Са пута по Југославији Грaф В.Бобрински Beogrd 1919.g *3959*2020 Са пута по Југославији Гроф Владимир Алексејевич Бобрински Штампарија `Рад`Кралја Милана бр.69 1919.год Београд аутор: Граф Влади́мир Бо́бринский, Grof Vladimir Aleksejevič Bobrinski Повез мек-накнадно картон,ћирилица,46.страна, формат: 23 x 15 цм, тежина 82.грама Н А П О М Е Н А: до 40.стране-странице уредне и чисте, од 41 до 46. има пробијена рупица по средини више ка сполја 1 X 1,5 цм-али се може формулисати текст који је тиме оштећен Stanje: očuvana knjiga, do 40 strane sve odlično.,knjiga sa malim oštećenjem stranica pri samom kraju od 41 do 46,strane-po sredini stranica u osnovi 4.cm od kraja stranice veličina rupice 1 x 1,5 cm, korice ojačane ispod mekšim kartonom ....E K S T R A R A R E.................... iz sadržaja: - unutrašnja naslovna stranica...........1-2.str -Predgovor 3-4.str -Sa puta po Jugoslaviji Grof V.Bobrinski -Sarajevo 7.avgust 1918.g .....Bosna sada počinjenov period svoje istorije, narodnog jedinstva svih triju veroispovesti, Naša sarajevska braća toplo nas pozdraviše.... 5-11.str -Mostar ...u utorak 12,avgusta počeli smo svoje posete,Najpre smo posetili mitropolita zahumsko-hercegovačkog,njegovo prosveštenstvo Petra............ 11-15.str -Dubrovnik 18.avgust 1918.g 15-26.str -Boka Kotorska 26-30.str -Cetinje 27-38.str -Reč Grafa Bobrinskog : držana u Beogradu 4.juna 1919.g pri otvaranju Društva Slovenske Uzajamnosti ....`draga Mila braćo Srbi,Hrvati i Slovenci` U jesen 1918. godine, Nemci i njihovi saveznici pretrpeli su poraz najpre od Srpske vojske na Solunskom frontu, a zatim od saveznika na Francuskom frontu, i sa otvaranjem Dardanela i Bosfora, južna Rusija,-onaj njen deo, koji je bio oslobođen od boljševika, dobio je mogućnost da uhvati vezu sa svojim saveznicima. I Ruska dobrovoljačka armija generala Denjekina i Ruske društvene ustanove iz Kijeva. Odese.............. Prag u 1908.godini proglasio je principe Slovenačke Uzajamnosti- Beograd u 1919.g počeo je primenu tih principa, i celo Slovenstvo poći će za Pragom i Beogradom i svi će mo se mi sresti u Moskvi. 39-46.str * * * Гроф Владимир Алексејевич Бобрински ( 28. децембра 1867 ( 9. јануара 1868 ) - 13. новембра 1927 ) - руски политичар, монархиста , члан Думе из три сазива, један од лидера умерено десне странке , лидер новословенског покрета . Отац америчког филолога Г. В. Бобринског . Bobrinski Vladimir Aleksejevič, grof (28. decembra 1867. - 1927.). Zemljoposednik (1912. - 3000 dessi), vlasnik fabrike šećera. Sin ministra željeznica gr. A.P. Bobrinsky. Studirao je na prvoj godini Moskovskog univerziteta, koji je napustio nakon učešća u studentskim predstavama; pridružio se Dobrovoljačkoj gardi kao dobrovoljac. Husarska pukovnija; zatim je položio ispite u artiljerijskoj školi Mihajlovski. Nakon penzionisanja studirao je u inostranstvu (u Parizu i Edinburghu). Predsjedavajući okružnog vijeća Bogoroditskaya (1895-1898), okružni vođa plemstva (od 1904). Izabran sa usana Tula. u Dumi 2. (oktobarskog, zatim umjereno desnog), 3. (frakcija umjerene desnice, 1909. spojena s nacionalistima) i 4. (član frakcije umjerene desnice i nacionalisti) saziva. U julu 1914. ponovo je stupio u vojnu službu kao kornet u Life Guards. Husarska pukovnija, postala je zapovjednik zapovjednika VIII korpusa, generala R.D. Radko-Dmitrieva; 8. juna 1915. otpušten iz vojne službe. Vraćajući se aktivnostima Dume, postao je vođa grupe progresivnih nacionalista koji su postali dio Naprednog bloka. 5. novembra 1916. godine izabran je za zamjenika predsjednika Dume. 1918. bio je na čelu monarhističkog saveza `Naša domovina` u Kijevu. Zatim je emigrirao; umro u Parizu Grof Bobrinski tokom Prvog svetskog rata, 1914. Sin ministra železnica Alekseja Pavloviča Bobrinskog . Zemljoposednik okruga Bogoroditsk u provinciji Tula (3000 desijatina). Prvo obrazovanje stekao je na Moskovskom univerzitetu prve godine , ali je bio prisiljen da napusti studije zbog učešća u studentskim nemirima. Ušao je kao dobrovoljac u Husarsku pukovniju Njegovog Veličanstva Litabardske straže . Zatim je položio ispite u artiljerijskoj školi Mihajlovski, povukao se i obrazovanje završio u Parizu i Edinburgu. Posedovao je fabriku šećera. 1895-1898 bio je predsedavajući Bogorodickog okružnog zemaljskog veća , 1904. izabran je za okružnog vođu plemstva . Takođe je tri puta biran u Dumu : 2. (frakcija oktobrista , zatim umereno-desna ), 3. (umereno-desna frakcija) i 4. (umereno-desna i nacionalistička frakcija) saziva, bio je član Glavnog saveta Sveruske nacionalne zajednice [1] . 1907. stvorio je[ izvor nije naveden 1509 dana ] „ Galicijsko-rusko dobrotvorno društvo “, 1908. godine učestvovalo je na Slavističkom kongresu u Pragu . Podržavao ruski pokret u Karpatskoj Rusiji , subvencionisao rusku štampu u Austrougarskoj : „ Slovensko doba “ ( Beč ), „ Crvena Rus “, „Ruska reč“, „ Galičanin “ ( Lvov ), „Ruska istina“, „ Pravoslavna Bukovina “[ izvor nije naveden 1509 dana ] ( Chernivtsi ). Nakon izbijanja Prvog svetskog rata u julu 1914. godine, ušao je u isti Lisabardski husarski puk kao kornet . Služio je kao orden za komandanta VIII korpusa, generala R.D.Radka-Dmitrieva . U avgustu 1914. godine učestvovao je u bitkama, za šta je nagrađen ordenom i unapređen u poručnika . U junu 1915. godine demobilisan je i ubrzo se vratio parlamentarnom radu, postao jedan od vođa grupe naprednih nacionalista u sastavu Progresivnog bloka (postao član Biroa). 5. novembra 1916. godine izabran je za druga (zamenika) predsednika Dume. Tokom građanskog rata pridružio se belom pokretu . 1918. postao je šef monarhističkog saveza „Naša domovina“ (Kijev). Posle poraza belih emigrirao je u Francusku . Njegov najstariji sin Grigorije bio je jedan od poslednjih oficira za preobraženje u redovima AFJUR-a . Bio je službenik kancelarije velikog vojvode Kirila Vladimiroviča . Preminuo je u Parizu 13. novembra 1927. godine , gde je sahranjen na groblju Montmartre u porodičnoj kripti. ******** tragovi o Vladimir Bobrinski kod nas Belje pod upravom Ministarstva Jinancija. Pod upravu Ministarstva financija dobro dolazi 22. travnja 1920., kada je za komesara postavljen grof i nekadašnji major Vrangelove vojske Vladimir Bobrinski. Tada je i August Heker maknut s položaja ravnatelja, čime su stvoreni uvjeti za brojnije zapošljavanje Rusa na tom dobru. Nakon što je upoznat s poslovanjem Belja Bobrinski 19. studenog 1920. postaje i ravnatelj sve do 31. ožujka 1921. Kao inspektor Ministarstva djeluje major u mirovini Svetozar Trivunac, rodom iz Aleksinca. Grof Bobrinski također upravlja dobrom na vojnički način. Kada je proglašena Obznana krajem 1920., Bobrinski zabranjuje radnicima čitati čak i socijalističke novine. Tada se događa štrajk radnika u Kneževu, koji su tražili povišicu jer su 1921. isplaćivani u krunama, koje su pokazivale stalni pad u odnosu na dinar (odnos 1:1 izmijenio se već 1921. u odnos 3 :1 , a kasnije i 4 : 1), te se sa 120 do 150 kruna tjedno gotovo nije moglo živjeti ako je čovjek imao obitelj. Pobuna radnika zavi`šava njihovim izgonom iz Belja i gubitkom stana koji su imali u naturi, što je uvjetovalo kasnije vrlo oprezno uključivanje radnika u štrajkove i tarifne pokrete.` U radničkom tisku objavljuju se članci pod naslovom »Zulumi na vlastelinstvu Belje«, »Teror nad sirotinjom, »Partizanstvo u ekonomiji« i slično, a iz tih članaka, koje su pisali socijaldemokrati kao dosta blagi izvjestitelji, saznajemo o radu i plaćama onih koji su radili na Belju. Stanje je bilo tako loše da je vođa reformističkog Općeg radničkog saveza Nedeljko Divac zatražio da se o stanju na Belju podnese izvještajm Narodnoj skupštini, što je i učinjeno 2. VII. 1921. i 18. VII. 1922.

Školska knjiga, 2004. Odlično očuvana, jedva korišćena, osim posvete na najavnoj strani. Odavno rasprodato izdanje. Jedina istorija portugalske književnosti na našem jeziku. Talanova Povijest portugalske književnosti namijenjena je ne samo studentima luzitanistike, odnosno romanistike (napose hispanistike) i komparativne književnosti, nego i svim ostalim čitateljima koje zanima povijest najzapadnije europske književnosti čiji su pojedini autori već poodavno probili nacionalne granice, napose nakon dodjele Nobelove nagrade romanopiscu Joseu Saramagu. Imena Luisa Vaza de Camoesa, P. Antonia Vieire, Fernanda Pessoe, Josea Cardosa Piresa, Josea Saramaga i drugih vodećih imena portugalske književnosti već su odavno postala ‘opća mjesta’ svjetske književnosti. Povijest portugalske književnosti, koja svakoga od njih pojedinačno ‘kontekstualizira’ unutar luzitanskoga nacionalnog književnog korpusa, trebala bi ih još više udomaćiti u hrvatskoj kulturnoj sredini. U priručniku su predstavljani Luís Vaz de Camões, P. António Vieire, Fernando Pesso, José Cardoso Pires, José Saramago i druga vodeća imena portugalske književnosti unutar luzitanskoga nacionalnoga književnog korpusa. Nikica Talan rođen je 10. studenoga 1959. u Zagrebu. Osim u rodnome gradu, školovao se u Ljubljani i Lisabonu. Paralelno je studirao komparativnu književnost i filozofiju, te francuski, muzikologiju i orgulje. Na svim je studijskim grupama diplomirao tijekom 1983., odnosno 1984. Uz to je završio i slobodni dopunski studij portugalskog jezika i književnosti. Magistrirao je i doktorirao s područja luzitanistike (suvremeno portugalsko pjesništvo). Do zasnivanja radnog odnosa na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (u veljači 1992.) radio je uglavnom u tadašnjem Muzičkom obrazovnom centru, Obrazovnom centru za jezike i Klasičnoj gimnaziji. Od veljače 1992. do srpnja 1993. djeluje kao asistent, od srpnja te godine do prosinca godine 1997. kao docent, od prosinca spomenute godine do ožujka 2003. kao izvanredni, a od tada do danas kao redoviti profesor (od 2007. u trajnome zvanju) na Katedri za portugalski jezik, književnost i civilizaciju u okviru Odsjeka za romanistiku Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Od 1997 do 2019.. obnašao je i dužnost predstojnika spomenute Katedre. Otkako se sustavno bavi luzitanistikom, objavljeno mu je tristotinjak bibliografskih jedinica s područja portugalske odnosno luzofonoske književnosti, kulture i civilizacije, od čega 25 knjiga, šezdesetak znanstvenih radova, devedesetak stručnih, te oko 150 članaka u hrvatskim ili portugalskim enciklopedijama, leksikonima i novinama. Osim toga, u navedenom mu je razdoblju (u raznim hrvatskim književnim časopisima) izašlo i stotinjak kraćih književnih prijevoda (ciklusa pjesama, pripovijedaka itd.) te desetak knjiga prijevoda portugalske, brazilske i luzoafričke poezije ili proze. Težište Talanova znanstvenog interesa predstavljaju kulturno-povijesne veze Hrvatske i Portugala (odnosno bivših portugalskih kolonija), te suvremeno portugalsko pjesništvo. Dobar dio njegovih radova nastao je za potrebe portugalskoga časopisa „Brotéria“, a i većina knjiga što ih je napisao dvojezična je (na hrvatskom i portugalskom), kako bi bile dostupne ne samo našoj, nego i portugalskoj (odnosno luzofonoj) javnosti. ZNANSTVENA DJELATNOST Knjige: 1. Hrvatska – Portugal, kulturno povijesne veze kroz stoljeća, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1996, 490 str. 2. Hrvatska – Brazil, kulturno povijesne veze, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1998, 352 str. 3. Pjesništvo Eugénia de Andradea i srednjovjekovna galješko-portugalska ljubavna lirika, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2001, 302 str. 4. Pessoa, Fernando: Nije dosta otvoriti prozor, DHK – Hrvatski P. E. N. centar, Zagreb, 2001, 61 str. (prijevod, bilješke i komentar) 5. Luís Vaz de Camões: Kad Ljubav Razumom vođena bude, Ceres, Zagreb, 2002, 145 str. (prijevod tridesetak soneta s predgovorom od pedesetak stranica posvećenim Camõesovom životu i djelu te bilješkama uz svaki sonet) 6. Religiozno-metafizička problematika u pjesništvu Jorgea de Sene, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2003, 413 str. 7. Osnove gramatike portugalskoga jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2003, 257 str. 8. Portugalsko-hrvatski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 718 str. 9. Hrvatsko-portugalski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 552 str. 10. Povijest portugalske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 280 str. 11. Razvaline ljubavi (antologija najnovijeg portugalskog pjesništva), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 148 str. 12. U počast zelenoj papigi (antologija portugalske pripovijetke), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 206 str. 13. Raspušten ritam (antologija pjesništva brazilskog modernizma), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 316 str. 14. Suživot s Portugalom, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 371 str. 15. U sjeni Pessoe (antologija portugalskog pjesništva dvadesetog stoljeća), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 2 sveska (prvi sv. 690 str.; drugi sv. 706 str.) 16. Antónia Pusich: Vida e Obra, HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 278 str. 17. Antónia Pusich: Život i djelo (prerađeno hrvatsko izdanje), HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 270 str. 18. Povijest brazilske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2008, 438 str. 19. Crna Euridika (antologija afričkog pjesništva portugalskog jezičnog izraza), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 535 str. 20. Između Hrvatske i Portugala, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 310 str. 21. Skinuo sam masku (antologija pjesničkog stvaralaštva Fernanda Pessoe), STEPress, Zagreb, 2010, 286 str. 22. Portugal (monografija), Školska knjiga, Zagreb, 2011, 338 str. 23. Fernando Pessoa: život, Disput, Zagreb, 2012, 255 str. 24. Fernando Pessoa: djelo, Disput, Zagreb, 2013, 367 str. 25.Uvod u afričke književnosti portugalskog jezičnog izraza, Leykam international d. o. o., Zagreb, 2015, 367 str. Znanstveni radovi: 1. “Na izvorima galješko-portugalskog trubadurizma”, “Književna smotra”, br. 73-76, Zagreb, 1989, str. 93-100. 2. “Religiozno-metafizička tendencija moderne portugalske poezije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1990, str. 637-648. 3. “Anonimna srednjovjekovna portugalska proza”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1991, str. 227-233. 4. “Renesansna portugalska religiozna proza”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1991, str. 499-505. 5. “Moderna portugalska poezija”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1991, str. 661-663. 6. “Proštenjarsko pjesništvo luzo-galjeških kanconijera”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1992, str. 439-443. 7. “Jorge de Sena kao pjesnik Transcendencije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1992, str. 575-578. 8. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XXXVIII, Zagreb, 1993, str. 91-119. 9. “Moderno brazilsko pjesništvo: preteče i ‘začinjavci’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1993, str. 941-959. 10. “Prvi hrvatski istraživač Amazone”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1993, str. 724-731. 11. “Utjecaj Biblije na portugalsku i brazilsku književnost”, “Književna smotra”, br. 92-94, Zagreb, 1994, str. 28-41. 12. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XL, Zagreb, 1995, str. 105-131. 13. “A Note on Croatia and the Portuguese Indies”, “Santa Barbara Portuguese Studies, vol. II, Santa Barbara, 1995, str. 204-212. 14. “Hrvati i ‘portugalske Indije’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1995, str. 1030-1037. 15. “Hrvatsko-portugalske književne veze tijekom posljednja dva stoljeća”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1996, str. 494-502. 16. “Relações histórico-culturais croato-lusitanas”, “Brotéria”, br. 1 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 33-56. 17. “A recepção da literatura portuguesa na Croácia durante os dois últimos séculos” (prerađen i proširen članak), “Brotéria”, br. 5 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 433-444. 18. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa I” (neki u nas dosad nepoznati elementi Camõesove biobibliografije), “Marulić”, br. 1, Zagreb, 1996, str. 84-101. 19. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa II”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1996, str. 292-306. 20. “Fernando Pessoa u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Književna smotra”, br. 100, Zagreb, 1996, str. 23-40. 21. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena I”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLI, Zagreb, 1996, str. 145-185. 22. “Jorge de Sena: egzil kao bio(biblio)grafska sudbina”, “Književna smotra”, br. 104-105, Zagreb, 1997, str. 131-136. 23. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća I”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 536-546. 24. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća II”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1998, str. 714-744. 25. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća III”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 934-967. 26. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrebiensia”, vol. XLIII, Zagreb, 1998, str. 137-160. 27. “Livro Insigne das Flores e Perfeições das Vidas dos Gloriosos Sanctos do Velho e do Novo Testamento de Marko Marulić”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 2, Braga, 1998, str. 241-267. 28. “Svijet kao zagonetka u pjesništvu p. Antónia Vieire”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1999, str. 1180-1189. 29. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena III”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLIV, Zagreb, 1998, str. 123-145. 30. “Brazil u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1999, str. 934-956. 31. “O Arquétipo da Água no Romance Maio, Mês de Maria, de Boaventura Cardoso”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 3, Braga, 1999, str. 317-324. 32. “Portugalski prijevod Marulićeve Institucije s osobitim obzirom na poglavlje ‘O gajenju istine i izbjegavanju laži’“, “Colloquia Maruliana”, br. VIII, Split, 1999, str. 121-136. 33. “O tratamento da guerra civil portuguesa (1820-1834) na Biographia de Antonio Pusich”, “Brotéria”, vol. 150, Lisabon, 2000, str. 375-382. 34. “Suvremeno portugalsko pjesništvo poslijepessoanskog razdoblja”, “Književna smotra”, br. 115-116, Zagreb, 2000, str. 103-110. 35. “Pjesništvo brazilskog modernizma”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 105-117. 36. “Dva i pol stoljeća brazilskog romana”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 119-132. 37. “Portugalski roman devedesetih”, “Književna smotra”, br. 120-121, Zagreb, 2001, str. 31-38. 38. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena IV”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLVI, Zagreb, 2000-2001, str. 327-354. 39. “História de Portugal escrita pelo croata Adalbert Adam Barić (1742-1813)”, “Brotéria”, vol. 156, Lisabon, 2003, str. 489-496. 40. “Sobre uma tradução croata de cinco sermões do P. A. Vieira do ano de 1764”, “Brotéria”, vol. 157, Lisboa, 2003, str. 75-80. 41. “Antičke varijacije” suvremenog portugalskog pjesništva”, “Književna smotra”, br. 128-129, Zagreb, 2003, str. 113-116. 42. “Sv. Franjo Ksaverski i “portugalske Indije”, Marulić”, br. 1, Zagreb, 2004, str. 28-32. 43. “Život i djelo Antuna Pušića (I.)”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 2005, str. 242-259. 44. “Život i djelo Antuna Pušića (II.)”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 2005, str. 440-449. 45. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (I), u: “Brotéria”, br. 4, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 225-241. 46. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (II) u: “Brotéria”, br. 5, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 353-365. 47. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (III), “Brotéria”, br. 6, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 455-472. 48. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (I), u: Marulić”, br. 3, Zagreb, 2006, str. 461-477. 49. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (II), u: Marulić”, br. 4, Zagreb, 2006, str. 665-685. 50. “In memoriam à esquecida Antónia Gertrudes Pusich”, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. L, Zagreb, 2006, str. 145-192. 51. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin (1748-1806) e as Índias Portuguesas’“, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. LI, Zagreb, 2006, str. 57-101. 52. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (I), u: “Marulić”, br. 3, 2007, str. 476-494. 53. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (II), u: “Marulić”, br. 4, 2007, str. 678-696. 54. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (III), u: “Marulić”, br. 5, 2007, str. 908-928. 55. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin I”, u: “Brotéria”, br. 1, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 41-56. 56. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin II”, u: “Brotéria”, br. 2-3, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 169-191. 57. “Portugalski folklor”, u: “Marulić”, br. 6, 2007, str. 1054-1083. 58. “More u portugalskoj i brazilskoj književosti”, “Književna smotra”, br. 145, Zagreb, 2007, str. 15-27. 59. “Život i djelo Antónije Gertrudes Pusich u kontekstu portugalske književnosti XIX. stoljeća“, Romantizam i pitanja modernoga subjekta (ur. Josip Užarević), Disput, Zagreb, 2008, str. 209-256. 60. “Luzoafrička književnost osamdesetih”, “Književna smotra”, br. 152, Zagreb, 2009, str. 93-103. 61. “Sveto govorništvo (kao književna vrstaI u portugalskoj i brazilskoj književnosti”, “Dometi”, br. 1-2, Rijeka, 2012, str. 86-115. 62. “Hrvatski ‘gastarbajteri’ u službi portugalske krune”, “Hrvatska revija”, br. 4, Zagreb, 2012, str. 70-83. 63. „Glazba u portugalskoj književnosti: književnost u portugalskoj glazbi“, u Poglavlja iz romanske filologije: u čast akademiku Augustu Kovačecu o njegovu 80. Rođendanu, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu – FF-press, Zagreb, 2018, str. 641-657. 64. „Putopis kao modus vivendi portugalske i (luzo-)brazilske književnosti kroz stoljeća“, „Književna smotra“, br. 194(4), Zagreb, 2019, str. 61-81.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Izuzetno retko s koricama, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina anonimnog autora, ali u stilu „Nolitovih“ izdanja koja je dizajnirao Pavle Bihaly Merin. Iskrzano po ivicama, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Kukić, Stanko Naslov A život teče... : roman / Stanko Kukić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1934 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjižarnica Radomira D. Đukovića, 1934 (Beograd : Davidović) Fizički opis 186 str. ; 21 cm. Miodrag Milovanović Stanko Kukić, „Svet pod maskom“ (prikaz romana iz 1938) Koliko malo poznajemo istoriju srpske naučne fantastike najbolje pokazuje činjenica da svake godine otkrivamo bar po jedan zaboravljeni roman ili priču sa početka ovog veka kojima nas naši preci podsećaju na ono što, istina u velikoj meri zadojeni mlekom komunizma koje nije tako lako isprati iz svake ćelije tela, često zaboravljamo, da naša kultura nije počela 1945. Baš kao što nikako ne možemo da se naviknemo da računamo predratna (mislim na Drugi svetski) fudbalska prvenstva, tako smo skoro potpuno zaboravili da je pre tog istog rata postojala književnost koja se razlikovala od one realističke koju smo pomno izučavali u školama, književnost do kojoj se vraćamo čeprkajući po antikvarnicama i buvljacima u potrazi za knjigama nezabeleženim u postojećim istorijama književnosti. Svet pod maskom Stanka Kukića je jedan od takvih romana. Njegova umetnička vrednost sasvim sigurno nije na dovoljnom nivou da bi ušao u udžbenike ili istoriju književnosti jednoga naroda, ali je neshvatljivo da se, barem u krugovima koji se bave naučnom fantastikom kojoj ovaj roman nesumnjivo pripada, potpuno izgubi svaki trag romanu koji 1938. godine anticipira rat koji će uslediti samo koju godinu kasnije. Roman sam prvi put pronašao sasvim slučajno, preturajući sredinom godine po pristiglim knjigama u antikvarnici Srpske književne zadruge, a da nije preterano redak, dokaz je što sam uskoro naleteo na još jedan primerak na krajnje bizarnom mestu - kod Cigana na pijaci na Banovom Brdu, kupujući pomorandže za klinca, a kasnije se ispostavilo da je još jedan član Društva „Lazar Komarčić“, Ljuba Damnjanović, naišao na njega u istoj antikvarnici. Roman je izdala Izdavačka knjižarnica Ratomira D. Ćurkovića iz Beograda, a osim imena štamparije, Davidović, i, naravno, imena pisca i naslova romana, na unutrašnjim stranicama nema drugih podataka o knjizi. Povez je mek, a na naslovnoj strani predstavljen je kolaž sa prizorima razaranja, preko koga su crvenim pisanim slovima dati naslov romana, pisac, mesto izdanja, Beograd, i godina, 1938. Roman ima 202 stranice i štampan je ćirilicom. Pregledom kataloga Narodne biblioteke otkrio sam da je Stanko Kukić objavio samo još jedan roman, 1934. godine, pod nazivom „A život teče“, koji verovatno ne spada u žanr naučne fantastike. Na početku romana Svet pod maskom nalazi se piščev kratak uvod, koga prenosim u celini: Ovaj roman nema svoje naročito nacionalno obeležje, kao što ni materija samog dela nema granica. On je pisan jedino u želji da se pomogne napaćenim generacijama koje su prošle kroz kalvariju svetske tragedije rata. Ako bi se, ne daj Bože, ostvarilo ono o čemu se u ovom romanu govori, on bi se mogao primeniti na sve države i sve narode koji strepe za svoju nezavisnost, za mir i slobodan razvoj. Ovoga trenutka, kada se mutni oblaci gomilaju nad svodom svih kulturnih i prosvećenih naroda, fantom budućeg rata urezan je u misao čovekovu više nego ikada. Roman počinje u Beogradu, 193_, kako kaže pisac, čijim ulicama se vuče glavni junak, Stanković, knjigovođa bez posla, otac troje dece, čiju glavu pritiskaju sve veće i veće nedaće. Ekonomska je kriza, posla nema, deca su mu na ivici gladi, žena sve nervoznija, a on se vraća kući nakon još jednog dana uzaludnog obijanja pragova. Kući ga čekaju još veće nevolje. Vlasnik stana rešio je da izbaci Stankoviće jer već nekoliko meseci nisu platili kiriju i doveo je žandara da to lakše učini. Stankoviću pada mrak na oči i počinje na davi stanodavca, posle čega završava u zatvoru, a njegova porodica u podrumu na periferiji. Po izlasku iz zatvora jedna devojka, sirotica sa sela koja je došla u grad da uči školu, a zbog bede je prinuđena da telo iznajmljuje načelniku, iz prijateljstva prema njegovom poznaniku Košutiću uspeva da Stankoviću sredi zaposlenje. U trenutku kad pomisli da se stvari sređuju, dolazi katastrofa. Prvo se u novinama pojavljuju vesti o zaoštravanju odnosa na Dalekom istoku između Japana i Rusije, a zatim i o tome kako neprijatelj (do kraja knjige će ostati neprijatelj) uprkos jake odbrane uništava Brisel. Stanković vodi rasprave sa prijateljem o tome da je rat samo smicalica onih koji gospodare našom voljom. Raspinju nas bez potrebe na dve polovine: između dužnosti i ljubavi, između patriotizma i krvi... Pitaj onoga što sedi u autu od osam cilindera, gde je patriotizam, on će ti odgovoriti: u stomaku, kod ljubavnice, u novčaniku... Ni na kraj pameti mu neće biti da kaže da je patriotizam na bojištu. Ipak, Stanković je samo pion u igri života i kada dođe do mobilizacije, jer danas pre podne je naša vlada odbila uvredljive zahteve i naredila mobilizaciju. Na okup junaci!... Dignite visoko barjak slobode... Nema popuštanja... Narode koji sa pesmom umireš na usnama... Heroji prošlih dana, budni čuvari budućnosti, vi imate reč!... on odlazi u borbu na granicu. Rat je surov i nemilosrdan. Rovovi, blato, bodljikava žica, artiljerijska paljba na sve strane, raskomadana tela, bojni otrovi. Usavršena ratna tehnika prenosi se i na pozadinu. Avioni nečujni, nevidljivi, zaštićeni veštačkom maglom i jesenjim gustim neprozirnim oblacima iskrsavaju svakog dana nad gradovima, selima, sejući otrov i smrt na svakom koraku... Vreme protiče a rat se ne okončava, visoki napon struje uništava sve živo na zemlji, čelik se topi pod smrtonosnim zracima, uvode se novi avioni koji se zaustavljaju u vazduhu, ali ni neprijatelj ne miruje, neprestano bombarduje Beograd. Stankovićeva žena dobija otkaz i pritisnuta nemaštinom predaje se udvaranju njegovog kolege, grbavca Ljubića. Pisma prestaju. U jednoj akciji Stanković biva ranjen i po puštanju iz Bolnice zapućuje se vozom ka Beogradu. Grad je izmenio fizionomiju. Svuda ruševine... svuda isprepleteni podzemni hodnici, tuneli. Iznad Slavije nema podzemnih lavirinata, tu su samo stare, isprepletene, izrovane ulice sa porušenim domovima. Ulice su puste, a tek ovde-onde promakne brzo pored njega po neka senka sa gas-maskom na licu. Stanković nalazi decu kod stare Anke, gde žive u kući sa relativno sigurnim podrumom, odvojeni od majke. Tu saznaje za ženino neverstvo, a sve zagorčava činjenica da oni plivaju na parama zarađenim na fabrici bojnih otrova. Besan, polazi u potragu za njima, ali ga u gradu zatiče vazdušni napad. Neprijatelj baca bojne otrove. Stanković juri nazad do dece i zatiče najstarijeg sina mrtvog na ogradi. Izbezumljen, juri gradskim ulicama bez cilja... lud... Korača bez gas-maske i ništa ne čuje. Umor mu krši i lomi snagu. Pluća se duboko nadimaju, tražeći vazduha. Iperit polako... polako da ga ne povredi u bezmernom bolu, razara plućna tkiva, raskida mu život na sitne čestice, koje stopljene zajedno sa njegovim suzama, iskidanim srcem ulaze u novi , čistiji, plemenitiji život, gde nema zlobe, gde nema Ljubića, a gde rad zamenjuje rat kao sredstvo za sretniju budućnost čovečanstva... Prilikom iznošenja sadržaja romana trudio sam se da što više koristim reči samog pisca, ne bi li vam što vernije dočarao njegov stil, do zla boga patetičan i operisan od svakog osećaja za suptilnost. Likovi uzdišu, pitaju se: Dokle!... Dokle!... Zar ima Boga? Dijalozi su uglavnom na nivou: - Ja moram uspeti!... Razumi... Moram raditi zbog dece! - Moraš!... Moraš!... Likovi su crno-beli i prilično su karikaturalno dati, čak i fizički (i Ljubić i stanodavac koji ih isteruje iz stana su grbavci), pri čemu je jedino glavni junak, Stanković, nešto iznijansiranije (u granicama mogućnosti pisca) predstavljen. Sličnu neukost pisac pokazuje i u kompoziciji dela. Kako uvede novi lik, pisac se raspriča o njemu potpuno gubeći kontinuitet radnje. S obzirom na sve navedeno, ono što bi današnjeg čitaoca ipak moglo navesti da pročita roman Svet pod maskom Stanka Kukića očito ne leži u literarnoj ravni dela. Mene je najviše impresionirala neverovatna sličnost mojih razmišljanja o suludosti rata koji se u ovom trenutku (godine 1992) vodi, i razmišljanja pisca o ratu koji će samo koju godinu od pisanja njegovog dela uslediti. Osim toga, mnogobrojan nakot nacional-romantičara mogao bi da se uveri da ni pre rata nije sve bilo baš tako ružičasto u zemlji srpskoj. KC (K)

Zen i japanska kultura retko! lepo očuvano ilustrovano 1941. Germany Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu. D. T. Suzuki Daisetsu Teitarō Suzuki photographed by Shigeru Tamura.jpg Puno ime Daisetsu Teitaro Suzuki Datum rođenja 18. oktobar 1870. Mesto rođenja Kanazava Japansko carstvo Datum smrti 12. jul 1966. (95 god.) Mesto smrti Kamakura Japan Regija Istočna filozofija Škola filozofije Zen, Jodo Šinšu Interesovanja Kegon, Teozofija Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3] Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Suzuki tokom studentskih dana D. T. Suzuki je rođen kao Teintaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači `velika skromnost`, dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju). Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5] Studiranje Uredi Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu. Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma. Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina. Brak Uredi Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9] Karijera Uredi Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine Profesor budističke filozofije Uredi Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine). Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon. Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture. Studije Uredi Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine. Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike. Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana. Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam. Mišljenja Uredi Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog Istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[uredi] Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. Zen učenje Uredi Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12] Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13] Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14] Širenje Zen na Zapadu Uredi Zastupnik Zena Uredi Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur je rekao: `Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena.` Budistički modernizam Uredi Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8] Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija. Kritika Uredi Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20] Japanski nacionalizam Uredi Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] Simpatija prema Nacizmu i Antisemitizmu Uredi Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše: `D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936.` Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj. `Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim.` `Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije`. Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. `Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija`.[23] Novi budizam Uredi U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao `korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana.`[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili `novi budizam`. Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27] Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma. Japanski nacionalizam Uredi Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21] Pohvale Suzukijevog rada Uredi Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: `Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio.`[29] Bibliografija Uredi Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put: Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press. Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys. Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys. Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5.. Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili: An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an `outline of Zen teaching.`[30] The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. New York. University Books.1959.. This work covers a `description of the Meditation Hall and its life`.[30] Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da `informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život...Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli tokom slobodnog vremena.` Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja: The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5. Living by Zen. London: Rider & Company, 1949. Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. `A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism`. Includes translation of myokonin Saichi`s poems. Zen and Japanese Culture, New York. Pantheon Books.1959.. A classic. Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. Ostalo: An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett. Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Prvo izdanje iz 1950. godine. Spolja kao na slikama. Nema pečata, pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Višnja za zidom / Oskar Davičo Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 Fizički opis 197 str. ; 17 cm Zbirka Savremena poezija / Novo pokolenje Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG9 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar

Dobrica Cosic - Koreni Drugo izdanje Prosveta, Beograd, 1954. Tvrd povez, 295 strana. POSVETA I POTPIS DOBRICE COSICA! RETKO! Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je jugoslovenski[1] i srpski političar, književnik i akademik. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[2] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[3] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[4] Biografija Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[5] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[6] Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[7] Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[8][1] Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[9] Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[2] Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[10] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[11] Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[12] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[13] Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[14] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[15][16] Rezultati na izborima Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Izbori Izglasalo Glasalo poslanika Za Protiv Rezultat Detalji 1992. (maj) Veće građana i Veće republika 168 od 176 154 14 izabran Nestranačka ličnost Ćosićev književni rad Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine. Ćosić i Ivo Andrić Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[17] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku. Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”. Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka. Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[18] Ubrzo je preminuo. Zloupotrebe Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[19] Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[19] Kritike Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica, pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[20] Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[21] Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[22] Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[23] Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![24] Nagrade i priznanja Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo. Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[25] Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi. Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu. Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997). Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“. Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[26][27] Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[28][29] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[30] Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[31][32] i 2011.[33][34] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[35] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[35] Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[36] Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[37][38] Zaostavština Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[39] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[39] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti. Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[40] Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[41] Dela Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[42] Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951. Koreni, Prosveta, Beograd, 1954. Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[43] Deobe, Prosveta, Beograd, 1961. Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964. Bajka, Prosveta, Beograd, 1966. Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966. Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971. Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979 Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974. Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975. Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977. Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978. Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982. Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984. Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985. Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986. Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988. Vernik, BIGZ, Beograd, 1990. Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992. Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992. Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996 Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996. Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998. Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000. Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001. Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002. Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003. Kosovo, Novosti, Beograd, 2004. Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002. Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004. Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005. Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007. Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008. Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011. U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[44] Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[45] Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013. U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[46] Dela o Ćosiću Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin Gang of four (2005) — Zoran Ćirić Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[47] Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Prvo izdanje. Odlično očuvano. Originalne meke korice. Na najavnom listu pečat i potpis bivšeg vlasnika, rikna očuvana, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Reči o Svečoveku / [Nikolaj Velimirović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Beograd : `Sv. Sava`) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Napomene Podatak o autoru prema katalogu Biblioteke Matice srpske. Zbirka alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja, u kojima novi pravoslavni Zlatoust, u razuđenoj i raznovrsnoj narativnoj dramaturgiji, blistavoj jezgrovitosti svoje poetike i stila, blagovesti, opominje i podseća na naše zamrlo sećanje na Boga, bližnjeg, svoga. Ideja se javila za vreme boravka u Rusiji koji je iskoristio da se upozna sa ljudima, da proputuje veliku zemlju i upozna se sa crkvama, manastirima, svetim lavrama. Pod uticajem dela Dostojevskoga i Solovjeva začela se u dr Nikolaja misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku. Ovim delom vladika Nikolaj Velimirović pokazao je svu svoju širinu i dubinu i svoje teološke misli i ljudske topline. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC

Prvo izdanje iz 1923, s originalnim mekim koricama. Spolja kao na slici, rikna s prednje gornje strane zacepljena 4 cm i fali gornji ćošak zadnje korice, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Retko u ponudi!!! Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Misli o dobru i zlu / episkop ohridski Nikolaj Vrsta građe aforizmi, poslovice Jezik srpski Godina 1923 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Polet, 1923 (Beograd : Štamparija Saveza prof. zanatl. udruženja) Fizički opis 175 str. ; 19 cm (Broš.) U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC (L)

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).