Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Korice izradio Marino Tartalja! Autor - osoba Blagojević, Desimir, 1905-1983 = Blagojević, Desimir, 1905-1983 Naslov Karneval anđela / Desimir Blagojević Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1930 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 84 str. ; 21 cm (Broš.) Stanje: mrlja u dnu naslovnice (kao na slici, odvojena 3 lista s početka od poveza, može se ponovo uvezati, pečat bivšeg vlasnika na 2 stranici, rikna zacepljena odozgo 2 cm, dole 1 cm, kao na slici, unutra ostatak odlično očuvan) Desimir Blagojević (1905 – 1983), jugoslavenski pesnik i novinar iz Topole. Objavio je sedam zbirki pesama. Njegove pesme uvršćene su u mnoge antologije jugoslovenske poezije, te su prevođene na engleski, nemački, francuski, češki, mađarski, italijanski i druge jezike. Blagojević bio je pripadnik neoromantičara, modernističke skupine koja se javlja sredinom 20-ih godina. Ta skupina čini levo krilo ekspresionističkog pokreta, koje će se 30-ih godina približiti socijalnoj literaturi. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja. Marino Tartalja (Zagreb, 3. avgust 1894 — Zagreb, 21. april 1984) bio je hrvatski slikar i likovni pedagog, dugogodišnji profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Tartalja je rođen u Zagrebu i potiče iz drevne splitske aristokratske porodice Tartalja (na hrvatskom: Tartaglia), koja je nastala u XII veku (1150). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Splitu. Nakon toga, školovao se u Zagrebu na Graditeljskoj stručnoj školi (1908–1912), a među njegovim učiteljima bili su poznati slikari Oton Iveković, Ivan Tišov, Robert Frangeš Mihanović i Bela Čikoš Sesija. U ta turbulentna politička vremena pred Prvi svetski rat, bojeći se političkog progona, otišao je u Italiju, u Firencu, potom u Rim, gde se 1913. godine upisao na Instituto Superiori di Belle Arti. Zatim se javio kao dobrovoljac u Srpsku vojsku na Solunski front, ali se nakon nekog vremena vratio u Rim gde je radio kao asistent Ivana Meštrovića. Posle toga je ponovo otišao za Firencu, gde se družio i izlagao s futuristima Karlom Karom, Đorđom de Kirikom i drugima. Po završetku Velikoga rata kratko se zadržao u Splitu (1918–1921), a potom je putovao Evropom na relaciji Beč, Beograd, Pariz. U Beču se oženio 1922. godine Oliverom Verom (rođenom Stanković) (1899–1973), Beograđankom, unukom Krste M. Tomanovića, gvožđarskog veletrgovca i vlasnikom najskupljeg prodatog placa u novijoj istoriji Beograda (na mestu nekadašnje Kafane `Albanije` a današnje istoimene Palate). U periodu od 1923. do 1931. godine Tartalja se trajnije nastanio sa suprugom i sinom prof. Olivijerom Tartaljom (1923–2003) u Beogradu, i to na Obilićevom vencu br. 28 (sada br. 22) kod porodice Simić sa kojom je bio u bliskom srodstvu preko supruge Olivere-Vere (majka Persida V. Stanković, bila je rođena sestra Drage, supruge Vasilija Simića). U Beogradu se 1933. godine rodila i Marinova ćerka Vladimira Tartalja-Kelemen, istoričar. Na poziv Vladimira Becića, Tartalja je 1931. godine otišao u Zagreb i postao profesor pripravnik na Akademiji likovnih umjetnosti, a ubrzo i docent (1940). Vanredni profesor postao je 1944, a redovni profesor 1947. godine. Obrazovao je brojne generacije hrvatskih i srpskih slikara. Od 1948. bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Tartalja je tokom svoje šezdesetogodišne umetničke karijere imao 30 samostalnih i oko 270 kolektivnih izložbi u Jugoslaviji i inostranstvu. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1940. s tadašnjim izabranim jugoslovenskim umetnicima; slikarem Milivojem Uzelecem, i vajarem Franom Kršinićem. U svojim ranim delima Tartalja je slikao pod snažnim uticajem postsezanističkog slikarstva, što je uostalom i bila moda tog vremena, a pred kraj je došao gotovo do potpune apstrakcije - do same ivice figurativnog slikarstva. U postimpresionističkom duhu naslikao je delo Marjan kroz masline (1920), a u istom duhu su nastale i slike iz bečkog perioda, brojne mrtve prirode, Češljanje (1924), a takve su i one iz života u Parizu; Mali lukobran (1927), Pejzaž (1928). Tartalja je posebno impresivno slikao samog sebe, autoportreti su postali njegov zaštitni znak, od onog ekspresionističkog iz 1917. godine, do onih iz gotovo apstraktnih iz 1960ih. Njegov rođeni brat bio je književnik Gvido Tartalja. Nagrade Životna nagrada Vladimir Nazor (1964) Poslednje izložbe 1975/76. Retrospektivna izložba u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu. 2003. Galerija Klovićevi dvori, Zagreb KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Don Ivan Music i Hrvati u Hercegovackom ustanku 1875 - 1878 god. Marko Vego (8. januar 1907 – 26. februar 1985) bio je bosanskohercegovački arheolog, epigrafičar i historičar.[1] Predmet naučnog interesovanja Marka Vega uglavnom je bio srednji vijek. Najznačajnije rezultate dao je na polju arheologije, numizmatike, epigrafike i topografije historije srednjovjekovne Bosne. Objavio je preko 300 radova. Rođen je 1907. u Čapljini od oca Joze, radnika Duhanske stanice. Završio je klasičnu gimnaziju u Širokom Brijegu, teološki fakultet u Freiburgu i u Zagrebu, a filozofski fakultet u Zagrebu /historija/ i profesorski ispit u Beogradu. Prijavio je disertaciju za doktorat “Povijest Humske Zemlje od doseljenja Slovena do sjedinjenja s Bosnom 1322 godine” 1937. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. U nepoznatim okolnostima, predati doktorat nije branio. Kao profesor historije radio je u Državnoj realnoj gimnaziji u Nikšiću od 1938 do 1944. Učesnik antifašističkog pokreta od 1. oktobra 1944. do 15. maja 1945. Profesor je na prvom Učiteljskom kursu u Trebinju, a od 22. februara 1945. direktor je Partizanske gimnazije u Trebinju. U periodu od 1946. do 1947. bio je direktor Državne realne gimnazije u Mostaru, a od 19. septembra 1947. profesor Učiteljskog kursa u Sarajevu. U periodu od 1949. do 1950. bio je direktor Učiteljske škole u Sarajevu. Od 25. augusta 1950 do 9. decembra 1957. bio je direktor Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Penzionisan je 1965. Za svoj naučni i kulturni rad dobio je više javnih priznanja u Bosni i Hercegovini (najznačajnija 27 julska nagrada). Literatura o Marku Vegi Almaz Dautbegović, In memoriam, Marko Vego, Oslobođenje 42/13190, Sarajevo 11.03. 1985., 5. Almaz Dautbegović, Marko Vego 1907-1985., GZM (A) 45, Sarajevo 1990., 1-4. Lidija Fekeža, Izbor iz bibliografije naučnih radova Marka Vega, GZM (A) 45, Sarajevo 1990., 5-6. Tihomir Glavaš, Vego Marko, AL BiH, Tom I, ZM, Sarajevo 1988., 183. Rade Mihaljčić, Vego Marko, “Enciklopedija srpske istoriografije (Priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić)”, Knowledge, Beograd 1997., 300-301. Marko Vego, Spisak naučnih radova prof. Marka Vege (od 1937. do prve polovine 1978. godine), `Marko Vego, Iz istorije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine`, Sarajevo 1980., 487-501. Bibliografija Povijest Humske zemlje (Hercegovine), Samobor 1937. Ljubuški. Srednjovjekovni nadgrobni spomenici Bosne i Hercegovine VI, Sarajevo 1954. Don Ivan Musić i Hrvati u Hercegovačkom ustanku 1875-1878. godine, vlastito izdanje, Sarajevo 1955. Naselja srednjovekovne bosanske države, Sarajevo 1957. Historijska karta srednjovjekovne bosanske države, 1. izdanje, Sarajevo 1957. (2. izdanje 1978) Historija Broćna od najstarijih vremena do turske okupacije, Sarajevo 1961. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1962. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine II, Sarajevo 1964. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine III, Sarajevo 1964. Bekija kroz vijekove, Sarajevo 1964. Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine IV, Sarajevo 1970. Iz istorije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1980. Historija Brotnja od najstarijih vremena do 1878. godine, Čitluk 1981. Postanak srednjovjekovne bosanske države, Sarajevo 1982. Ivan Musić (Klobuk, Ljubuški, 24. decembar 1848 – Beograd, 11. decembar (julijanski kalnedar) 1888.) bio je srpski katolički sveštenik, hercegovački vojvoda, vođa ustanka protiv Osmanlija. Male novine navode 1850. godinu kao godinu rođenja. Rođen je u selu Klobuk pored Ljubuškog 1848. godine. Uz pomoć ujaka fra Anđela Kraljevića, koji je bio biskup u Mostaru, školovao se kao franjevački iskušenik u Širokom Brijegu. Uzeo je monaško ime Šimun. Još kao mladić, sjemeništarac, je pokušao pobjeći u Srbiju, koja je tada bila simbol slobode. Uhapšen je, ali je ujak biksup intervenisao kod turskih vlasti, pa je pušten. Ubrzo je otišao da studira medicinu u Carigradu, ali je umjesto toga završio bogosloviju u mađarskom gradu Ostrogonu. Hercegovački ustanak U junu 1875. predvodio je ustanak Hercegovaca protiv Turaka Osmanlija u Gabeli na Neretvi. Tada je bio župnik u popovopoljskom selu Ravnom. Popovsko-ljubinjski bataljon, kojim je upravljao, je imao više od pola pravoslavnih Srba. Pobijedio je Turke u dvije bitke. Njegovom zaslugom dio Hercegovine postao je slobodno područje. Izabran je za vojvodu donje Hercegovine. To se desilo 11. jula 1875. godine u srpskom pravoslavnom manastiru Zavla, na Petrovdan. Crnogorac Blažo Petrović mu je uručio čin vojvode. Ivan je tada skinuo mantiju, a ogrnuo kićenu dolamu, te se opasao kuburama, jataganom i sabljom dimijskom. Svi prisutni su digli tri prsta [2] i uzviknuli: Živio knjaz Nikola!

knjiga - skripte, bros izdanje, FUTUR - Beograd, 1938 KOMPLETNO str. 148 stanje LOSE Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogrady. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi enleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1939. Izuzetno retko sa omotom koji je izradio Mate Zlamalik. Omot minimalno iskrzan i repariran. Unutra knjiga odlično očuvana, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Silanpe, Frans Emil Naslov Sveta beda / F. E. Silanpe ; preveo M. Vučković Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Edicija A. D., 1940 (Beograd : `Planeta`) Fizički opis 372 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, M. Bogdanović, Milan = Bogdanović, Milan Zbirka Biblioteka dobitnika nobelove nagrade / Urednik Milan Bogdanović Sadržaj Sadrži i: Ljudi u letnjoj noći ISBN (Pl.) Napomene Str. 3-6: F. E. Silanpe / M. Bogdanović. Predmetne odrednice Silanpe, Frans Emil, 1888-1964 -- `Sveta beda` Sillanpää [si`l:ampæ:], Frans Eemil, finski književnik (Hämeenkyrö, 16. IX 1888 – Helsinki, 3. VI 1964). Živio kao poljodjelac i pisac. Smatrao je da su ljudi malen, ali bitan dio prirode, a instinkt temelj ljudskih postupaka. U prvome romanu Život i sunce (Elämä ja aurinko, 1916) živote ljudi stopio je s prirodom u jedinstvenu sliku; o patnjama u građanskome ratu pisao je u romanu Ponizno nasljedstvo (Hurskas kurjuus, 1918). Najpoznatiji je njegov roman Silja (poznat i kao Rano preminula – Nuorena nukkunut, 1931), pripovijest o sluškinji Silji, njezinoj ljubavi i preranoj smrti. U realističkome romanu Čovjekov put (Miehen tie, 1932) pisao je o sazrijevanju mladoga seljaka, uspoređujući njegove životne mijene s mijenama u prirodi, a u romanu Ljudi u ljetnoj noći (Ihmiset suviyössä, 1934) o sudbinama skupine ljudi povezanih u jednoj ljetnoj noći. Romani koje je pisao 1950-ih sadrže niz autobiografskih sjećanja. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1939. Frans Emil Silanpe (fin. Frans Eemil Sillanpää; Hamenkiro, 16. septembar 1888 – Helsinki, 3. jun 1964), bio je jedan od najpoznatijih finskih pisaca. Za svoje radove nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost 1939. godine. U obrazloženju je rečeno da se nagrada dodeljuje za: „Duboko razumevanje seljaštva svoje zemlje i izuzetnu umetničku veštinu kojom je portretisao njihov način života i odnos sa prirodom“. Radovi Elämä ja aurinko (1916) Ihmislapsia elämän saatossa (1917) Hurskas kurjuus (1919) Rakas isänmaani (1919) Hiltu ja Ragnar (1923) Enkelten suojatit (1923) Omistani ja omilleni (1924) Maan tasalta (1924) Töllinmäki (1925) Rippi (1928) Kiitos hetkistä, Herra... (1930) Nuorena nukkunut (1931) Miehen tie (1932) Virranpohjalta (1933) „Ljudi u ljetnoj noći“ Ihmiset suviyössä (1934) Viidestoista (1936) Elokuu (Mesec žetve) (1941) Ihmiselon ihanuus ja kurjuus (1945) Matija ili Mate Zlamalik (Sarajevo, 2. februar 1905 – 3. oktobar 1965) je bio slikar, grafički radnik, ilustrator, dizajner poštanskih marki i novčanica, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu (1950–1965). Slikao je klasične i intimističke žanrove, u tradiciji evropskog modernizma. Rođen je 2. februara 1905. u Sarajevu, od majke Lucije (rođene Braher) iz Novske i oca Ivana, rodom iz Vrbanje u Slavoniji, a poreklom iz Moravska u istočnoj Češkoj, kao peto od šestoro dece u porodici. Imao je četiri sestre i jednog brata. U detinjstvu je leta provodio u Vrbanji i Travniku, u krugu šire porodice. Godine 1917. umrla mu je jedna od sestara, a godinu dana kasnije i otac. U Travniku je ostavši rano bez oca (1920) počeo da radi kod knjižara-štampara Franje Lipskog. U štampariji je često crtao svoje kolege u pokretu i pravio karikature, ali je ove radove uništio, samokritički ih smatrajući amaterskim. Nakon četiri godine rada u štampariji je postao tipograf. Godine 1925. je prešao u Beograd. S obzirom da je u to vreme bio na snazi generalni štrajk štamparskih radnika, pridružio se štrajkačima i postao član Saveza grafičkih radnika. Godine 1926. zaposlio se kao tipograf u Ministarstvu vojske i mornarice i doselio je porodicu u Beograd. Naredne godine je otišao u Trebinje na odsluženje vojnog roka. Pri kraju odsluženja vojnog roka, upisao se na pripremni tečaj Odeljenja čiste umetnosti na Umetničkoj školi u Beogradu (1928). Prvu školsku godinu je završio sa odličnim uspehom. Naredne četiri godine je studirao Niži tečaj na Odeljenju za čistu umetnost, pod nadzorom Ivana Radovića. Godine 1933. je stekao status slobodnog umetnika. Istakao se na izložbi završetka škole učenika Umetničke škole, koja je organizovana juna 1933. Tokom prvih godinu i po dana školovanja je primao materijalnu pomoć za nezaposlene od kolega grafičara, dok se ostatak vremena izdržavao svirajući bendžo i po potrebi i klavir u muzičkoj grupi „Džos”, nastupajući u noćnim kabareima. Profesori su mu bili: Milan Milovanović, Ivan Radović, Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Nikola Bešević. Najjači utisak na njega je ostavio Ljubomir Ivanović, koji je kao vodič i profesor, svoje studente vodio po Staroj Srbiji, u manastire gde su kopirali stare freske i slikali pejzaže. Školske 1934/35. je završio Viši akademski tečaj na Odeljenju čiste umetnosti, kao redovan učenik, a istovremeno je vanredno završavao i gimnaziju u Beogradu. Nakon studija je o sopstvenom trošku putovao u Pariz. Obilazio je muzeje i pratio aktuelnosti. Kao umetnik je primećen novembra 1935. godine na VIII jesenjoj izložbi prijatelja lepih umetnosti. Redovno je izlagao svoje radove sve do 1941. godine i dobijao je vrlo lepe kritike. Pripadao je grupi pobunjenih od 37 „nezavisnih umetnika”, koji su bojkotovali izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, zbog sve otežanijeg učešća i visokih cena za izlagače i publiku, priređujući u isto vreme svoju, samostalnu izložbu. Ova grupa naprednih slikara i vajara je činila novo stvaralačko jezgro, koja je delovalo vaninstitucionalno nekoliko godina pred Drugi svetski rat. Autor je mnogih karikatura objavljenih u predratnom „Ošišanom ježu”, sarađivao je u „Ediciji” ilustrujući udžbenike, izrađivao nacrte za ambalažu, plakate, učestvovao u opremanju sajmova, radio kao slikar u slikarnici Narodnog pozorišta i kao profesor crtanja u šegrtskoj školi, u Jagićevoj ulici na Crvenom krstu u Beogradu. Početkom Drugog svetskog rata je mobilisan. Uspeo je da pobegne iz zarobljeničkog voza, zajedno sa Laletom Stankovićem. Uz pomoć srpskih seljaka iz Mačve, zajedno se vratili u Beograd. Tokom bombardovanja okupatora 1941, kao i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. stradale su mnoge njegove slike i dokumenta. Pošto je marta 1942, osvojio prvu i drugu nagradu za rešenje apoena od 100 dinara i 10 dinara, na anonimnom konkursu za izradu skica za novčanice, maja iste godine dobio je stalno zaposlenje u Zavodu za izradu novčanica. Iste godine, takođe je bio uhapšen na ulici i proveo ceo dan u zatvoru, a atelje mu je pretresen, prilikom traženja Marka Nikezića. U istom zavodu je 1943. napravio prvu porto marku (bez oznaka vrednosti) za Oslobođenu teritoriju. Pred kraj 1944. je ušao u „Propagandno odeljenje Vrhovnog štaba NOB-a”. Aktivno je sarađivao u osnivanju Doma armije vojske Jugoslavije. Godine 1945. nastavio je da radi kao slikar u Zavodu za izradu novčanica. Napravo je nacrt marke u spomen oslobođenja Beograda, pod nazivom „20. oktobar”. Do 1963. je napravio je više od 120 realizovanih skica za markice. Takođe je radio na skicama prvih novčanica za Jugoslaviju, Rumuniju i Albaniju. Ukupno je u periodu 1942–1960. projektovao više od 25 idejnih rešenja za novčanice koje su se nalazile u opticaju. Zbog nedovoljne angažovanosti odlučio je da napusti Zavod za izradu novčanica i vrati se na status slobodnog umetnika. Oženio se Mirjanom, 1947, 1950. mu je umrla majka, 1951. nesrećnim slučajem jedini brat mu je izgubio život. Autor je „hiljadarke“, novčanice koja se nalazila u prometu 1950-ih, poznatoj ne samo po lepoti već i po velikoj kupovnoj moći. Autor je grba Srbije koji je važio u periodu 1947–2004. Godine 1944. izradio je prvi plakat o slomu fašizma, sa iscepanim kukastim krstom („27. mart 1941. – Bolje grob nego rok”), koji je bio veoma popularan u Beogradu. Isti plakat se pojavio i na Sremskom frontu. U posleratnom periodu je bio jedan od glavnih aktera u umetnosti plakata i napravio je veliki broj plakata, od kojih i prvi plakat bio za prvu izložbu Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Januara 1950. je postao vanredni profesor na novoosnovanoj Akademiji za primenjene umetnosti, i u tom svojstvu je ostao do kraja bavljenja profesurom, sve do penzionisanja 1964, zbog bolesti. Leta 1951. organizovao je svoju prvu samostalnu izložbu, na kojoj je predstavio 66 uljanih slika, 22 tempere, 20 crteža tušem, 9 crteža olovkom, 25 ilustracija, što je predstavljalo samo mali deo njegovih radova. Godine 1954. započeo je rad na izrade poštanskih markica iz serije „Flora i fauna Jugoslavije”. U izboru biljaka karakterističnih za naše podneblje mu je pomogao profesor Jovan Tucakov, a u izboru životinja profesor Stefan Đelineo. Markice su štampane u Švarcarskoj, u firmi „Kurvoazije” franc. Courvoisie. Njegova likovna rešenja za markice su ušla u fond najlepših markica sveta.[1] Juna 1962. doživeo je moždani udar, posle čega mu je desna strana tela oduzeta.[1] Uprkos zabrani lekara, nastavio je da slika. Oktobra 1964. usledio je novi moždani udar, posle čega je gubio ravnotežu i morao da koristi invalidska kolica. I posle toga je nastavio da slika, a započeo je da piše i dnevnik. Aprila 1965. u galeriji ULUS na Terazijama, organizovana je njegova druga samostalna izložba sa 35 slika iz perioda pre i posle bolesti. Nije prisustvovao otvaranju izložbe. Umro je 23. oktobra 1965. (Ne)Priznanja Dva puta je predložen za Oktobarsku, jednom za Sedmojulsku nagradu. Nagrade nije dobio, zbog neslaganja sa Komunističkom partijom Jugoslavije, čiji član nikada nije bio. MG78 (K)

Spoljašnji odnošaji Srbije Knj.I 1848-1860.novoga vremena. *3031*2020 Knj. I 1848-1860. napisao: Jovan Ristić izdanje: Štamparija Kraljevine Srbije Beograd 1887.g tvrdo ukoričena -šiven povez,,Strana 447,írilica, format: 18 x 12,5 cm knjiga je tvrdo ukoričena šiven povez stanje knjige: vrlo dobro očuvana-nema ispisivanja-vrlo malo na malim brojem stranica neke promene .. iz sadržaja: I. SRBIJA I SRPSKI POKRET U UGARSKOJ 1848-1849.g ...7 - 80.strane II. SRBIJA i KRIMSKA VOJNA 1852.-1856.g: Postajanje krimske vojne , Srbija i Krimska vojna,-Pariska mirovna koferencija, ..81- 228.str III. PROPAST OLIGARHIJE 1856.-1858.g ..229 -293.str IV. RESTAURACIJA 1858. 1860.g Povratak Miloša Obrenovića u Srbiju i odnosi sa Portom, .Projekat izmene i dopune ustava..Dodatak hatišerifu 295. - 447.str * * * Za vreme nasilnih prevrata,koji su se izvršili u Srbiji od 1839.g do 1842.g, pa i posle ovih potresa narodna misao bila je začmala,pa se tek posle višegodišnjeg zatišja probudila i snažno napred pokrenula. Prvi dani preporođenja narodne misli pripadaju znamenitoj , svetsko-istorijskoj 1848. godini. Odatle tek počinje ona malo po malo da se javlja u obliku događaja, najpre na levoj,pa posle na desnoj obali Save i Dunava. Polako se preobražavala mlada država Srpska u sveetlijem obliku: od vazalne Turcima posednute kneževine,do slobodne od Turaka kneževine,do Srbije nezavisno uvećane,do kraljevine.Period postaje mučan i opasan,ali ne manje i uspešan-i na putu novog političkog preporođenja. Spoljna politika Srbije 1845-1860.g, Ilija Garašanin, Načertanije, Program spoljašnje i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine. Konzervativne i liberalne ideje u Kneževini Srbiji (1858–1869.,druga vladavina kneza Miloša, period od Krimskog rata do Kanličke konferencije ,Mada je vođen daleko od Kieževine Srbije, Krimski rat je mogao lako dovesti do poremećaja na njeniim granicama ili, čak, u njoj samoj. To je bilo zato što je neposredno zavisila od politike triju sila. Kneževina Srbija je bila u vazalnom odnosu prema Porti, pod ruskim protektoratom i u neposrednom susedstvu Austrije. Dugi i krvavi rat kao rezultat niza pogrešnih procena evropskih vladara i državnika koji su precenjivali svoje, a potcenjivali tuđe snage, završen je mirovnim ugovorom sklopljenim u Parizu 30. marta 1856. godine. Dva člana ovog ugovora odnosila su se na Kneževinu Srbiju. Dvadeset osmim članom potvrđene su sve dotadašnje privilegije Kneževine koje je, od tada, umesto Rusije garantovao koncert velikih sila. Sledećim, dvadeset devetim članom potvrđeno je pravo Turske da drži svoje garnizone u Srbiji. Ali, taj član je, istovremeno, predstavljao i dobitak za Srbiju jer je njime predviđeno da nikakva oružana intervencija u Srbiji ne može biti preduzeta bez prethodne saglasnosti garantnih sila. To se, naravno, odnosilo i na Tursku koja je tokom mirovne konferencije u Parizu primljena u koncert velikih sila. Jovan Ristić bio je političar, državnik i istoričar. Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića spada u red najvećih državnika Srbije 19. veka. Bio je osnivač i vođa Liberalne stranke. Postao je jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Zato je imao mnogo ključnih uloga u Srbiji, praktično, on je imao moć, bio je siva eminencija. Ristić je dva puta namesnik u ime maloletnih vladara, prvo u ime kneza Milana Obrenovića, a kasnije i u ime njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Uspeo je da iskoristi Milanovo maloletstvo i političko neiskustvo drugih namesnika da se usvoji Namesnički ustav. Bio je predstavnik Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu kojim je priznata nezavisnost Srbije. Bio je redovni član Srpske kraljevske akdemije (danas SANU) i jedno vreme njen predsednik 1899. Ristić, Jovan Ristić, Jovan, srpski političar, povjesničar i književnik (Kragujevac, 13. II. 1831 – Beograd, 5. IX. 1899). Studirao povijest, filozofiju i državne znanosti u Heidelbergu. Nakon obrane doktorata (1852) usavršavao se na Sorbonnei (1852–54). Vrativši se u Srbiju, radio je u upravnoj i diplomatskoj službi (1854–67). Kao srpski zastupnik kod Porte (1861–67), u dugotrajnim pregovorima ishodio je povlačenje osman. garnizona iz gradova Srbije. Bio je član tročlanoga Namjesništva (1868–72; 1889–93), premijer (1867., 1873., 1878–80., 1887–88), ministar vanjskih poslova (1872., 1876–78., 1887) i predsjednik Liberalne stranke (od 1872). Predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu 1878. Utjecao je na oblikovanje Ustava iz 1869. i 1888. te na vanjsku politiku Srbije (protiv Austro-Ugarske, oslonac na Rusiju). Djela: Spoljašnji odnošaji Srbije novijega vremena (I–III, 1887–1901) i Diplomatska istorija Srbije za vreme srpskih ratova za oslobođenje i nezavisnost 1875–1878 (I–II, 1896–98).

U vrlo dobrom stanju, naknadni tvrdi povez, originalne korice zadržane. Krakov, Stanislav, 1895-1968 = Krakov, Stanislav, 1895-1968 Naše poslednje pobede / Stanislav Krakov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1928 (Beograd : Vreme) Fizički opis XII, 68 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Srbija -- U uspomenama Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 — Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih Jevreja. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu, za šta je odlikovan Ordenom Belog orla, Ordenom Jugoslovenske krune, Ordenom Svetog Save, Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova. Rođen je 28. marta 1895. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog Jevrejina i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu, a završio 1905. u Zaječaru. Posle toga je 1913. godine završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina. Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke. Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles. Tokom 1916. godine je uređivao časopis Rovovac. Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja. Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika. Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava. Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939). Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine. Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine. Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 9. jula 1940. do 1941. godine. Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963-1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997). Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940. Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943-1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata. Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.

Istorija diplomatije 2 RUS potpis general Rudolf Primorac posveta general- lajtnantu Primorcu Moskva 1946. god. Istorija diplomatije 1872-1919 Br14 Rudolf Primorac (1904 — 1979), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general JNA i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 15. aprila 1904. godine u Sutomoru kod Drniša. Osnovnu školu završio je u Drnišu, a šest razreda gimnazije u Šibeniku. Školovanje je nastavio u Vojnoj akademiji, iz koje je izišao kao potporučnik 1925. godine. Aprilski rat zatekao ga je kao majora, na dužnosti komandanta Drugog bataljona 85. pešadijskog puka. Ovaj puk, ojačan divizionom artiljerije, zatvarao je neretljanski pravac na sektoru Metkovića. Na dan proglašenja „Nezavisne Države Hrvatske“, puk se raspao, s izuzetkom Drugog bataljona, koji se, pod komandom Primorca, probio na pravac Mostar—Nevesinje i na tom sektoru vodio ogorčene borbe protiv ustaša. Posle kapitulacije Jugoslavije, kod Nevesinja su ga zarobili Italijani i odveli ga u zarobljeništvo u Rijeku. Tamo je ostao do 10. juna 1941. godine kada je, zato što je rođen na anektiranoj teritoriji (Zona 1), pušten iz zarobljeništva, nakon čega je otišao u Split. U Splitu se već avgusta 1941. godine, povezao sa splitskom partijskom organizacijom i po njenim direktivama radio u obaveštajnoj službi na popularisanju Narodnooslobodilačkog rata među oficirima bivše jugoslovenske vojske, koji su se u znatnom broju prikupili u Splitu i na razbijanju četničke organizacije, koja se u jesen 1941. već počela oformljivati. Posle uspešnog izvršenja niza specijalnih zadataka, odlukom Komunističke partije Jugoslavije prebačen je, jula 1942. godine, u Štab Četvrte operativne zone Hrvatske i postavljen za vojnog instruktora jedinica ove zone. Kao instruktor, vršio je specijalne zadatke. Oktobra 1942. godine, primljen je u članstvo KPJ. Za načelnika štaba Prve dalmatinske brigade postavljen je 5. novembra 1942. godine. U njenim operacijama do početka decembra uzeo je vidnog učešća, posebno u borbama za zauzimanje Jajca i u odbrambenim bitkama na pravcu Travnik—Jajce. Vrhovni komandant Josip Broz Tito je za taj uspešno izvršen zadatak pohvalio Prvu dalmatinsku brigadu. U decembru iste godine bio je postavljen za načelnika štaba Treće udarne divizije NOVJ. S tom divizijom prošao je mnogobrojna ratna poprišta tokom Četvrte i Pete neprijateljske ofanzive i protivofanzive u istočnoj Bosni. Svojim rukovođenjem tom divizijom u izvršavanju zadataka na Prozoru, Neretvi, Nevesinju, Javorku, Pivi i Sutjesci imao je značajan udeo. Septembra 1943. godine, postavljen je za načelnika štaba Drugog udarnog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao do jula 1944. godine. Korpus je u tom periodu imao izvanredno značajnu i vojnooperativnu i političku ulogu. Ovaj korpus je, među ostalim, učestvovao u razoružanju italijanskih trupa posle kapitulacije u Crnoj Gori i stvaranju od njih italijanskih partizanskih divizija, uključujući ih u svoje formacije, te u neprekidnim borbama za stvaranje, proširenje i odbranu slobodne teritorije u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, kao operativne osnovice za predviđeni prodor Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u Srbiju. U svim ovim operacijama, Primorac je imao istaknutu ulogu, a posebno u operacijama za odbranu slobodne teritorije, kada je dva puta samostalno rukovodio operacijama dela jedinica Drugog udarnog korpusa na izuzetno važnim sektorima. Primorac je i u jesen 1943. godine, na sektoru Kolašin—Andrijevica—Berane, rukovodio jedinicama koje su posle dugotrajnih i teških borbi, uspešno odbranile Polimlje. U proleće 1944. godine, kada su snage Vermahta i četnici s linije Prijepolja i Pljevalja prodrli u južni Sandžak i deo Crne Gore, Primorac je bio određen da rukovodi operacijama delova Drugog udarnog korpusa na sektoru Mojkovca, gde je uspešno izvršio zadatak. Jula 1944. godine, postavljen je za načelnika Glavnog štaba NOV i PO Srbije i sa aerodroma u Beranima prebačen avionom u Bari u Italiji, a odatle u Srbiju, gde je već u formiranju bilo pet novih divizija NOVJ. Učestvovao je u rukovođenju završnim operacijama za oslobođenje Srbije do decembra 1944. godine, kada je postavljen za pomoćnika načelnika Vrhovnog štaba NOV i POJ. U tom svojstvu, učestvovao je u izradi planova i izvođenju i koordiniranju operacija mnogih jedinica NOVJ i Jugoslovenske armije. Za vreme rata, bio je unapređivan ovim redom: pukovnik od 1. maja 1943. godine general-major od 1. novembra 1943. godine general-potpukovnik od 1. decembra 1944. godine Aprila 1945. godine, bio je postavljen je za šefa Jugoslovenske vojne misije u Sovjetskom Savezu. Od povratka iz SSSR-a, pa do penzionisanja, u činu general-pukovnika, 1960. godine, obavljao je visoke dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Pored ostalog, bio je pomoćnik načelnika Generalštaba, glavni inspektor JNA, komandant Korpusa narodne odbrane i komandant Graničnih jedinica Jugoslavije. Umro je 13. januara 1979. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više jugoslovenskih i stranih odlikovanja, među kojima su poljski Orden Grunvaldovog krsta drugog reda i čehoslovački Orden belog lava drugog reda. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Naslov: Studije i eseji o feminizmu Autor: Dr Julka Chlapec Đorđević Izdavač: Beograd : Život i rad Godina izdanja: 1935 Pismo: latinica Br. strana: 187 Format: 19 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina; listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su povezani međusobno i sa koricama; veoma lepo ukoričena knjiga. Knjiga je izdata 1935. godine, štampana je u štampariji `Mlada Srbija` Vlad. M. Anđelkovića, Uskočka 4, Beograd. Kompletan sadržaj je prikazan na jednoj od slika, možete da ga pročitate ukoliko tu sliku uvećate do pune veličine. O autorki: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%88%D1%83%D0%BB%D0%BA%D0%B0_%D0%A5%D0%BB%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D1%86_%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B Julka Hlapec Đorđević (1882 — 1969) bila je srpska književnica, feministkinja, kritičarka, aktivistkinja, filozofkinja, prevoditeljka. U međuratnom periodu uz Kseniju Atanasijević, sa kojom je imala vrlo razvijen i blizak profesionalni odnos i koja je redovno pisala o njenim knjigama, predstavlja jednu od najzanačajnijih autorki i aktivistkinja. Predano i vredno je radila, objavljujući knjige i članke, sarađujući sa brojnim međunarodnim i domaćim organizacijama. Objavljivala je radove u najznačajnijim časopisima tog vremena, kako feminističkim i onima namenjenim ženama, tako i u književnim listovima glavnog toka. Zbog toga se njeno ime nalazi i u bibliografijama Srpskog književnog glasnika i Letopisa Matice srpske, ali i Ženskog pokreta i lista Život i rad, kao i mnogih drugih listova različitog profila. Pišući tridesetih godina, zahvaljujući poznavanju stranih jezika, vanrednom obrazovanju i životu u inostranstvu, svesna složenosti feminističke problematike i upoznata sa najsavremenijim idejama u toj oblasti, Julka Hlapec Đorđević i sama izgrađuje i razvija složen idejni sistem. Individualizam i konstrukcija ženskog identiteta, insistiranje na posebnosti svake žene i pluralističko shvatanje ženske prirode, ideje o modernom braku i intelektualizaciji seksualnosti, kao i transpozicija teorijskog mišljenja u književni tekst, čine idejna i problemska čvorišta njene misli i obezbeđuju joj iskorak iz njenog vremena i poziciju jedne od najznačajnijih žena u istoriji srpske književnosti i kulture, ali čije celokupno delo, nažalost, još uvek nije dovoljno proučeno. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Feminizam | 20v | Rodna ravnopravnost | Žene | Sociologija | Književnost

Kao na slikama Retko u ponudi Kao na slikama, stranice sa strane obojene u zlatno. Knjiga je kompletna, korice se vide na slici, tipični tragovi starosti Das Lied von der Glocke Illustrirt in 32 Compositionen von Alexander von Liezen Mayer Mit 43 ornamentalen Zeichnungen von Rudolf Seitz Schiller, Friedrich von Verlag: München Theodor Stroefer (), 1880 Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Fridrih fon Šiler Pesme poezija ilustrovane zbirke poezije Romantizam nemacki romantičari

Umjetnost i žena : predavanje u intimnoj izložbi proljetnog salona : sa 9 reprodukcija / Strajnić Kosta Zagreb : Knjižara J. Merhauta, 1916 (Zagreb : Kraljevska zemaljska tiskara) 39 str. : ilustr. ; 20. dobro očuvano kao na slikama extra RETKO! Kosta Strajnić je započeo studije slikarstva u Zagrebu, a nastavio ih na akademijama u Beču i Minhenu. Uporedo sa slikarstvom, u Beču je studirao istoriju umetnosti i estetiku. Najpre je delovao kao slikar, da bi vremenom zapostavio praktičan rad sve više se posvećujući likovnoj kritici i teoriji umetnosti. U svojstvu kritičara objavljivao je tekstove u gotovo svim tadašnjim domaćim časopisima za kulturu i umetnost, pored ostalog u Srpskom književnom glasniku i Letopisu Matice srpske. Uključen u život i snove svojih savremenika, Strajnić je sa strašću postao njihov tumač, zastupnik, ponekad i ideolog. Napisao je i prve monografije o Ivanu Meštroviću, vajaru Petru Palavičiniju i arhitekti Joži Plečniku. Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. - Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. - 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku tags: umetnost i žena, ženska umetnost, feminizam, ženski slikari, žene slikarke, žene umetnice, umetnici, umetnost žena, slikarstvo, vajarstvo, izdanja iz prvog svetskog rata, izložbe...

Poviest srednjeg vieka I.deo :od 375. god do 687.god (izd.1891.g) Franjo Valla Zagreb 1891.g ,History of the Middle Ages od selidbe naroda do Karlovića u Franačkoj; od 375. god do 687.god posle Krista, sa kartom toga razdoblja Sadržaj prvog dijela: Knjiga prva - Od selitbe naroda do Karlovića u Franačkoj - Provala Germanska (od god. 375. do god 687. posije Krista) sa kartom toga razdoblja Knjiga druga - Arapi i njihova provala u rimsko carstvo ( od g. 622. do 1058.) Knjiga treća - Slaveni ( od 500. godine pr. Krista do IX. vieka) Izdavač: Matica hrvatska, Zagreb 1891.g tvrd, naknadni knjižarski povez, strana XVIII.+ 334, 22cm,latinica ,karta u prilogu iz tog vremena,format:20,5 x 14 cm stanje: vrlo dobro.-nema nikakvih ispisivanja-pečat biblioteke-presvučen prednji rub korica impregniranom platnenom trakom-stranice skroz uredne i čiste sadržaj knjige pogledati na slikama STANJE KAO NA SLIKAMA iz sadržaja : ** knjiga I. -Provala Germanika od 395.g do 687.god -I.-Svijet rimski i barbarski na koncu IV.veka: ...novi način vladanja rimskog carstva-Hijerarhija građanska i vojnička,....Vjera krišćanska,..Život starih germana...,Postanak Germanske države-kraljevstvo-Staleži,...Vojska germanska i ratovanje sa Rimom- Huni -II.-Prva provala Germanika od 395.g do 687.god, Alarik,Radagais,Geizerik i Atila .....pre smrti Teodozija I., Teodozije deli carstvo(395.g), -Alarik i zapadni Goti od 395.-419.godine, ...,Burgundi osnivaju državu(413.g),a za njima i zapadni goti i Svevi(419.g), -Vandali osvajaju Afriku(431.g), -Atila i njegove vojne od 451.-453.g, Atila ide u Galiju, Geizerik zauzima Rim 455.g,..kraj zapadnog Rimskog carstva 476.g -III.-Druga provala Germanika , Franci,Istočni Goti, Langobardi i Anglo-Sasi od 455.g do 569.godine -Germanski barbari navaljuju po drugi put na Rim.,utemeljuju svoju državu -Klodvig od 481.-511.g, .....Teodorik veliki i kraljevstvo istočnih gota u Italiji od 493.-526.g, ....Langobardi od 563.-771.g, Anglo-Sasi i njihova kraljevstva od 455.-581.g -IV,-Carstvo Grčko od 395.g do 711.g, carevi istočni suzbijaju neko vreme osvajače germanske..,Arkadije, Teodosije II,Merecijan, Lav I., Zenon, Anastazije, Justin I...Ratovi protiv Persijanaca,........................carstvo duboko pada Konstant II.,Konstantin IV. i Justinijan II. od 641.g do 711.g -V.-Plodove germanske provale posabiraju Franci, veličina i padanje kuće merovejske od 561.g do 687.g, ......Običaji i uredbe germanske među pobeđenim narodima,...Barbari prema žiteljima carstva rimskog i prema carstvu,.....Baštinstvo feuda ** knjiga II. -Arapi i njihova provala u rimsko carstvo od 622.g do 1058.g -VI.-Muhamed i država Arapska od 622.g do732.g...prve Kalife...osvajanjeSirije, Persije i Egipta,...,promene u kalifatu nasledna dinastija Omajevića od 632.-640.g, o svajanje prednje Azije i Španjolske -VII.-Država se Arapska raspada u više delova od 755.g do 1058.g, ..kalifati Abasovići 750.g, ..., kalifat u Bagdadu 750.-1058.g,...padanje i raspadanje Bagdadsokg kalifata,......-prosveta Arapska ** knjiga III.-Slaveni od 500.g pre Krista do IX.veka -VIII.-Prvo doba Slavena od 500.g pre krista do 500.godine posle krista:...Slaveni se sele u Evropu..život i običaji.,..društveno i državno uređenje,...osveta,otmica,...vera i bogovi,mitologija,.....bogoštovlje i svetkovine -IX.-Prve Slavenske države od V. do IX.veka: Avari i Salveni - Česi -zelje u koje su se smestili Južni Slaveni : -Slovenci -Hrvati i Srbi -Bugarski Slaveni * * * Franjo Valla rodio se u Glini 2. prosinca 1850. od oca Josipa. Osnovnu školu završio je u Glini, gimnaziju u Zagrebu, gdje je maturirao 1868. Nakon mature pohađao je dvije godine bogosloviju u Nadbiskupskom sjemeništu u Zagrebu, poslije je otišao u Graz i tamo odslušao šest semestara (povijest, zemljopis, prirodni predmeti, klasična filologija i njemački jezik). Dekretom c.k. general-komande u Zagrebu imenovan je 1874. kandidatom za suplenta u Gornjoj realci u Rakovcu. Učiteljski ispit položio je 1875. Radio je kao profesor zemljopisa i povijesti najprije na Gornjoj realci u Rakovcu, zatim na Realnoj gimnaziji u Rakovcu i Karlovcu. Umirovljen je na svoj zahtjev 1905. Ipak, privremeno je reaktiviran i imenovan profesorom Realne gimnazije u Petrinji 1920. Ponovo je umirovljen 1924. Umro je u Zagrebu. 8. prosinca 1928. Autor je triju knjiga iz povijesti: *Poviest srednjega vieka (Zagreb, 1896.), * Poviest novoga vieka od god. 1453 do god. 1 789. (Zagreb, 1900.) i * Povjest francuske revolucije : ustavotvorna i zakonodavna skupština i konvenat (Karlovac, 1901.) Supruga Franje Valle zvala se Anastazija. U braku nisu imali djece. Stanovali su u Zagrebu, u Mesničkoj ul. 35. Anastazija Valla je umrla u Zagrebu 19. travnja 1944. POGLEDATI> https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/32672393_POVIEST-SREDNJEG-VEKA-Franjo-Valla-1896-Poviest srednjega vieka (treći dio, drugi svezak) -od druge polovine XI.veka do 1453.godine https://www.kupindo.com/Antikvarne-knjige/35718891_POVJEST-SREDNJEG-VEKA-II-III-687-1453-g-FRANJO-VALLA POVJEST SREDNJEG VEKA II-III.687.-1453.g FRANJO VALLA 1893/1894.g

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan br nema korice, sve ostalo uredno! Vazduhoplov je naprava koja se kreće u atmosferi (vazduhu) fizički odvojena od površine zemlje i to uključuje letilice sa fiksnim i rotacionim krilom; čvrste i mekane konstrukcije; teže i lakše od vazduha. Vazduhoplov koji se kreće kroz vazduh i ima sopstveni pogon se obično naziva letelica. On se suprotstavlja sili gravitacije koristeći statičko podizanje ili dinamičko podizanje aeroprofila,[1] ili u nekim slučajevima potisak nadole iz mlaznog motora. Uobičajeni primeri vazduhoplova obuhvataju avione, helikoptere, vazdušne brodove (uključujući blimpove), jedrilice, i balone na vrući vazduh.[2] Vazduhoplov je sprava koja je u stanju da se sa svojim sopstvenim sredstvima održava u vazduhu, lebdi ili leti. Mogu se podeliti u dve grupe: aerostati (baloni, vazdušni brod, dirižabl) i aerodini (avion, helikopter). Ljudska aktivnost koja je vezana za vazduhoplove se zove „avijacija“. Vazduhoplovom sa posadom upravlja pilot, dok bespilotne letelice mogu da budu daljinski kontrolisane ili samokontrolisane računarom. Vazduhoplovi se mogu klasifikovati po različitim kriterijumima, kao što su tip uzdizanja, pogon vazduhoplova, upotreba i drugo. Vrste vazduhoplova Prema osnovama na kojima se zasniva moć letenja tj. održavanja u vazduhu, vazduhoplovi se dele na dve vrste: vazduhoplovi lakši od vazduha (statičke leteće mašine) ili aerostati vazduhoplovi teži od vazduha (dinamičke leteće mašine) ili aerodini. Lakši od vazduha – aerostati Glavni članci: Balon (vazduhoplov), Cepelin, Vazduhoplovna jedrilica, Autožir, Zmaj (vazduhoplov), Padobran i Paraglajder Vazduhoplovi lakši od vazduha osiguravaju uzgon po Arhimedovom načelu, budući da im je gustina manja od gustine okolnog vazduha kojeg takav vazduhoplov istiskuje. Ovi vazduhoplovi su poznati i pod imenom baloni. Aerostati koriste uzgon da plutaju u vazduhu na isti način na koji brodovi plutaju po vodi. One se odlikuju jednom ili više velikih vreća ispunjenih gasom relativno niske gustine, kao što su helijum, vodonik ili vrući vazduh, koji je manje gust od okolnog vazduha. Kada se težina tog gasa doda težini konstrukcije vazduhoplova, letilica ima istu težinu kao i vazduh koji je njom istisnut. Mali baloni s toplim vazduhom zvani leteći fenjeri prvi put su izmišljeni u drevnoj Kini pre trećeg veka p. n. e. i uglavnom su korišteni pri kulturnim proslavama. Oni su bili drugi poznati tip letećeg objekta, pri čemu je prvi tip letećeg objekta bio zmaj, isto tako izmišljen u drevnoj Kini pre par hiljade godina (pogledajte dinastija Han). Prvi vazduhoplov lakši od vazduha bio je balon pun toplog vazduha koji su sagradila braća Mongolfje i koji je 15. oktobra 1783. uspešno leteo nešto više od 4 minute. Takvim balonom nije se moglo leteti u smeru po želji posade i putnika, nego se kretao nošen vetrom. Veliki preokret napravio je David Švarc, koji je napravio prvi upravljivi vazdušni balon s metalnom konstrukcijom. U njegovu čast izdana je i posebna medalja[3]. Međutim zasluge su pripale nemačkom grofu Cepelinu koji je projekt otkupio od Švarcove udovice, te konstruisao prototip 1897. godine. Za upravljive balone se stoga često koriste imena „cepelin“ ili „dirižabl“ (od francuskog dirigeable, upravljiv). Švarc je tokom projektovanja radio i na materijalima, čime je otvorio put otkriću lagane i čvrste legure aluminijuma, poznate pod imenima dural, duraluminijum, ili Švarcov aluminijum, koja je i danas vrlo popularan materijal za izradu vazduhoplova. Vazdušni brod USS Akron nad Menhetnom tokom 1930-ih Balon je originalno bio bilo koji aerostat, dok je termin vazdušni brod korišten za velike, pokretne avionske dizajne, obično s fiksnim krilima.[4][5][6][7][8][9] Godine 1919, Frederik Hendli Pejdž je koristio naziv „brod od vazduha”, kao i naziv „vazdušna jahta” za manje putničke tipove.[10] Tokom 1930-ih, veliki međunarodni leteći brodovi su isto tako ponekad bili nazivani „brodovima od vazduha” ili „letećim brodovima”[11][12] – mada ni jedan u to vreme još uvek nije bio izgrađen. Pojavom pogonskih balona, zvanih dirižabl balonima, i kasnije rigidnih brodskih trupova koji omogućavaju veliko povećanje veličine, počeo je da se menja način na koji su ove reči korišćene. Izrađeni su ogromni pogonski aerostati, koje karakteriše kruti spoljni okvir i odvojeni aerodinamički pokrivni plašt oko vreća za gas, među kojima su najveći i najpoznatiji Cepelini. Još uvek nije bilo vazduhoplova sa fiksnim krilom ili nerigidnih balona dovoljno velikih da bi se nazvali vazušnim brodovima, tako da je termin „vazdušni brod” postao sinonimom sa ovim avionom. Zatim je nekoliko nesreća, kao što je Hindenburška katastrofa iz 1937. godine, dovelo do izlaska vazdušnih brodova iz upotrebe. U današnje vreme je „balon” nepogonski aerostat, a „vazdušni brod” ima pogon. Pogonski aerostat s kojim se može kormilariti se naziva dirižabl. Ponekad se ovaj izraz primenjuje samo na nerigidne balone, a ponekad se i dirižabl balon smatra definicijom vazdušnog plovila (koje onda može biti kruto ili nekruto). Fleksibilne dirižable karakteriše umereno aerodinamična gasna vreća sa stabilizacionim plavim pločama na zadnjoj strani. Oni su uskoro postali poznati kao blimpovi. Tokom Drugog svetskog rata, ovaj oblik je bio široko prihvaćen za balone privezane za zemlju; u vetrovitom vremenu, ovo smanjuje naprezanje na privezni konopac i stabilizuje balon. Nadimak blimp je usvojen zajedno sa oblikom. U modernim vremenima, bilo koji mali dirižabl ili vazdušni brod se zove blimp, mada se blimp može da bude opremljen pogonskim mehanizmom.

U dobrom stanju! Korice malo poustile i stranice jos nisu rasecene, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Oblast: Istorija Opis: 1. izdanje, Beograd 1932, str. 161, meki orig. povez, (nerasečeni tabaci), ćirilica Izdavač: Srpska kraljevska akademija Autor: Jorjo Tadić Težina: 0.3 kg Jorjo Tadić (Stari Grad na Hvaru, 5. jun 1899 — Beograd, 4. oktobar 1969) je bio srpski istoričar i akademik SANU. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju u Zadru i Splitu. Istoriju i filozofiju je studirao u Zagrebu, Berlinu, Lajpcigu, Pragu i Beogradu. Bio je jedno vreme suplent Pomorske akademije u Kotoru a potom profesor i direktor Pomorsko-trgovačke škole u Dubrovniku. Za docenta Filozofskog fakulteta u Zagrebu izabran je 1935. godine na predmetu istorija novog vijeka. Tadić je zbog svoje jugoslovenske orijentacije imao različite probleme u toj sredini, pa je želeo da pređe u Beograd.[1] Viši savetnik ministarstva prosvete u Beogradu postao je 1938. godine. Za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran je 1939. godine.[2] Od 1951. godine radio je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Bio je i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1940, a redovni član SANU od 1959. godine. Sekretar Odeljenja društvenih nauka SAN od 1. III 1963. do 6. IV 1966; od 10. V 1966. do 4. X 1969. godine član Predsedništva Srpske akademije nauka od 15. IV 1960. do 1. III 1963; od 24. IV do 4. X 1969.a do smrti 1970, direktor Istorijskog instituta u Beogradu.[3] Bio je i dopisni član zagrebačke JAZU. Istoriografski rad Jorjo Tadić se pojavio u naučnoj javnosti nakon Prvog svetskog rata, kao vrstan istoričar.[4] Njegovo delo nastajalo je tokom više decenija i čini ga veliki broj radova o srednjovekovnoj istoriji Dubrovnika i o raznim temama iz srpske i jevrejske istorije u periodu između 16. i 18. veka. Hronološki se može podeliti na dva perioda: predratni od 1925. do 1941. i posleratni od 1945. do smrti 1969. godine. Zgrožen ustaškim zločinima i ulogom rimokatoličke crkve u NDH, Tadić je, premda katolik, starinom doseljenik iz Pivske oblasti u današnjoj Crnoj Gori, 1942. godine, zajedno sa Viktorom Novakom, uzeo krsnu slavu i počeo da slavi Sv. Jovana. Od svih istraživača dao je najviše podataka i tumačenja dubrovačke istorije[5] Napisao je biografije mnogih istaknutih ličnosti iz dubrovačke isorije između ostalih i Franja Gundulića, Nikole Pracatovića, Serafima Gučetića, Cvijete Zuzorić i Johanesa Gazulusa u zbirci radova Dubrovački portreti objavljenoj 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge. U kasnijoj fazi svog stvaranja pretežno se okreće temama iz privredne istorije, a izučavanje političke istorije ostavlja za skupove u inostranstvu gde je obavio desetine radova preglednog karaktera. Njegovi radovi o privrednoj istoriji imaju izuzetno veliki istoriografski značaj zbog iznošenja niza, do tada, nepoznatih podataka o ovoj tematici. Zaslugom Jorja Tadića, koji je prijateljevao sa francuskim istoričarem Fernanom Brodelom, Brodel je imao priliku da se upozna sa serijama građe u Dubrovačkom arhivu, što ga je inspirisalo da počne da piše o `dugom trajanju` u istoriji Mediterana kao celini. Bio je jedan od najboljih latinskih paleografa svoga vremena. Izuzetno je bilo njegovo poznavanje rukopisa dubrovačkih kancelara i notara srednjeg veka. Sistematski je objavljivao dubrovačku arhivsku građu (Pisma i uputstva Dubrovačke republike I, Prilozi za istoriju zdravstvene kulture starog Dubrovnika (zajedno sa Ristom Jeremićem), Dubrovačka arhivska građa o Beograd i Građa o slikarskoj školi u Dubrovniku XVIII—XVI veka u dva toma). Pored studija usko vezanih za dubrovačku istoriju značajan je njegov rad na rasvetljavanju privredne prošlosti srpskih i balkanskih zemalja srednjeg veka. Na osnovu dubrovačke arhivske građe dobio je čitav niz brojčanih podataka o agrarnoj i rudarskoj proizvodnji u Srbiji srednjeg veka. Proučavanjem srpske ekonomije i društva pokazao je kako je Srbija od Kosovske bitke do pada Despotovine pod tursku vlast imala jednu od najrazvijenijih rudarskih proizvodnji u Evropi onoga vremena. Ukazao je na razvoj trgovačkog staleža u srednjovekovnoj Srbiji. Takođe je ukazao na značaj srpske rudarske proizvodnje za razvoj Dubrovačke republike. Objavljivao je i radove o kulturi Dubrovnika. Kao istoričar kulture naročitu pažnju je posvećivao biografijama i razmatrao je dela pojedinih književnika i likovnih umetnika. Posebno je zanimljiv njegov rad na izučavanju istorije svakodnevnog života u Dubrovačkoj republici, čiju je istoriju, sa svim njenim specifičnostima, smatrao integralnom sastavnicom srpske istorije. Njegov poslednji tekst, `Sablasti kruže Jugoslavijom`, objavljen posthumno 1971. godine upozoravao je na rastući hrvatski nacionalizam i opasnost od raspada Jugoslavije. Bibliografija Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932; Miha Pracatović–Pracat, Dubrovnik 1933; Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoleća, Sarajevo 1937; Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939; Organizacija dubrovačkog pomorstva u XVI veku, Istorijski časopis 1949: Dubrovački portreti I, Beograd, SKZ 1948. Tadić, Jorjo (1963). „Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 337—360. Privreda Dubrovnika i srpske zemlje u prvoj polovini XV veka, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 Sablasti kruže Jugoslavijom, Istorijski časopis, Beograd 1971.

Retko izdanje najpoznatijeg romana Ferda Becića. Izuzetno retko u ponudi. Četvrto, poslednje prerađeno izdanje. Korice su se bile odvojile od knjižnog bloka, reparirano i zalepljeno. Mestimično staračke pege po listovima, inače kompletno, bez pisanja. Autor - osoba Becić, Ferdo Naslov Kletva nevjere : izvorni roman u dva diela / od Ferde Becića Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1920 Izdanje 4. prerađeno izdanje Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Tisak i naklada knjižare L. Hartmana, 1920 Fizički opis 408 str. ; 19 cm Becić, Ferdo, hrvatski književnik (Przemyśl, Poljska, 15. IV 1844 – Zagreb, 27. I 1916). Gimnaziju završio u Zagrebu, a potom se školovao u Zavodu za krajiške upravne časnike u Beču. Radio kao časnik u Brodskoj i Gradiškoj pukovniji, a zatim kao činovnik u Vukovaru i Zagrebu. U prvim novelama, koje je objavljivao u Viencu 1870-ih pod pseudonimom Fedor Brestov, Becić nastavlja tradiciju hrvatske hajdučko-turske novelistike. Velik uspjeh postigao je ljubavnim romanom Kletva nevjere (1876). Djelo je izašlo u više izdanja i dugo bilo jedan od naših najčitanijih romana. Pisao je prozu s građom iz krajiškog života, a okušao se, bez većeg uspjeha, na području poezije i drame (Lajtmanuška deputacija, 1911). Ostala važnija djela: roman Zavjet (1882), tragedija Persa (1890), roman Prokleta kuća (1891), novele Đačke uspomene (1905–08) i dr. BECIĆ, Ferdo, književnik (Przemyśl, Poljska, 15. IV 1844 – Zagreb, 27. I 1916). Podrijetlom iz slavonske graničarske obitelji kojoj je 1805. podijeljeno plemstvo i pridjevak „Rustenberški“. Otac Ferdo bio je časnik, a majka Poljakinja Agneza Woisztarowicz. Osnovnu školu polazio je u Lavovu i Novoj Gradiški, prva četiri razreda gimnazije kod franjevaca u Slavonskoj Požegi (do 1863), a peti i šesti u Zagrebu (do 1865). Školovanje je završio u bečkom Zavodu za krajiške upravitelje, gdje je položio tečaj za upravne činovnike (1867). Od tada je službovao kao poručnik krajiške uprave u brodskoj i gradiškoj pukovniji (Lipovljani, Nova Kapela). God. 1871. postao je financijski perovođa pri General-komandi, 1881. tajnik u Zemaljskom financijskom ravnateljstvu u Zagrebu, a 1887. imenovan je kotarskim predstojnikom, najprije u Novoj Gradiški, zatim u Vukovaru. God. 1895. dodijeljen je Zemaljskoj vladi u Zagrebu, a dvije godine kasnije je umirovljen. — Kao gimnazijalac B. je pisao pjesme na njemačkom (Seufzer an meine Mutter), a prvu pjesmu na hrvatskom – Mrtva zaručnica – objelodanio je u zagrebačkom časopisu Naše gore list (1862, 24). Prvi roman iz bečkoga časničkog života Kletva nevjere, izlazio je u podlistku Obzora (1876, 75–163). Pripovijesti i romane iz krajiškog života, (Montecchi i Capuletti, Slučaj ili sudbina, Persa, Hajdukova draga, Kapetan Katinić, Lajtmanuška deputacija, Čudotvorna slika, Moj prvi sladoled, Vrag u velikom bubnju, Izgubljeni biser, Errata corrige i dr.) objavio je u publikacijama: Vienac (1876, 1877, 1880, 1881, 1883, 1900, 1901), Branik (1880, Obzor, 1901), Dom i sviet (1888, 1890, 1891, 1895), Nada (Sarajevo 1897, 1901), Narodne novine (1897, 1900, 1902), Prosvjeta (Zagreb 1905, 1911, 1913), Hrvatska smotra (1908, 1909), Kraljevsko hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagrebu (1911/1912). Pseudonimi su mu bili: Poljak Rustenbržki i Fedor Brestov. Prema svojim pripovjetkama napisao je i dvije drame: Persu, tiskanu u Sriemskim novinama (1893, 27), izvedenu u zagrebačkom kazalištu 1907. i 1908. te pučki »vojnički« igrokaz iz slavonskog života Lajtmanušku deputaciju, tiskanu 1911, a izvedenu 1914. U rukopisu su ostali romani: Kakva sjetva takva žetva, Vukodlak (sa započetom dramatizacijom) i Stari anđeo. Gotovo sva njegova prozna djela prevedena su na češki, a Kletva nevjere na češki, slovenski i njemački. Popularne članke o gospodarenju i umjetnom ribogojstvu objavio je u Obzoru (1888), Narodnim novinama (1895, 1896), Lovačko-ribarskom viestniku (1897), Hrvatskoj smotri (1907), Pučkoj prosvjeti (1907) i listu Neues Tagblatt (1912), a okušao se, s manje uspjeha, i na tehničkim izumima. — Kao pripovjedač s romantičnim sklonostima za neobično i maštovito, B. je bio u sjeni A. Šenoe, a dramom Lajtmanuška deputacija nastavio je razvojnu liniju hrvatskoga pučkog igrokaza (N. Batušić). DJELA: Kletva nevjere. Zagreb 1876, 1904³. — Zavjet. Zagreb 1882. — Vukićev most. Zagreb 1883, 1904². — Đački doživljaji. Zagreb 1892. — Izgubljeni biser. Zagreb 1900. — Prokleta kuća. Zagreb s. a., 1904². — Persa. Zagreb s. a. — Đačke uspomene. 1–3. Zagreb 1905, 1908. — Lajtmanuška deputacija. Zagreb 1911 (isto u: Pučki igrokazi XIX stoljeća. Pet stoljeća hrvatske književnosti, 36. Zagreb 1973, str. 305–361). LIT.: Janko Ibler (Desiderius): Roman iz kordunaškog života od Ferde Becića. Narodne novine, 49(1883) 276, str. 434. — Vjekoslav Klaić (V. K.): Ferdo Becić. Vienac, 16(1884) 27, str. 430–431. — Pavel Perko (P. P.): Izgubljen biser. Dom in svet, 14(1901) 3, str. 189–190. — Ferdo Becić prigodom 30-godišnjice njegova književnog rada. Hrvatsko pravo, 10(1904) 2529, str. 1. — Prvi put: »Persa« žalobna igra u pet činova. Ibid., 13(1907) 3608, str. 3. — Branimir Livadić (Id.): Persa. Obzor, 48(1907) 321, str. 3. — J. A.: F. Becić. Lajtmanuška deputacija. Luč, 9(1913–14) 6, str. 180–181. — Branko Gavella (-ll-): Ferdo Becić. »Lajtmanuška deputacija«. Agramer Tagblatt, 29(1914) 35, str. 8. — Milan Ogrizović: Ferdo Becić. Savremenik, 9(1914) 3, str. 174–175. — Isti: Sedamdesetgodišnji. Obzor, 55(1914) 43, str. 1–2. — Stjepan Parmačević (Sp.): Ferdo Becić. Lajtmanuška deputacija. Hrvatski pokret, 11(1914) 43, str. 6. — Zofka Kveder: Mali spomenlist Ferdi Beciću. Novosti, 10(1916) 33, str. 2. — Becićevo veče u Zagrebu. Comoedia, 4(1925–26) 25, str. 10. — Antonija Kassowitz-Cvijić: Ferdo Becić. Vijenac, 4(1926) VI/13, str. 337–341. — Ivan Esih (ie): Stogodišnjica od rođenja Ferde pl. Becića. Novi list, 4(1944) 914, str. 2. — Nikola Batušić: Ferdo Becić (s bibliografijom). Pučki igrokazi XIX stoljeća. Pet stoljeća hrvatske književnosti, 36. Zagreb 1973, str. 297–303. — Tomislav Đurić: Iz prošlosti novogradiškog kraja. Varaždin 1974, 121–122. Dubravko Jelčić (1983) MG37 (N)

Kao na slikama Retko! 1941. Zagreb Ognjen Prica (1899-1941) je bio ljevičarski intelektualac, urednik Borbe, jedan od osnivača KPJ i Narodni heroj Jugoslavije. Po uspostavi NDH, streljan je od ustaša. Rođen je u službeničkoj porodici, 27. novembra 1899. godine, na Ilidži, današnja Bosna i Hercegovina. Osnovnu školu učio je u Visokom i Sarajevu, gde je 1918. godine završio i gimnaziju s odličnim uspehom. U gimnaziji je učio nemački, ruski, francuski i latinski jezik. Još u to vreme upoznaje se s delima Hegela, Marksa, Engelsa i Bebela i opredeljuje se za radnički pokret. U sedmom razredu gimnazije postao je član Socijaldemokratske partije Bosne i Hercegovine. Partijski rad[uredi | uredi kod] To je bila najviša naša inteligencija: Miletić, Prica, Keršovani... Njih nije mogao bilo ko da zavede i od njih napravi neke poslušnike. Prica je, recimo, bio najveća teoretska glava naše Partije.[1] – Vlado Dapčević Borba, partijske novine koje je Prica od 1928. godine uređivao. Posle završetka gimnazije, Ognjen se upisuje na Filozofski fakultet u Zagrebu. U vreme stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kao mladi student, deluje na liniji levice u socijaldemokratskom pokretu Hrvatske. Radi na stvaranju jedinstvenog jugoslovenskog radničkog pokreta, ujedinjenju socijaldemokratskih partija i stvaranju Komunističke partije Jugoslavije. Pošto je rukovodstvo Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije bilo protiv tog ujedinjenja, Ognjen s još nekim predstavnicima zagrebačkih socijaldemokratskih organizacija, 27. marta 1919. godine, objavljuje „Manifest opozicije“, pozivajući da se ide na kongres ujedinjenja zbog obrazovanja jedinstvene socijalističke partije jugoslavenskog proletarijata. Stvaranjem KPJ, 1919. godine, postaje njen član. Zbog revolucionarne aktivnosti, zagrebačka policija ga proteruje na pet godina u Sarajevo. Umesto u Sarajevo, on emigrira u Beč, a odakle odlazi u Prag, pa u Berlin, i ponovo u Beč. Tamo nastavlja da studira matematiku, fiziku i filozofiju, i da proučava Marksa, Engelsa, Lenjina, Plehanova, Kauckog. U Beču radi i u birou Balkanske komunističke federacije i surađuje u njenom listu „Balkanska federacija“. Krajem 1923. godine, Ognjen se vraća u Jugoslaviju. U Beogradu ga hapsi policija, posle čega je bio osuđen na mesec dana zatvora. Sledeće godine, posle završetka studija, dobio je mesto suplenta u Drugoj državnoj gimnaziji u Sarajevu, gde je naredne četiri godine predavao matematiku. Istovremeno radi na stvaranju partijskih organizacija, bori se protiv frakcija, surađuje u časopisu „Radnički pokret“, i 1928. godine postaje član Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Pošto je te godine, kao politički nepodoban za vladajući režim, otpušten iz službe, odlazi, po partijskoj direktivi, u Zagreb, gde živi polulegalno i postaje glavni urednik „Borbe“, organa KPJ. Robija[uredi | uredi kod] Politički zatvorenici u Sremskoj Mitrovici Posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine, „Borba“ je bila zabranjena, a Ognjen uhapšen. Posle tri meseca zatvora u Zagrebu, proteran je u Korenicu, zavičajno mesto njegovih roditelja, odakle je sproveden u Sarajevo, gde je sedam meseci proveo u zatvoru. Marta 1930. godine izveden je pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu i osuđen na sedam godina robije i trajan gubitak časnih prava. Na robiji u sremskomitrovačkom zatvoru razvija bogatu marksističko-pedagošku aktivnost među političkim zatvorenicima. Surađuje u ilegalnom robijaškom časopisu ZB (Za boljševizaciju) i uči starogrčki, italijanski, španski jezik i esperanto, tako da se mogao služiti skoro svim evropskim jezicima. U zatvoru je napisao studije o Vargi i Talhajmeru, preveo Lenjinova dela „Materijalizam i empirokriticizam“ i „Imperijalizam kao najviši stepen kapitalizma“, zatim „Manifest komunističke partije“, Vitfogelovu „Istoriju građanskog društva“... Posle izlaska s robije, 1936. godine, Ognjen je ponovo interniran u Korenicu, a zatim je dobio odobrenje da se nastani u Zagrebu, ali s ograničenim pravom kretanja. Sukob na ljevici[uredi | uredi kod] Na početku to je bio još dobroćudan i mili čovjek, za koga znam od naše rane mladosti da je idealist, idealist naime u Marxovom predfojerbahovskom smislu, dijalektik, marksist, matematičar, površan malčice kao pravi mladi profesor, čovjek nevin i pošten, pozitivan i dosljedan, mladić na početku života, kome su ukrali sedam punih godina života, te je tako zakasnivši na onaj neobično brzi voz prve zrele mladosti, ponovno osvanuo u našem krugu kao čovjek malko umoran, duhom odsutan, više u trci za mladošću nego prisutan u stvarnim, političkim ili kulturnim razgovorima... A gle! Što se tu nagomilala jedna masa mračnog, moralno problematičnog materijala, u okviru jednog jedinog njegova članka.[2] – Miroslav Krleža u raspravi sa Ognjenom Pricom S Božidarom Adžijom uređivao je časopise: „Znanost i život“, „Kultura“, „Izraz“, „Književni savremenik“ i „Naše novine“. Objavio je, za potrebe radnika, „Rječnik stranih riječi“ i „Politički rječnik“, zatim više analiza i radova o savremenoj naučnoj i filozofskoj misli. Dosta njegovih radova ostalo je neobjavljeno, a mnogi rukopisi su izgubljeni. Posle Pete zemaljske konferencije KPJ, držao je predavanja iz dijalektičkog materijalizma na kursu koji je Centralni komitet KPJ obrazovao za visoke partijske rukovodioce. Kao član agitpropa CK Komunističke partije Hrvatske radio je na partijskim ideološko-političkim poslovima do hapšenja. Smrt u logoru[uredi | uredi kod] Glavni članak: Logor Kerestinec Logor Kerestinec Po nalogu Mačeka i Šubašića, Ognjen je, noću između 30. i 31. marta 1941, uhapšen zajedno s više komunističkih aktivista, naprednih intelektualaca i radnika, i zatvoren u zatvoru na Savskoj cesti. Posle stvaranja Nezavisne Države Hrvatske, predat je ustašama, koje su ga prebacile u logor Kerestinec i posle tromesečnog mučenja, zajedno s grupom revolucionara, streljale 9. jula 1941. godine, u Maksimirskoj šumi. Prilikom streljanja nije dozvolio da mu vežu oči, već je ustašama doviknuo: „Pucajte, vi ste banda ubojica!“ Za narodnog heroja proglašen je 26. jula 1945. godine.

kao na slikama extra retko Psiho-fiziološka studija Beograd 1905. Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev. U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Srpska književnost XVIII veka Uredi Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. Čovek vredan i istinski pobožan, on se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. tags: strahovi strah o strahu o strahovima fobija fobije ... psihologija jung frojd adler ...

Korespondencija Krčelićeva Matija Mesić 1876.g *496*...2018. Korespondencija Krčelićeva i nješto gradje iz njegove velike pravde autor: Matija Mesić Tiskom dioničke tiskare, zagreb, 1876. povez mek-naknadno pvc karton,, 150 str, 16×23,5 cm.Jezik: hrvatski; latinski stanje:Sadrži pečat biblioteke,vrlo dobro očuvana nema ispisivanja,korice ispod ojačane mekši pvc karton,..stanje kao na slikama Izvori za povijest Hrvatske Matija Mesić (Brod na Savi, 19. februar 1826. - Zagreb, 6. decembar 1878), hrvatski povjesničar i prvi rektor Sveučilišta u Zagrebu. Napravio je kritičko izdanje Poljičkog statuta i Acte croatice Ivana Kukuljevića, sredio Krčelićevu korespondenciju i spise Stanka Vraza. Nakon sloma apsolutizma i vraćanja Ustava godine 1860. hrvatski je Sabor pristupio osnivanju Svečilišta. Uz glavnog pobornika Josipa Jurja Strossmayera i Matija Mesić je mnogo pridonio tom osnivanju. Izabran je za prvog rektora Sveučilišta, koje je svečano otvoreno potkraj listopada 1874. govorom bana Ivana Mažuranića. Uz pedagoški rad Matija Mesić i dalje se bavio znanstvenim proučavanjem hrvatske povijesti. Prvi je obradio cijela poglavlja i epohe, sistematizirajući tako golemu građu. Njegov je doprinos hrvatskoj povijesnoj znanosti neprocjenjiv, jer se upravo Mesićevom zaslugom sačuvalo mnoštvo dokumenata iz naše starije povijesti. Za Akademijin Rad napisao je niz rasprava: O banovanju Petra Berislavića, O plemenu Berislavića, U slavu tisućgodišnjice krunidbe kralja Dmitra Zvonimira... Ključne riječi: Krčelić, Baltazar Adam - biografija * kanonici - Hrvatska - biografije * povjesničari - Hrvatska - biografije KRČELIĆ, Baltazar Adam (Kerchelich, Kerchelics, trgovac, Boltek, Bolthisar), povjesničar (Šenkovec kod Zaprešića, 5. II 1715 - Zagreb, 29. srpnja 1778). Pripadao je nižem plemstvu brdske zemlje i ponekad nosio pridjev Krbavski (de Corbavia). U Zagrebu je studirao jezuitsku gimnaziju 1722-28, a 1729. preselio se u sjemenište. Kao stipendist Zagreb Crown u Hrvatskom koledžu u Beču 1731-34. studirao je filozofiju, a od 1734. teologiju, te crkveno i građansko pravo na Bolonjsko-Ilirijskom koledžu u Bolonji, gdje je 1738. obranio tezu iz skolastičke teologije. Bio je kapelan u župi Sveti Martin pod Okićem, od 1739. do župnika u Selimi kod Siska (1745. tiskan je Liber memorabilium parochiae Sellensis ad Sisciam u Tkalčiću, 1999); u duhu reformističkog katoličanstva, pokušao je da racionalizuje svečanosti naroda. God. Godine 1745. dobio je ime po sjemeništu Zagrebačkog sjemeništa, gdje je podučavao retoriku i poeziju. Kako je već bio zainteresiran za crkvenu povijest u Bologni, prikupljajući podatke za bibliju zagrebačkih kanona, J. Marcelović je svoje rukopise o povijesti zagrebačke Crkve poklonio 1740. godine, priznajući mu kraj. God. Godine 1747. postao je magistrat u zagrebačkom kanonu, objavio životopis A. Kažotića i izabran za rektora Hrvatskog koledža u Beču (do 1749.). Između ostalog, pokušavao je obučiti i podmornice N. i P. Škrlc i I. Patačić u duhu prosvjetljenja za državne službenike i isplanirao osnivanje akademije za zbirku rukopisa vezanih za domovinsko pravo i povijest. Ugled crkvenog istoričara i advokata omogućio mu je da učestvuje u sporu između pape Benedikta XVI. i Kraljice Marije Terezije za dodjelu crkvenih koristi, za koju je dobila titulu apostolskog protonatora 1749. Te godine je postala pomoćnik biskupa F. Klobušićkoga, čija se svađa kraljica također dijeli po naslovnoj opatiji sv. Petra i Pavla de Kács u Eger biskupiji. Po povratku u Hrvatsku, sudjelovao je u rješavanju spora između Kaptola i hrvatskih trupa oko podređenih i zapovjedništava tvrđave Dubica, o čemu svjedoči njegov rukopis Relatio negotii Dubiczensis anno 1749 i 1750. godine Bečki akti (Arhiepiskopski arhiv Zagreb, Fond 24, br. 52). Povodom proglašenja Svete godine 1750. godine, sudjelovao je u knjizi Kratek navuk iz Obsidijanske obljetnice radosne svete preobilne zabave (Zagreb 1751). Klobušićkim je 1751. godine stekao zajednički mađarsko-hrvatski kongres u Požunu. Kao briljantnog advokata, kraljica je imenovala kraljicu 1752. godine od strane predsjednika Suda. God. Godine 1754. završio je većinu svoje povijesti u zagrebačkoj crkvi, Historiarum cathedralis ecclesiae Zagrabiensis. Iako ga je zamišljao u tri knjige, ostao je u prvom dijelu prvog sveska, prikazujući redoslijed biskupa 1091-1603. (Potpuno tiskan 1769. godine za potiskivanje nekih Kaptola i biskupa F. Thauszyja). U drugom dijelu, napisanom nakon 1758. i sačuvanim u transkriptu (Historia celebris ecclesiae Zagrabiensis continuata MSS; arh. Kaptolski u Zagrebu), radio je na razdoblje biskupa Š. Bratulić P. Petretić i neobjavljene knjige morale su sadržavati povijest zagrebačke kapele, crkve i samostana i odnose s drugim biskupijama. Za potrebe Hrvatskog sabora 1754. godine napisao je diskusiju o granicama Kranjske, Štajerske i Hrvatske te je uključen u popis stanovništva Križevaca i Varaždinske županije. Nakon osnivanja komisije, M.J. Althanna, koja je istraživala uzroke seljačkog požara 1755. godine i pripremala temelje za reformu zastarjele kraljevske vlade, dala je dva prijedloga administrativno-političke reforme na zahtjev Bečkog suda i potaknuta kraljičinim obećanjem da će dobiti mjesto svećenstva Zagreba. U prvom prijedlogu, osnivanje izvršnog tijela (gubernij) za sve hrvatske zemlje u Habsburškoj monarhiji, sa sjedištem u Zagrebu ili Križevcima, koje bi imale zabranu za predsjednika i 12 članova, provodilo bi kraljevske propise, nadziralo finansije, brinulo se za javno zdravlje i gospodarstvo i bezbjednost na putu, dok se u drugom prijedlogu pretpostavlja uvođenje županijskog sistema zasnovanog na Mađarskoj. Uprkos obećanju, nije dobio novac koji je želeo da finansira štampanjem njegovih knjiga. Njegovo učešće u prijedlozima upravne reforme i popisu poreskih utočišta tumačeno je kao izdaja domovine i uspostavljen je dobro uređen proces (`velika pravda`). Kaptol, kojeg je predvodio Thauszy, optužio ga je 1756. godine za više sramote, kataklizmičkog impulsa i uvjeravanja o sodomiji dok je bio sadnica u spermi. Tužilaštvo ga nije uvrstilo u `sramotnu i odvratnu knjižicu` - kastu - koja se činila glavnim uzrokom procesa, i vjerovatno se odnosila na njegov prijedlog reforme. Spor je prekinut 1760. nagodbom: K. je morao da se pokorava poslušnosti svom biskupu i vrati novac. Za vrijeme trajanja parnica, on je podržao uglavnom privatnu nastavu plemenite mladeži. Za nju je napisala poseban repertoar za pravne preglede, Politicarum...............

str. 405, korice LOSE, unutra DOBRO, POEZIJA U Pančevu : Nakladom Knjižare Braće Jovanovića, 1874 Mita Popović rođen je u Baji 3. jula 1841. godine od roditelja Nauma i Julke. U školu je pošao odmah po navršetku pete godine, a 1851. stupi u latinske škole. Posle godinu dana umre mu otac, te nastade pitanje šta će od maloga učenika dalje biti. Iako u oskudici, majka njegova ipak produži školovati sina, koji lepo svrši i peti razred gimnazije, pa onda ode u Karlovce s namerom da se spremi za kalušera. Ali u Karlovcima ne nađe ono što je očekivao: njegova je sprema bila sada u najobičnijem i najtežem radu pokućarskom. Stoga, posle tolikih muka, ostavi Karlovce i o Uskrsu 1855. vrati se kući u Baju, gde produži i dovrši gimnaziju. Tada potonji pesnik srpski propeva — mađarski. `Te madžarske pesme — veli Mitin biograf — stanu učitelji hvaliti i kao najbolje nagrađivati, a nekoje i naštampaše u zabavnim listovima mađarskim. Josif Kalmar, profesor madžarskog jezika i književnosti, htede Mitu silom da pomadžari, i nagovaraše ga da mesto svoga imena uzme kakvo madžarsko, al` on odbi s prekorom od sebe toga učitelja-prozelitu`. Godine 1861. položi Mita maturu, pa ode u Peštu gde na univerzitetu započne učiti pravne nauke. Tada srpska đačka omladina u tom gradu osnova svoje književno društvo pod imenom `Preodnica`. Tome društvu pristupi i Mita; ono ga i sačuva srpskom narodu. `Sam od sebe sam se stideo — pričao je Mita docnije — kad sam u sednicama Preodničinim slušao čitati pesme Laze Kostića i Đorđa Bugarskoga, a ja nisam mogao pisati, e ne znadoh nikako srpskoga jezika. Osećajući u sebi nešto pesničkoga dara, stadoh čisto gutati srpske knjige a naročito dela Vukova i od njega skupljene narodne pesme. Kad sam se u jeziku srpskom malo izvežbao, prijavim se i ja za rad u sednici Preodničinoj, i nakon nekoliko dana pročitam p r v u svoju pesmu `Oj potoče, oj potoče mali...` koja je primljena s velikim oduševljenjem. To beše u početku 1862. godine.` Tom se pesmom javio Mita prvi put i u srpskoj štampi. Još te godine izađe ona u novosadskoj `Danici`, čije je uredništvo pesnika pozdravilo ovim rečima: `Pozdravljamo ovde nova pesnika naroda, koga ovim izvodimo pred publiku srpsku. Sve do skora pisao je madžarske stihove, od kojih su mnogu štampani u različitim listovima. Radujemo se što se vratio u materinsko krilo, što je udario u skladne žice srpskih gusala — a vidi se da mu srpska vila nije uskratila svoga dara! Dao Bog, nikada ne poželio tuđa jata, već uvideo da je S r b i n u n a j b o lj e S r b i n o m b i t i!` Otada poče Mita Popović sve više raditi na srpskoj pesmi. Postade jedan od najplodnijih srpskih pesnika. Njegovi radovi izlažahu, u toku vremena, u mnogobrojnim srpskim listovima i povremenim izdanjima: `Danici`, `Matici`, `Javoru`, `Istoku`, `Vrščaninu`, `Komarcu`, `Zmaju`, `Priklapalu`, `Letopisu`, `Preodnici`, `Glasu Naroda`, `Orlu`, `Sokolu`, `Pančevcu`, `Selu`, `Srpskoj Zori`, `Srbadiji`, `Mladoj Srbadiji`, `Zastavi`, `Ilustrovanoj Ratnoj Kronici`, `Starmalom`, `Rodoljublju`, `Vili` i t. d. Godine 1862. — tada kad se javio kao srpski pesnik — postao je pitomac zavoda S. Tekelije, te je mogao bezbrižnije očekivati svoju budućnost. Nauke dovrši 1866. pa se vrati u svoje mesto rođenja, gde iduće godine bude izabran za velikoga beležnika u magistratu, u kome je zvanju ostao do 1872. Među tim još 1867. stekao je pravo advokatske radnje, te je, napustivši službu, otvorio kancelariju i izišao ubrzo na glas dobroga, savesnoga i duševnoga pravozastupnika. U Baji je ostao sve do jeseni 1877. godine. Te jeseni, 15. septembra, desi jedan neobičan i nemio događaj. Na suprot željama svega slovenskoga i ostaloga obrazovanoga sveta, Madžari se poradovaše trenutnom uspehu turskoga oružja u borbi protiv Rusa, koji su tada vojevali protiv Turaka. Među ostale izraze radosti dolazi i veselje u Baji, čiji stanovnici rečenoga dana osvetliše i prozore svojih stanova. To nije mogao učiniti sugrađanin Srbin Mita Popović, i oni zato stadoše pucati na neosvetljene prozore njegova doma. Rezultat je svega bio da je Mita ostavio Baju i nastanio se u Somboru, kad mu se ne mogaše ispuniti želja da ode u Novi Sad. U Somboru je živeo do kraja svoga radnoga veka, produživši obilati književni rad. Prvu, veliku, zbirku svojih pesama štampao je Mita 1874. godine izdanjem knjižare Braće Jovanovića u Pančevu; 1877. izašla je u Novome Sadu zbirka njegovih brojnih pesama pod imenom `Pred Vaskrse`, a godinu dana docnije i treća knjiga u kojoj su epske pesme o tadašnjem ratu srpsko-turskom i koja se zove `Svetli dani Srpski`. Ipak ni te tri zbirke ne obuhvataju svega pevanja njegova. S vremena na vreme javljao se i pripovetkama, a docnije je napisao čitav niz drama, od kojih se prikazuju: tragedija iz bosanske istorije `Krvav presto` i pozorišna igra `Naši seljani`, a štampana mu je lirska tragedija `Car Jovan` i druge. Ipak je Mita Popović bio najviše poznat i najveće je uspehe pokazao svojim pesmama. On je prevodio mnoge tuđe pesnike. Prvi je poznao srpski čitalački svet s izabranim škotskim, staro-ingleskim i švedskim baladama. U baladama, svojim oriđinalnim, iznosio je slike iz prošlosti narodne; stoga je bio poznat i širim krugovima. Njegove su balade i romance: `Dimitrije Jakšić`, `Vladislav`, `Afis-paša`, `Car Dušan i kralj Lajoš`, `Kulin-kapetan`, `Stevan Sinđelić` i t. d. I ako je po toj vrsti rada bio više poznat, ipak je u stvari bolje uspevao u poetskim pripovetkama i većim idilskim slikama. Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku — za dobrih šesnaest godina — nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna — kad što i raskošno pohvalna — reč. Izgleda danas da su to s negodovanjem činili upravo oni koji su vodili reč u literaturi. Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića sa jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost: mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj devetnaestoga veka. Pesnik se borio s neprilikama; i razočaran, uvređen, ponižen — ne od neprijatelja koliko od prijatelja — doživeo je strahovite dane duševne poremećenosti od koje ga oslobodi smrt 1888. godine. Glavno obeležje rada njegova — a u tome mu je i poglavita zasluga — jeste u oduševljenju kojim je budio narod srpski. Poklič za rad i napredak, upravljen narodu srpskom, čuo se vazda sa lire Popovićeve. I ko god veruje da se knjigom i pesmom može u narodu raditi korisno i uspešno, taj nikada neće odricati istinu, po kojoj je Mita Popović bio svome narodu učitelj-pesnik. Odabranu, pak, zbirku u istinu lepih pesama iz svega poetskog rada popovićeva očekuju još i sada srpska književnost. Njegovo rodoljublje ima prava na dugotrajna sećanja naroda kome je bio iskreno predani sin.

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Zagrebu 1913, Izdanje Matice hrvatske... Predgovor J. Pasarić: Bude Budisavljević (XXVI str) - S LIČKE GRUDE Priče(12): Petar Gavran, Na vojsku, Očajnik Milivoj, Zadnji lički harambaša, Na ličkoj stepi... Inicijali i naslov T. Krizmana, Latinica, 169 str, PRVO IZDANJE Budislav Bude plemeniti Budisavljević (Bjelopolje kod Korenice, Austrijsko carstvo, 29. jul 1843 — Zagreb, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 9. januar 1919) bio je srpski književnik, poslanik i veliki župan iz Hrvatske. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Čukundjed mu je bio Marko Budisavljević koji je sa svojom četom ličkih junaka prelazio granicu ka turskoj teritoriji koja se protezala duž Plješevice. Jozef II Habzburški mu je 1787. na svečanosti u Beču dao plemićku titulu, grb i pravo na plemićki pridjevak Prijedorski, na koji su imali pravo i koristili su ga i njegovi potomci. Sin je krajiškog oficira Budeta i Sofije, rođ. Marić. Supruga mu je bila Hermina Albreht. Vjenčao ih je beočinski arhimandrit i njegov prijatelj German Jovanović 1876. godine. Kum na vjenčanju im je bio veliki župan srijemski Julije Bubanović. Braća su mu bili: Jovo, Stanislav i Manojlo Budisavljević, a sinovi Mane, Veljko, Srđan i Julije Budisavljević. Ćerke su mu bile Minka, Olgica i Mira. Biografija Osnovnu školu i sedam razreda gimnazije završio je u Senju a osmi razred i maturu - ispit zrelosti položio je u Kraljevskoj višoj gimnaziji u Rijeci (1861). Potom je u Beču pohađao krajiški upravni tečaj (Grenzverwaltungskurs) (1861—1863) i imenovan 1863. za poručnika 3. graničarske pukovnije u Ogulinu. Premješten je u Oštarije, Primišlje i Berek, a 1870. u Zagreb u upravno odjeljenje generalkomande. Privremeni veliki bilježnik u Bjelovarskoj županiji postao je 1871. a potom je istu dužnost obavljao u Vinkovcima (1872) i Ogulinu (1873). Za podžupana u Rumi imenovan je 1875, za velikog župana u Požegi 1881., u Bjelovarsko-križevačkoj županiji 1884, u Ličko-krbavskoj županiji u Gospiću 1889, a za velikog župana u Zagrebu 1901. Kao veliki župan ličko-krbavski uradio je sve da poboljša tešku situaciju u svom kraju te je radio na regulaciji vodotokova, izradi kanala, puteva i vodovoda. Sprovodio je prosvjetne akcije i izgradnju škola na području svoje županije. Narod ga je zvao slatki Bude zbog njegove humanosti i umjeća ophođenja s ljudima. Uspješno se borio protiv pravaške srbomržnje, a ni srpski nacionalisti ga nisu voljeli. Tokom službe u Rumi povremeno je posjećivao fruškogorske manastire, Beograd (Košutnjak) i Novi Sad gdje posjećuje Zmaja, Svetozara Miletića, Mariju Trandafil... Biran je više puta za poslanika na narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima (1890, 1902, 1906). Sa Đurom Pilarom osnovao je 1874. godine Planinarsko društvo. Austrijski car Franjo II ga je odlikovao Viteškim krstom Leopoldovog reda. Penzionisan je 1905. Umro je na dan svoje krsne slave, Svetog Stefana, 9. januara 1919. i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Mirogoju u Zagrebu. Tu je sahranjena i većina članova njegove familije. Svi natpisi su pisani ćirilicom, sem za Veru Kušević (1999). U Gospiću mu je 1968. podignuta spomen ploča. Na ploči je trebalo pisati da je Budisavljević hrvatski književnik, no na sugestiju njegovog sina Julija ostalo je samo književnik. Julije je u svom pismu Derosiju, tadašnjem predsjednik ogranka Matice hrvatske u Gospiću napisao da je njegov otac i hrvatski i srpski književnik. Prijatelji su mu bili: Jovan Jovanović Zmaj, Ivan Mažuranić, Fran Kurelac, Lavoslav Vukelić, August Šenoa, Franjo Rački, Ivan Trnski, Ivan Perkovac, Isidor Kršnjavi, Karol Kuen-Hedervari, Vladimir Mažuranić (sin bana Ivana M., koji je bio vjenčani kum njegovoj ćerki Mini). [1] [2] Književni rad Naslovna strana knjige Književno cvieće Lavoslava Vukelića (1882) Književnošću je počeo da se bavi pod uticajem svoga profesora Frana Kurelca još kao gimnazijalac u Rijeci. Prvi štampani rad, dopis o Vojnoj krajini, izišao mu je u Pozoru (1863) a prva pripovijetka u Viencu (1869). Do kraja života objavljivao je u periodici pripovijetke, zapise o savremenicima, članke iz planinarstva i medicine: Vienac 1869, 1871, 1873, 1875, 1880, 1882 - 1883, 1887, 1889, 1891, 1893, 1899 - 1890, 1912, Obzor 1872, 1912, 1916, Narodne novine 1886 - 1887, 1891, 1893, 1899 - 1900, 1902, 1906 - 1907, Dom i svijet 1890, Javor 1890, Liječnički vijesnik 1891 - 1892, 1906, Pobratim 1891, 1893, Nada 1895, 1899 - 1900, Letopis Matice srpske 1895, 1901, 1906, 1910, Brankovo kolo 1895 - 1896, 1899, 1902, 1906 - 1907, 1909, Hrvatski planinar 1898, Domaće ognjište 1904, Srbobran 1907 - 1908, Savremenik 1907 - 1909, Građa JAZU 1905, Bogoslovski vijesnik 1907, Kolo Matice hrvatske 1908, Ilustrovani obzor 1909, Savremenik 1911, Nastavni vjesnik 1913 - 1914, Jugoslovenska žena 1918. U pripovijetkama i crticama iz narodnog života osjeća se uticaj narodnog pripovjedača, one imaju elemente humora, folklora i narodnog praznovjerja. Napisao je oveću studiju i priredio za štampu Književno cvieće Lavoslava Vukelića (Zagreb, 1882), čiji je prijatelj bio. Prevodio je sa ruskog, a neke njegove pripovijetke prevedene su na njemački. Bio je urednik lista Srpsko kolo (1903). U rukopisu je ostavio memoare Pomenci iz moga života koji je obradio i objavio istoričar dr Željko Karaula. To djelo je Bude pisao ručno, dijelom ćirilicom, a dijelom latinicom. Zvršne dijelove pisao je u Zagrebu tokom Prvog svjetskog rata. Za člana Književnog odjeljenja Matice srpske izabran je 1894. Darovao je knjige Narodnoj biblioteci u Beogradu. Objavljivao je djela i pod imenom Milutinov. Napisao je prvi životopis Nikole Tesle. Nakon smrti sinovi su njegovu rukopisnu zaostavštinu predali Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti (JAZU) početkom 1960. [3] Djela S ličke grude (Zagreb, 1913) Iz mojih uspomena (Zagreb, 1918) Pomenci iz moga života Budisavljević, Bude, pisac i publicist (Bjelopolje, 29. VII. 1843 – Zagreb, 22. I. 1919). Obavljao više visokih vojnih i administrativnih dužnosti, npr. velikog župana u Bjelovarsko-križevačkoj županiji, Ličko-krbavskoj županiji i Zagrebu. Bio je zastupnik u Srpskom narodno-crkvenom saboru u Srijemskim Karlovcima. Od 1863. objavljivao članke o planinarstvu i medicini, zapise o suvremenicima (Iz mojih uspomena, 1918), zbirku zapažanja o piscima i drugim javnim ličnostima svojega doba te pripovijetke, od kojih je velik broj prikupljen u zbirci S ličke grude (1913). Budisavljević u njima, pod utjecajem pučke predaje, nastavlja hajdučko-tursku tematiku, katkad s elementima humora i fantastike te opisuje tipičan život Like, zbog čega se smatra utemeljiteljem tzv. ličke proze. U rukopisu ostavio autobiografski spis Pomenci iz moga života, a bavio se i prevođenjem s ruskoga.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Ilustracije Dragan Savić. Na predlistu posveta (v. sliku), inače odlično očuvano. Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 55 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. Dragan Savić pripada krugu važnijih ilustratora i karikaturista koji su obeležili drugu polovinu XX veka, ali je on svoje ideje i svoj stvaralački izraz realizovao na više polja, kroz raznoliko i bogato umetničko delovanje. Opus ovog umetnika, čiji je jedan deo Zavičajni muzej Petrovac na Mlavi dobio na poklon, po želji Savićeve supruge Darinke Uzelac, broji više od dve hiljade radova, koji se sagledavanjem motiva, izdvajaju u nekoliko celina: skice, ilustracije, karikature, pejzaži i mrtve prirode, portreti i aktovi, mitski prizori, kao i ličnih predmeta, rukopisa i fotografija. Raznolikosti umetničkog stvaralaštva prati i raznolikost umetničkih tehnika koje je koristio: od ulja akvarela, pastela, tempere, preko crteža rađenih tušem, laviranim tušem, kredom i ugljenom, kao i kombinovanjem različitih grafičkih tehnika. Formiranje Legata iz Savićeve zaostavštine je u toku, a selekcija radova za izložbu portreta glumaca predstavljala je samo polaznu tačku za dalje proučavanje i obradu njegovog stvaralaštva, prezentaciju i popularizaciju ovog svetski priznatog i nagrađivanog umetnika. Dragan Savić je rođen 06. maja 1923. godine u Petrovcu na Mlavi. Selidbom u Beograd školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi, gde crta stripove i ilustracije za časopise: Dečije vreme, Vreme i Mikijevo carstvo. Po završetku studija na Akademiji primenjenih umetnosti 1947. aktivno počinje da se bavi karikaturom i ilustracijom, i postaje jedan od osnivača i saradnika u listu Ošišani jež. Godine 1953. prelazi u Borbu. Tokom rada za ovaj list objavljivao je i reportaže i putopise iz inostranstva, kao i karikature i ilustracije koje su se pojavljivale u listovima poput: Njujork Tajmsa, Afrik Aksiona, Čikago-san Tajmsa, Asahi šinbuna. Tokom 1961. godine Savić je boravio u Ažiru među borcima Fronta nacionalnog oslobođenja. Tada nastaje i mapa crteža pod nazivom Alžir, koja ima tematiku iz borbe alžirskog naroda za nezavisnost. Dobitnik je više međunarodnih kao i domaćih nagrada i priznanja, poput: Zlatne medalje na bijenalu humora u Tolentinu 1967, Prve nagrade na svetskom konkursu Karikatura u borbi za mir, u Njujorku 1960, prestižne nagrade Pjer 1980. i drugih. Udruženje novinara Srbije 1988. dodelilo mu je nagradu za životno delo. Savić je idejni tvorac nagrade Pjer, jugoslovenskog konkursa novinske karikature, koju su pokrenule Večernje novosti 1967. godine. Nemački izdavač Ojlenšpigel ferlag ga je 1968. uvrstio u antologiju evropske karikature 19. i 20. veka. Izlagao je u Veneciji, Berlinu, Štutgartu, Hanoveru itd. Bio je dopisni član Akademije nauka i umetnosti San Marko u Veneciji i Poncienc u Napulju. Autor je beogradskog simbola vrapca, nazvanog Dživdžan. Preminuo je 12. januara 2009. godine u Beogradu. Savićev primarni izraz i okosnica njegovog kompletnog rada svakako je crtež, koji u njegovom slučaju ne predstavlja samo predložak, već realizovano umetničko delo. Osobenost stila ovog umetnika upravo se i ogleda u crtežu koji je oslobođen suvišnih poteza i detalja, ponekad koloristički akcentovan, ponekad nalik realističnom krokiju, na kome naglašava ono što je bitno brzim likovnim promišljanjem i istančanim grafičkim osećajem. Specifičnim tretmanom linije umetnik definiše motive, usklađuje i rešava odnose i postiže istančanost i sugestivnost izraza. U svojoj jednostavnosti i sažetosti, ona u Savićevom stvaralaštvu upravo svedoči o snazi izražajnih mogućnosti, refleksiji i gestu, okosnica je svih likovnih elemenata crteža i ukazuje na autentičnost stvaralačkog rukopisa ovog umetnika. Magija Savićeve linije počiva u realizaciji jedne od najsloženijih funkcija crteža, a to je zapravo da se njenim jezikom i kroz najmanji potez, tačku ili crtu stvori oblik. Nastala u jednom dahu, nekada razigrana slobodnim potezima, a nekada samo naslućena, ona nam otkriva vrsnog crtača koji stvara intuitivno i koji ceni izazov koji crtež nameće, svestan da on kao intimistički zapis, bilo imaginacije ili kontemplacije, ujedno najviše i otkriva. KC (K)

San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) 55 str. : ilustr. ; 20 cm. ima pečat prethodnog vlasnika inače jako dobro očuvana kao na slikama RETKO U PONUDI!!! Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 55 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. Dragan Savić pripada krugu važnijih ilustratora i karikaturista koji su obeležili drugu polovinu XX veka, ali je on svoje ideje i svoj stvaralački izraz realizovao na više polja, kroz raznoliko i bogato umetničko delovanje. Opus ovog umetnika, čiji je jedan deo Zavičajni muzej Petrovac na Mlavi dobio na poklon, po želji Savićeve supruge Darinke Uzelac, broji više od dve hiljade radova, koji se sagledavanjem motiva, izdvajaju u nekoliko celina: skice, ilustracije, karikature, pejzaži i mrtve prirode, portreti i aktovi, mitski prizori, kao i ličnih predmeta, rukopisa i fotografija. Raznolikosti umetničkog stvaralaštva prati i raznolikost umetničkih tehnika koje je koristio: od ulja akvarela, pastela, tempere, preko crteža rađenih tušem, laviranim tušem, kredom i ugljenom, kao i kombinovanjem različitih grafičkih tehnika. Formiranje Legata iz Savićeve zaostavštine je u toku, a selekcija radova za izložbu portreta glumaca predstavljala je samo polaznu tačku za dalje proučavanje i obradu njegovog stvaralaštva, prezentaciju i popularizaciju ovog svetski priznatog i nagrađivanog umetnika. Dragan Savić je rođen 06. maja 1923. godine u Petrovcu na Mlavi. Selidbom u Beograd školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi, gde crta stripove i ilustracije za časopise: Dečije vreme, Vreme i Mikijevo carstvo. Po završetku studija na Akademiji primenjenih umetnosti 1947. aktivno počinje da se bavi karikaturom i ilustracijom, i postaje jedan od osnivača i saradnika u listu Ošišani jež. Godine 1953. prelazi u Borbu. Tokom rada za ovaj list objavljivao je i reportaže i putopise iz inostranstva, kao i karikature i ilustracije koje su se pojavljivale u listovima poput: Njujork Tajmsa, Afrik Aksiona, Čikago-san Tajmsa, Asahi šinbuna. Tokom 1961. godine Savić je boravio u Ažiru među borcima Fronta nacionalnog oslobođenja. Tada nastaje i mapa crteža pod nazivom Alžir, koja ima tematiku iz borbe alžirskog naroda za nezavisnost. Dobitnik je više međunarodnih kao i domaćih nagrada i priznanja, poput: Zlatne medalje na bijenalu humora u Tolentinu 1967, Prve nagrade na svetskom konkursu Karikatura u borbi za mir, u Njujorku 1960, prestižne nagrade Pjer 1980. i drugih. Udruženje novinara Srbije 1988. dodelilo mu je nagradu za životno delo. Savić je idejni tvorac nagrade Pjer, jugoslovenskog konkursa novinske karikature, koju su pokrenule Večernje novosti 1967. godine. Nemački izdavač Ojlenšpigel ferlag ga je 1968. uvrstio u antologiju evropske karikature 19. i 20. veka. Izlagao je u Veneciji, Berlinu, Štutgartu, Hanoveru itd. Bio je dopisni član Akademije nauka i umetnosti San Marko u Veneciji i Poncienc u Napulju. Autor je beogradskog simbola vrapca, nazvanog Dživdžan. Preminuo je 12. januara 2009. godine u Beogradu. Savićev primarni izraz i okosnica njegovog kompletnog rada svakako je crtež, koji u njegovom slučaju ne predstavlja samo predložak, već realizovano umetničko delo. Osobenost stila ovog umetnika upravo se i ogleda u crtežu koji je oslobođen suvišnih poteza i detalja, ponekad koloristički akcentovan, ponekad nalik realističnom krokiju, na kome naglašava ono što je bitno brzim likovnim promišljanjem i istančanim grafičkim osećajem. Specifičnim tretmanom linije umetnik definiše motive, usklađuje i rešava odnose i postiže istančanost i sugestivnost izraza. U svojoj jednostavnosti i sažetosti, ona u Savićevom stvaralaštvu upravo svedoči o snazi izražajnih mogućnosti, refleksiji i gestu, okosnica je svih likovnih elemenata crteža i ukazuje na autentičnost stvaralačkog rukopisa ovog umetnika. Magija Savićeve linije počiva u realizaciji jedne od najsloženijih funkcija crteža, a to je zapravo da se njenim jezikom i kroz najmanji potez, tačku ili crtu stvori oblik. Nastala u jednom dahu, nekada razigrana slobodnim potezima, a nekada samo naslućena, ona nam otkriva vrsnog crtača koji stvara intuitivno i koji ceni izazov koji crtež nameće, svestan da on kao intimistički zapis, bilo imaginacije ili kontemplacije, ujedno najviše i otkriva. tags: nadrealizam srpski nadrealisti družina pet petlića marko ristić dušan matić moni de buli almanah nemoguće andre breton avangarda srpska knjizevnost ... knjizevnost za decu decije knjige decje ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sibenik 1928 g. Ekstra retko !!! Dr. Josip Čelar: Umetnost Vladimira Nazora; Šibenik 1928 Vladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske. Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900). Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena. Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. U partizanima Vladimir Nazor, rad Zvonka Cara Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.[3] Januara 1943. je u zapaljenom srpskom selu kraj Vrginmosta napisao jednu od najpotresnijih pesama o stradanjima Srba „Majka pravoslavna“.[4] Poslije rata Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu je bio predsjednik Izvršnog odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskog Sabora. Kao novoprimljeni akademik, 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao odlomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. Za pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio italijanske i njemačke pjesnike.[5] Njegovim imenom je nazvana najveća nagrada u Republici Hrvatskoj „Nagrada Vladimir Nazor“, koja se dodjeljuje za najbolja umjetnička ostvarenja na području književnosti, muzike, filma, likovnih i primijenjenih umjetnosti, pozorišne umjetnosti, kao i arhitekture i urbanizma.[6] Osnovna škola u Đurđinu, kod Subotice nosi njegovo ime. Kritika Spomenik Vladimira Nazora u parku Tuškanac u Zagrebu, rad Stjepana Gračana iz 1972. godine Grob Vladimira Nazora na zagrebačkom groblju Mirogoj Nazor je jedan od najplodnijih pisaca u hrvatskoj književnosti, autor obimnog djela sastavljenog od različitih žanrova: pjesama, epova, novela, romana, dnevničkih zapisa, putopisa, eseja, članaka, priča i igrokaza za djecu. Prvih dvadesetak godina njegovog stvaralaštva uglavnom se poklapaju s razdobljem hrvatske moderne i u tom vremenu Nazor je prešao put od diletantskog pjesnika u traženju vlastitog puta, preko nacionalno angažovanog poetskog tribuna — ponesenog mitološko-legendarnim i istorijskim slovenskim motivima (Slavenske legende, 1900; Živana, 1902; Knjiga o kraljevima hrvatskijem, 1904) te potrebom za osvješćivanjem i prosvjećivanjem istarskog puka (poema Krvava košulja, 1905) — preko pjesnika dionizijske životne radosti i panteističkog zanosa prirodom koji se napaja na vrelu poganskoga klasicizma, te starozavjetnih biblijskih tekstova (Lirika, 1910; Nove pjesme, 1913), do sebi okrenuta refleksivnog lirika koji se počinje zatvarati u svoj unutrašnji svijet (Intima, 1915). Nazorova ditirampski raspjevana lirika, puna poleta i optimizma, razlikovala se od preovlađujućih pesimističkih, sumornih raspoloženja u poeziji hrvatske moderne, ali po svojoj okrenutosti mitu i legendi, pa i kultu snage, ona se ipak uklapala u slična neoromantičarska strujanja evropske moderne. Njegovi prozni radovi iz modernističke faze, s jedne strane, naslanjaju se na prošlovekovnu nacionalno-prosvjetiteljsku tradiciju (roman Krvavi dani, 1908), ali s druge strane u njima su vidljivi i uticaji novih, modernističkih stilova. U svojim Istarskim pričama (1913) Nazor je ostvario srećan kompromis između odrađivanja nacionalnog „duga“ i uklapanja u tokove moderne književnosti. U njima je snažno istaknuta autorska nacionalna i socijalna angažovanost, ali je ona iskazana na nov, moderniji način, specifičnim nazorovskim miješanjem realnog i fantastičnog, dok se uplitanje folklornih motiva (u Velom Joži, Boškarini i Divičinom gradu) podudaralo s neoromantičnim okretanjem folklornoj baštini i mitu. Njemu je odgovarala forma poetske alegorijske priče, veoma bliske artističkoj bajci Oskara Vajlda i Mauricija Meterlinka, a njegova liričnost, sklonost prema simbolu i umjetna dekorativnost idealno su se poklapale s njegovim umjetničkim nadahnućima, pa je svojim Istarskim pričama, posebno onima uvrštenima u prvo izdanje zbirke Halugica, Albus kralj..., potpuno zakoračio u svijet bajkovite modernističke secesionističke priče. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene (1915) Nazor se sve više zatvarao u svoj unutrašnji svijet. U njegovom stvaralaštvu postaju dominantne teme unutrašnjeg pročišćenja, samopregorne žrtve i uzvišene usamljenosti, a sklonost ka alegorijskom iskazu sve je više bila vidljiva (ep Utva zlatokrila, 1916; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922; Pjesme o četiri arhanđela, 1927). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su raznolika, jer je kod njega primetna stalna težnja za promenom. Tako u vreme kad su u hrvatskoj književnosti postali sve dominantniji avangardni stilovi, posebno ekspresionizam, Nazor je tražeći nov izraz i nove motive pokušao da slijedi posleratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali je nove kvalitativne domete u svom stvaralaštvu ostvario na drugom području, okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na ostrvu i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izveštačenost, koja je karakterisala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava, te odnosa među njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastali su: knjiga poezije Niza od koralja, 1922. Priče iz djetinjstva, 1924. i Priče s ostrva, iz grada i sa planine, 1927. (dvije zbirke autobiografske novelistike). Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929; roman Šarko, 1930) tematski i hronološki znače nastavak njegovog pričanja o samom sebi. Pokušavajući da progovori o sebi „sada i ovdje“ Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutrašnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izolovanosti i samotnjačke udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio da oblikuje kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okrenuo motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj književnosti preovlađuju socijalne teme Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931; ciklus feljtonskim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije *Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentiše, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930; Topuske elegije, 1933). Uz to, počinje da piše dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838—1900, 1935), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijumskoj istoriji rodnog ostrva (Pastir Loda, 1938, 1939), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su do kraja bile iscrpljene...