književno-istorijsko razmatranje Sterijinog dela Žanr: Autobiografije i biografije, Antologije i monografije Tip knjige: Monografija Naslov knjige: Jovan Popović - život i književno delo Autor - priređivač: Slobodan Ž. Marković Biblioteka: Književno odeljenje Izdavač: “Matica srpska” – Novi Sad Uređuje i štampa: NIP “Proleter”– Bečej Godina izdanja : 1968. Broj strana: 303 strana Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Dimenzija knjige: 24 X 16,5 cm Povez knjige: Tvrdo koričeno izdanje Stanje knjige: Odlično, kao nova Napomena: Vredna knjiga, biografija poznatog autora Jovana Ppopovića. Monografija o jednom od velikih stvaralaca srpske književnosti. Monografija o stvaraocu čijih stotine rukom ispisanih strana, na stotine prepoznatljivih likova, i isto toliko uzbudljivih sudbina, ostaju trajna slika vremena o kojem je, svojim spisateljskim talentom, svojom kreativnošću i više nego predanim radom, nesebično svedočio. Biografija: Jovan Sterija Popović je sa pisanjem počeo još u ranoj mladosti. U početku je pisao poeziju i stihove u slavu grčkih narodnih junaka i ustanika, pa svoj prvi roman, pod nazivom “Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida” zatim saritični spis “Roman bez romana” i njegov književni rad i shvatanje postaju sve realističniji. Sterija predstavlja pre svega dramskog pisca, a prvi je kod nas koji je ovom književnom rodu dodao nove i bolje detalje. Svoj posao je shvatao ozbiljno i radio je veoma vredno istovremeno i na svojim dramama, ali i na komedijama. Aktivno je radio i u pozorištu, trudeći se da njegova dela budu što bolje prikazana na sceni. Među prvim istorijskim dramama nalaze se: “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “Skenderbeg”, “Lahan”; pozorišni komad “Ajduci” – koji je bio veoma popularan u to vreme, a koji je inspirisan narodnom pesmom. Iako predstavlja osnivača srpske drame, Sterijina uloga komediografa je još značajnija za istoriju pozorišta kod nas. Upravo je na ovaj način, stvarajući komična dela realizma ispoljio svoj književni talenat u potpunosti.Komedije koje je napisao su: “Laža i paralaža”, “Tvrdica”, “Pokondirena tikva”, “Zla žena”, “Ženidba i udadba”, “Kir Janja”, “Rodoljupci”, “Beograd nekad i sad”. Jovan Sterija Popoviće preminuo je u Vršcu, 10. marta 1856. godine, sa samo 50 godina. Od 1956. godine u Novom Sadu se održava festival “Sterijino pozorje”, u čast Jovana Sterije Popovića i predstavlja najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Na festivalu “Sterijino pozorje” dodeljuju se i nagrade za najbolja dostignuća u pozorištu.

U dobrom stanju, sa posvetom autora Pogled iz ogledala : dnevnik o nebeskom narodu, zoni sumraka i smrtonosnoj motoristici / Milan Vlajčić odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2014 Čačak : B. Kukić : Umetničko društvo `Gradac K`, 2014 (Beograd : `Zuhra`) Fizički opis 232 str. ; 23 cm Zbirka Biblioteka Lađa / [Gradac K] ; 35 broš. s omotom) Tiraž 300 Beleška o piscu: str. 231-232. Vlajčić, Milan, 1939-2022 Ugledni filmski i književni kritičar, esejista i novinar, rođen je 1939. u Beogradu. Studirao je Opštu književnost i teoriju književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Pozorišne, televizijske, radio i književne kritike objavljivao je u našim najpoznatijim listovima i časopisima, od kojih je neke i uređivao. Bio je urednik kulturne rubrike časopisa Student i Mladost, dnevnog lista Politika, časopisa Vidici, Gledišta i Književni glasnik, kao i stalni filmski kritičar dnevnih novina Politika i Blic. Bio je član NIN-ovog žirija, ali i žirija filmskih festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, Montrealu, Beču... Autor je dvanaest dosad objavljenih naslova i dobitnik brojnih prestižnih nagrada.

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

MEDIAMORPHOSIS Rodžer Fidler Str 399 povez mek Stanje knjige dobro CLIO 2004 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Iako je u studiji Mediamorphosis reč o tehnološkim promenama i savremenim medijskim tokovima, to nije tehnička knjiga. Cilj dela, kako naglašava sam autor, jeste da demistifikuje nastajuće medijske tehnologije i pruži strukturu za razumevanje njihovog potencijalnog uticaja na preovlađujuće medije: novine, radio i televiziju. Na osnovu svog bogatog iskustva, Fidler je ponudio jedno veoma široko razmišljanje o budućnosti, te knjiga može poslužiti kao koristan kontekst u razmišljanju o perspektivama medija. Smele prognoze o razvoju medija nisu, međutim, plod autorove mašte, već rezultat izuzetnog poznavanja istorije medija i razumevanja njihove „metamorfoze“. Ovo pristupačno i optimistički obojeno štivo ohrabriće sve one koji imaju više od prolaznog interesovanja za budućnost savremenih medija, a pre svega za pisanu reč. Masovni mediji, medijamorfoza, elektronsko dona.

Autori: Ajvor Jorki, Dženet Trevin, Piter Kolet, Mišel Makoj, Nensi Rirdon, Vin Rej. Ovaj priručnik za rad na televiziji zbornik je radova anglosaksonskih radio i TV novinara koji pored univerzalnih pravila profesije u njemu otkrivaju i male tajne svoga zanata.Ova knjiga je korisna svima koji žele da se bave novinarstvom. Pruža im mogućnost da nauče pravila po kojima treba raditi i naglašava njen značaj za analizu rada novinara, ali i ponašanja političara. „Bliže se izbori. Političari mnogo pričaju i obećavaju. Knjiga vam može pomoći da shvatite da li su oni iskreni prema vama“.Knjiga predstavlja značajan udžbenik ne samo za studente, nego i za novinare koji već rade na televiziji, jer im pruža priliku za analizu i unapređivanje sopstvenog rada. „Knjiga je nastala iz nužde. Na našem tržištu ne postoji udžbenik koji je potreban za svakodnevni rad na televiziji. Upravo iz te naše potrebe ovaj priručnik je morao da se dogodi“.Ukoliko radite na televiziji morate voditi računa o naizled nevažnim detaljima koji utiču na stvaranje prvog utiska: garderobi, nakitu, stavu. Sitnice pred kamerama pružaju mnogo više informacija nego sama izgovorena reč: „Kada u političkim duelima krene bujica reči, vama ništa nije jasno. Međutim kada pogledate govor tela sagovornika, način na koji se obraćaju jedni drugima dolazite do meta nivoa njihove komunikacije, a to je dvoboj - dramatična interesantna igra između voditelja i gosta.“ ✰Izdavač: Fondacija Konrad Adenauer, 2011. ✰Povez: broširan, 229 strana, tiraž 1000. ✰Nepodvlačena, nema posvetu, poneka mrlja i sitnije oštećenje, težina 300 grama *

DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA Autor: grupa autora Izdavač: Institut za novinarstvo Bigs, Beograd Godina izdanja: 1992 Broj strana: 573 Format: 29 x 22cm Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Sadržaj na slikama, težina oko 2,5kg, bočno požuteli listovi, poneka sitna fleka, ostalo dobro očuvano Knjiga `, Dva veka srpskog novinarstva` je pregled dvestogodišnjeg razvoja štampe u nas, kao i razvitka radijskog, televizijskog i agencijskog novinarstva na našim prostorima. U pripremi, pisanju, uređivanju i opremi ove knjige učestvovalo je 200 AUTORA uglednih novinara, istoričara, profesora novinarstva, grafičkih umetnika, fotoreportera, karikaturista, bibliografa, dokumentarista. Doprinos istoriji srpskog novinarstva čine 100 PORTRETA najistaknutijih novinara i publicista i 30 KAZIVANJA savremenih novinarskih stvaralaca Raskošnom izgledu i značaju knjige doprinelo je i oko 250 FOTOGRAFIJA , 57 KARIКATURA , 700 ZAGLAVLJA najznačajnijih novina u srpskoj štampi, 600 BIBLIOGRAFSKIH JEDINICA , 50 FAКSIMILA kao i popis više od 500 SRPSKIH LISTOVA u iseljeništvu. Кnjiga čuva pomen na 2500 NOVINARSКIH POSLENIKA (Imenoslovar) , 2300 GLASILA iz minulih vremena (Azbučnik glasila) a donosi i ADRESAR i PREGLED ZA 1991. godinu svih listova, radio-stanica i televizijskih studija u Srbiji. Tags: Novine Novinar 02.06.2023.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mehmedalija Mak Dizdar (Stolac, 17. oktobar 1917 — Sarajevo, 14. jul 1971) je bio bosanskohercegovački i jugoslovenski pesnik, književnik i novinar.[1][2] U Stocu je završio osnovu školu, a u Sarajevu gimnaziju.[1] Za vreme Drugog svetskog rata radio je kao poštanski službenik, a zatim je prešao u ilegalu.[2] Posle rata bio je urednik Tanjuga za NR BiH (1946 — 1948), urednik dnevnog lista Oslobođenje (1948 — 1951), Izdavačkog preduzeća Narodna prosveta (1951 — 1959) i časopisa Život (1964 — 1971).[1] Bio je i predsednik Udruženja književnika SR BiH. Mak Dizdar se u svojoj poeziji inspirisao bogumilskom kulturom Bosne pre turskog osvajanja, kulturom islamskih mistika i tradicijom narodnog jezika od 15. veka naovamo. Srednjovekovni stećci su važan motiv u njegovim pesmama, i za njega predstavljaju metaforični put između groba i zvezda. Mak Dizdar umro je 14. jula 1971. godine od posledica srčanog udara. Sahranjen je na sarajevskom groblju Bare, a na njegovom grobu stoji spomenik u obliku stećka.[2] Lik Maka Dizdara je predstavljen na jednoj verziji novčanica konvertibilne marke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi: Knjiga `Autonomija mišljenja` – 181.u kolekciji `Odgovori` – sadrži nove razgovore s profesorom dr Darkom Tanaskovićem, koji su vođeni 2008. i 2009. godine, u vreme 60-godišnjice njegovog rođenja. Knjiga Miloša Jeftića predstavlja sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Isto tako, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja. Knjiga je predstavljena u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu, Somboru i Gornjem Milanovcu. Pošto su čitaoci prihvatili knjigu, predložio sam Službenom glasnikuda, zajedno sa Beogradskom knjigom, objave novo, drugo izdanje, koje je dopunjeno inspirativnim kazivanjima uglednih ličnosti našeg kulturnog i naučnog života na predstavljanjima Autonomije mišljenja. Zahvalan sam i akademiku Vladeti Jerotiću, čiji nadahnuti predgovor na najbolji način uvodi čitaoca u razumevanje ove knjige. Posebno mi je drago što ovu knjigu zajednički objavljuju Službeni glasnik i Beogradska knjiga, potvrđujući svoj doprinos izdavačkom životu Kolekcije Odgovori. Zadovoljstvo mi je da spomenem i stalnu potporu prijatelja ove kolekcije – Radovana Popovića, Bora Draškovića, Predraga Pipera, Matije Bećkovića, Jovana Mićića, Mira Vuksanovića, Radana Džodića, Miloša Jovanovića, Gorana Milašinovića i Milana Tasića. Knjiga Autonomija mišljenja obuhvata sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Tako isto, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja.Miloš Jevtić Darko Tanasković (Zagreb, 4. januar 1948) srpski je islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik.[1] Bivši je ambasador Jugoslavije u Republici Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, kao i ambasador Srbije pri Unesku. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.[1] Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, kao i Naučnog društva Srbije. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se od 2017. godine nalazi njegov legat. Biografija Porodica i školovanje Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. godine u Zagrebu. Otac Rajko Tanasković (1917–1984), poreklom iz sela Preljina, kod Čačka, bio je doktor vojnih nauka, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-pukovnik JNA. Majka Ines Veslaj (Wesley) Tanasković (1920–1979), rođena u Sremskoj Mitrovici, bila je doktor fiziologije, pukovnik JNA, načelnik Instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju i informatiku VMA, kao i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2] Ima mlađu sestru Stanku Tanasković (rođ. 1957). Darko je klasičnu gimnaziju (osmogodišnju) završio u Beogradu. Godine 1966. upisao je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao orijentalnu filologiju 1970, zatim magistrirao 1972. godine. Tokom 1976/77. godine boravio je u Tunisu kao student, a potom je 1979. doktorirao na Filološkom fakultetu sa disertacijom „Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam“.[3][1] Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput starogrčkog i latinskog.[1] Profesorska karijera Prof. dr Darko Tanasković Godine 1971. Tanasković je postao asistent-pripravnik za orijentalnu filologiju na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta, zatim docent 1980. godine, a kao vanredni profesor radio je od 1981. godine. Za redovnog profesora primljen je 1989. godine i na fakultetu je radio sve do penzionisanja 2018. godine. Predavao je, između ostalog, predmete Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, a potom i Arapsku književnost i Osnove islamske civilizacije. Na postdiplomskim studijama (magistarskim i doktorskim) predavao je Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam i drugo.[3] Jedno vreme je radio kao upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Bio je i član Komisije za matičnost, Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Republike Srbije. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na univerzitetima u Skoplju, Sarajevu, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales) u Parizu. Od 1999. godine držao je predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, Fakultetu za medije i komunikacije i Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao i Fakultetu političkih nauka i Filološkom fakultetu u Banja Luci. Bio je saradnik na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ), Institutu za geopolitičke studije u Beogradu i od 2018. godine saradnik Instituta za strateške studije pri Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Radio je i kao profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Od 1990. godine profesor Tanasković je član Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a od 1995. član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea) u Salcburgu. Tanasković je takođe dopisni član društva za turski jezik (Türk Dil Kurumu) u Ankari (od 2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (od 2015), kao i član Naučnog društva Srbije (od 2016) i Srpske podružnice Rimskog kluba (od 2019). Profesor Tanasković član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba, te član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije od 2010. godine, Upravnog odbora SKZ i Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[2][3] Bio je predsednik Saveta Diplomatske akademije „Koča Popović” 2013. godine. Od 2016. godine je počasni predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva. 8. decembra 2023. objavljeno je da je jedan od potpisnika podrške listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, pred parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 17. decembar 2023.

Vasilije Kalezić: KRLEŽA I AKTERI SUKOBA NA LJEVICI 1 - 2, Barodna knjiga/Alfa 2000, str. 237 + 360. Očuvanost 4-; u obe knjige ima posveta autora. Kalezić, Vasilije, srpski književni povjesničar i publicist (Jastreb, Crna Gora, 10. IV. 1931 – Beograd, 23. VII. 2018). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirao u Novom Sadu (1975). Radio kao gimnazijski profesor (1959–63), bio ravnatelj Drame Srpskoga narodnoga pozorišta u Novom Sadu (1973–80) te od 1982. urednik u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Surađivao u književnim časopisima i listovima (Književnost i jezik, Stvaranje, Polja). Istraživao međuratnu srpsku i hrvatsku književnost, tumačeći, s društveno angažirana stajališta, ukupnost književnoga života u doba prevlasti tzv. socijalne književnosti. Glavna su mu djela: Kritički sporovi i Novi kritički sporovi (1969. i 1973), Pokret socijalne literature i Sukobi socijalne literature i nadrealizma (obje 1975). Zasebno se bavio političkim aspektom djelovanja I. Andrića (Ivo Andrić u našim sporovima, 1985) te M. Krležom, napose s gledišta sukoba na književnoj ljevici (U Krležinom sazvježđu, 1982; Ljevica u sukobu sa Krležom, 1990). U književnopovijesnim uvidima bilježio je važnu činjeničnu građu, no svojstvena mu je ideološki impregnirana prosudba, karakteristična za socrealistički pristup u književnoj historiografiji i publicistici.

Mediji u vremenima sukoba Radio B92, 1998. 134 strane. Korice malo oštećene, kao na slici, unutra lepo očuvana. Predgovori : Frajmut Duve i Bernd-Piter Lange. Studija Evropskog instituta za medije (Diseldorf) uz podršku Evropskog fonda za kulturu (Amsterdam). Dušan Reljić(1956. Beograd), jedan od najboljih ex jugoslovenskih novinara, danas sef odeljenja za medije i demokratiju Evropskog instituta za medije, studirao je komunikologiju, politologiju i filozofiju u Londonu i Becu, gde je 1978. doktorirao. Autor je niza tekstova o medjunarodnoj politici, nacionalizmu, etnickim sukobima, i razvoju medija u Centralnoj i Istocnoj Evropi. Iz predgovora Frajmuta Duvea predstavnik OEBS-a za slobodu medija: Reljicevo istrazivanje medija kao ratnog oruzja u nekadasnjoj Jugoslaviji, Severnoj Irskoj i Makedoniji spada u najvaznija istrazivanja o ovom problemu. Posebno je impresivan Reljicev zakljucak: pokretaci nasilja nisu mediji i njihovi novinari- nego mocnici koji se njima sluze. Ali, da li i kako novinari dopustaju da budu pretvoreni u ratnike, zavisi, razume se, i od njih i njihove profesionalne etike. Jednako je znacajno pitanje da li novinari ucestvuju u konsenzusu u pravnoj i gradjanskoj drzavi koja uvek mora stajati iznad narodnjackih aspiracija-ili hoce da je uniste. Sredstva za to imaju, to pokazuje ovo istrazivanje. s

Lena Petrovic - Zivot i vremena Dz. Majkla Kucija Sven, Nis, 2004. Mek povez, 89 strana. Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujući profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 — 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Biografija Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964.[1] Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“.[1] Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[1] Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana.[1] Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mjesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponono izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002.[1] Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945—1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena.[2] Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života.

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic