Omotač kao na slikama unutra lepo očuvana za svoje godine Retko! Prvo izd. 1939 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Prvo izdanje, sa crtežima akademskog slikara Ivana Radovića. Spolja kao na fotografijama, vidljivi znaci starosti u vidu iskrzanih ivica i rikne, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Zaljubljenici / Milan Kašanin ; [crteži Ivana Radovića] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna misao, 1928 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radović, Ivan, 1894-1973 = Radović, Ivan, 1894-1973 (Broš.) Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. Ivan Radović (Vršac, 22. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973) bio je srpski slikar, likovni kritičar, dopisni član SANU. Završio je Učiteljsku školu u Somboru. Slikarstvo je učio na Akademiji u Budimpešti od 1917. do 1919. Radi studija umetnosti 1921. godine putovao je u Minhen, Prag i Veneciju, a boravio je u Pragu i Parizu. U Beograd se doselio 1927. godine. Bavi se pedagoškim radom u školi u Stanišiću, Učiteljskoj i Višoj devojačkoj školi u Somboru. Jedno vreme je bio profesor Umetničke škole u Beogradu. Prvi put izlagao 1922. godine u Beogradu. Pripadao je grupama „Slobodni“, „Oblik“ i „Šestorica“. Bio je član ULUS-a. Uspešno se bavio tenisom. Bio je prvak Jugoslavije 1929. godine. Te godine je igrao u Dejvis kupu protiv Grčke. Bio je dopisni član SANU 1970. godine. Njegov brat je bio sveštenik i fotograf Milorad Radović (1892–1934). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slikarstvo Slikarski opus Ivana Radovića je veliki i po broju radova (slika, crteža i akvarela), ali i po značaju i mestu u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kritičari i istoričari moderne umetnosti primetili su u njegovom radu kretanje od tradicionalizma do avangarde, od ustaljenih puteva savremenosti njegovog vremena do izleta u naivizam i koloristički ekspresionizam koji je bio najkarakterističniji za srpsku umetnost tog perioda. Nije se ustručavao ni da se upusti u eksperimente sa apstraktnim izrazom, posebno tokom prve polovine treće decenije. U osnovnom, njegov slikarski put se kretao od ranog perioda konstruktivizma i postkubizma, preko neoklasicizma i neoprimitivizma srednjeg perioda do romantizma i poetskog realizma koji je obeležio kraj ovog samosvojnog stvaralaštva. I tematski se Radovićevo slikarstvo kretalo u širokom rasponu od pejzaža, enterijera i žanrscena do portreta i aktova. Zbog ovakvog svojevrsnog spajanja i preplitanja stilskih karakteristika i tematskih sadržaja, slikarstvo Ivana Radovića postavljeno je u najznačajnijim istorijskim pregledima na jedno od najistaknutijih mesta u srpskoj slikarskoj umetnosti epohe modernizma. Samostalne izložbe Pogled s okruglim krošnjama, 1922 1925 Sala osnovne škole kod Saborne crkve, Beograd 1928 Letnji paviljon Oficirskog doma, Beograd 1929 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1932 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1933 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1952 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1960 Galerija doma JNA, Beograd 1963 Narodni muzej, Zrenjanin 1964 Gradsko muzej, Vršac 1966 Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba, Novi Sad 1971 Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd Posthumne izložbe 1978 Likovna galerija, Sombor 1984 Galerija SANU, Beograd 2009 Narodni muzeju, Valjevo 2010 Kulturni centar, Vršac, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2010 Galerija Haos, Beograd 2011 Galerija legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Beograd Bibliografija (izbor) 1925 Gustav Krklec, Izložba slika Ivana Radovića, Vreme, 5. decembar, Beograd 1926 Gustav Krklec, Kolektivna izložba Ivana Radovića u Beogradu, Somborska reč, br. 37, Sombor 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, str. 67–71, Nolit, Beograd 1963 Vukica Popović, katalog retrospektivne izložbe, Narodni muzej, Zrenjanin 1966 Pavle Vasić, katalog retrospektivne izložbe, Galerija Matice srpske, Novi Sad 1967 Miodrag B. Protić, Treća decenija - konstruktivno slikarstvo, u Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1971 Miodrag B. Protić, katalog retrospektivne izložbe, SANU, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata 1918-1941, Jugoslavija, Beograd 1989 Vjekoslav Ćetković, monografija, Akademija umetnosti, Matica srpska, Novi Sad 2005 Vladimir Rozić, Umetnička grupa „Oblik“ 1926-1939, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd 2008 Žana Gvozdenović, Ivan Radović. Od apstrakcije do predela čulnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd Nagrade 1925 Internacionalna izložba umetnosti, Filadelfija 1930 Orden Svetog Save, Beograd 1932 Orden belgijskog kralja, Brisel 1937 Srebrna medalja, Međunarodna izložba umetnosti i tehnike, Pariz 1962 Zlatna paleta ULUS-a, Beograd 1967 Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar“, Beograd 1967 Sedmojulska nagrada SR Srbije, Beograd 1971 Nagrada AVNOJ-a, Beograd MG54 (N)

Izdanje knjižarnice Radomora D. Đukovića, Beograd, 1938. 202 strane. Nedostaju korice i prvih nekoliko listova izgužvano. Posveta autora i potpis prethodnog vlasnika. Povez se jedva drži ali i dalje odoleva. Nema podvlačenja, zapisa... Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској. На Растку објављено: 2007-12-30

Stanko Kukic- Svet pod maskom Izdavcka knjizarnica Radomira D. Cukovica, Beograd, 1938. Mek povez, fotomontaza na prednjoj korici, 202 strane. SRPSKI NAUCNO-FANTASTICNI ROMAN! A da vidimo sta na ovu temu ima da kaze Miodrag Milovanovic, poznatiji kao Mica, neumorni istrazivac domace naucne fantastike i konja: Колико мало познајемо историју српске научне фантастике најбоље показује чињеница да сваке године откривамо бар по један заборављени роман или причу са почетка овог века којима нас наши преци подсећају на оно што, истина у великој мери задојени млеком комунизма које није тако лако испрати из сваке ћелије тела, често заборављамо, да наша култура није почела 1945. Баш као што никако не можемо да се навикнемо да рачунамо предратна (мислим на Други светски) фудбалска првенства, тако смо скоро потпуно заборавили да је пре тог истог рата постојала књижевност која се разликовала од оне реалистичке коју смо помно изучавали у школама, књижевност до којој се враћамо чепркајући по антикварницама и бувљацима у потрази за књигама незабележеним у постојећим историјама књижевности. Свет под маском Станка Кукића је један од таквих романа. Његова уметничка вредност сасвим сигурно није на довољном нивоу да би ушао у уџбенике или историју књижевности једнога народа, али је несхватљиво да се, барем у круговима који се баве научном фантастиком којој овај роман несумњиво припада, потпуно изгуби сваки траг роману који 1938. године антиципира рат који ће уследити само коју годину касније. Роман сам први пут пронашао сасвим случајно, претурајући средином године по пристиглим књигама у антикварници Српске књижевне задруге, а да није претерано редак, доказ је што сам ускоро налетео на још један примерак на крајње бизарном месту - код Цигана на пијаци на Бановом Брду, купујући поморанџе за клинца, а касније се испоставило да је још један члан Друштва „Лазар Комарчић“, Љуба Дамњановић, наишао на њега у истој антикварници. Роман је издала Издавачка књижарница Ратомира Д. Ћурковића из Београда, а осим имена штампарије, Давидовић, и, наравно, имена писца и наслова романа, на унутрашњим страницама нема других података о књизи. Повез је мек, а на насловној страни представљен је колаж са призорима разарања, преко кога су црвеним писаним словима дати наслов романа, писац, место издања, Београд, и година, 1938. Роман има 202 странице и штампан је ћирилицом. Прегледом каталога Народне библиотеке открио сам да је Станко Кукић објавио само још један роман, 1934. године, под називом А живот тече, који вероватно не спада у жанр научне фантастике. На почетку романа Свет под маском налази се пишчев кратак увод, кога преносим у целини: Овај роман нема своје нарочито национално обележје, као што ни материја самог дела нема граница. Он је писан једино у жељи да се помогне напаћеним генерацијама које су прошле кроз калварију светске трагедије рата. Ако би се, не дај Боже, остварило оно о чему се у овом роману говори, он би се могао применити на све државе и све народе који стрепе за своју независност, за мир и слободан развој. Овога тренутка, када се мутни облаци гомилају над сводом свих културних и просвећених народа, фантом будућег рата урезан је у мисао човекову више него икада. Роман почиње у Београду, 193_, како каже писац, чијим улицама се вуче главни јунак, Станковић, књиговођа без посла, отац троје деце, чију главу притискају све веће и веће недаће. Економска је криза, посла нема, деца су му на ивици глади, жена све нервознија, а он се враћа кући након још једног дана узалудног обијања прагова. Кући га чекају још веће невоље. Власник стана решио је да избаци Станковиће јер већ неколико месеци нису платили кирију и довео је жандара да то лакше учини. Станковићу пада мрак на очи и почиње на дави станодавца, после чега завршава у затвору, а његова породица у подруму на периферији. По изласку из затвора једна девојка, сиротица са села која је дошла у град да учи школу, а због беде је принуђена да тело изнајмљује начелнику, из пријатељства према његовом познанику Кошутићу успева да Станковићу среди запослење. У тренутку кад помисли да се ствари сређују, долази катастрофа. Прво се у новинама појављују вести о заоштравању односа на Далеком истоку између Јапана и Русије, а затим и о томе како непријатељ (до краја књиге ће остати непријатељ) упркос јаке одбране уништава Брисел. Станковић води расправе са пријатељем о томе да је рат само смицалица оних који господаре нашом вољом. Распињу нас без потребе на две половине: између дужности и љубави, између патриотизма и крви... Питај онога што седи у ауту од осам цилиндера, где је патриотизам, он ће ти одговорити: у стомаку, код љубавнице, у новчанику... Ни на крај памети му неће бити да каже да је патриотизам на бојишту. Ипак, Станковић је само пион у игри живота и када дође до мобилизације, јер данас пре подне је наша влада одбила увредљиве захтеве и наредила мобилизацију. На окуп јунаци!... Дигните високо барјак слободе... Нема попуштања... Народе који са песмом умиреш на уснама... Хероји прошлих дана, будни чувари будућности, ви имате реч!... он одлази у борбу на границу. Рат је суров и немилосрдан. Ровови, блато, бодљикава жица, артиљеријска паљба на све стране, раскомадана тела, бојни отрови. Усавршена ратна техника преноси се и на позадину. Авиони нечујни, невидљиви, заштићени вештачком маглом и јесењим густим непрозирним облацима искрсавају сваког дана над градовима, селима, сејући отров и смрт на сваком кораку... Време протиче а рат се не окончава, високи напон струје уништава све живо на земљи, челик се топи под смртоносним зрацима, уводе се нови авиони који се заустављају у ваздуху, али ни непријатељ не мирује, непрестано бомбардује Београд. Станковићева жена добија отказ и притиснута немаштином предаје се удварању његовог колеге, грбавца Љубића. Писма престају. У једној акцији Станковић бива рањен и по пуштању из Болнице запућује се возом ка Београду. Град је изменио физиономију. Свуда рушевине... свуда испреплетени подземни ходници, тунели. Изнад Славије нема подземних лавирината, ту су само старе, испреплетене, изроване улице са порушеним домовима. Улице су пусте, а тек овде-онде промакне брзо поред њега по нека сенка са гас-маском на лицу. Станковић налази децу код старе Анке, где живе у кући са релативно сигурним подрумом, одвојени од мајке. Ту сазнаје за женино неверство, а све загорчава чињеница да они пливају на парама зарађеним на фабрици бојних отрова. Бесан, полази у потрагу за њима, али га у граду затиче ваздушни напад. Непријатељ баца бојне отрове. Станковић јури назад до деце и затиче најстаријег сина мртвог на огради. Избезумљен, јури градским улицама без циља... луд... Корача без гас-маске и ништа не чује. Умор му крши и ломи снагу. Плућа се дубоко надимају, тражећи ваздуха. Иперит полако... полако да га не повреди у безмерном болу, разара плућна ткива, раскида му живот на ситне честице, које стопљене заједно са његовим сузама, искиданим срцем улазе у нови , чистији, племенитији живот, где нема злобе, где нема Љубића, а где рад замењује рат као средство за сретнију будућност човечанства... Приликом изношења садржаја романа трудио сам се да што више користим речи самог писца, не би ли вам што верније дочарао његов стил, до зла бога патетичан и оперисан од сваког осећаја за суптилност. Ликови уздишу, питају се: Докле!... Докле!... Зар има Бога? Дијалози су углавном на нивоу: - Ја морам успети!... Разуми... Морам радити због деце! - Мораш!... Мораш!... Ликови су црно-бели и прилично су карикатурално дати, чак и физички (и Љубић и станодавац који их истерује из стана су грбавци), при чему је једино главни јунак, Станковић, нешто изнијансираније (у границама могућности писца) представљен. Сличну неукост писац показује и у композицији дела. Како уведе нови лик, писац се расприча о њему потпуно губећи континуитет радње. С обзиром на све наведено, оно што би данашњег читаоца ипак могло навести да прочита роман Свет под маском Станка Кукића очито не лежи у литерарној равни дела. Мене је највише импресионирала невероватна сличност мојих размишљања о сулудости рата који се у овом тренутку (године 1992) води, и размишљања писца о рату који ће само коју годину од писања његовог дела уследити. Осим тога, многобројан накот национал-романтичара могао би да се увери да ни пре рата није све било баш тако ружичасто у земљи српској.

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

U dobrom stanju! Redje u ponudi! U posvetu Matošu eseje, poeziju i uspomene pišu Milan Ogrizović, Antnun Brac, Vladimir Lunaček, K.Š. Gjalski, Ljubo Wiesner, Vjekoslav Majer, Radovan Žilić, Boža S. Nikolajević, Dobrica Cesarić, Ivan Esih Matoš, Antun Gustav, hrvatski književnik (Tovarnik, 13. VI. 1873 – Zagreb, 17. III. 1914). U Zagrebu, gdje mu se obitelj naselila ubrzo nakon njegova rođenja, pohađao osnovnu školu i gimnaziju. Nakon nedovršene gimnazije propao mu je i pokušaj studija na Vojnome veterinarskom fakultetu u Beču. Odustao je od građanskog poziva i potpuno se posvetio pisanju i glazbi. Prvu pripovijetku Moć savjesti objavio je 1892. u Viencu. Sljedeće je godine bio pozvan u vojsku, ali je 1894. dezertirao te morao napustiti Hrvatsku. Otišao je u Beograd, gdje je svirao violončelo u tamošnjim orkestrima i radio kao novinar. Početkom 1898. nakratko je boravio u Münchenu, Beču i Ženevi, a zatim otišao u Pariz, gdje je ostao pet godina. Pariško je razdoblje bilo odlučujuće u formiranju njegovih estetičkih načela. Temeljito se upoznao s najnovijim umjetničkim kretanjima, a osobito su bila značajna iskustva s pjesništvom Ch. Baudelairea, francuskih parnasovaca i simbolista te s proznim djelom E. A. Poea, P. Mériméea i G. de Maupassanta. U tih pet godina napisao je i velik dio svoje fikcijske proze (Iverje, 1899; Novo iverje, 1900). God. 1904. vratio se u Beograd, gdje je ostao do konačnoga povratka u Zagreb 1908., kada je bio pomilovan. Za drugoga boravka u Beogradu, u Hrvatskoj su mu objavljene još dvije knjige (Ogledi, 1905; Vidici i putovi, 1907). U tom je razdoblju počeo pisati i pjesme, koje je objavljivao u različitim listovima i časopisima, ali mu je taj dio opusa objavljen tek posmrtno (Pjesme, 1923), i to u nepotpunu obliku. U Zagrebu se uključio u književni i politički život. Neprestano je ulazio u sukobe i polemike stvarajući književne i političke protivnike, ali i istomišljenike. Oko sebe je okupio skupinu mladih pjesnika »Gričana« (Lj. Wiesner, F. Galović, A. Ujević i dr.). Njegovao je bohemski životni stil, preživljavajući kao profesionalni pisac i novinar, neprestano u oskudici. Za života su mu izišle još tri knjige: Umorne priče (1909), Naši ljudi i krajevi (1910) i Pečalba (1913). Velik broj Matoševih neobjavljenih tekstova prikupljen je tek za sabrana djela koja su izišla u razdoblju 1935–40. Sam je Matoš pripovijetke smatrao najvrjednijim dijelom svojega opusa, a njegovi suvremenici i kritičari iz desetljeća izravno nakon njegove smrti visoko su cijenili pojedine putopise. Najznačajnija putopisno-feljtonistička proza Oko Lobora (1907) osebujan je Matošev spoj lirizma nadahnuta ljepotom krajolika i, s druge strane, reportažnih, historiografskih i društveno-kritičkih opservacija pripovjedača. S vremenom je njegovo djelo uravnoteženije procijenjeno, pri čem je posebno dobilo na vrijednosti pjesništvo. Danas se pojedine pjesme (Mora, Notturno, Jesenje veče, Maćuhica, 1909., Srodnost, Utjeha kose) smatraju zaštitnim znakom Matoševa opusa i ponajboljim pjesmama iz razdoblja hrvatske moderne. I kao pjesnik Matoš je u hrvatskoj književnosti bio promotorom modernističkih strujanja koja su dolazila iz europskih književnih središta. Poput E. A. Poea, Ch. Baudelairea i pjesnika simbolističkoga pokreta inzistirao je na dotjeranoj formi pa je sonet u njegovu pjesničkom opusu postao kanonskim oblikom. Poetski artizam ogleda se i u strogom poštivanju pravila akcenatsko-silabičke versifikacije. U okviru Matoševe škole velika se pozornost pridavala sinesteziji i zvukovnim (»glazbenim«) kvalitetama izraza, a osobito se njegovala čista i bogata rima. Tematski se Matoševa lirika kreće od simbolizacije krajolika (Notturno, Jesenje veče, Srodnost, Maćuhica, U travi) preko estetizacije smrti, starosti ili drugih pojava koje inače pobuđuju odbojnost i nelagodu (Utjeha kose, Prababa). Pjevanje o pojavama koje tradicionalno ne pripadaju području lijepoga tumači se prihvaćanjem »estetike ružnoga« kao novog impulsa u europskom modernom pjesništvu, premda Matoševi pjesnički tekstovi ne dosežu onaj stupanj provokativnosti do kojega su išli tekstovi Ch. Baudelairea i A. Rimbauda. Drugi dio pjesničkoga opusa blizak je Matoševu kritičkom i polemičkomu temperamentu. Te Matoševe pjesme satirični su ili humoristični pogledi na moralne kvalitete suvremenika (Stara pjesma, Mora, Savremeni simbol) ili političke okolnosti (Grički dijalog, Basna), a u najpoznatijim domoljubnim pjesmama (1909., Pri svetom kralju, Gospa Marija, Iseljenik) satira uzmiče pred domoljubnom tužaljkom ili alegorijskim prikazima tragičnoga položaja domovine. Matoš je napisao šezdesetak novela, od čega je za života u trima zbirkama objavio samo oko polovice. Fikcijska proza prilično je raznovrsna i postoje različiti pokušaji njezine klasifikacije. Tradicionalnije podjele drže se tematskih skupina, pri čem se izdvajaju pripovijesti u kojima se opisuju ljudi i događaji iz domaće sredine te skupina priča u kojoj prevladavaju bizarni likovi, nevjerojatni događaji, redovito smješteni u koji od europskih gradova. Postoji i manja skupina kratkih tekstova (Samotna noć, O Tebi i o meni, Sjena) u kojima priča gotovo nestaje, iskaz se lirizira i oprema simboličkim značenjima, pa se ti tekstovi žanrovski mogu obilježiti i kao pjesme u prozi. U većoj ili manjoj mjeri, međutim, lirizacija se iskaza uočava u gotovo svim Matoševim pripovijetkama. Novije podjele pripovjedačkog opusa temelje se na dominantnim stilskim obilježjima. Prvu skupinu čine impresionističke novele koje obrađuju kakav istinit događaj (Kip domovine leta 188*) ili se u njima literarno oblikuju autorovi privatni doživljaji (Nekad bilo – sad se spominjalo, Za novim bogom). Katkad je pak riječ o pričama koje su utemeljene na stvarnim slučajevima za koje je Matoš čuo u privatnome životu, ali nemaju autobiografskih elemenata (On, Duševni čovjek, Pereci, friški pereci). Specifičnost toga tipa priča sastoji se u njihovu anegdotskom, reportažnom značaju, u fragmentarnosti i odmaku od realističke poetike. Na štetu realističke psihologije u tim novelama prevladavaju karikatura i humoristični ton, pri čem likovi nose tipske osobine svoje sredine ili nacionalnosti. Drugoj skupini pripadaju pripovijesti kao što su Camao, Cvijet sa raskršća, Lijepa Jelena, Put u Ništa ili Balkon, koje se po vrijednosti ubrajaju u najbolji dio Matoševe fikcijske proze. Suvremena ih kritika označava kao simbolističke novele budući da njihova radnja ima simbolično značenje i naglašava razmak između realne, svakodnevne zbilje i idealnog svijeta u kojem se naslućuju ljubav, ljepota i harmonija. Protagonisti i pripovjedači Matoševih simbolističkih priča društveni su autsajderi, bohemi, lutalice, umjetnici i sanjari, često bolesni i krajnje neurotični. Raskorak između materijalnoga svijeta i idealnoga prostora mašte dio je njihova svojevoljno odabranog identiteta, jer ih više formira umjetnički milje kojemu pripadaju nego zbiljski društveni odnosi i uhodana svakodnevica, koju preziru. Izdvojena društvena pozicija glavnih likova (i prostori koji su daleki hrvatskomu čitatelju) omogućuje da se napusti realistička razina priče i uvedu bizarni, bajkoviti ili fantastični motivi (Camao, Put u Ništa, Miš). Matoš je i jedan od najznačajnijih hrvatskih kritičara s početka XX. st. Pisao je o hrvatskim (S. S. Kranjčević, V. Vidrić, D. Domjanić, J. Polić Kamov) i o srpskim autorima (S. Sremac, J. Veselinović, S. Pandurović). Njegovao je impresionističku kritiku, vodeći se artističkim, ali i nacionalnim kriterijima. I u književnoj kritici i u žurnalističkim tekstovima nerijetko je ulazio i u političke teme. Matoševi politički nazori, s obzirom na protuaustrijska stajališta i skepsu prema jugoslavenskom unitarizmu, bili su bliski Starčevićevu pravaštvu, ali mu je u kulturnom smislu bio stran svaki izolacionizam. Dio njegove esejistike posvećen je istaknutim inozemnim piscima, o kojima je pisao s visokim stupnjem kompetencije pa je hrvatsku sredinu sustavno upoznavao s glavnim kretanjima suvremene europske i svjetske literature. Matoš je znatno modernizirao hrvatsku književnost, nametnuo se kao uzor mnogim mlađim piscima i uspostavio umjetničke kriterije kao glavni element literarnoga djela te se danas općenito smatra jednim od najboljih hrvatskih književnika. Antun Gustav Matoš (Tovarnik, 13. jun 1873 — Zagreb, 17. mart 1914) je bio hrvatski pjesnik, novelista, feljtonista, esejista i putopisac. Matoš je rođen u Sremu, a preselio se sa roditeljima u Zagreb u drugoj godini života, pa je imao običaj da kaže da je „Bunjevac porijeklom, Sremac rodom, a Zagrepčanin odgojem“.[1] Majka mu je bila Marija čiji je deda Franc Šams (1779—1839) bio farmaceut u Petrovaradinu.[2] Do šestog razreda gimnazije bio je učenik gornjogradske gimnazije, a u sedmom razredu je imao slabe ocjene, osim iz fizike, propedeutike i hrvatskog jezika. Pokušaj studiranja na Vojnom veterinarskom fakultetu u Beču svršio se neuspjehom. Godine 1893. je otišao u vojsku, ali je sljedeće 1894. dezertirao iz Hrvatske, najprije u Šabac, a zatim u Beograd. Kako sam navodi, u Beogradu je tokom sljedeće tri godine i nekoliko mjeseci bio „čelist, pa novinar, literat“. U januaru 1898. godine je preko Beča i Minhena otišao u Ženevu, a odatle 1899. u Pariz, gdje je ostao punih pet godina. Za to vrijeme je napisao najznačajniji dio svoje proze. Godine 1904. opet je stigao u Beograd, da bi — još uvijek kao vojni bjegunac — u tri navrata potajno dolazio u Zagreb tokom 1905, 1906. i 1907. godine. Konačno, 1908, poslije trinaest godina, pomilovan je i definitivno se vratio u Zagreb. Umro je od raka grla, ostavivši iza sebe dvadesetak što štampanih, što neobjavljenih knjiga: od pripovjedaka, feljtona i putopisa, do pjesama, kritika i polemika. Matoš je središnja ličnost hrvatske moderne. Esteticizam i umjetničke norme su postali primarni kriterijum vrjednovanja, dok je nacionalni i društveni angažman, dotle praktično jedini kredo, ostao uklopljen u cjelovitiju vizuru zadatka hrvatskih pisaca, koji od Matoša nadalje nisu (osim u komunističkom razdoblju) mogli da gaje pretežno utilitaristički odnos prema umjetničkom stvaralaštvu. Književnost U književnost je ušao 1892. pripovijetkom „Moć savjesti“, koja naznačava početak perioda moderne. U nekoliko navrata pisao je o svojem poimanju poetike proznog stvaralaštva i o svojim literarnim uzorima. „... od novelista najviše volim genij Poov, zatim superiornu, konciznu tačnost Merimeovu i prirodnost Mopasanove satire... “ izjavio je u jednom pismu prijatelju Milanu Ogrizoviću. Težnju da se nigdje ne ponavlja, da ne zapadne u manirizam, uspio je ostvariti u većem dijelu svojih pripovjedaka sakupljenih u tri zbirke i izdatih redom: „Iverje“, 1899, „Novo iverje“, 1900, „Umorne priče“, 1909. S obzirom na Matoševu stvaralačku tehniku, metode i stilske postupke u ostvarivanju fabula pripovjedaka, a prije svega s obzirom na tematske interese, poznata je već standardna podjela njegovog pripovjedačkog opusa na dva temeljna tematska kruga: jedan s tematikom iz domaće zagrebačko-zagorske sredine i stvarnim junacima koje je sretao u životu, i drugi s novelama bizarnog sadržaja s dominacijom čudaka, tipova posve individualnog karaktera. Jedan i drugi krug povezuje naglašena lirska nota i prisustvo ljubavnih motiva. Novele jednog i drugog kruga nastajale su paralelno, istovremeno, što govori da nije riječ o nekom posebnom evoluiranju Matoša pripovjedača, nego o njegovim pokušajima da na različitim temama ostvaruje i iskušava različite, kako je on to znao reći, „stilske studije“. Dobar dio elemenata od kojih je satkana pripovjedačka proza s tematikom „naših ljudi i krajeva“, dodirivanje nekih aktuelnih društvenih problema i u groteskno-fantazijskom ciklusu je našlo odjeka, ali motivi misterije ljubavi i smrti, uopšte nokturalnih stanja i atmosfera, u ovom drugom krugu su došla do punog izražaja, dublje i intenzivnije doživljeni. Posebnost tih motiva ogledala se u prvom redu sužavanjem fabulativnih zahvata, analizom pojedinačnih individualnih sudbina literarnih junaka, nestajanjem površnih anegdotskih elemenata i unošenjem nevjerovatnih događaja i bizarnih likova, što će usloviti pojačanu psihološku motivaciju, a potiskivanje sociološke u drugi plan. Sve je to rezultovalo činjenicom da je proza ovoga kruga, umjesto regionalnog ili nacionalnog, poprimila širi kosmopolitski karakter. Putopisi U putopisnoj prozi Matoš je jedan od najvećih hrvatskih inovatora. Motiv pejzaža, ne samo kao dio pripovjedačke cjeline, nego i kao samostalna tema, novost je koju Matoš, povodeći se za Baresom, uvodi u hrvatsko prozno stvaralaštvo. Njegov pejzaž ne zaustavlja se samo na spoljnjoj slici, nego aktivno uključuje svog autora: ne samo po lirskoj intonaciji, po izrazu koji nosi ličnu notu i posebnom fokusu kroz koji autor sagledava taj pejzaž, nego naročito po tome što svaki pejzaž obilno razvija asocijacije za promišljanja posve različitih problema. Ta izrazito impresionistička crta, gdje pejzaž dobija određenu funkciju da kao povod emocionalnom uzbuđenju razvije do maksimuma sposobnost iskričavih asocijacija - tipična je za Matoševe pejzaže u gotovo svim njegovim tekstovima. Posebno se to ogleda u njegovim brojnim putopisima u kojima je pejzaž isključiva tema (npr. u izvanrednom lirskom putopisu „Oko Lobora“). Poezija Dok je novele, putopise, kritičke članke i feljtone pisao i objavljivao uporedo od samog početka svojeg pisanja, poezijom se kontinuirano počeo javljati u časopisima dosta kasno, tek oko 1906. godine, i do kraja života napisao je osamdesetak pjesama. Neosporno je da je Bodler bio veliki Matošev učitelj, od kojega je preuzeo niz formalnih elemenata, i o kome je, ne jednom, oduševljeno i pisao. Osjećaj i potreba za strogo određenim oblikom — konkretno za formu soneta, smisao za muzikalnost stiha, povezivanje u opšti sklad muzike riječi, boje i mirisa, dakle osjećaj za sinesteziju, vrlo prefinjen ritam, te izmjena govorne i pjevne intonacije — su spoljnje, vidljive odlike Matoševe poezije. Ljubav i cvijet, možda dvije ključne riječi i njihovo variranje, međusobno pretapanje i pretvaranje čiste apstrakcije poimanja ljubavi u konkretan pjesnički simbol cvijeta, javljaju se kao dominantni motivi u početku Matoševog pjesničkog govora. Česta pojava motiva smrti u toj lirici, elegičnost, sumornost i baladičnost mnogih njegovih stihova, intenzivno osjećanje prolaznosti i nestajanja, sivilo boja i zvukova, sumnje i doživljaji ljubavi kao velike boli, posljedica su sukoba sna i stvarnosti, najjače izraženih u ponajboljim ljubavnim pjesmama „Samotna ljubav“, „Djevojčici mjesto igračke“ i „Utjeha kose“. Ali, i onda kad je bio najviše obuzet intimnim dilemama i formiranjem vlastitih koncepcija života i svijeta, traženjem puta do ljepote i harmonije, kad je svoja emocionalna stanja izražavao u poetskim pejzažima „Jesenje veče“, „Notturno“, on je istovremeno izražavao i svoja patriotska osjećanja koja su bila neraskidiv, sastavni dio njegove ličnosti. U svojim ponajboljim rodoljubivim stihovima „Stara pjesma“ iz 1909. i „Iseljenik“, razočaran po povratku u domovinu (1908) malodušnošću Hrvata u kuenovskoj i postkuenovskoj eri, Matoš piše elegične stihove obojene sumornim doživljajem domovine. Upravo osjećaju za jezik i njegovu melodioznost, u povezivanju subjektivnog, intimnog s objektivnim i opštim, i u posebno naglašenoj težnji za modernim izrazom i leži Matoševa poetska veličina. Kritika Uz iskričav polemički duh kojim se tokom svog spisateljskog puta nerijetko služio u obračunavanju sa mnogim svojim savremenicima, Matoš je ostavio dubok trag i u žanru kritike i esejistike, i feljtonistike. U njima, uz naglašeno impresionistički pristup djelima pojedinih hrvatskih (Kranjčević, Vidrić, Domjanić, Kamov) ili srpskih pisaca (Sremac, Veselinović, Pandurović), Matoš je nerijetko iznosio i svoje umjetničke postulate. Shvatajući umjetnost kao sinonim za lijepo, on intenzitet pjesnikove superiornosti riječi i izraza, dakle individualnog piščevog stila, uzima kao osnovni kriterijum za estetsko vrjednovanje djela. To je i razlog što ne pravi razlike između pojedinih književnih vrsta: pripovjedačka proza, lirika i kritika za njega su samo umjetnost iz koje na prvom mjestu treba zračiti individualna ličnost stvaraoca i njegova umješnost plastičnog i nebanalnog izražavanja. Međutim, iako je polazio od izrazito estetskih mjerila, dakle određenog univerzalnog pristupa i ocjenjivanja, nikad nije zanemarivao ni specifični nacionalni kriterijum u analizi pisaca hrvatske književnosti. Matoševo djelo je prelomno u istoriji hrvatske književnosti: slobodno se može reći da bez njegovog zaokreta i ostvarenja, posebno na polju kritike, eseja i poezije, ne bi bilo hrvatske književnosti kakvu poznajemo. Ni Krleža, ni Ujević ne bi bili mogući da Matoš nije trgnuo hrvatsku književnost iz letargije provincijalizma i uveo je u maticu svjetske književnosti.

PRVO IZDANJE NOLIT 1955. Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste[1]. Mladost i književni počeci[uredi] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2]. Književni rad[uredi] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu Ninovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2]. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi] Socijalna poezija[uredi] Pesme (1938)[uredi] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1]. Zrenjanin (1949)[uredi] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1]. Ljubavna lirika[uredi] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1]. Knjige poezije[uredi] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1]. Prozni pisac[uredi] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1]. Roman Pesma (1952)[uredi] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja[uredi] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“[uredi] Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Laureati: Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998. Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999. Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000. Darko Pejović, za roman Uporište, 2001. Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002. Dela[uredi] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. srpski nadrealizam nadrealisticka poezija nadrealizma ... avangarda neoavangarda ... kao nova glanc primerak GaŠa.5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Delo: Diogenes, Historicka pripoviest XVIII Veka 1900 g. August Šenoa (Zagreb, 14. novembar 1838 — Zagreb, 13. decembar 1881), hrvatski (nemačko-češkog porekla) romanopisac, pripovjedač, pjesnik, kritičar i feljtonist. Biografija Otac Augusta Šenoe, Alojz Šenoa (Schönoa), Nemac iz Češke doselio se u Zagreb 1830, gde je bio upravnik poslastičarnice zagrebačke nadbiskupije. Poslastičarnica je radila u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Majka Terezija pl. Rabač (Rabacs) iz plemićke porodice slovačkog porekla, rodom iz Budimpešte, umrla je kada je August imao samo 8 godina. Školu i gimnaziju pohađao u Zagrebu i Pečuju, a studirao je pravo u Pragu i Zagrebu, no studije nije završio. Na studije u Pragu ga je poslao njegov mecena katolički biskup Josip Štrosmajer.[1] Bila mu je namenjena katedra profesora na Pravnoj akademiji u Zagrebu. Ali on se više posvetio izučavanju književnosti, rizikujući da ostane bez stipendije. U Češkoj je došao u dodir sa slovenskom književnošću i slovenskom omladinom, zbog čega je postao iskreni pobornik slovenske uzajamnosti. Postao je panslavista[2] i veliki neprijatelj Beča i Pešte. Tako da je prirodno što se on, mladi ilirac `Avgust` Šenoa, kao `jurista` u Zagrebu javlja 1858. godine pretplatnikom srpske ćirilične knjige `Cveće srbskih pesama`.[3] Dopisivao se sa Srbima, Miloradom Popovićem Šapčaninom, dr Jovanovićem i Jovanom Sundečićem. Iz Praga je počeo da šalje novinske dopise, a kasnije postao veliki kritičar društva kao novinar i urednik. Prve pesme objavljuje 1855. godine. Nakon uređivanja listova u Beču vraća se 1866. u Zagreb i radi u uredništvu «Pozora», a potom kao gradski beležnik i gradski senator. Bio je upravnik i dramaturg u Hrvatskom zemaljskome kazalištu (prethodnici HNK), urednik društveno-književnog časopisa «Vijenac» i potpredsjednik Matice hrvatske. Pred smrt (1879) je izdavao `Humoristički list` u kojem je pisao protiv protivnika, onih iz reda hrvatskih ultradesničara. Prevodio je mnogo s njemačkog, francuskog, poljskog, češkog i engleskog jezika. Poslednje što je napisao bila je `Kletva`. Umro je 1881. godine u 42. godini života.[4] Bio je oženjen od 1868. godine zagrebačkom `patricijkom` Slavom rođ. Ištvanović, sa kojom je imao sinove Branimira i Milana. Milan je postao univerzitetski profesor i pisac, koji je između ostalog napisao biografsku knjigu `Moj otac`. A Branko Šenoa je između dva svetska rata bio direktor Umetničke galerije i upravnik Zagrebačkog kazališta (pozorišta). Najuticajniji i najplodniji hrvatski pisac 19. veka, Šenoa je istinski tvorac moderne hrvatske književnosti - prvi pravi hrvatski romanopisac (delo Petra Zoranića samo uslovno možemo nazvati romanom, dok se Ilirci ni nisu oprobali na tom polju), autor opsežnoga korpusa romana, toga egzemplarnoga žanra savremene literature, inovator proze i tvorac razvijenoga urbanoga jezičkog standarda (često je naglašavana Šenoina uloga kao jezikotvorca, čoveka koji je više učinio za elastičnost i izražajnost savremenog hrvatskog jezika od legije rečnikopisaca i purističkih savetodavaca). Šenoa se oprobao u svim književnim vrstama, i velikom broju je ili zaorao prvu brazdu, ili ostavio pisanu baštinu koju su kasniji pisci nasleđivali (a neretko se i pokušavali osloboditi autorova uticaja). U javnosti se prvo pročuo kao novinar dopisima iz Praga za „Pozor“, naročito političkim člancima i feljtonima „Praški listovi“, 1862. Šenoa udara temelje modernom hrvatskom feljtonu, osigurava mu dignitet i pretvara ga u eminentno literarni žanr. U seriji feljtona Zagrebulje (`Pozor“, 1866-67; „Vijenac“, 1877, 1879-80) izražajnim stilom i razornim satiričkim diskursom komentariše aktualne, često negativne pojave u zagrebačkoj svakodnevnici: odnarođenost, nemčarenje, licemerje i konformizam. Feljtoni su imali velikog odjeka u javnosti, a javili su se i brojni podražavaoci (Rikard Jorgovanić, Kovačić), ali će tek Matoš ne samo naslediti, nego i razviti tip Šenoinog podlistka. Na Šenoinu žurnalističku fazu prirodno se nadovezuje kritičarska praksa. Uz male prekide deluje dvadesetak godina kao pozorišni kritičar dajući hrvatskom glumištu presudne poticaje. Prokomentarisao je više od sedam stotina predstava iznoseći - prvi u nas - relevantne sudove o svim bitnim činiocima pozorišnog čina (glumi, režiji, scenografiji, scenskom govoru). U manifestu „O hrvatskom kazalištu ` (`Pozor“, 1866) daje ne samo analizu stanja u hrvatskom glumištu, nego i program njegova budućeg razvitka. Izrazito antigermanski raspoložen, Šenoa traži radikalan zaokret prema klasičnoj i savremenoj francuskoj, italijanskoj i slovenačkoj, te izvornoj hrvatskoj dramskoj književnosti. Svoje će repertoarsko-teatarske zamisli pokušati provesti u delo prvo kao član pozorišnog odbora, a zatim i kao umetnički direktor i dramaturg Hrvatskoga zemaljskog kazališta. Uspeo je samo delimično: doveo je na scenu klasike (Šekspira, Molijera, Šilera, Getea) i savremene francuske autore (Sardou, Skribe), ali su ga prilike ipak prisiljavale na repertoarske kompromise s malobrojnom zagrebačkom pozorišnom publikom. Piščevo delovanje na dramskom polju je ograničeno na jedno delo - komediju iz zagrebačkog života u tri čina „Ljubica ` (`Pozor“, 1866; praizvedba 1868). U njoj tematizuje urbanu sredinu s nizom karakterističnih, no prilično šablonski oblikovanih likova. Posredi je zapravo dramatizovani feljton, zbog eksplicitnosti kritike često na rubu scenskog pamfleta. No - iako je doživela neuspjeh i kod kritike i pozorišne publike, Ljubica predstavlja prvi pokušaj da se hrvatskoj sceni prikaže savremeni zagrebački život s nizom realističnih portreta. Najveći je umetnički domet ostvario kao romanopisac. Šenoa je uveo roman u hrvatsku književnost i odgojio čitateljsku publiku kojoj je ta, u Evropi druge polovine 19. veka dominantna književna vrsta, postala omiljeno štivo. U skladu s literarnim programom koji je formulisao u kritičko-polemičkom tekstu „Naša književnost `, 1865, Šenoin je veliki romaneskni projekt usmeren na građu iz nacionalne istorije i na savremene događaje. No istorijski romani zauzimaju ipak središnje mesto u njegovom opusu. Napisao je pet istorijskih romana: „Zlatarovo zlato `,1871, „Čuvaj se senjske ruke“, 1875, „Seljačka buna“, 1877, „Diogenes“, 1878 i „Kletva“, 1880-81; nedovršeno delo. U njima tematizuje događaje iz različitih razdoblja hrvatske istorije: sukob između Stjepka Gregorijanca i Zagrepčana u 16. veku sa središnjom pričom o ljubavi između plemića i građanke (Zlatarovo zlato), važnu epizodu iz uskočke istorije početkom 17. veka (Čuvaj se senjske ruke), veliki sukob između feudalaca i seljaka u 16. veku (Seljačka buna), političke spletke u habzburškoj Hrvatskoj u 18. veku (Diogenes), događaje iz 14. veka koji su preusmerili hrvatsku istoriju (Kletva). Dela slede model istorijskog romana koji je u evropsku književnost uveo Valter Skot. Bit je toga modela u vernoj rekonstrukciji istorijskih zbivanja na osnovu istraživanja autentičnih dokumenata i istorijskih vrela. Cilj je pokazati kako su neke ideje, društvene okolnosti, raspored političkih snaga delovali u određenom vremenu i oblikovali život običnih, malih ljudi. No, uza svu sličnost, Šenou od Skotovog modela dele i neke bitne razlike: hrvatski je romanopisac delovao u drugačijoj nacionalnoj, a i evropskoj književnoj klimi (ne smemo zaboraviti da je Šenoa mlađi savremenik Dostojevskog i Flobera). Iako je istorijski roman u tadašnjoj hrvatskoj javnosti imao prvesntveno budničarsku ulogu, a sam je Šenoin književni program i bio na toj crti - valja primetiti da ga je, za razliku od treznog škotskog romansijera, strast neretko ponela u opisu situacija, što je imalo dugoročno plodotvoran učinak. Šenoa nije pisac psihološkog realizma ukotvljenog u istorijske situacije (pa ni psihologiziranja romantičarskog uklona, majstori koga su francuski i engleski pisci kao Bencamin Konstant ili Šarlota Bronte). Ni autor ni publika nisu jednostavno imali vremena ni sklonosti za prikaze interioriziranih svesti ili problematiku raskoljenoga individuuma. Čitateljstvo je tražilo rekreiranje događaja koje će osnažiti i obogatiti nacionalnu svest. Šenoa je pisac velikih gestova, crno-belih likova, patosa koji je teško podnošljiv modernom senzibilitetu. No, istovremeno, on je tvorac monumentalnih masovnih scena, vrtoglavih preloma i preskoka u radnji, živopisno ocrtanih sporednih likova, te jezične invencije koja u bujici protoka događaja ostavlja utisak vitalnosti i snage kakvu ne nalazimo kod njegovog škotskog uzora. Šenoino je romaneskno stvaralaštvo izraz vitalizma „profesora energije“ koji je lomio skučene okvire ondašnje provincijalne i provincijske Hrvatske; delo važno ne samo kao istorijski dokument, nego i živo u snazi zamaha koji sve njegove spisateljske mane (plošnost, patetiku, teatralnost) baca u senku kao nevažnu brljotinu na fresci. Šenoin model istorijskog romana izvršio je velik uticaj na hrvatsku pripovedačku prozu, i on će dominirati hrvatskim romanom sve do početka 20. veka. Mnogi su pisci oponašali njegovu strukturu i tehniku (Josip Eugen Tomić, Eugen Kumičić, Viktor Car Emin, Zagorka i dr.). Veliki je uspeh postigao i svojim „povjesticama“ - pripovedačkim delima u stihu s motivima iz istoriije (Propast Venecije, Petar Svačić, Šljivari, Anka Neretvanka, Vinko Hreljanović) ili iz narodnog predanjlja (Božja plahtica, Kameni svatovi, Kugina kuća, Postolar i vrag). Karakteriše ih lakoća izraza, gipkost stiha, naglašena ritmičnost i, često, humoristički ton. Intencija im je ista kao i kod istorijskih romana: da budu sredstvo nacionalnog obrazovanja i prava škola rodoljublja. U romanima i pripovetkama s građom iz savremenog života tematizuje konkretne socijalne, političke i etičke probleme svoga vremena: privredne i moralne odnose između sela i grada (Prosjak Luka, 1879), raspadanja zadruga i život seljaka u okolini Zagreba (Barun Ivica, 1874), moralno i materijalno propadanje plemstva (Vladimir, 1879), odlazak seljačkih sinova na školovanje u grad i njihovo uzdizanje na društvenoj lestvici ili propadanje (Prijan Lovro, 1873), nemoral i rasipništvo u građanskim krugovima (Ilijina oporuka, 1876), tragedije i zanose naših učiteljica u prosvećivanju sela (Branka, 1881). U tim delima insistira na psihološkoj i socijalnoj motivaciji pa je i fabula realizovana tako da pokazuje razvoj, karakter i motive delovanja likova. Zbog naglašene društvene kritike i analitičnosti, zbog interesa za klasne odnose i za aktualna kretanja na političkoj pozornici svoga vremena, ali i zbog načina modeliranja zbilje, njegov se stvaralački pristup već približava realističkoj paradigmi. No, i ovde treba primetiti da po svom habitusu Šenoa nije bio protagonista realističke poetike, bilo estetske provenijencije kakva je dominirala u Francuskoj, bilo etičko-religijske koja karakteriše veliki ruski roman onoga doba. Uprkos tome, njegova dela savremene tematike su počeci hrvatskog realizma, osnovi škole koju su, uz prepravke, dalje razvijali Ante Kovačić, Vjenceslav Novak, Ksaver Šandor Đalski i Milutin Cihlar Nehajev. Svi su hrvatski realisti izašli iz Šenoine kabanice, svi su razrađivali njegovu tematiku, ugledali se u njegove likove, situacije i zaplete. Slabije su mu uspele lirske pesme koje zauzimaju važnije mesto samo u prvim godinama njegovog stvaralaštva. Manje je značajan kao ljubavni, a više kao politički i socijalni pesnik. Šenoa je u mnogim pesmama izražavao pokretačke ideje svoga doba i politički program Štrosmajerovog narodnjaštva (Na Ozlju gradu, Hrvatska pjesma, Budi svoj!, U slavu J. J. Štrosmajera, Klevetnikom Hrvatske, Hrvat Bosni i dr.). treba napomenuti da je Šenoa i osnivač moderne hrvatske kajkavske dijalektalne poezije. Napisavši u manje od dvadeset godina opus od preko dvadeset dela, Šenoa je zasnovao modernu hrvatsku književnost na svim poljima. Kakav bi oblik imala ne samo hrvatska pisana reč, nego i kultura uopšte, da nije bilo Šenoe - nemoguće je i zamisliti.

Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)

Jovan Cvijic - Geomorfologija Morphologie Terrestre Knjiga prva Drzavna stamparija Kraljevina SHS, Beograd, 1924. Tvrd povez (naknadni), 588 strana. Knjiga je rashod nekadasnjeg Geoloskog zavoda Filozofskog fakulteta, sto ce reci da je pecatirana na nekoliko mesta. RETKO! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski geograf, naučnik, univerzitetski profesor i akademik. Osnivač je Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je nekoliko stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Biografija Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3][4] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac.[5] Obrazovanje Tabla na zgradi u kojoj je živeo Jovan Cvijić, Beograd Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[6] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“. Dom Jovana Cvijića u Beogradu Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Nameštaj iz Cvijićeve kuće, prikazan na izložbi u Galeriji SANU Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[6] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke.[6] Istraživački rad Knjiga „Geomorfologija“ Jovana Cvijića iz 1924. Jovan Cvijić je svoja prva i najznačajnija terenska istraživanja obavljao na početku karijere, radeći na terenu krševitih predela istočne Srbije. Posmatrajući karst na Kučaju i Prekonošku pećinu, došao je na ideju za svoju doktorsku disertaciju koju je na studijama u Beču odbranio 1892. godine, a svečano je promovisan 22. januara 1893. Cvijić se, pored toga, bavio i geologijom (geomorfologijom, tektonikom, paleogeografijom i neotektonikom). Njegova monografija o karstu (krasu) izazvala je veoma pozitivne reakcije u evropskim naučnim krugovima, a pristupna akademska beseda o strukturi i podeli planina Balkanskog poluostrva na osnovu geološko-tektonske građe proslavila ga je kao prvog južnoslovenskog geotektoničara. Pre Cvijića, karstom Srbije su se bavili i drugi istraživači ali u znatno manjem obimu i po pravilu ne karstom kao osnovnom temom. To su bili: Oto fon Pirh (nem. Otto von Pirch) — 1830, Ami Bue (nem. Ami Boué) — 1840. i Feliks Filip Kanic (nem. Felix Philipp Kanitz), Milan Đ. Milićević, Jovan Žujović, Vladimir Karić. Zapisi njihovih istraživanja bili su, pre svega, deskriptivnog karaktera i sa opštim zaključcima. Još jedan značajan pomak u nauci Cvijić je načinio dok je posmatrao okolinu Midžora, vrha Stare planine i planinu Rilu (Bugarska), gde je prepoznao tragove glacijacije u vidu 102 gorska oka, planinska jezera. Do tada se smatralo da ovaj region nije bio zahvaćen glacijacijom, pa je ovo Cvijićevo otkriće napravilo prekretnicu u izučavanju glacijacije po pitanju rasprostranjenja.[7] Zahvaljujući svojim istraživanjima Cvijić je još jednom napravio pomak u svetskoj nauci i to svojim antropogeografskim pregledom u delu „Balkansko poluostrvo 1918“, 1922-I, 1931-II na osnovu svojih proučavanja balkanskih psiholoških tipova. Istraživačkim radom, Cvijić se bavio oko 38 godina pri čemu je išao na mnogobrojne ekspedicije po Balkanskom poluostrvu, Južnim Karpatima i Maloj Aziji, čiji su rezultat bila brojna naučna dela. Dvotomna „Geomorfologija“ Jovana Cvijića koja daje geomorfološki prikaz terena na Balkanskom poluostrvu ni danas nije izgubila na aktuelnosti i predstavlja izvanrednu polaznu osnovu u savremenim istraživanjima. Naučni radovi Balkansko poluostrvo, područje Cvijićevog interesovanja i brojnih istraživanja. „ Treba se navići i o problemu, poslu, profesiji dugo, kadšto i neprekidno misliti, dok se nađu rešenja. Ima svetlih časova, naročito svetlih noći, koje se retko javljaju; u njima se nađe rešenje pitanja, ili se smisle planovi naučnog rada. To doba duhovne lucidnosti i kreativnosti valja upotrebiti, a ne po onoj običnoj ljudskoj, još više orijentalnoj tromosti misliti na odmor. To mahom ni organizmu ne škodi, ali i ako škodi, organizam je zato da se čestito utroši.[8] ” Cvijić se naukom počeo baviti još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Prvi njegovi objavljeni radovi: 1889. „Ka poznavanju krša Istočne Srbije“; 1891. „Prekonoška pećina“; 1893. „Geografska ispitivanja oblasti Kučaja“; 1893. „Pećine i podzemna hidrografija u Istočnoj Srbiji“; 1895. „Karst, geografska monografija“; 1896. „Izvori, tresave i vodopadi u Istočnoj Srbiji“. Sva ova dela bavila su se problematikom u Istočnoj Srbiji. Grob Jovana Cvijića i njegove žene Ljubice u Beogradu. Kao zreo i iskusan naučnik napisao je: 1922. „Đerdapske terase“; 1925. „Karst i čovek“; 1925. „Karst i srpske narodne pripovetke“. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Umro je u 62. godini 16. januara 1927. u Beogradu a sahranjen je na Novom groblju. Svoje imanje zaveštao je i ostavio Srpskom geografskom društvu.[9] Udova Ljubica je umrla 7. februara 1941.[10] Redovni profesor Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta, 1905. godine: Sede sleva Jovan Žujović, Sima Lozanić, Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas; stoje sleva Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Nakon povratka iz Beča, marta 1893, postao je redovni profesor Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu. U početku je predavao fizičku geografiju i etnografiju, a zatim samo geografiju. Putujući kao student, i kasnije kao profesor, po skoro svim krajevima Balkanskog poluostrva, rano je razvio svoje interesovanje za narodni način života i kulturu. Stoga na odseku za geografiju organizuje proučavanje antropogeografije i etnografije kao sporedne predmete.[5] Nakon ukidanja Velike škole, a od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, Jovan Cvijić je postao jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu.[6] Ravnopravno pored Cvijića našli su se: Jovan Žujović, Sima Lozanić, Mihailo Petrović Alas, Andra Stevanović, Dragoljub Pavlović, Milić Radovanović i Ljubomir Jovanović. Ovih osam profesora su potom birali druge kolege u zvanje redovnih profesora. Cvijić je odigrao važnu i aktivnu ulogu u reformama školstva pomažući u osnivanju posebne katedre za etnologiju na kojoj je prvi predavač bio njegov najstariji đak i saradnik Jovan Erdeljanović, a potom i Tihomir Đorđević, dok je Cvijić ostao nosilac nastave na geografiji. Presudno je uticao na otvaranje pet novih fakulteta: Medicinskog, Poljoprivrednog i Bogoslovnog u Beogradu, Filozofskog u Skoplju i Pravnog u Subotici.[6] Cvijićev osvrt na školstvo u Srbiji Cvijić je smatrao da ondašnje školstvo, tj. gimnazijsko obrazovanje treba da traje sedam a ne osam godina. Smatrao je da mladići treba što ranije da se uključe u život i samostalan rad. „ Gimnazija formira inteligenciju i karakter, možda više, snažnije, i u nekim pravcima dublje, nego univerzitet; ona je od velikog uticaja na duh i moralnu vrednost budućih intelektualnih naraštaja. Pored univerziteta, od nje najviše zavisi kakva će se moralna i duhovna atmosfera razviti u državi, kakav će tim dobiti njena civilizacija, i naposletku da li će se usporavati ili ometati razvijanje velikih ličnosti, u kojima se do najvećeg stepena izražavaju osobine jednog naroda.[11] ” Objavio je pet detaljnih uputstava za terenska istraživanja stanovništva i naselja kako bi podstakao i usmerio saradnike u njihovom naučnom radu. Cvijić je brojne informacije o nastavi i nauci objavio u članku „O naučnom radu i našem Univerzitetu“, objavljenom 1907. godine. Antropogeografska škola Srpski opanci — deo srpske narodne nošnje Ženska vlaška nošnja iz Makedonije Jovan Cvijić se smatra osnivačem i pokretačem antropogeografsko-etnološke škole u Srbiji, koja čini polaznu osnovu najvećeg dela istraživačkih radova u jugoslovenskim društvenim naukama 20. veka.[12] U svojim antropogeografskim istraživanjima Cvijić je izučavao migracije, seoska i gradska naselja, tipove kuća, materijalnu kulturu stanovništva u zonama pod različitim uticajima civilizacija, psihološke tipove i varijetete, narodnu nošnju i pokućstvo. Preko trideset godina je vršio istraživanja, posebno po prostoru Balkanskog poluostrva, koja su rezultovala u brojnim radovima i utemeljenjem „antropogeografske škole“. Putovao je pod vrlo nepovoljnim društvenim i političkim prilikama, izlažući se mnogim neprijatnim, pa i po život opasnim situacijama, posebno u zemljama koje su još uvek do Prvog svetskog rata bile pod vlašću tadašnje Turske i Austrougarske. Na ovim putovanjima na kojima se neposredno upoznavao sa uslovima života stanovništva Balkanskog poluostrva razvila se njegova želja da se bavi etnografskim i političko-etnografskim, a kasnije i psiho-socijalnim pitanjima. Sam Cvijić je govorio da je malo poznavao život u Bugarskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji sve do perioda 1896—1898, kada je na svojim putovanjima po tim zemljama video koliko se tamo teško živelo.[5] Do tog trenutka, kako sam kaže, nije se mnogo interesovao za folklor, etnologiju i nacionalnu politiku. Od tada, međutim, počeo se aktivno se baviti ovim pitanjima. U Cvijiću, kao sjajnom organizatoru brojnih i studioznih putovanja na kojima je zalazio i u najnepristupačnije i najopasnije predele, pojavile su se sklonosti ka empirijskim istraživanjima. Ova istraživanja on je kasnije umeo da podrži na širokim naučnim osnovama.[5] Godine 1896. Cvijić je objavio „Uputstva za proučavanje sela u Srbiji i ostalim srpskim zemljama“ koja su kasnije korigovana i prilagođena specifičnim uslovima u drugim balkanskim oblastima gde su potom i primenjena. Na osnovu ovih uputstava u Srbiji se razvio širok pokret za istraživanje narodnog života, što je omogućilo stvaranje prvih metodološki i sistematski sakupljenih podataka iz etnologije. Istraživanje su sprovodili, osim Cvijićevih studenata i saradnika, i mnogi intelektualci amateri, najčešće seoski učitelji i sveštenici. Ovaj zajednički i obiman naučni napor predstavlja jedinstvenu i značajnu pojavu u međunarodnom naučnom životu. Cvijićeva teza o uticaju klime i reljefa na građu (morfologiju) čoveka je osnova u njegovom naučnom pristupu u izučavanju antropogeografije, gde on praktično među prvima naglašava da je čovek ekosenzibilno biće.[13] Kad se radi o formiranju antropoloških tipova, Cvijić u primarne faktore ubraja socijalnu strukturu, odnosno zanimanje, endogamiju i egzogamiju i migracije. Posebno je naglašavao delovanje geografske sredine na etnopsihološke karakteristike stanovništva. Osnovnu koncepciju ovakvog stava dao je u radu „Antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva“ iz 1902. Kasnije, pod uticajem Cvijićevog rada, prim. dr Milorad Dragić, nekadašnji Cvijićev učenik, razradio je temu etnopsiholoških istraživanja u radu „Uputstva za ispitivanje naselja i psihičkih osobina“ iz 1911,[14] nakon čega je Cvijić proširio svoju tezu u Balkanskom poluostrvu i južnoslovenskim zemljama.[5][15] Ovaj rad je najpre objavljen na francuskom, a potom 1922. godine, znatno proširen, štampan je i na srpskom jeziku. Iznenadno interesovanje Cvijića za antropogeografska i etnografska istraživanja je jedan od najvećih poteza u njegovoj naučnoj karijeri. Cvijićevo zalaganje i naučno-istraživačke sposobnosti doprinele su prikupljanju relevantnih podataka koje je koristio tokom pregovora oko formiranja političkih granica nove države nakon Prvog svetskog rata. Doprinos određivanju političkih granica Kraljevine SHS Jugoslovenska delegacija na Konferenciji mira u Versaju 1919. Cvijić sedi za stočićem Nakon Prvog svetskog rata Cvijić je doprineo određivanju političkih granica nove jugoslovenske države koristeći svoja naučna istraživanja kao argument u pregovorima. Koristio je istraživanja iz područja demografije i antropogeografije. Prikupljena znanja koristio je da tačno omeđi prostore etničkog prostiranja južnoslovenskih naroda. Znameniti francuski geograf Pol Vidal de la Blanš (franc. Paul Vidal de La Blache) pozvao je profesora Cvijića u Pariz gde je 1917. i početkom 1919. na Sorboni držao predavanja o balkanskim zemljama i narodima.[16] Krajem 1918. godine tadašnja srpska vlada ga je imenovala prvim stručnjakom za etnografske granice, a početkom 1919. postavljen je za predsednika teritorijalne sekcije u okviru državne delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu gde su, zahvaljujući njegovom zalaganju kao etnogeografa (izradio je etnogeografske karte jugoslovenskih zemalja 1918—1919) i zalaganju Mihajla Pupina, tada priznatog, uglednog naučnika i politički uticajnog čoveka, određene granice nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada je dogovoreno da novoj državi pripadnu Banat, Baranja, Dalmacija i Bledski trougao (Bled, Bohinj i Triglav).[6] Nije želeo da se bavi politikom i o tome je dao izjavu u „Politici” decembra 1923. godine.[17] Akademik Portret Jovana Cvijića, ulje na platnu, Uroš Predić. Cvijić je postao naučnik svetskog glasa i dobio je brojna priznanja. Bio je član osam akademija nauka, šesnaest geografskih i prirodnjačkih društava i primio je 10 odlikovanja. Bio je: Počasni doktor Sorbone[18] i Karlovog univerziteta u Pragu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije od 5. februara 1896, a redovni član postao je 4. februara 1899. Godine. Predsednik Srpske kraljevske akademije od 12. aprila 1921. Na ovom položaju bio je do svoje smrti 1927. godine. Bio je dva puta rektor Beogradskog univerziteta (1906/07 i 1919/20). Takođe je bio: Dopisni član Akademije nauka Sovjetskog Saveza. Dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Dopisni član Učenog društva Parnasos (Atina). Počasni član mnogih geografskih, etnografskih, prirodnjačkih i drugih društava širom sveta (Petrograd, Budimpešta, Bukurešt itd.). Nosilac engleske, francuske i američke medalje za naučne radove (Američko geografsko društvo mu je dodelilo zlatnu medalju za izuzetan naučni doprinos u oblasti geografije balkanskih zemalja i proučavanje karata).[5] Kritika Geografsko poreklo stanovništva Kraljevine Srbije krajem 19. i početkom 20. veka Sovjetski etnolog Sergej Tokarev je u osvrtu na Cvijićeva etnografska istraživanja u Makedoniji priznao ovom naučniku „tačnu objektivnost i naučnu dobronamernu savest“.[19] Cvijić je bio jedan od prvih naučnika u Srbiji koji je u svojim radovima izneo tezu o posebnom makedonskom narodu. Na geografskoj i etnografskoj karti 1913. označio ih je u skladu s tim posebnom bojom.[19] To je podstaklo Tokareva da pozitivno oceni Cvijićev doprinos u rešavanju pitanja narodnosti makedonskih Slovena: „On je jedan od prvih takvim načinom priznao makedonskom narodu pravo na nacionalnu samostalnost i to je neosporno velika zasluga srpskog naučnika“.[19] Međutim, Cvijić ovu tezu nije zastupao kada je branio ratne ciljeve Srbije u ratovima 1912—1918.[20] Džordž Vajt u svojoj knjizi iz 2000. tvrdi da je toku borbe za Makedoniju Cvijić nizom publikacija i etno-geografskih mapa uticao na međunarodno javno mnjenje da su Makedonci, odnosno makedonski Sloveni, zapravo „južni Srbi”.[21] Navodno je proglašavanje makedonskog jezika dijalektom srpsko-hrvatskog igralo ključnu ulogu u podršci srpskim pretenzijama na ovu oblast.[22] On kaže da je između 1906. i 1918. izradio seriju mapa kojima su teritorijalnim pretenzije Srbije na Vardarsku Makedoniju pravdane proglašavanjem Makedonaca za etno-lingvističku grupu Srba.[22] Cvijićeve etnografske mape objavljene 1906, 1909. i 1913. godine međusobno se razlikuju i pratile su spoljno-političke potrebe srpske države.[21] Kaže da je na mapi iz 1909. značajno smanjeno prisustvo Albanaca na Kosovu i zapadnoj Makedoniji u odnosu na prethodnu iz 1906. Na mapi iz 1913. prisustvo tzv. „Srbo-Hrvata” je znatno pomereno ka jugu u odnosu na prethodnu iz 1909. godine. Na istoj mapi, prisustvo Albanaca je „dramatično redukovano”, čak i u severnoj Albaniji.[22] Na mapi iz 1918. godine, koja je trebalo da utiče na odluke mirovne konferencije u Parizu, Srbi i Makedonci grupisani u jednu kategoriju, čime je Cvijić dao legitimitet srpskoj kontroli nad Makedonijom.[22] Nasleđe Geografski zavod i Srpsko geografsko društvo Jovan Cvijić je osnovao Geografski zavod Filozofskog fakulteta 1893. godine, prvu takvu ustanovu na Balkanu, i bio njegov upravnik od osnivanja do 1927. godine. Zajedno sa grupom geografa i prirodnjaka osnovao je Srpsko geografsko društvo 1910. u Beogradu.[23] Bio je njegov predsednik od osnivanja do svoje smrti. Godine 1912. pokrenuo je časopis „Glasnik Srpskog geografskog društva“ koji još uvek postoji. Jednom nedeljno držao je seminar za pripadnike srodnih nauka na koji su dolazili i nastavnici beogradskih gimnazija. Geografski institut U Beogradu 1947. godine Srpska akademija nauka i umetnosti osnovala je geografski institut koji od 1961. godine nosi naziv „Jovan Cvijić“. Institut je osnovan u cilju unapređivanja geografske nauke, povećanja broja kvalitetnih naučnih kadrova za rad u struci ili na Univerzitetu. Nekoliko osnovnih škola i ulica u Srbiji takođe nosi ime Jovana Cvijića (Osnovna škola „Dr Jovan Cvijić“ Smederevo, OŠ „Jovan Cvijić” Sirča i druge).[24] Njegovi učenici su nastavili njegov rad, a šestorica njegovih asistenata su kasnije postali akademici: Pavle Vujević, Borivoje Ž. Milojević, Vojislav S. Radovanović, Petar S. Jovanović, Atanasije Urošević i Milisav Lutovac. Memorijalni muzej U Beogradu se nalazi Memorijalni muzej Jovana Cvijića u njegovoj porodičnoj kući (ulica Jelene Ćetković br. 5).[25] Ova kuća je napravljena 1905. godine i od 1963. je pod zaštitom države (proglašena je za spomenik kulture). Kuća je jedinstvena po svojoj unutrašnjoj dekoraciji za koju je zaslužan Dragutin Inkiostri Medenjak,[26] koji se smatra jednim od začetnika nacionalne dekorativne umetnosti.[27] Cvijić je, shodno njemu samom, delio entuzijazam ondašnje inteligencije za potrebom stvaranja nacionalnog stila koji bi se zasnivao na balkanskim folklornim elementima. Danas se u kući nalazi legat Jovana Cvijića koji ima 1.476 predmeta među kojima se nalaze rukopisi, prepiske, beležnice, fotografije, geografske karte, atlasi, knjige, umetničke slike, lični predmeti i dr. U muzeju se povremeno organizuju prigodna predavanja. Drugo Njegov život je naročito proučavao geograf Milorad Vasović koji je 1994. godine objavio knjigu „Jovan Cvijić — naučnik, javni radnik, državnik“.[28] Cvijićev opis klime Šumadije bio je jedna od inspiracija književniku Miloradu Paviću za pisanje romana Predeo slikan čajem.[29] Novčanica od 500 dinara sa likom Cvijića Spomenik u dvorištu kuće Jovana Cvijića Po starom Zakonu o odlikovanjima jedna od medalja nosi ime Jovana Cvijića, koji se tako našao u društvu drugih srpskih velikana kao što su Vuk Karadžić, Nikola Tesla, Miloš Obilić, a od 17. septembra 2004, Narodna Banka Srbije pustila je u opticaj novčanicu od 500 dinara sa likom Jovana Cvijića, a potom i novu seriju 4. juna 2007. U organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti održan je 21. i 22. novembra 2002. naučni skup „Društveno-politička delatnost Jovana Cvijića“. Cvijićevo ime danas nose i jedna vrsta šafrana i vrh na planini Rudnik (Srbija) koji se zove Cvijićev vrh (1132m).[30][31] Povodom 150 godina od njegovog rođenja oktobra 2015. godine održana je međunarodna naučna konferencija u Beogradu u organizaciji SANU, Geografskog instituta i Muzeja grada Beograda.[32] Odabrana dela Geografska ispitivanja u oblasti Kučaja u istočnoj Srbiji, 1893; Das Karstphänomen, 1893, Beč; Karst, 1895; Struktura i podela planina Balkanskog poluostrva, 1902; Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Beč; Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije I-III, 1906—1911; Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Gotha; Jezerska plastika Šumadije, 1909; Geomorfologija I-II, 1924, 1926. Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje (1. deo) Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje (2. deo) O iseljavanju bosanskih muhamedanaca Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje Jovan Cvijić o nacionalnom radu Jovan Cvijić: Psihičke osobine Južnih Slovena

DISKURS ANALIZA - Svenka Savić Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Filozofski fakultet : S. Savić, 1993 (Novi Sad : Futura publikacije) Fizički opis 187 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Napomene O autorki: str. 183. Bibliografija: str. 163-180 Summary Registar. Predmetne odrednice Psiholingvistika Sociolingvistika Diskurs analiza vrlo dobro ocuvana PREDGOVOR Studenti koji studiraju jezike na filozofskim i/ili filološkim fakultetima u Srbiji najčešće imaju posebna predavanja iz predmeta koji predstavljaju lingvističke poddiscipline (fonologija, morfologija, sintaksa) u okviru kojih se proučavaju jezičke jedinice kao što su foneme, morfeme i rečenice. Diskurs analiza se bavi većim jedinicama od rečenice u pisanom ili govorenom mediju. U takvoj analizi se proučava upotreba jezika, nužno u sprezi sa kontekstom i neverbalnim elementima jezičke komunikacije. Ovakvu analizu ne interesuje autonomnost jezičkog sistema, a onda ni lingvistike koja se bavi takvim sistemom kao svojim predmetom. Ona je zainteresovana da objasni povezivanje različitih elemenata prirode razgovora u celinu, zbog čega je proizvod nekolikih naučnih disciplina zainteresovanih da objasne jezičku delatnost (psihologija, sociologija, filozofija, antropologija) ili disciplina koje su se već tokom poslednjih 40 godina „udružile“ sa lingvistikom (psiholingvistika, sociolingvistika, antropološka lingvistika). Govori se o jednom od interdisciplinarnih pristupa izučavanja upotrebe većih jezičkih celina s vođenjem računa o kontekstu. U svetskoj literaturi danas postoji veliki broj empirijskih podataka i objavljenih radova iz ove oblasti kao i nekoliko udžbenika (samo deo je uključen u popis literature na kraju knjige). Međutim, ni jedan od udžbenika se ne bi mogao direktno koristiti u nastavi na našim fakultetima. Sadržaj udžbenika je tako organizovan da se nakon uvodnog delà i osnovnih pojmova o diskurs analizi (poglavlja 1.0–3.0), detaljnije objašnjavaju osnovne teorije uz koje se navode primeri primene tih teorija u našem jeziku. Smisao je ovakve organizacije da se studenti osposobe za primenu usvojenih teorija u budućem neposrednom istraživačkom radu. Način izlaganja sadržaja prilagođen je potrebama studenata i potencijalnih čitalaca koji nemaju odgovarajuće predznanje u disciplinama zainteresovanim za diskurs: psihologija, filozofija, sociologija, antropologija, ali koje se može proširiti čitanjem literature date na kraju knjige. U tekstu i vežbanjima daju se primeri iz prikupljenog korpusa podataka našeg jezika koji postoje u Institutu za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (poznat pod nazivom „novosadski korpus“). Svenka Savić: Diskurs analiza. - Novi Sad: Filozofski fakultet i autor, 1993. - 188 str. Monografija Diskurs analiza sadrži četiri poglavlja; u prvom, autorka se osvrće na lingvistiku i njene discipline, ukazujući na svrhu interdisciplinarnog pristupa jezičkom fenomenu. Sama analiza diskursa razmatra se u drugom poglavlju, gde se najpre ističe dvodelnost diskurs-tekst. „Metodološka pitanja“ obuhvataju osnovne pojmove koji se koriste u analizi; u ovom (trećem) poglavlju data je definicija komunikacije, ukazano je na njene „delove“, kao i na segmente neverbalnog opštenja. Isto nam se tako pruža definicija pisanog i govornog diskursa, te je izvesna pažnja posvećena pojmu izvornog govornika. „Teorije u diskurs analizi“ naslov je četvrtog poglavlja. Ovde se u obzir uzima Austinovo shvatanje jezika, razgovorne implikature Gricea, kao i Searlov doprinos teoriji govornih činova. Opsežnije je predstavljena Chafeova kognitivna teorija. Svoje mesto ovde nalazi i teorija govornih žanrova Mihaila Bahtina; „Konverzaciona teorija Šeglova [Schegloff]“ takođe i, napokon, lingvistička teorija obeleženosti koju zastupa Fleischman. „Makrolingvistički“ pristup zacelo omogućava iscrpnije, produbljenije objašnjenje lingvističkog fenomena. Jezik je pri tom shvaćen kao deo opšte ljudske delatnostu - u ukupnom kontekstu svoje realizacije. Zato je ovde bilo neophodno ustanoviti interdisciplinarni spreg, tj. istaći saradnju različitih naučnih grana i specifično njihovo uzajamno dejstvo. Svenka Savić nam u svojoj knjizi ukazuje na činjenicu da je jezik integralni deo procesa u kakvom najpre dolazi do uzajamnog dejstva psiholoških i sociokulturnih činilaca. Na jezik svakako gleda (i) kao na instrument koji nam služi da informaciju organizujemo, preinačimo i prenesemo. U središtu pažnje ovde je relacija između jezika i saznanja, odnosno mišljenja i spoznaje. Fenomen ljudskog uma, društva i kulture, sagledava se tako što se ističe kognitivna nauka. Pojednostavljena, krajnje sažeta definicija analize diskursa nahodi se u formuli: nadrečenična jedinica i njena upotreba u kontekstu. Posmatra se, dakle, konkretna realizacija „nadrečenične jedinice“, koju obavljaju stvarni sagovornici. Takođe se razmatra pisana reč, ali (opet) u određenom kontekstu. Da bismo ljudsko opštenje odn. jezičko ponašanje sagladali obuhvatnije, neminovno pribegavamo raznorodnim naučnim granama, koje imaju sopstvene, heterogene predmete zanimanja. Van Dijk [Deik], na kojeg se poziva i autorka, sklon je utisku da je jedna takva interdisciplinarnost u značajnoj meri već obavljena. Ovde se takođe skreće pažnja na aktuelno, a nerešeno pitanje: da li je moguće doći do nekog globalnog modela ukupne ljudske interakcije? U okviru odeljka u kojem se razmatraju metodološka, pojmovna i terminološka pitanja, autorka nastoji i na tome da preciznije odedi razliku između pisanog i govornog jezika. Jedinice diskursa koje su nam tu predočene pripadaju razlučenim pristupima u okviru diskurs analize (DA). Razvrstavši ih prema tom merilu, u prilici smo da preciznije odredimo delokrug njihove upotrebe. Tako je tonska jedinica odn. jedinica „ideje“ iz okvira kognitivnog pristupa; jezička razmena i red (govorenja) svoje mesto imaju u analizi konverzacije. Klauza svoju primenu nalazi u raščlanjivanju narativnog toka, dok je iskaz - inače termin u širokoj upotrebe - pre svega jedinica razgovornog jezika. Navodi se i propozicija (koju, u analizi konverzacije, vezujemo za pitanje predmeta razgovora), te govorni čin - karakterističan za pragmatsku ravan u ispitivanju jezika. Najzad, skreće se pažnja i na razgovorni pasus (koji se pre svega smatra pogodnim za jedinicu tekstualne lingvistike). Savić se (u četvrtom, glavnom poglavlju svoje knjige) usmerava na pojedinačne, istaknute teorije DA, opredelivši se za naučnike koji su na ovom polju imali i imaju naglašenog udela i značaja. Tako su Austin, Grice i Searle prestavnici „filozofije običnog jezika“; Bahtin se obično svrstava među „književne kritičare“, mada je on sam sebe radije smatrao „filozofom jezika“. W. Chafe se posebno ističa kao psiholingvista. Etnometodološki pristup razgovornom jeziku ovde zastupa E. Schegloff; Fleischman se pak bavi lingvističkim ispitivanjem teksta. Značenje iskaza i njegovo razumevanje razmatra se tako što se naročita pažnja obraća na govornikove namere, tj. na podrazumevano značenje (iskaza). DA svakako uzima u obzir govornu delatnost odn. „činjenje“ putem reči. Posvećujući zasluženu pažnju upravo ključnim činjenicama iz svoje oblasti, Svenka Savić napominje i da je ukupna naša govorna delatnost u biti „kooperativna transakcija“ - jezička razmena koja se obavlja u skladu sa načelom saradnje. Taj je princip glavni uslov za delotvornu, svrhovitu konverzaciju - takvu kakva bi trebalo da bude idealan obrazac našeg verbalnog opštenja. Mentalni procesi govornika predmet su izučavanja psiholingvistike. Pokazujući posebno zanimanje za oblast kognitivne nauke, autorka ispituje uzajamno dejstvo jezika i saznajnih činilaca. Iističe doprinos Chafea, koji pokazuje kako svest ima svoj fokus i „periferiju“: fokus treba shvatiti kao „maksimalno aktiviranu svest“, dok je na periferiji ona slabije užižena. Kognitivno organizovanje govorne delatnosti najpre se obavlja uz pomoć fokusa ili „teme“; ona se u razgovoru gradi zajednički, i to je jedna od osnovnih strategija kojima se služe učesnici interakcije. Tema se uspostavlja, održava i pridužava. Sagovornici se kreću od jednog fokusa pažnje ka drugom, pri čemu povremeno zapažamo i kako se sukobljavaju. Fokus se pomera, te ga možemo (digresijom, na primer) i napustiti, ali mu se po pravilu vraćamo. Jedno od osnovnih pitanja u DA je način na koji se jedinice diskursa povezuju, kako se (najpre kohezijom) uspostavlja relacija delova diskursa, tj. postiže njegova koherentnost. A sve su to pitanja kakva se konkretno, suštinski vezuju i za analizu konverzacije, na primer. Kada je pak reč o postupku naracije, Chafe je objašnjava imajući pre svega u vidu mentalna događanja u govornika. Tako izmene u glavnoj liniji narativnog toka odražavaju misaone procese pripovedača. Okvir priče ili „okruženje“ Chafe određuje kao informaciju nižeg stepena „aktivizacije“; vrednosni sudovi govornika jedna su od funkcija njegove „idejne“ jedinice. Obe funkcije, međutim, dovodimo u neposrednu vezu sa modelom narative koji daje Labov, tj. sa orijentacijom odn. procenom (evaluacijom). Na razliku između pisanja i govorenja navodi nas Chafeov zaključak da govorena naracija protiče u „prostom“ ulančavanju klauza, a da je pisana višeg stepena integracije; u tom slučaju, naime, dolazi do uklapanja jedne strukture u drugu. Ali, kada je reč o takvoj vrsti razmatranja, gledišta su nekada krajnje suprostvaljena. Savić u okviru psiholingvistike ostaje duže nego inače, mada u njemu ne ostaje. Štaviše, naglašava kako se u procesu opštenja prepliću i jezički i sociokulturni, i kognitivni i individualni činioci. Fleischman u svom doprinosu primenjuje lingvističku teoriju obeleženosti. Vremena upotrebljena u (književnoj) naraciji određuje kao „ne/obeležena“; daju se obeležja „prototipa priče“, koja ima svoj narativni vrhunac. (Za Labova je to pak evaluacija – glavni, neizostavni činilac narative.) Vrhunac priče se jezički naglašava smenom vremena. Analizi vremena u pričanju svoj doprinos daje i Savić, uzevši u obir kako govorenu, tako i pisanu građu. Pri tom ističe značajno pitanje: kako se pomera norma pripovedanja. M. Bahtin, svojom „dijaloškom teorijom“ znatno utuče i na istraživače iz oblasti analize diskursa. U svojoj teoriji govornih žanrova, zastupa stanovište da je svaka naš iskaz prožet, „izbrazdan“ iskazom drugih. Jedna takva slojevitost iskaza rezultat je uzajamnog delovanja učesnika interakcije. S. Savić i u ovom slučaju pridodaje sopstveni doprinos: posluživši se analizom diskursa homilija, pokazuje kako u propovedi preovlada „tuđa reč“. Data je teorija ovde primenjena najpre na opis „monološkog“ diskursa - naučnog ili religijskog, na primer – u kojima se u „autorski govor“ karakteristično utiskuje govorenje drugih. A opšte je poznata činjenica da je „novog“ i „svežeg“ (tj. autorskog) govora malo i u našem svakodnevnom opštenju. Tako i pomenuta, jasna i pregledna analiza propovedi svedoči o tome koliko je u rečenom diskursu navoda, parafraza i prepričavanja. Bahtinovo tumačenje iskaza svrsishodno se uklapa u DA. Autorka nas upućuje na njegovo mišljenje da su granice iskaza označene „smenjivanjem govornih subjekata“; značajna svojstva iskaza trebalo bi da budu njegova završenost i celovitost. Međutim, upravo se u analizi konverzacije ističe u kojoj su meri te granice neodređene i „fluidne“. Kriterij na osnovu kojeg (kaže Bahtin) određujemo da je iskaz okončan jeste „mogućnost da se na njega odgovori“; tako i Bahtina sasvim neposredno vezujemo za analitičare razgovornog jezika. „Pravila za prelaz“ spominje i Chafe, kojeg Savić povezuje sa Bahtinom. Chafe, naime, klauzu definiše kao jedinicu koja se nalazi između dve pauze; „dovršena“ je i zato što ima karakterističan, prepoznatljiv intonacioni obris. (Primećujemo kako se on opet neposredno vezuje za analizu konverzacije.) U svom razmatranju teorije o govornim činovima, Savić se usredsređuje na davanje komplimenata i izvinjavanja – koji su među najčešće izvođenim govornim „akcijama“. Tako autorka pokazuje kako kompliment može zameniti različite formulaičke izraze: upućujemo ga umesto pozdrava, zahvaljivanja, izvinjavanja; pomaže nam i tako što razgovor njime otpočinjemo, te se njime koristimo umesto kritike. Prešavši na oblast analize konverzacije, Svenka Savić nam napre navodi njene osnovne jedinice i izrazita svojstva - sled, „spojene parove“, „red govorenja“ (uzimanje reči), „mesto prelaza“ (na kojem sagovornik preuzima reč); pauze, prekidanje i dopunjavanje govornika. Upućujući nas u razgovorni tok, tj. u njegove mehanizme, neizbežno nas „podseća“ na ono što svakodnevno činimo: naime, razgovarajući, mi se korigujemo - ispravljamo kako sebe, tako i drugog; neretko i oklevamo. Postajemo svesni svojih „partikula“ (pa, mh hm, a::ha), bez kojih se „spontana“ konverzacija teško može zamisliti. Teorija o govornim činovima u okviru analize diskursa opstaje i dan današnji, i pored izvesnih nedostataka: teško je, naime, ustanoviti neku njihovu valjanu, konačnu taksonomiju. „Interakcionisti“, posebno, skreću pažnju na činjenicu da su oni akontekstualni, te im funkcije mogu biti neodređene i nepouzdane. Tako oni svoje mesto i funkciju stiču tek pošto ih uklopimo u jezičku praksu, tj. u oblast razgovorne delatnosti. A interakcija se nadasve tiče upravo analize konverzacije. Autorka, međutim, upućuje na „neproblematično“ svojstvo govornih činova: navodi kako u izricanju molbe ili naredbe, na primer, različiti jezici mogu biti više ili manje „direktivni“; ističe pozdravljanje, zahvaljivanje i izvinjavanje - formule za čije nam ispitivanje nije neophodan interakcijski kontekst. Pa ipak, upravo je konverzacija ta koja u Diskurs analizi dobija svoje zasluženo, istaknuto mesto: predočava nam se kako je i kupoprodajni „susret“ podložan raznovrsnim modifikacijama. Pored „obaveznih“, zapažamo i moguće sledove - u jednoj, po pravilu, čisto rutinskoj jezičkoj razmeni. Služeći se sopstvenim, dragocenim empirijskim materijalom, Svenka Savić daje primere i kvalitativnog i kvantitativnog načina analize; predočava nam tabele, daje sopstvene modele za segmentaciju diskursa. Njena je shema diskursa iscrpno, pregledno i jasno objašnjenja. Mnogi primeri ovde nisu puka ilustracija za istaknute teorije, nego su rezultat samostalnog pregalaštva autorke. Nit vodilja ovog istraživanja jest uverenje da ljudski um, društvo i kultura duboko zadiru u oblast izučavanja diskursa i da su sa njim u nerazlučivom spregu. Pošto je u analizi diskursa eklekticizam neminovan, raznorodne teorije najpre izdvajamo i grupišemo. Imajući na umu reči van Dijka, primećujemo kako je interdisciplinarnost ovde i te kako uspešno realizovana. U šarolikom tkanju ove knjige najpre povlačimo neke paralele; uočavamo kako se povezuju naizgled nespojive teorije, te da je pred nama jedna izrazito koherentna studija. Tako je rezultat ovog rada obuhvatan, generalni pristup, koji nam sasvim neposredno ukazuje na ostvarenu sintezu. Analiza diskursa, jedna „agresivna i ekspanzivna“ interdisciplinarna oblast - kako je to autorka jednom primetila - tokom prošlih sedamnaest godina učvrstila se i široko razgranala. O tome svedoči mnoštvo studija, knjiga, zbornika. U njima vidimo kako se (u okviru analize konverzacije) pažnja posvećuje i psihologiji diskursa, te kako se njegova kognitivna komponenta posebno neguje i razvija. Navedimo samo knjigu Neila Mercera „Words and Minds“ (London and New York: Routlledge, 2001), čiji je podnaslov i geslo: How we use language to think together. Narativa se i dalje, intenzivno, svestrano izučava; S. Savić je i u toj oblasti dala znatnog doprinosa, napisavši (i) dve posebno zapažene knjige. Kritička analiza diskursa se u ovom našem „društvenom trenutku“ nalazi na plodnom tlu; van Dijk je danas jedan od vodećih lingvista na tom području, kao i Norman Fairclough - koji se bavi pitanjem zemalja „u tranziji“. U Rusiji su (najzad) štampana sva Bahtinova dela - Bahtina, koji se danas izučava i u Finskoj i u Kini i u Australiji... Schegloff svom ogromnom opusu neprestano pridodaje nove jedinice. Među svim današnjim pristupima, Diskurs analiza, zahvaljujući znalačkoj pronicljivosti autorke, zauzima časno mesto. Svenka Savić ovde čini što u svom delanju i inače radi – nudeći spremna pitanja, daje nam mnoštvo putokaza. Tako je ova inspirativna knjiga bila, opstala i ostala pouzdana, aktuelna informacija i dragocen podsticaj. Slobodan Stević Savić, Svenka (1940, Gospođinci), redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na predmetima Analiza diskursa, Psiholingvistika i Uvod u lingvistiku. Dugi niz godina je bila predsednica Društva za srpski jezik i književnost. Pored rada na Univerzitetu, u poslednjih deset godina intenzivno je radila u afirmisanju NVO rada u različitim domenima civilnog društva. Osnovala je Srednjoškolski debatni program, zajedno sa grupom entuzijasta, najpre u Novom Sadu, a nakon nekoliko godina i mrežu takvih programa u Vojvodini. Osnivačica je Letnje škole srpskog jezika i kulture na Univerzitetu u Novom Sadu. Njeno osnovno interesovanje u nauci o jeziku je interdisciplinarno usmereno, pre svega na upotrebu jezika u grupama koje su manjinske ili dominirane: deca (blizanci, migranti, izbeglice, romska deca), zatim žene, stari, a u poslednje vreme se interesuje za jezičko ponašanje seksualnih manjina. Pored interesovanja za jezik već se trideset godina bavi kritikom baleta. Objavila je veliki broj radova i knjiga. (kutija 4)

Dobro očuvano kao na slikama S engleskog preveo: Danilo D. Vasiljevic 1927. Fridrih II Pruski, poznatiji kao Fridrih Veliki (nem. Friedrich II, Friedrich der Große; 24. januar 1712—17. avgust 1786) bio treći kralj Pruske (1740—1786) iz dinastije Hoencolern.[1] Svoje kraljevanje obeležio je reformom uprave i birokratskog stroja, prosvećenim pristupom vladarskim pitanjima i verskom tolerancijom, kao i vrsnim vojnim umećem, koje je iskoristio vodeći prusku vojsku u odbrani svoje kraljevine tokom Sedmogodišnjeg rata. Fridrih je bio pobornik umetnosti i filozofije, i prijatelj mnogih filozofa. Poznat je period kada je na svom dvoru ugostio filozofa Voltera. Interesovao se naročito za muziku i svirao je flautu. U blizini Potsdama, podigao je dvorac za lično uživanje: Sansusi. Njegova vladarska ideologija se može opisati kao prosvećeni apsolutizam... Thomas Babington Macaulay, prvi barun Macaulay, FRS FRSE PC (25. listopada 1800. - 28. prosinca 1859.) bio je britanski povjesničar i vigovski političar. Smatra se prvenstveno odgovornim za uvođenje zapadnog obrazovnog sustava u Indiji. Opširno je pisao kao esejist, o suvremenim i povijesnim društveno -političkim temama te kao recenzent. Njegova Povijest Engleske bila je temeljni i paradigmatičan primjer vigovske historiografije, a njezin je književni stil od objavljivanja ostao predmet hvale, uključujući i nakon široko rasprostranjene osude njezinih povijesnih prepirki koje su postale popularne u 20. stoljeću. [1] Macaulay je služio kao ratni tajnik između 1839. i 1841. i kao glavni upravitelj plaćanja između 1846. i 1848. Igrao je važnu ulogu u uvođenju engleskih i zapadnih koncepata u obrazovanje u Indiji, a svoj argument na tu temu objavio je u `Macaulay`s Minute` 1835. Podržavao je zamjenu perzijskog engleskim kao službenim jezikom, upotrebu engleskog kao medija poučavanja u svim školama i osposobljavanje Indijanaca koji govore engleski za učitelje. [1] To je dovelo do macaulayizma u Indiji i sustavnog brisanja tradicionalnog i drevnog indijskog obrazovanja i strukovnih sustava i znanosti. [2] Macaulay je podijelio svijet na civilizirane nacije i barbarstvo, a Britanija predstavlja vrhunac civilizacije. U svom zapisniku o indijskom obrazovanju iz veljače 1835. ustvrdio je: `Vjerujem da nije pretjerano reći da su svi povijesni podaci prikupljeni iz svih knjiga napisanih na sanskrtu manje vrijedni od onoga što se može naći u većini oskudnih skraćenica korištenih u pripremnim školama u Engleskoj `. [3] Bio je vjenčan s idejom napretka, posebno u smislu liberalnih sloboda. Protivio se radikalizmu dok je idealizirao povijesnu britansku kulturu i tradiciju. Macaulay je rođen u hramu Rothley [4] u Leicestershireu 25. listopada 1800., sin Zacharyja Macaulaya, škotskog gorštaka, koji je postao kolonijalni guverner i abolicionist, i Seline Mills iz Bristola, bivše učenice Hannah More. [5] Svoje prvo dijete nazvali su po njegovu ujaku Thomasu Babingtonu, zemljoposjedniku i političaru u Leicestershireu, [6] [7] koji se oženio Zacharyjevom sestrom Jean. [8] Mladi Macaulay zabilježen je kao čudo od djeteta; kao mali, gledajući kroz prozor iz svog kreveta u dimnjake lokalne tvornice, na glasu je pitao svog oca je li dim došao od paklene vatre. [9] Obrazovao se u privatnoj školi u Hertfordshireu, a potom i na Trinity Collegeu u Cambridgeu. [10] Dok je bio u Cambridgeu, Macaulay je napisao mnogo poezije i osvojio nekoliko nagrada, uključujući kancelarkovu zlatnu medalju u lipnju 1821. [11] Macaulay je 1825. u Edinburgh Reviewu objavio istaknuti esej o Miltonu. Studirao je pravo, a 1826. godine pozvan je u advokatsku komoru, no ubrzo se počeo više zanimati za političku karijeru. [12] Macaulay je 1827. u Edinburgh Reviewu objavio esej protiv ropstva u kojem osporava analizu afričkih radnika koju je sastavio pukovnik Thomas Moody, Knight, koji je bio parlamentarni povjerenik za zapadnoindijsko ropstvo. [13] [14] Macaulayev otac, Zachary Macaulay, također je osudio filozofiju Moodyja, u nizu pisama Anti-Slavery Reporteru. [13] [15] Macaulay, koji se nikada nije ženio i nije imao djece, šuškalo se da se zaljubio u Mariju Kinnaird, koja je bila bogata štićenica Richarda `Razgovora` Sharpa. [16] Macaulayjeve najjače emocionalne veze bile su njegove najmlađe sestre: Margaret, koja je umrla dok je bio u Indiji, i Hannah. Kako je Hannah odrastala, stvorio je blisku vezanost za Hanninu kćer Margaret, koju je nazvao `Baba`. [17] Macaulay je tijekom cijelog života zadržao strastveno zanimanje za zapadnu klasičnu književnost i ponosio se znanjem o starogrčkoj književnosti. Vjerojatno je imao eidetsko pamćenje. [18] Dok je bio u Indiji, čitao je svako starogrčko i rimsko djelo koje mu je bilo na raspolaganju. U svojim pismima opisuje čitanje Eneide dok je bio na odmoru u Malvernu 1851. godine, a do ljepote Virgilijeve poezije ga je ganulo do suza. Također je sam učio njemački, nizozemski i španjolski, te je ostao tečno govoriti francuski. [19] Politička karijera 1830. markiz od Lansdownea pozvao je Macaulaya da postane član parlamenta za džepni okrug Calne. Njegov djevojački govor bio je u prilog ukidanju civilnih invaliditeta Židova u Velikoj Britaniji. [11] Macaulay se proslavio nizom govora u korist parlamentarne reforme. [11] Nakon što je usvojen Zakon o velikim reformama iz 1833. godine, postao je poslanik u Leedsu. [11] U Reformi je Calneova zastupljenost smanjena s dva na jedan; Leeds nikada prije nije bio zastupljen, ali sada je imao dva člana. Iako ponosan što je pomogao u donošenju zakona o reformama, Macaulay nije prestajao biti zahvalan svom bivšem pokrovitelju, Lansdowneu, koji je ostao veliki prijatelj i politički saveznik. Macaulay je bio tajnik Odbora za kontrolu pod Lordom Grayem od 1832. do 1833. Financijska sramota njegova oca značila je da je Macaulay postao jedino sredstvo za uzdržavanje njegove obitelji i trebalo mu je više isplativo mjesto nego što je mogao imati kao zastupnik. Nakon donošenja Zakona o Vladi Indije 1833., dao je ostavku na mjesto zastupnika u Leedsu i imenovan je prvim članom zakona u Vijeću generalnog guvernera. Otišao je u Indiju 1834., a služio je u Vrhovnom vijeću Indije između 1834. i 1838. [20] U svom dobro poznatom Zapisniku o indijskom obrazovanju iz veljače 1835. [3] Macaulay je pozvao lorda Williama Bentincka, generalnog guvernera da reformira srednje obrazovanje prema utilitarističkim linijama kako bi pružio `korisno učenje`-izraz koji je Macaulayu bio sinonim za zapadnu kulturu . Nije postojala tradicija srednjeg obrazovanja na narodnim jezicima; institucije koje je tada podupirala East India Company podučavale su se ili na sanskrtu ili na perzijskom. Stoga je ustvrdio: `Moramo obrazovati ljude koji se trenutačno ne mogu obrazovati pomoću maternjeg jezika. Moramo ih naučiti stranom jeziku.` Macaulay je tvrdio da sanskrit i perzijski nisu bili pristupačniji od engleskog govornicima indijskih narodnih jezika, a postojeći sanskrtski i perzijski tekstovi bili su od male koristi za `korisno učenje`. U jednom od manje oštrih odlomaka zapisnika napisao je: Nemam znanje ni sanskrita ni arapskog. Ali učinio sam sve što sam mogao da napravim ispravnu procjenu njihove vrijednosti. Čitao sam prijevode najslavnijih arapskih i sanskrtskih djela. Razgovarao sam i ovdje i kod kuće s muškarcima koji se odlikuju znanjem istočnjačkih jezika. Sasvim sam spreman orijentalno učenje uzeti u obzir kod samih orijentalista. Nikada među njima nisam našao nekoga tko bi mogao poreći da je jedna polica dobre europske knjižnice vrijedila cijele izvorne književnosti Indije i Arabije. [3] Ni sanskritska ni arapska poezija nisu se slagale s europskom; u drugim granama učenja razlika je bila još veća, tvrdio je: Teško da će se osporiti da je odjel književnosti u kojemu istočni pisci najviše stoje poezija. I zasigurno se nikada nisam susreo s bilo kojim orijentalistom koji se usudio ustvrditi da se arapsko i sanskritsko pjesništvo može usporediti s pjesništvom velikih europskih nacija. Ali kad pređemo s djela mašte na djela u kojima se bilježe činjenice i istražuju opća načela, superiornost Europljana postaje apsolutno nemjerljiva. Vjerujem da nije pretjerano reći da su svi povijesni podaci prikupljeni iz svih knjiga napisanih na sanskrtu manje vrijedni od onoga što se može naći u najosjetljivijim skraćenicama koje se koriste u pripremnim školama u Engleskoj. U svakoj grani fizičke ili moralne filozofije relativni položaj dva naroda je gotovo isti. [3] Dakle, od šeste godine školovanja nadalje, nastava bi trebala biti na europskom jeziku, a engleski kao medij poučavanja. Time bi se stvorila klasa angliciziranih Indijanaca koji bi služili kao kulturni posrednici između Britanaca i Indijanaca; stvaranje takve klase bilo je potrebno prije bilo kakve reforme narodnog obrazovanja: [20] [3] Osjećam ... da je nemoguće za nas, s našim ograničenim mogućnostima, pokušati obrazovati tijelo ljudi. Trenutno moramo dati sve od sebe da formiramo klasu koja bi mogla biti tumači između nas i milijuna kojima upravljamo, klasu osoba Indijaca u krvi i boji kože, ali Engleza po ukusu, mišljenju, moralu i intelektu. Ovoj klasi možemo dopustiti da usavrši narodne dijalekte u zemlji, obogati te dijalekte terminima znanosti posuđenim iz zapadne nomenklature i da ih postupno učini prikladnim sredstvima za prenošenje znanja velikoj masi stanovništva. Macaulayjeva minuta uvelike se podudarala s Bentinckovim stavovima [21] i Bentinckovim Zakonom o obrazovanju na engleskom jeziku iz 1835. godine blisko su se podudarali s Macaulayjevim preporukama (1836. škola po imenu La Martinière, koju je osnovao general bojnik Claude Martin, imala je jednu od svojih kuća nazvanu po njemu), ali su kasniji guverneri -General je zauzeo pomirljiviji pristup postojećem indijskom obrazovanju. Njegove posljednje godine u Indiji bile su posvećene stvaranju Kaznenog zakona, kao vodećeg člana Pravne komisije. Nakon indijske pobune 1857. donesen je Macaulayev kaznenopravni prijedlog. [Potreban citat] Indijski kazneni zakon 1860. godine slijedio je Zakon o kaznenom postupku 1872. i Zakon o parničnom postupku 1908. Indijski kazneni zakon nadahnuo je kolege u većini drugih britanskih kolonija, a do danas su mnogi od ovih zakona još uvijek na snazi ​​u mjestima udaljenim poput Pakistana, Singapura, Bangladeša, Šri Lanke, Nigerije i Zimbabvea, kao i u samoj Indiji. [22] To uključuje odjeljak 377 Indijskog kaznenog zakona, koji ostaje osnova za zakone koji kriminaliziraju homoseksualnost u nekoliko zemalja Commonwealta h nacije. [23] U indijskoj kulturi izraz `Macaulayeva djeca` ponekad se koristi za označavanje ljudi rođenih indijskog podrijetla koji usvajaju zapadnu kulturu kao način života ili pokazuju stavove pod utjecajem kolonijalizma (`macaulaizam`) [24] - izrazi koji se koriste omalovažavajuće i implikacija nelojalnosti prema svojoj zemlji i baštini. U neovisnoj Indiji, Macaulayjevu ideju o civilizacijskoj misiji koristili su dalitisti, osobito neoliberalist Chandra Bhan Prasad, kao `kreativno prisvajanje za osnaživanje sebe`, na temelju stajališta da je dalitsku zajednicu osnažilo Macaulayjevo osuđivanje hinduističke kulture i podrška obrazovanju u zapadnom stilu u Indiji. [25] Domenico Losurdo navodi da je `Macaulay priznao da su se engleski kolonisti u Indiji ponašali poput Spartanaca koji se suočavaju s helotima: imamo posla s` rasom suverena `ili` suverenom kastom `, koja ima apsolutnu vlast nad svojim` kmetovima `.` [26] Losurdo napomenuo da to nije izazvalo nikakve sumnje Macaulaya u pogledu prava Britanije da upravlja svojim kolonijama na autokratski način; na primjer, dok je Macaulay opisao upravu generalnog guvernera Indije Warrena Hastingsa kao toliko despotsku da se `sva nepravda bivših ugnjetača, azijskih i europskih, pojavila kao blagoslov`, on (Hastings) je zaslužio `visoko divljenje` i svrstati među `najistaknutije ljude u našoj povijesti` zbog `što su spasili Englesku i civilizaciju`. [27] Povratak u britanski javni život (1838–1857) Macaulay, Sir Francis Grant. Vrativši se u Britaniju 1838., sljedeće je godine postao poslanik Edinburga. Lord Melbourne ga je 1839. postavio za ratnog tajnika, a iste godine zakleo se u Tajnom vijeću. [28] Macaulay se 1841. pozabavio pitanjem zakona o autorskim pravima. Macaulayjev položaj, malo izmijenjen, postao je temelj zakona o autorskim pravima u svijetu engleskog govornog područja tijekom mnogih desetljeća. [29] Macaulay je tvrdio da je autorsko pravo monopol i da kao takvo ima općenito negativne učinke na društvo. [29] Nakon pada Melbourneove vlade 1841. Macaulay je više vremena posvetio književnom radu, a vratio se na dužnost generalnog upravitelja 1846. u administraciji lorda Johna Russella. Na izborima 1847. izgubio je mjesto u Edinburghu. [30] Gubitak je pripisao gnjevu vjerskih fanatika zbog svog govora u korist proširenja godišnje vladine potpore na koledž Maynooth u Irskoj, koji je mladiće školovao za katoličko svećenstvo; neki su promatrači njegov gubitak pripisali i zanemarivanju lokalnih pitanja. Godine 1849. izabran je za rektora Sveučilišta u Glasgowu, na poziciji bez administrativnih dužnosti, koju studenti često dodjeljuju ljudima političke ili književne slave. [31] Također je dobio slobodu grada. [32] Godine 1852. glasači u Edinburghu ponudili su da ga ponovno izaberu u parlament. Prihvatio je pod izričitim uvjetom da ne mora voditi kampanju i da se neće obvezati na stav o bilo kojem političkom pitanju. Izvanredno, izabran je pod tim uvjetima. [Potreban citat] Rijetko je posjećivao Dom zbog lošeg zdravlja. Njegova slabost nakon što je pretrpio srčani udar dovela ga je do odgode za nekoliko mjeseci u izlaganju zahvale glasačima u Edinburghu. Odstupio je sa svog mjesta u siječnju 1856. [33] Godine 1857. uzdignut je u vršnjake kao barun Macaulay, iz Rothleyja u okrugu Leicester [34], ali je rijetko prisustvovao Domu lordova. [33] Kasniji život (1857–1859) Sprovod Thomasa Babingtona Macaulaya, baruna Macaulaya, Sir Georgea Scharfa. Macaulay je sjedio u odboru kako bi odlučio o povijesnim temama koje će se slikati u novoj Westminsterskoj palači. [35] Potreba za prikupljanjem pouzdanih portreta značajnih ličnosti iz povijesti za ovaj projekt dovela je do osnivanja Nacionalne galerije portreta, koja je službeno osnovana 2. prosinca 1856. [36] Macaulay je bio jedan od povjerenika utemeljitelja i počašćen je jednim od samo tri poprsja iznad glavnog ulaza. U kasnijim godinama zdravlje mu je otežavalo rad. Umro je od srčanog udara 28. prosinca 1859. godine, u dobi od 59 godina, ostavljajući svoje glavno djelo, Povijest Engleske od pristupanja Jakova Drugog, nepotpunim. [37] Dana 9. siječnja 1860. pokopan je u Westminsterskoj opatiji, u Pjesničkom kutku, [38] u blizini kipa Addisona. [11] Kako nije imao djece, njegova je vršnjaka izumrla smrću. Macaulayjev nećak, Sir George Trevelyan, Bt, napisao je bestseler `Život i pisma` svog slavnog ujaka, koji je i dalje najbolji potpuni život Macaulaya [potreban citat]. Njegov je nećak bio povjesničar s Cambridgea G. M. Trevelyan. Književna djela Kao mladić komponirao je balade Ivry i Armada [39], koje je kasnije uključio u dio Lays of Ancient Rome, serije vrlo popularnih pjesama o herojskim epizodama u rimskoj povijesti, koje je počeo skladati u Indiji, a nastavio u Rimu. , konačno objavljeno 1842. [40] Najpoznatiji od njih, Horatius, tiče se herojstva Horatiusa Coclesa. Sadrži često citirane retke: [41] Tada je izgovorio hrabri Horatius, Kapetan vrata: „Za svakog čovjeka na ovoj zemlji Smrt dolazi uskoro ili kasno. I kako čovjek može bolje umrijeti Suočavajući se sa strašnim šansama, Za pepeo svojih otaca, A hramovi njegovih bogova? ` Njegovi eseji, izvorno objavljeni u Edinburgh Reviewu, prikupljeni su kao kritički i povijesni eseji 1843. Tijekom 1840 -ih Macaulay je poduzeo svoje najpoznatije djelo, Povijest Engleske od pristupanja Jakova Drugoga, objavivši prva dva sveska 1848. U početku je planirao dovesti svoju povijest do vladavine Georgea III. Nakon objavljivanja njegova prva dva sveska, nadala se da će svoje djelo dovršiti smrću kraljice Ane 1714. [43] Treći i četvrti svezak, koji povijest donose Ryswickov mir, objavljeni su 1855. Na samrti 1859. radio je na petom svesku. To je, dovodeći Povijest do smrti Williama III, pripremila za objavljivanje njegova sestra, Lady Trevelyan, nakon njegove smrti. [44] Političko pisanje Macaulayevi politički spisi poznati su po svojoj zvučnoj prozi i po svom samouvjerenom, ponekad dogmatskom, isticanju progresivnog modela britanske povijesti, prema kojem je zemlja odbacila praznovjerje, autokraciju i konfuziju kako bi stvorila uravnotežen ustav i kulturu koja gleda u budućnost sa slobodom uvjerenja i izražavanja. Ovaj model ljudskog napretka nazvan je vigovsko tumačenje povijesti. Ova se filozofija najjasnije pojavljuje u esejima koje je Macaulay napisao za Edinburgh Review i drugim publikacijama, koje su prikupljene u obliku knjiga i stalni bestseler tijekom cijelog 19. stoljeća. Ali to se odražava i u Povijesti; najuzbudljiviji odlomci u djelu su oni koji opisuju `Slavnu revoluciju` 1688. Kasniji su povjesničari kritizirali Macaulayjev pristup zbog njegove jednostranosti i popustljivosti. Karl Marx ga je nazvao `sustavnim krivotvoriteljem povijesti`. [45] Njegova tendencija da povijest vidi kao dramu navela ga je da se prema likovima čiji se stavovi suprotstavlja ponaša kao da su zlikovci, dok su likovi koje je odobravao predstavljeni kao heroji. Macaulay ulaže dosta truda, na primjer, da svog glavnog junaka Williama III oslobodi svake odgovornosti za masakr u Glencoeu. Winston Churchill posvetio je četverotomnu biografiju vojvode od Marlborougha opovrgavanju Macaulayjevih zamki na svog pretka, izražavajući nadu `da će zalijepiti oznaku `Lažljivac` za svoje otmjene kapute.` [46] Ostavština kao povjesničar Liberalni povjesničar Lord Acton četiri je puta pročitao Macaulayjevu Povijest Engleske, a kasnije se opisao kao `sirovog engleskog školarca, do vrha ispunjenog vigovskom politikom`, ali `ne samo vigizmom, već posebno Macaulayem kojim sam bio toliko pun`. Međutim, nakon što je došao pod njemački utjecaj, Acton će kasnije pronaći grešku u Macaulayu. [47] Godine 1880. Acton je klasificirao Macaulaya (s Burkeom i Gladstoneom) kao `jednog od tri najveća liberala`. [48] 1883. savjetovao je Mary Gladstone: [T] eseji su doista blistavi i površni. Nije bio iznad književne kritike; njegovi indijski članci neće držati vodu; i njegove dvije najpoznatije recenzije, o Baconu i Rankeu, pokazuju njegovu nesposobnost. Eseji su samo ugodno čitanje i ključ do polovice predrasuda našeg doba. Povijest (s jednim ili dva govora) je divna. Nije znao ništa respektabilno prije sedamnaestog stoljeća, nije znao ništa o stranoj povijesti, o religiji, filozofiji, znanosti ili umjetnosti. Njegov izvještaj o raspravama Ranke je bacio u sjenu, njegov izvještaj o diplomatskim poslovima, od strane Kloppa. On je, uvjeren sam, grubo, u osnovi nepravedan. Pročitajte ga stoga kako biste saznali kako to da većina nesimpatičnih kritičara može smatrati da je on gotovo najveći engleski pisac ... [49] 1885. Acton je ustvrdio da: Kvalitetu poučavanja nikada ne smijemo ocjenjivati ​​prema kvaliteti Učitelja niti dopustiti da mrlje zaklanjaju sunce. To bi bilo nepravedno i lišilo bi nas gotovo svega što je veliko i dobro na ovom svijetu. Dopustite mi da vas podsjetim na Macaulaya. On je za mene ostao jedan od najvećih od svih pisaca i majstora, iako mislim da je krajnje nizak, preziran i odvratan iz određenih razloga koje znate. [50] Godine 1888. Acton je napisao da je Macaulay `učinio više od bilo kojeg pisca u svjetskoj književnosti za propagiranje liberalne vjere, te da nije bio samo najveći, već i najreprezentativniji Englez koji je tada živio`. [51] W. S. Gilbert opisao je Macaulayjevu duhovitost, `koja je pisala o kraljici Ani` kao dio općenite pjesme pukovnika Calverleyja u činu I u libretu operete Patience iz 1881. godine. (Ova je rečenica možda bila šala o pukovnikovom pseudo-intelektualnom hvalisanju, jer je većina obrazovanih Viktorijaca znala da Macaulay nije pisao o kraljici Ani; Povijest obuhvaća samo smrt Williama III 1702., koju je naslijedio Anne.) The Whig Interpretation of History (1931) Herberta Butterfielda napao je vigovsku povijest. Nizozemski povjesničar Pieter Geyl, koji je pisao 1955., smatrao je Macaulayjeve eseje `isključivo i netolerantno engleskim`. [52] 7. veljače 1954. lord Moran, liječnik premijera, Sir Winston Churchill, zabilježio je u svom dnevniku: Randolph, koji za Longmanova piše život pokojnog lorda Derbyja, doveo je na ručak mladića tog imena. Njegov je govor zainteresirao P. M. ... Macaulay, nastavio je Longman, sada se ne čita; nije bilo potražnje za njegovim knjigama. P.M. progunđao da mu je jako žao čuti ovo. Macaulay je imao veliki utjecaj u svojim mladim danima. [53] George Richard Potter, profesor i voditelj Odsjeka za povijest Sveučilišta u Sheffieldu od 1931. do 1965., tvrdio je: `U doba dugih pisama ... Macaulay se drži s najboljima`. [54] Međutim, Potter je također tvrdio: Čini se da unatoč svim svojim jezičnim sposobnostima nikada nije pokušao ući u simpatičan mentalni kontakt sa klasičnim svijetom ili s Europom svog doba. Bila je to izoliranost koja je bila neosvojiva ... Međutim, ako je njegov pogled bio otočan, to je zasigurno bio prije britanski nego engleski. [55] S obzirom na Macaulayjevu odlučnost da fizički pregleda mjesta spomenuta u svojoj Povijesti, Potter je rekao: Velik dio uspjeha slavnog trećeg poglavlja Povijesti za koje se može reći da je uveo proučavanje društvene povijesti, pa čak i ... lokalne povijesti, posljedica je intenzivnog lokalnog znanja stečenog na licu mjesta. Kao rezultat toga, to je izvrsna, živa slika Velike Britanije u drugoj polovici sedamnaestog stoljeća ... Nijedan opis reljefa Londonderryja u velikoj povijesti Engleske nije postojao prije 1850. godine; nakon njegova posjeta tamo i pripovijetke napisane oko njega, nije bilo potrebno ništa drugo ... Škotska je u potpunosti došla na svoje i od tada do sada bilo je uobičajeno da je engleska povijest neshvatljiva bez Škotske. [56] Potter je primijetio da je Macaulay imao mnogo kritičara, od kojih su neki iznijeli neke istaknute stavke o nedostatku Macaulayjeve povijesti, ali je dodao: `Ozbiljnost i minutaža kritike kojoj je podvrgnuta Povijest Engleske mjera je njene trajnosti Vrijedan je svake unce praha i metka ispaljenog na nju. ` Potter je zaključio da ga je `u dugom nizu engleskog povijesnog pisanja od Clarendona do Trevelyana samo Gibbon nadmašio u sigurnosti ugleda i sigurnosti besmrtnosti`. [57] Piers Brendon je napisao da je Macaulay `jedini britanski rival Gibonnu.` [58] 1972. JR Western je napisao da: `Unatoč svojoj starosti i mrljama, Macaulayjevu Povijest Engleske još uvijek treba zamijeniti cjelovita moderna povijest razdoblje. `[59] 1974. JP Kenyon izjavio je sljedeće:` Kao što je često slučaj, Macaulay je imao potpuno točno. `[60] W. A. ​​Speck je 1980. napisao da je razlog zašto Macaulayjeva Povijest Engleske `još uvijek izaziva poštovanje to što se temelji na ogromnom broju istraživanja`. [61] Speck je tvrdio: Macaulayjeva reputacija povjesničara nikada se nije u potpunosti oporavila od osude koju je implicitno doživjela u razornom napadu Herberta Butterfielda na The Whig interpretaciju povijesti. Iako nikada nije naveden po imenu, nema sumnje da je Macaulay odgovorio na optužbe podignute protiv povjesničara vigova, posebno da proučavaju prošlost s obzirom na sadašnjost, klasni ljudi u prošlosti kao oni koji su pospješili napredak i oni koji su ometali i prosudite ih prema tome. [62] Prema Specku: [Macaulay prečesto] poriče da prošlost ima svoju valjanost, tretirajući je samo kao uvod u svoju dob. To je posebno uočljivo u trećem poglavlju njegove Povijesti Engleske, kada uvijek iznova uspoređuje zaostalost 1685. s napretkom postignutim do 1848. Ne samo da to zlouporabljava prošlost, već ga dovodi i do pretjerivanja razlika. [62 ] S druge strane, Speck je također napisao da se Macaulay `potrudio predstaviti vrline čak i skitnice, te je naslikao vrline bradavice i sve to`, [63] te da `nikada nije bio kriv za potiskivanje ili iskrivljavanje dokaza podržati prijedlog za koji je znao da je neistinit `. [64] Speck je zaključio: Ono što je zapravo zapanjujuće jest koliko je njegova Povijest Engleske barem preživjela kasnija istraživanja. Iako se često odbacuje kao netočan, teško je odrediti odlomak u kojem je kategorički u zabludi ... njegov prikaz događaja iznimno je dobro stajao ... Njegovo tumačenje Slavne revolucije također ostaje bitno polazište za svako rasprava o toj epizodi ... Ono što nije preživjelo, ili je postalo prigušeno, je Macaulayjevo uvjerenje u napredak. To je bilo dominantno vjerovanje u doba Velike izložbe. No, Auschwitz i Hirošima uništili su zahtjev ovog stoljeća za moralnom superiornošću nad svojim prethodnicima, dok iscrpljenost prirodnih resursa izaziva ozbiljne sumnje u nastavak čak i materijalnog napretka u sljedećem. [64] 1981. J. W. Burrow je tvrdio da je Macaulayjeva Povijest Engleske: ... nije samo stranački; presuda, poput Firthove, da je Macaulay uvijek bio vigovski političar teško bi mogla biti neprikladnija. Naravno da je Macaulay mislio da su Whigi sedamnaestog stoljeća bili ispravni u svojim temeljnim idejama, ali junak Povijesti bio je William, koji, kako Macaulay kaže, zasigurno nije bio Whig ... Ako je to bio whiggism samo tako, do sredine devetnaestog stoljeća, u najopsežnijem i uključivom smislu, koje zahtijeva samo prihvaćanje parlamentarne vlade i osjećaj ozbiljnosti presedana. Butterfield s pravom kaže da je u devetnaestom stoljeću vigovsko viđenje povijesti postalo englesko. Glavni agent te transformacije bio je zasigurno Macaulay, naravno potpomognut sve manjom relevantnošću sukoba iz sedamnaestog stoljeća za suvremenu politiku, budući da je moć krune dodatno slabila, a građanski invaliditet katolika i neistomišljenika uklonjen je zakonodavstvom. Povijest je mnogo više od potvrde stranke; to je pokušaj da se ubaci pogled na politiku, pragmatičan, pošten, u biti burkeanski, informiran visokim, čak i uzdrmanim osjećajem vrijednosti javnog života, ali potpuno svjestan njegovih međusobnih odnosa sa širim napretkom društva; ona utjelovljuje ono što je Hallam samo ustvrdio, osjećaj privilegiranog posjedovanja Engleza svoje povijesti, kao i epskog dostojanstva vlade putem rasprave. Ako je ovo bio sektaški, teško da je, u bilo kojem korisnom suvremenom smislu, polemički vig; više je poput sektaštva engleskog respektabilnosti. [65] 1982. Gertrude Himmelfarb je napisala: [Većina] profesionalnih povjesničara odavno je odustalo od čitanja Macaulaya, jer su odustali od pisanja povijesti kakvu je on napisao i razmišljanja o povijesti kao on. Ipak, bilo je vrijeme kada je Macaulay čitao bilo tko s pretenzijom na uzgoj. [66] Himmelfarb također žali kako je `povijest povijesti tužno svjedočanstvo o kulturnoj regresiji našeg doba`. [67] U romanu Marathon Man i njegovoj filmskoj adaptaciji protagonist je dobio ime `Thomas Babington` po Macaulayu. [68] 2008. Walter Olson zalagao se za prevlast Macaulaya kao britanskog klasičnog liberala...